Порекло презимена, град Ада (Бачка)

Приказ историје и становништва града Аде у Бачкој према академику БРАНИСЛАВУ БУКУРОВУ. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Ада лежи на додиру Тисине алувијалне равни и нижег лесног платоа. Почев од малог полуострва, које је између долине речице Буџака и алувијалне равни, Ада се пружа према северозападу у облику троугла.

Дуж путева који везују Аду с Молом, подигнут је нови део њен, а на путу за Тополу такође се подижу куће. Оба насеља чине саставни део Аде и административно јој припадају.

На основу нађених предмета из неолитског и бронзаног доба, може се рећи да је на месту Аде и нешто северније, постојало насеље у преисториско доба. У историском времену, све до Мохачке битке, нема ни трага о каквом насељу. После сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, оснива се насеље 1694. године, које се 1702. и 1717. године помиње под именом ”Острово” или ”Острова”. На картама Тамишке жупаније од 1723. и 1725., Ада је на десној обали Тисе и зове се ”Хата”, а у актима од 1736., помиње се Ада са два имена, и то као граничарски шанац који мора имати 69 граничара. После укидања Војне границе, Ада је добила повластицу и постала крунски посед, а 1848. потпала је под Бачку жупанију.

Као што се види, првобитно српско име ”Оствро” мења се у турско ”Ада”. Прво насеље је и подигнуто на лесном нееродираном острвцу – адици (”Ада”) – које се издиже 5 до 6 метара изнад алувијалне равни. Врло згодно за мало насеље, ово је место убрзо постало тесно и становници су почели прелазити на место где је Ада данас. Већ 1720. ”Острово” је насеље са 80 домова. Али је Адица остала као безбедно склониште, ограђено великим баруштинама.

Ада је село панонског типа са ушореним кућама и правим улицама. Правилном облику сметала је и долина речице Буџак. Због се се Ада није могла развити у правилан четвероугао већ неправилан троугао чије је теме на југу. Уз молски пут, Ада се толико проширила да ће се ускоро спојити с Молом.

Средиште Аде јесте трг где се недељно одржава два пута пазар; ту се доносе поврћа, млечни и остали производи.

СТАНОВНИШТВО:

Најстарије становништво Аде били су Срби досељени под Арсенијем Чарнојевићем. Средином 18.века укинута је Потиска Крајина и многи су се Срби одселили из Аде; на њихово место дошли су Јевреји и нешто мало Мађари. Међутим, после 1848. број Мађара је нагло почео расти и већ 1882. године њих је било 7.000 према 1833 Србина. У ствари, то и нису прави Мађари него помађарени Словаци досељени из Егра, Јаш-Чолнока и других места, крајем 18. и током 19. века. Сама презимена помађарених Словака су чисто словенска, као: Спусењик, Вигналик, Уларик, Виринчик, Дроздик, Кралик, Захорец, Рушак, Хусак, Пајдушак, Дупак итд. Боровјак, презиме првог католичког жупника, је чисто словенско. Правих Мађара је било једва једна четвртина од свих досељеника.

Све до Мађарске буне, Срби су имали у својим рукама 2/3 поседа, а сада имају само 1/3; а остало је у мађарским рукама. И новији статистички податци показују знатно опадање Срба, и бројно и економски, док се Мађари постепено подижу у сваком погледу.

Најстарије српске породице дошле су приликом сеобе под Чарнојевићем 1690. године. сматрају се за најстарије: ДУДВАРСКИ, НИКОЛИЋИ, ДРАГИНИ, МРЂАНОВИ, ЈАКОВЉЕВИЋИ, ШИЈАЧКИ, ПИСАРЕВИ и други.

Најстарије мађарске или помађарене породице јесу: Иштенеши, Геци, Шојмоши, Кирти, Рафаји, Лајко, Латак, Чузди, Кош, Терек, Ковач, Варга, Сабо, Хегедиш, Чичман, Чинчак, Бил, Добор, Егеш, Кончик, Дудаш, Нађпал, Фараго, Киш, Касаш, Петер, Рушак, Волфорд,  Колман и друге.

Судећи по извесним чињеницама, већ 1750. године било је у Ади Јевреја, поглавито досељених из Моравске. Касније се јављају и јеврејски досељеници из Ердеља. Међу најстарије јеврејске породице, рачунају се: Милер, Штајн (1780.), Адлер (1808.), Фишер (1817.), Офнер и друге.

 

ИЗВОР:  Према раду академика БРАНИСЛАВА БУКУРОВА, објављеног у ”Гласнику географског друштва”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

*   *   *

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

А Д А

Насеље

… „ На основу виђених предмета из неолитског и бронзаног доба може се рећи да је на месту Аде и нешто северније постојало насеље у преисториско доба. У историском времену, све до Мохачке Битке, нема ни трага о каквом насељу. После сеобе под Арсенијем Чарнојевићем оснива се насеље 1694. године, које се од 1702. и 1717. године помиње под називом „Острво“ или „Острова“. На картама Тамишке жупаније од 1723. и 1725. Ада је на десној обали Тисе и зове се „Хата“, а у актима од 1736. помиње се Ада са два имена, и то као граничарски шанац који мора да да 69 граничара. После укидања Војне Границе Ада је добила повластицу и постала крунски посед, а 1848. потпала је под Бачку жупанију 1).

Као што се види првобитно српско име „Острво“ мења се у турско „Ада“. Прво насеље је и подигнуто на десном нееродираном острвцу – адици („Ада“) – које се издиже за 5 до 6 метара изнад алувијалне равни. …“ стр. 14.

… „Средином 18. века, после укидања Војне Границе, знатан део Срба напустио је Аду, а на њихово место дошли су Јевреји и Мађари. Отада се Ада почела ширити према северу и северо – западу. ….“ стр. 15….

Становништвo

… “ Најстарији становници Аде били су Срби досељени под Арсенијем Чарнојевићем. Средином 18. века укинута је Потиска Крајина и многи су се Срби одселили из Аде; на њихово место дошли су Јевреји и нешто мало Мађари. Међутим, после 1848. године број Мађара је почео нагло расти, и већ 1882. године њих је било 7000 према 1833 Србина. По овогодишњим статистичким подацима има 2985 Срба, 9342 Мађара и 489 Јевреја. У ствари то и нису прави Мађари него помађарени Словаци досељени из Егра, Јаш – Чолнока и других места, крајем 18. века и током 19. века.

Сама презимена помађарених Словака су чисто словенска, као:

Спусењик,

Вигналик,

Уларик,

Виринчик,

Дроздик,

Кралик,

Захорец,

Рушак,

Хусак,

Пајдушак,

Дупак, итд.

Боровјак, презиме првог католичког жупника, је чисто словенско. Правих Мађара је било једва четвртина од свих досељеника.

Мађари су напредовали и у економском погледу. Све до Мађарске буне Срби су имали у својим рукама 2/3 поседа; сада они имају само 1/3; а остало је у мађарским рукама. И новији статистички подаци показују знатно опадање Срба, и бројно и економски, док се Мађари постепено подижу у сваком правцу. Благодарећи насељавању колониста из динарских крајева, у садашње доба однос се знатно изменио у корист Срба.

Најстарије српске породице дошле су приликом сеобе под Чарнојевићем 1690. године. Сматрају се за најстарије:

Дудварски,

Николићи,

Драгини,

Мрђанови,

Јаковљевићи,

Шијачки,

Писареви и други 2).

Најстарије мађарске или помађарене породице јесу:

Иштенеши,

Геци,

Шојмоши,

Кирти,

Рафаји,

Лајко,

Латак,

Чузди,

Кош,

Терек,

Ковач,

Варга,

Сабо,

Хегедиш,

Чичман,

Чинчак,

Бил,

Добо,

Егес,

Кончик,

Дудаш,

Нађпал,

Фараго,

Киш,

Касаш,

Петер,

Рушак,

Волфорд,

Колман и друге. 3)

Судећи по наведеним чињеницама већ 1750. године било је у Ади Јевреја, поглавито досељених из Моравске. Касније се јављају и јеврејски досељеници из Ердеља. Деведесетих година прошлог века (19. века – моја примедба) било их је око 800 док их данас има једва 500.

Међу најстарије јеврејске породице рачунају се:

Милер,

Штајн (1780),

Адлер (1808),

Фишер (1817),

Офнер и друге. 4)“ страна 19.

 

2) Према подацима г. Л. Шевића, протојереја и г. И. Мишковића.

3). Према подацима католичке црквене општине.

4). Према подацима г. М. Милера.

Извор: АДА, научна судија Бранислава Букорова

Приредио: Војислав Ананић

 

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Радомир Јечинац

    >> За г. Ананића:
    >> Из Аде (можда и неких околних села), око год. 1880. иселиле се следеће породице у јужну Србију, у тада масовном покрету насељавања новоослобођених крајева, под вођством свештеника Ст. Болманца:
    – Бешли(ји)ћи,
    – Борђошки,
    – Брановачки,
    – Јаковљевићи,
    – Смиљански.
    >> Сви су у тада новооснованом селу Александрову (између Ниша и Прокупља). Њихових потомака има. Не знам да ли су одржавали везе са првобитним завичајем Адом.
    >> За више информација изволите се јавити на моју горњу и-мејл адресу. Поз. Р. Ј. (Бгд).

  2. vojislav ananić

    АДА
    и околна (необрађена) места

    Општина Ада се налази у средњој Бачкој, на десној обали реке Тисе. Граничи се са општинама Сента, Чока, Бечеј, Кикинда и Бачка Топола. Простире се на површини од 22 860 ха, састоји се од пет насеља у којима укупно живи 18 994 становника. Средиште је Ада, град са 10 547 становника, који је срастао са местом Мол, насељем које се простире јужно од Аде и има 6786 становника. Ади припада и место Стеријино које је удаљено 18 км, и које има укупно 234 становника. Село Утрине удаљено је 20 км, настањује га 1038 становника, као и место Оборњача са 389 становника. Ада се спомињује у XVII веку под именом Петрина, док је касније добило име Сигет. Према подацима из 1723. године место је имало име Ада-Хатта. У XIX веку започиње привредни и културни развој, а 1836. година добија ранг града од Аустро-Угарске монархије са сопственим грбом. Ада је увек била позната по развијеном занатству, посебно по обради метала и текстила, па се Ада може назвати градом предузетништва.
    Подручје ађанске општине од најстаријих времена било је погодно за насељавање. Пронађени су камени предмети, оружје и грнчарија који датирају из периода неолита, који се чувају у Градском музеју Сента. На овим територијама остављају трагове варварски народи, Римљани, Хуни, па Авари, који су повукли са собом и нека словенска племена. Крајем IX века у Панонској низији се појављују Мађари. После татарске најезде која је уништила Потиска насеља, Бела IV је населио Куне на ова подручја. Током XII и XIV века појављује се читав низ насеља са претежно мађарским становништвом: Асоњфалва, Бенфалва, Песе итд. Нешто касније ова насеља добијају српско становништво. Петрина је била прилично велико насеље, претпоставља се да је изграђено на обалама Ађанске баре и да је становништво било претеча становништва Аде, које се формирало тек 1694. год. Овим староседеоцима се припајају и неколико српских породица, и мењају име у Петринац, а почетком XVII века у Аду. Адица, где се ово средњевековно насеље налазило, заиста је било остврво и због тако повољног стратегијског положаја могла је да буде и граничарски шанац. Раније споменута средњевековна насеља су релативно кратког вела. За време најезде Турака ова насеља су махом изгубила мађарско становништво, да би касније, када су се прилике под турском влашћу нешто консолидовале, обновила и наставила живот са новим, углавном српским становништвом. Почетком XVIII века основана је Војна граница, којој је припадала и Ада, Аустрија је за гхраничаре врбовала затечене становнике, махом српске националности и то оне који су се доселили приликом сеобе Арсенија Чарнојевића 1690. год. Граничари су уживали велике повластице. Према подацима првог пописа у Војној граници из 1872. год., Острово, како се Ада звала у то време, имало је 69 граничара и 11 удовица. После укидања Војне границе формиран је посебан потиски војни округ а привилегије граничара су смањене. Велики број граничара због незадовољства се исељава из Потисје и одлази у Украјину. Да би се спречило одлажење граничара у Русију комора је била принуђена да призна одређена права граничарима. Тако је Марија Терезија ослободила све бивше граничаре плаћања разних дажбина, сем крунских. С обзиром да се велики број становника иселио из Потисја, настала је несташица радне снаге. Због тога се врши насељавање нових становника. Терезијанском и јозефинском колонизацијом Аду је населио већи број Мађара, Словака, Буњеваца и других који су се врло брзо помађарили. Током 1848. год. сви становници жупање се ослобађају постојећих обавеза тако да је ово почетак развоја и у привредном и у друштвеном погледу. Комора је имала пашњаке и оранице у ађанској општини, а 1870. год. је склопљен уговор о откупу тако званих крунских поседа. После тога почиње сегрегација или деоба пашњака. Подела земљишта обављена је тако што су земљу добијали само они који су је већ имали, а беземљаши су и даље остали обесправљени. то је изазвало велика незадовољства. Сегрегација је створила врло повољне услове за формирање салаша. Један од знбачајних догађаја је проглашење Аде за трговиште 1836. год. Почетком XIX века основано је неколико еснафа који се касније реорганизују у занатлијска удружења. Православна основна школа се оснива 1703. год., а католичка 1760. Средином XIX вела Ада има своју апотеку, а у исто време почела је да ради пошта и телеграф. Ада добија железничку пругу 1889. год., и 1908. електричну централу, а 1910. год. прву уличну расвету. Развој Аде су успориле разне природне непогоде као што су пожари, поплаве, колера, куга итд, као и ратови који су знатно осиромашили становништво. Прави успон и препород у пољопривреди, занатству и индустрији Ада доживљава после II светског рата.

    ИЗВОР: http://www.ada.org.rs/index.php/sr/nas-grad/naselja/ada.html

    Мол

    Мол је највеће насеље које се налази у јужном делу општине Ада, дуж реке Тисе, на путу Сегедин-Нови Сад. Насеље се први пут спомиње 1332. године. Развој насеља почиње у XVII веку. До XIX века су ту углавном живели Срби, након чега су се у ово насеље доселили Мађари. Мол се простире на 7000 ха. Пољопривреда је била најважнија делатност. Након II светског рата, предузеће ПИК Халас Јожеф, поред пољопривредних газдинстава и пољопривредне задруге, потпомаже развој пољопривреде и узгоја животиња. Значајно је и истаћи предузеће »Зора«, чије су основне делатности прерада воћа и поврћа, али и складиштење продаја. Такође, велику улогу у занатском развоју насеља Мол има предузеће »Прогрес«, који производи ципеле и рукавице. Ова предузећа су се бавила и извозом својих производа. У селу се у организацији основне школе, месне заједнице и црквене заједнице често организују разне манифестације.

    http://www.ada.org.rs/index.php/sr/nas-grad/naselja/mol.html

    Утрине

    Утрине се налазе западно од Аде. До 1960, када је започео развој овог села, ово насеље се састојало од једне улице и неколико салаша. Насеље броји 1060 становника, углавном припадници мађарске националности и неколико српских породица. Географски положај села је повољан. Становништво се углавном бави пољопривредом, узгојем животиња, или ради у Ади. У селу постоји, поред две пољопривредне задруге, неколико продавница, бензинска пумпа, предузеће за прераду дрвета, гостиона, предузеће за производњу сокова, две откупне станице за млеко, као и предузеће за производњу пољопривредних алата. У селу постоји забавиште, основна школа, амбуланта, пошта, месна заједница, добровољно ватрогасно друштво и жупнички уред при католичкој цркви. Насеље је повезано путем са Адом, Торњошом и Кавилом. Постоји могућност развоја сеоског туризма и лова, за шта су потребна додатна средства и улагања.

    http://www.ada.org.rs/index.php/sr/nas-grad/naselja/utrine.html

    Оборњача

    Оборњача је удаљено 25 км од Аде и 9 км од Гунароша. У насељу постоји продавница, католичка црква, основна школа, забавиште, две откупне станице за млеко, амбуланта и зграда месне заједнице. Некада су ту постојале две ветрењаче, али данас постоји само једна у веома лошем стању. Становништво се бави углавном земљорадњом и узгојем животиња, многи раде у предузећу ПИК Халас Јожеф или у Ади. Насеље броји 364 становника, углавном припадници мађарске националности, као и неколико српских породица. Насеље има добре услове за развој туризма. У шумама живи велики број дивљачи те се отвара могућност за ловни туризам. Ветрењача, преостали салаши и три рибњака су добра основа за сеоски туризам.

    http://www.ada.org.rs/index.php/sr/nas-grad/naselja/obornjaca.html

    Стеријино

    Стеријино се налази западно од Аде. До прве половине XIX века, када је започело насељавање и развој насеља, ту је постојало неколико салаша. У насељу данас живи 241 становника, углавном припадници мађарске националности и неколико српских породица. Становништво се углавном бави пољопривредом, узгојем животиња, неки раде у Ади, а неки у предузећу ПИК Халас Јожеф. У селу ради једна основна школа, а постоји амбуланта, продавница, задруга и дом културе. Поред насеља тече поток по имену Буџак. Око насеља се и данас налазе салаши. У шумама око насеља живи велики број дивљачи, те лов постаје све популарнији, а постоје и добри услови за развој сеоског туризма.

    http://www.ada.org.rs/index.php/sr/nas-grad/naselja/sterijino.html
    Приредио: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    АДА (раније Острво). мјесто у Бачкој на Тиси, испод Сенте. Има 12.500 становника (1910), од којих је било Срба 1960. Маџара 10.459, Јевреја 403: православних 1985. католика 10.052. А. се први пут спомиње под крај турског господства. 1720 била је А. чисто српско мјесто са 80 домова. Послије развојачења потиске границе знатан дио Срба напустио је А„ а на њихово мјесто почело је насељаваује Маџара. Касније је А. припадала потиској камералној, односно крннској жупанији. Од 1848 припада бачкој жупанији. Становништво се бави гојењем марве и вртларством. а нарочито ратарством. Обрт је такођер знатно развијен. Има пољопривредну школу. Д. П.

    Извор: Проф. Ст. Станојевић,НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, I КЊИГА

  4. Војислав Ананић

    Ада

    Општина Ада припада Севернобанатском округу, али се географски налази у средишњем делу источне Бачке, у АП Војводини. Смештена је на десној обали реке Тисе, на надморској висини од 80м и простире се на 228,6 километара квадратних, од чега 88,3% чини пољопривредна површина, а шуме су на 235 хектара. Граничи се са шест општина: Чоком, Сентом, Новим Бечејем, Кикиндом, Бечејем и Бачком Тополом.
    Поред градског насеља Аде, Општину чини још четири насеља: Мол, Утрине, Оборњача и Стеријино. Према последњем попису из 2011. године, Ада има укупно 16.991 становника, а већинско становништво је мађарско са уделом од 75%, следи српско са 17,4% и ромско са 1,90%.
    Општи подаци о пољопривреди у Ади
    Разне временске непогоде, као и ратови, успоравају привредни развој на територији данашње Општине. Пољопривреда и индустрија на овом простору оживеће и развити се тек након Другог светског рата. Становништво се бави земљорадњом и имају један од највећих система за наводњавање пољопривредног земљишта из акумулационог језера. Развијена је и метална индустрија- машиноградња.
    Историја Аде
    У Градском музеју Сенте чувају се камени предмети који потичу још из доба неолита. Кроз овај простор пролазило је много народа, као што су Римљани, Хуни, Авари и нека словенска племена. Мађари се на ову територију досељавају крајем IX века, да би у периоду од XII-XIV века овде постојао читав низ насеља са мађарским живљем.
    Једно од највећих места било је Петрина и сматра се да су њени становници претеча данашњег живља Аде. У овом период староседеоцима се придружује неколико српских породица, а насеље мења име у Петринац. Тек почетком XVII века добиће назив Ада. Када је дошло до продора Турака, Мађари су се се овог терена повукли, а касније су се овде настаниле српске породице.
    У XVIII веку ту је била Војна граница, а граничари су били углавном српске националности и овде су се настанили приликом сеобе под Чарнојевићем, 1690. године. Срби су, за свој граничарски посао, добијали велике повластице, а према подацима из 1872. године, Острово, како се Ада тада звала, имало је 69 граничара.
    Након укидања Војне границе, а самим тим и привилегија, граничари напуштају ово подручје, а насељавају се Мађари, Словаци и Буњевци, као и неки други народи, који су се врло брзо помађарили. 1870. године долази до откупа крунских поседа и деобе пашњака. Земљу су добили они који су је већ имали у свом поседу, а беземљаши су и даље остали без ње.
    1836. године Ада је проглашена за трговиште и тада су овде настала занатска удружења. Основана је и православна основна школа 1703. године, а католичка се оснива 1760. Железничка пруга овде пролази 1889. године, док је електрична централа саграђена 1908.
    Само неке од знаменитих личности које су рођене и живеле на територији Општине су: Зита Галиц, рукометаш Арпад Штербик, Габор Сарваш и Новак Радонић.

    Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

  5. Војислав Ананић

    Ада (Aдицa, Острово)

    Ранији назив био је Острово.
    (Ада је превод наше речи острво на турски). До краја 18. века бележена је у нашим списима Острво. У турским тефтерима) се не помиње. 1698. забележена је као ненасељена. Вероватно даје насељена пре 1702, јер је тада постала шанац. 1720. имала је 80 домова.
    Тада је забележена као Пашина Ада. 1736 имала је 69 граничара, али ју је жупаниска власт оптуживала као да има 200 пореских обвезника. По развојачењу Потиске војне границе (1741) многи су се преселили у Карлово, у Банат. Касније је припала Пописком крунском дистрикту. 1769. имала је 142, 1773. 141, 1786. 168, а 1792. 180 српских домова са 1089 душа.
    Потеси: Бановци, Горњи рит, Дугуља, Маћедонија, Њомаш, Ором, Песцр, Старо гуминште, Село Стричевић, Татар—село, Торњош, Тула (бара).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  6. Војислав Ананић

    АДА (раније ОСТРОВО)

    1. Петар Ђулинац
    2. Риста Мирковић
    3. Марко Милосављевић
    4. Мојсеј Маинивић
    5. Никола Дудварац
    6. Теодор Мирковић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61