Порекло презимена, село Биоград (Невесиње)

Порекло становништва села Бигорад код Невесиња. Приредио сарадник портала Порекло проф. Никола Владов Лакета.

У Биоград под Кулине невесињци сабор чине.

Прије 120 година истраживачи Херцеговине оставили су запис о херцеговачком селу Биоград:

”Село и сеоска општина налази се 4 км јужно од Невесињског Поља. Земљиште на коме је село, састављено је од вододрживих стијена, због тога има доста извора и потока који теку по површини. Те су особине узрок, што је село јако разбацано и што заузима сразмјерно велики простор. У атару села налази се понор ријеке Заломчице, коју зову Заломски Поток и Колешцица и Колешком Ријеком. Куће су уздигнуте на поједине брежуљке, који се овако зову: Зелена Главица, Медљине, Тањево, Ћуковина, Крстишта, Грабовик и Чираковина. Село је врло богато водом и шумом, а имају и два бунара. Маса врела изведена је на чесме. Село је шумовито, осим тога заклоњено је великим узвишењима, па је блажа клима. Биограђани имају доста земље за обрађивање, која је у селу или у најближој околини. Најплодније су земље у долини ријеке Заломчице. Најбоље су испаше на Снијежници, Буквици и Тањеву. Из шуме продају ћумур и дрва. Већином су сељаци кметови, а има их који имају и своје земље. Једни су ућесимљени, а други плаћају трећину. Село је необично разбијеног типа правог старовлашког. Дијели се на неких 8 малих групица које се зову : Грабовик, Осредина, Понор, Буклићи, Љешцице, Ластавица, Солаковићи и Косовача. Најмања од тих махала има 12, а највећа има 22 куће. Ријетко су куће збијене. У селу има свега 123 куће”. (Јевто Дедијер).

ПОРИЈЕКЛО СТАНОВНИШТВА СЕЛА БИОГРАД

У селу Биограду живе српске породице:

1. Чупковић, славе Ђурђевдан, најстарија су српска породица у селу Биоград. За себе тврде да су поријеклом од породице Предојевић из села Чуковића код Билеће. Сви Предојевићи славе Никољдан, а Чупковићи славе Ђурђевдан. Како је до ове промјене дошло нико не зна.

2. Кокоти, славе Томиндан, поријеклом од породице Братић из Бањана.

3. Граовци, славе Вартоломијев дан, прислужују Тројичиндан, старином Чурлијевићи из Кривошија, дошли преко Граова у село Биоград.

4. Куљићи, славе Јовањдан, дошли из Врањсе код Билеће.

5. Ђерићи, славе Аранђеловдан, поријеклом од породице Мучибабић са Љескова Дуба.

6. Вучетићи, славе Никољдан, њих је заробио Али-паша у бици на Грахову 1856 године, довео их и населио у Биоград.

7. Скорупи, славе Аранђеловдан, дошли са брда Граовца са Граова.

8. Фржовићи, славе Никољдан, старином потичу од породице Ивковић са Меке Груде код Билеће.

9. Чампаре, славе Јоакима и Ану (Аћимијану) дошли због турског зулума из Требиња, а у Требиње дошли из Риђана код Никшића.

10. Паровићи, славе Аранђеловдан, поријеклом из Гацка од породице Папковић. Из породице Паровић потиче Благоје Паровић (1903-1937) познати револуционср и борац који је погинуо у Шпанском грађанском рату.

11. Кулаши, славе Стефањдан, дошли из села Фатнице код Билеће.

12. Појужине, славе Лучиндан, дошли са Мареве Љути у Поповом пољу.

13. Драговићи, слава Јовањдан, дошли из Црне Горе. Нијесу никакав род са породицом Драговић са Удрежња који славе Ђурђевдан.

14. Ковачевићи, славе Ђурђевдан, прислужују Матијевдан, дошли са Грахова и населили се код понора ријеке Заломке. Једна кућа ове породице Ковачевић населила се у селу Крекавице у Грабовици.

15. Лажетићи, славе Аранђеловдан, поријеклом од породице Златаревић са Цетиња. Нешто су погријешили на Цетињу и дошли су у Биоград.

Поред ових српских породица у селу Биограду живјеле су некада муслиманске породице: Сидран, Кљако и Ћупина.

ИСТОРИЈА СЕЛА БИОГРАДА

Испитивачима Херцеговине становници села Биоград нису знали ништа рећи о имену села. Насеље је веома старо, било је насељено у антици што потврђују архелошки налази, стара гробља и остаци старих градова на брду изнад понора ријеке заломке и на Кулинама код цркве у селу Биограду. Црква Пресвете Богородице подигнута је 1867. На црквеном сабору 21. септембра 1874. године, дванаест српских кнезова, три свештеника и један трговац из невесињског кадилука донијели су одлуку о покретању устанка који је касније познат под именом Невесињска пушка.

Биоград је познат по устанцима, војсковођама, гробљу и цркви у кој се сваке године на Велику Госпојину 28. августа састају Биограђани и њихова родбина из бијелог свијета. Сви дођу да се виде и да се подсјете на славна и дана времена. Ова црква била је мајка свих договора па и оног славног договора за покретање устанка Невесињска пушка. На сабору на Малу Госпојину 21. септембра 1874. године, одлучено је да се крене у борбу и затражена је помоћ од црногорског кнеза Николе Петровића. Без знања кнеза Николе и његове помоћи сваки устанички покрет био је унапријед осуђен на неуспјех. Наредне 1875. године, у цркви пред свештеником и пред часним крстом устаници су се заклели за борбу и слободу:
“За крст часни и слободу златну!” и “Уједињење или смрт!”

Жалбу кнезу Николи Петровићу потписали су невесињски кнезови:

1. Јован Гутић, кнез села Зови До
2. Михајло Гутић, кнез села Зови До
3. Симун Зечевић, трговац село Зови До
4. Милош Кешељ, кнез села Студенци
5. Илија Стевановић, кнез села Лукавца
6. Ристо Гаћиновић, свештеник село Лукавац, писац текста жалбе
7. Продан Рупар, кнез села Трусине
8. Шурко Петковић, кнез села Грабовице
9. Тривко Грубачић, кнез села Раст
10. Петар Радовић, свештеник из села Братач
11. Анто Глоговац, свештеник из села Братач
12. Тривко Радовић, кнез села Братач
13. Јован Ђоговић, кнез села Ријека
14. Томо Станић, кнез села Сливаља
15. Тривко Бува (Бјелокосић) кнез села Колешка
16. Јован Савић, кнез села Крекови

Да однесу жалбу кнезу Николи одређена су тројица: Јован Гутић, Милош Кешељ и трговац Симун Зечевић ради лакшег кретања. На пут су пошли послије 15 дана. Ради сигурности путовали су ноћу и са собом понијели су доста хране и за два дан и ноћи стигли су на Цетиње.

ПРВЕ УСТАНИЧКЕ БОРБЕ У НЕВЕСИЊСКОМ КРАЈУ

Цијело прољеће 1875. године протекло је у међусобним чарка борбама и убиства појединих истакнутих локалних феудалаца. Тако је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз на Залому убио је невесињског кадију Салиха Коркута, затим неколико дана касније на Херцеговом врелу у Фојници убио је Ибрицу Ковачевића из Гацка. Послије ових убистава турске власти одлучиле су да протјерају Тунгуза и његове хајдуке у Доњу Херцеговину. Тунгуз се изненада вратио и у Бишини на Ћетној пољани 5. јула 1875 године, напао један турски караван који је опљачкао и том приликом убио је седам кириџија. Турске власти су кренуле у потјеру за Тунгузом и хајдуцима и сукобили су се у селу Крекови на брду Градац 9 јула 1875. године. Тај први оружани сукоб устаника и Турака познат је под именом Невесињска пушка 1875. Четири дана касније почели су преговори устаника и турских власти у Невесињу који су завршени неуспјехом 16. јула 1875.

Поступајући по наређењу Сулејман-паша је 22 јула 1875. године, извршио мобилизацију војске и башибозлика и кренуо у напад на устанике који су држали положаје на позицији: Биоград, Фојница, Дивин и Предоље. Дана 23 јула 1875. године, десиле су се прве борбе у једном кланцу код села Предоља, Турци су потиснути према Стоцу и затворен је путна комуникација Столац-Невесиње.
Турска невесињска група предузела је 24. јула наступање у широком фронту у облику лепезе око Невесиња према невесињским устаничким селима: Биограду, Зовом Долу, Грабовици, Залому и Кифину Селу. Турци су наишли на велики отпор устаника и развиле су се огорчене борбе на линији: Кифино Село, Братач, Сопот, Руда брда, Грабовица, Доњи Дрежањ, Зови До, Биоград. Десна турска колона потисла је устанике на положајима на планини Буквици,продрла је у село Биоград до Џинове Махале, али није могла ићи даље и ту су заустављени. Главна турска колона која се кретала и наступала преко Оџака, Љесковика премо Зовом Долу, продрла је у село и није могла даље. Устаницима је дошао у помоћ Мрдак Лубурић са стотињак Рудињана. Послије жестоке дводневне битке у Лукавачком кланцу Турци су били принуђени на повлачење према селу Оџак гдје се налазило 300 турских коњаника. Послије ових успјешних борби устаничке снаге заузеле су положаје на линији : Војине, Љесковик,Кулине, Буквица.
Лијева колона турске војске наступала је према селу Грабовици и заустављена је на Покосцу 24 јула. Наредног дана 25. јула потиснута је према селу Оџак. Колона турске војске која је наступала према селу Залому, гдје се налазила једна јака турска караула која је штитила пут Невесиње –Гацко, подржавана је артиљеријом са Тртина није успјела ући у Сопот. Чим су прве турске трупе прешле мост Овчији брод дочекала их је снажна устаничка ватра заломских устаника. Убрзо заломцима стижу у помоћ устаници из Фојнице и Љескова Дуба. Турци су заустављени и натјерани на повлачење према селу Оџак.

Крајње лијева Сулејман-пашина колона која је наступала према Кифином Селу претрпјела је неуспјех. Одраније се у селу Плужинама налазило 400 устаника из Невесињске Површи. Кифљани и Братачани пустили су турску лијеву колону да што ближе приђу њиховим селима и да је онда заједнички нападну и нанесу јој пораз. Устаницима са Површи командовали су Тивко Бува и Томо Станић и натјерали су Турке на повлачење према Невесињу. Послије ових успјешних устаничких борби, устаници су 28 јула послали извјештај кнезу Николи у коме га извјештавају да је у овим борбама погинуло 60 устаника.

Пошто се увјерио да ниједна његова нападна кола није успјешно извршила задатак Сулејман-паша је 26 јула наредио повлачење свих својих јединица у Невесиње. Дана 20 августа 1875 године, одржана је устаничка скупштина на Ивановим Коритима на којопј је кнез Никола обећао сваку помоћ устаницима и да се устаничке борбе успјешно наставе даље. До тада устаници су били заузели стратешки важне све кланце и карауле од Никшића до Невесиња.

НАПАД НА НЕВЕСИЊЕ

За напад на Невесиње извршене су припреме у селу Слату које је удаљено од Невесиња 20 км. Ту се нашло 2.700 устаника и 700 јајоша, (црногорских ускока добровољаца) којима су командовали Пеко Павловић, Миле Јововић и Андрија Даковић. Војвода Максим Баћовић, Гишан Миљанић и Благоје Копривица командују Бањанима и Рудињанима. Баћо Мићуновић командује Трепчанима. Стојан Ковачевић командује Гачанима. Илија Стевановић, Драго Ковачевић и Симун Зечевић командују Невесињцима. Перо Тунгуз командује хајдуцима.

У граду Невесињу налазило се 370 редовних турских војника и много башубозлука , турских нередовних војника који су се сви ту повукли послије заузимања караула и других турских утврђења, све је то побјегло и слегло се у град Невесиње. Село Оџак удаљено од Невесиња 7 км чувало је 300 турских коњаника. Напад на Невесење почео је рано у зору 29 августа 1875. године, са Грепка, Градине, Мале Вележи, и преко поља од Миљевца и Шеховине. Огорчене борбе у граду трајале су читав дан, борило се ватреним оружјем и на нож јер устаници нису ималу довољно оружја и муниције. Браниоци су се борили упорно из утврђеног града Вјенчац са кога су устанике тукли топови. Око града ватру из модерних енглеских пушака у два реда непрестално је отворала турска редовна војска. Устаници нису имали топова,има ли су неке старе дуге пушке кремењаче и често су у недостатку оружја иницирали борбу прса у прса и на нож. Читав дан није патисало ватрено и хладно оружје. Устаници су пред вече заузели
град Невесиње, заплијенили су велику количину модерног оружја,муниције и хране . Најдрагоцјенији плијен биле су им модерне енглеске пушке острагуше . Без своје артиљерије устаници нису могли освојити тврђаву Кнежачу нити заробити турску посаду. Повукли су се из Невесиња палећи све пред собом, хришћанске и муслиманске куће,носећи са собом плијен и своје рањене и мртве другове које су сахранили у селу Слату. Заједно са устаничком војском повлачио се велики дио српског цивилног становништва : старци, жене, дјеца – избјеглице које су повлачиле на сигурно у Црну Гору. Послије неуспјелог напада на град Невесиње у знак одмазде, Реџепагићи су погубили 12 српских кнезова које су раније похапсили на превару, одвели су их на Ћетну пољану и тамо су их погубили.
Други неуспјели напад на град Невесиње извели су 20. 9. 1875 године,устаници под командом Лазара Сочице . И овај као и ранији напад завршио се неуспјешно јер устаницу нису имали артиљерију да заузму добро утврђени град Невесиње. Охрабрен овим другим устаничким неуспјехом да заузму град Невесиње, последњи бег, Осман-бег Љубовић и његова петорица браће, појахали су коње и пошли су да обиђу своја имања и спахилуке у Дабру и да покупе хараче и заостале порезе од српске раје.
Не слутећи ништа лоше осиони Љубовићи упали су у устаничку клопку и засједу у планини Трусини. Њих су устаници сачекали у засједи и све су их убили : петорицу браће Љубовића и сву њихову пратњу.

Литература:

Јевто Дедијер, Херцеговина, Гацко 2004.
Саво Скоко, Напад херцеговачких устаника и црногорских јајоша
на Невесиње 29 августа 1875. Зборник радова, Сарајево 2006.
Неђо Шиповац, Невесиње славно, Невесиње 2003.
Новак Лакета, Петрова лоза, Ужице 2003.
Милош Окука и Никола Лакета, Морине планина у Херцеговини, Бегд. 2017.

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Aleksandra

    Djerici (sa kojima sa u srodstvu) koji su iz Nevesinja I njegove okoline I koji znaju da poticu od Mucibabica,, kao I njihovi potomci u Mostaru slave Arandjelovdan. Pozdrav.

    • Слободанка Антељ3бић Сташић

      Моји Мучибабићи (по мами) причали да се са Ћерићим не кумују нити жене, удају. Родбинска веза нераскидива.

  2. Горан

    Породице Кљако и Сирдан нису стариначке,већ потичу од Чупковића,од којих су се одвојили појединци са тим надимцима,ко што се одвојио неки Драго и Митар,и Грк,од њих после фамилије по њиховим именима.Кљако и Сирдан су се потурчили.Чупковићи су били Предојевић,тако су позвани по селу чуковићу,код Билеће одакле су отишли за Биоград,Невесиње.Ушли су у кућу неких старинаца,и прихватили њихову славу Ђурђевдан.Од њих су Грковићи и Чупковићи у Далмацији,и код Гацка,и у Србији.

  3. Горан

    Првог Чупковића из овог братства из села Биоград,који је отишао у суседно село Удрежње,прозвали су Грк,јер је у Биограду постојала стара сеоска легенда дасу ту живели Грци,односно Власи који су ту доселили са простора старе Византије,богумили.Синове и унуке тог Грка Чупковића по њему су звали надимком Грковићи.Једни су задржали тај надимак као презиме,као Грковићи у селу Раст.Једни Чупковићи су из Удрежња отишли у Шипачно,прозвани Шапоње по том селу од Шапачно,што је остало као презиме надимак Грковић по претку из Удрежња.