Dva arheogenetička uzorka iz pećine Bezdanjače godinama su predstavljana kao jedan od najjačih dokaza da je haplogrupa I2-Y3120 bila prisutna na Balkanu još u bronzanom dobu. Novo radiokarbonsko datiranje pokazalo je da je bar jedan od tih uzoraka pogrešno datovan, potvrđujući sumnje na koje je Srpski DNK projekat ukazivao od samog početka. Ali ispravljanje jedne naučne greške ne znači i ispravljanje narativa koji je na njoj godinama građen.
Znate li onu staru narodnu priču o klin-čorbi?
U jednoj od njenih verzija, neki izgladneli putnik nabasa na kuću neke starice, pa zatraži od nje da mu da malo hrane. Kada mu ona reče da nema ništa u kući, dovitljivi čovek odgovori da mu ništa i ne treba, već samo lonac vode i jedan gvozdeni klin, od čega će sačiniti ukusnu čorbu. Zaintrigirana domaćica donese lonac vode i klin, a putnik potom, jedno po jedno, zatraži malo soli, pa malo brašna, jedno jaje, kašiku masti i još poneki sastojak. Kada je čorba bila zgotovljena, izvadi on klin iz lonca i baci ga, a obrok pojede sa slašću.
Pouka je očigledna: klin nikada nije bio suština čorbe. Poslužio je samo kao povod da se u lonac postepeno doda sve ostalo. A kada je svoju ulogu odigrao, jednostavno je izbačen.
Na ovu priču neobično podseća slučaj dva arheogenetička uzorka iz pećine Bezdanjače kod Vrhovina u Lici, poznatih pod oznakama I18719 i I18721. U javnosti zainteresovanoj za genetičku genealogiju, a naročito za poreklo haplogrupe I2-Y3120, ovi uzorci su godinama imali gotovo mitski status. Predstavljani su kao dokaz da je ova danas kod Južnih Slovena veoma česta grana bila prisutna na Balkanu još u bronzano doba. Za jedan deo popularnih tumača prošlosti to je bilo dovoljno da se preko noći skuva čitava čorba: o „našim genima“ u bronzanodopskoj Lici, o rušenju teorije o doseljavanju Slovena, o skrivenim istinama koje zvanična nauka navodno ne želi da prizna.
Problem je, međutim, bio u tome što je klin od samog početka bio sumnjiv.
Bezdanjača – značajno nalazište, složen kontekst
Bezdanjača je izuzetno značajno, ali i vrlo složeno arheološko nalazište. Reč je o pećinsko-jamskom objektu sa teškim pristupom, u kojem su tokom istraživanja otkrivene desetine grobnih celina i ostaci velikog broja ljudi. Veći deo arheološkog materijala pripada bronzanom dobu, ali sama priroda nalazišta zahteva oprez.
Plan pećine Bezdanjače: plava elipsa – novovekovni ljudski i životinjski ostaci;
crvena elipsa – ljudski i životinjski ostaci iz bronzanog doba i arheološki nalazi.[1]
Ljudski ostaci nisu bili u klasičnim ukopima, već su polagani na pećinsko tlo ili u niše, a materijal je mogao biti mešan, pomeran i naknadno narušavan. Uz to, već su ranija istraživanja pokazala da u Bezdanjači postoje i mlađi ljudski ostaci. Drugim rečima, nije bilo dovoljno reći: „nalazište je bronzanodopsko, pa je i svaka kost iz njega bronzanodopska“.
Ipak, upravo se to u suštini dogodilo.
Pomenuti sporni arheogenetički uzorci ušli su u naučnu literaturu kroz dva rada objavljena u renomiranim naučnim časopisima. U oba su interpretirani kao bronzanodopski nalazi, pri čemu je jedan datovan u period između 1500. i 1000, a drugi između 1500. i 800. godine pre nove ere. Oba rada su nastala kao rezultat višegodišnjih istraživanja velikih međunarodnih timova i spadaju među najznačajnije arheogenetičke studije objavljene poslednjih godina. Uzorak I18719 prvi put je objavljen 2021. godine u časopisu Nature, u radu koji je potpisalo 222 autora.[2] Već naredne godine, u časopisu Science, objavljen je i uzorak I18721, u okviru rada iza kojeg je stajao tim od 206 istraživača.[3]
Nije, stoga, iznenađujuće što je ovakva interpretacija bezdanjačkih uzoraka brzo prihvaćena kao gotovo neupitna. Kada se isti zaključak pojavi u dva ovakva rada, malo ko će posumnjati da je zasnovan na čvrstim dokazima. Međutim, hronološka atribucija oba uzorka nije počivala na njihovom direktnom radiokarbonskom datiranju, već na širem arheološkom kontekstu lokaliteta.
Za nalazište kao što je Bezdanjača, to je bila metodološki vrlo rizična pretpostavka. Da je reč samo o jednom arheološkom nesporazumu, ovaj slučaj verovatno ne bi izazvao veću pažnju. Međutim, pitanje starosti ovih uzoraka odavno je izašlo iz okvira naučne polemike.
Više od naučne rasprave
Na prvi pogled moglo bi se učiniti da je rasprava o starosti dva arheogenetička uzorka zanimljiva isključivo uskom krugu arheologa i genetičara. Međutim, u slučaju haplogrupe I2-Y3120 to već dugo vremena nije tako.
Reč je o danas najzastupljenijoj Y-DNK grani kod većine slovenskih naroda zapadnog Balkana, čiji udeo u muškoj populaciji premašuje 30%. Ovako visoka zastupljenost ove grane povod je za brojne javne rasprave u kojima se vode polemike o mogućem genetičkom kontinuitetu između mezolitskih nosilaca drevnih podgrana haplogrupe I2 i današnjih nosilaca znatno mlađe grane I2-Y3120. Zbog toga se pitanje mesta i vremena nastanka grane I2-Y3120 neretko izmešta iz naučnog okvira i postaje predmet ideoloških, nacionalnih, pa i političkih tumačenja.
Takva tumačenja najčešće se zasnivaju upravo na nekritičkom povezivanju visoke zastupljenosti i raznovrsnosti drevnih podgrana haplogrupe I2 u mezolitskim nalazima Balkana sa današnjom visokom učestalošću njene znatno mlađe grane I2-Y3120 na istom prostoru. Pri tom se zanemaruje činjenica da je današnja visoka učestalost haplogrupe I2-Y3120 pre svega posledica snažnog „efekta osnivača“ koji se dogodio pre oko 2.200 godina unutar ove grane. Takav vremenski okvir nikako se ne uklapa u pretpostavku o njenom neprekinutom prisustvu na Balkanu još od mezolita.
U javnom prostoru, naročito na internetu, mogu se pronaći brojni pokušaji da se iz jedne genetičke linije izvedu zaključci o autohtonosti naroda, istorijskom prvenstvu ili čak savremenim političkim pravima. Takvi zaključci nemaju naučno utemeljenje. Genetika ne može odgovoriti na pitanje ko je „stariji narod“, niti može poslužiti kao argument za bilo čije istorijsko ili političko pravo. Narodi nisu isto što i Y-DNK haplogrupe, a složeni istorijski procesi ne mogu se svesti na jednu mušku liniju porekla.
Ipak, upravo zato što ovakve zloupotrebe postoje, naučna odgovornost mora biti još veća. U navedenim okolnostima jedan pogrešno datovan uzorak neće ostati samo u tabelama naučnog rada, već će završiti u popularnim tekstovima, podkastima i na društvenim mrežama, gde postepeno prerasta u „dokaz“ za tvrdnje koje sa samom naukom nemaju mnogo veze.
Upravo je zato slučaj Bezdanjače mnogo više od rasprave o dva arheogenetička uzorka. On predstavlja primer koliko su u arheogenetici važni metodološka disciplina, kritička provera i oprez u tumačenju rezultata.
Zašto su se pojavile sumnje?
U okviru Srpskog DNK projekta i na forumu Poreklo od samog početka ukazivano je da u interpretaciji starosti dva uzorka iz Bezdanjače nešto ne stoji. Ne na osnovu intuicije ili želje da rezultat bude ovakav ili onakav, već na osnovu više nezavisnih argumenata.
Osnovni problem bio je izostanak direktnog radiokarbonskog datiranja. U arheogenetici je to jedno od ključnih pitanja. Kada imate lokalitet sa složenom istorijom korišćenja i mogućnošću mešanja materijala, starost pojedinačnog uzorka ne sme se podrazumevati – ona se mora dokazati.
Procenjenoj dataciji nije odgovarao ni autozomalni profil spornih uzoraka. Umesto da se uklapaju u očekivanu bronzanodopsku genetičku sliku, oni su pokazivali neobičnu bliskost savremenim južnoslovenskim populacijama. Upravo je na to na forumu Poreklo ukazivao Nevski[4], čije su analize sugerisale da ovi pojedinci genetički više liče na ljude iz mnogo mlađeg perioda nego na stanovnike bronzanodopske Like.
Da nešto nije u redu moglo se pretpostaviti i iz pozicije haplogrupe I2-Y3120 na Y-DNK stablu, odnosno vremena njenog formiranja. Ova haplogrupa nije široka praistorijska kategorija da bi se mogla očekivati toliko stara datacija DNK uzoraka koji joj pripadaju, već relativno mlada podgrana čije se širenje, prema dosadašnjim saznanjima, mnogo bolje uklapa u procese vezane za rani srednji vek i slovenske migracije. Pojava tako duboko profilisanog uzorka u bronzanom dobu sama po sebi predstavljala je ozbiljan razlog za proveru datacije uzoraka.
Posebno je teško razumeti zašto javno dostupni rezultati DNK sekvenciranja spornih uzoraka nisu bili predmet temeljnije provere. A njihova analiza pokazivala je da i te kako ima razloga za sumnje.
Utvrđeno je da uzorak I18721 pripada znatno mlađoj grani I2-Y5596, duboko ispod I2-Y3120, čija se starost procenjuje na svega oko 2000 godina.[5] Protiv bronzanodopske atribucije govorila je i analiza mitohondrijalne DNK: drugi uzorak, I18719, na osnovu genomskih podataka svrstan je u mitohondrijalnu podgranu HV0a1a1b. Reč je o novovekovnoj podgrani čije se vreme formiranja, prema trenutnim procenama na YFull mtDNA stablu, procenjuje na oko 550 godina.[6] Dva potpuno nezavisna genetička pokazatelja, Y-DNK kod uzorka I18721 i mitohondrijalna DNK kod uzorka I18719, ukazivala su na isto – da nešto ozbiljno nije u redu sa pretpostavljenom starošću ovih uzoraka.
Svi ovi argumenti predstavljali su više nego dovoljan osnov da se bronzanodopska atribucija uzoraka ozbiljno preispita. Ipak, do takve provere nije došlo. Umesto da se genetički podaci ukrste sa arheološkim kontekstom, arheološka datacija je prihvaćena kao gotova činjenica. Za ovako velike međunarodne projekte, sa stotinama potpisanih autora i ogromnim javnim uticajem, takav propust nije sitnica, već ozbiljan metodološki promašaj. Paradoksalno je da je provera koju bi iskusniji istraživači genetičke genealogije smatrali gotovo rutinskom izostala u radovima iza kojih stoje veliki međunarodni istraživački timovi.
Navedena kritička tumačenja ipak nisu ostala ograničena samo na rasprave u okviru Srpskog DNK projekta. U radu grupe istraživača objavljenom 2023. godine nezavisno je izneta gotovo identična kritika spornih uzoraka iz Bezdanjače. Autori su, pozivajući se na PCA analizu, uniparentalne markere i arheološki kontekst, ocenili da su I18719 i I18721 najverovatnije pogrešno datirani i da pripadaju znatno mlađem, postsrednjovekovnom periodu. Posebno su naglasili da je prisustvo podgrane I2-Y3120 u bronzanodopskoj Lici „izuzetno malo verovatno“, kao i da su u samoj Bezdanjači već bili dokumentovani kasniji ljudski ostaci.[7]
Posmatrani zajedno, svi ovi elementi činili su snažan argument da se I18719 i I18721 ne smeju bezrezervno smatrati bronzanodopskim uzorcima.
Kada pretpostavka postane „dokaz“
Pa ipak, klin je već bio u loncu. A kada se jednom tu našao, ostali sastojci čorbe nastavili su da pristižu sami.
Uzorci su se pojavili na filogenetičkim stablima. Oba su uvrštena na FTDNA Y stablo pod oznakama „Bezdanjača Cave 18719“ i „Bezdanjača 18721“[8], a I18719 je dodat na YFull Y stablo[9]. Predstavnici Srpskog DNK projekta obraćali su se administratorima, posebno YFull-u, ukazujući na problematičnu dataciju i iznoseći argumente zašto je ona verovatno pogrešna. Ozbiljnijeg odziva nije bilo i ti uzorci na pomenutim stablima stoje i danas.
U međuvremenu, sporne rezultate preuzeli su razni internet-popularizatori, autohtonistički autori i pseudoistoričari. U njihovim interpretacijama sve je svedeno na jednostavnu poruku: u Lici je navodno pronađen „naš gen“ star više od tri hiljade godina, što bi trebalo da obori teoriju o doseljavanju Slovena i dokaže duboku autohtonost većinskog dela Srba/Hrvata/Bošnjaka na ovim prostorima – odabrati po želji. Tako je jedan indirektno datovan i metodološki sporan uzorak vremenom prerastao u svojevrsni „krunski dokaz“, ponavljan u emisijama, tekstovima i internet raspravama.
Verovatno je još veći problem to što se sporni zaključci nisu zadržali samo u krugu internet-popularizatora i autohtonističkih tumačenja. Vremenom su počeli da se pojavljuju i u ozbiljnoj naučnoj literaturi, često usputno i bez kritičke analize. Tako se u pojedinim radovima kao gotova činjenica pominje da su na Balkanu i pre slovenskih seoba postojali pojedinačni uzorci sa povišenom „baltičkom“ genetičkom komponentom ili čak sa haplogrupom I2-Y3120, bez detaljnije rasprave o pouzdanosti njihove datacije.[10]
Kada se, međutim, pažljivo pogledaju prilozi i izvorni podaci, ispostavlja se da se takve tvrdnje često oslanjaju upravo na sporne uzorke iz Bezdanjače, a ponekad i na druge problematične slučajeve, poput ženskog uzorka iz Velike Grude kod Kotora čija je hronološka atribucija takođe predmet ozbiljnih sumnji. Tako jedna nedovoljno proverena pretpostavka vremenom prerasta u „opštepoznatu činjenicu“, koja se zatim ponavlja iz rada u rad, bez ponovnog preispitivanja njenih temelja.
Ispravka je, kao i obično, stizala mnogo sporije od senzacije.
Radiokarbonsko datiranje – provera koja je nedostajala
Novi rad hrvatskih istraživača[11] doneo je ono što je od početka nedostajalo – direktno radiokarbonsko datiranje jednog od spornih uzoraka.
Uzorak I18721 direktno je radiokarbonski datovan, a analiza je samo potvrdila ono na šta su genetički podaci od početka ukazivali: da nije reč o uzorku iz bronzanog doba, već o mnogo mlađem uzorku koji potiče iz perioda 1645–1950. godine. Drugi uzorak, I18719, i dalje nije direktno datovan, ali arheološki kontekst, autozomalna genetika, mitohondrijalna DNK i ostali argumenti pokazuju da ni njegova bronzanodopska atribucija ne može biti prihvaćena bez ozbiljne rezerve. Dok se njegova starost ne utvrdi direktnim radiokarbonskim datiranjem, nema osnova da se smatra bronzanodopskim uzorkom.
Očekivalo bi se da je ovime spor o bezdanjačkim uzorcima okončan. Kada se pokaže da je jedan od ključnih uzoraka pogrešno datovan, a da i za drugi postoje snažni razlozi da se njegova bronzanodopska atribucija dovede u pitanje, logično bi bilo preispitati i zaključke koji su na njima zasnovani. Međutim, izgleda da priči ipak nije kraj…
Mešanje grana i mešanje teza
Uprkos priznavanju greške u pogledu hronologije uzoraka, u istom radu se značaj novih saznanja relativizuje konstatacijom da ona „ne protivreče mogućem prisustvu I2a1a linije u bronzanodopskim populacijama“, te da su „bronzanodopski I2a1a uzorci zabeleženi i na drugim lokalitetima u Hrvatskoj“.
Iako takva tvrdnja na prvi pogled deluje razumno, opravdano se nameće ono staro pitanje: šta je pisac ovim hteo da kaže? Jer upravo se na ovakvim formulacijama podložnim spekulativnim tumačenjima najlakše kuvaju nove klin-čorbe. Sigurno se ne misli na postojanje drugih arheogenetičkih uzoraka koji pripadaju grani I2-Y3120, jer bi oni, da postoje, bili jasno navedeni, dokumentovani i kritički analizirani. Ako se, pak, misli na prisustvo nekih drugih, znatno starijih ili čak paralelnih podgrana u okviru široke haplogrupe I2a1a, šta je razlog da se one pominju u ovom kontekstu, osim ako se time ne želi posredno sugerisati i bronzanodopsko prisustvo I2-Y3120 u Hrvatskoj? Ukoliko je o tome reč, radi se o zaključku koji nema uporište u dosadašnjim arheogenetičkim saznanjima. Takvo mešanje različitih nivoa filogenetičkog stabla može samo čitaoca navesti na pogrešan zaključak da je I2-Y3120 kontinuirano prisutna na prostoru Hrvatske još od bronzanog doba. Haplogrupa I2a1a, kako se imenuje po ISOGG nomenklaturi[12], odnosno I-P37 prema nomenklaturi koju koristi YFull[13], predstavlja veoma široku i drevnu granu. Njene najstarije podgrane sežu još u gornji paleolit, u vreme vrhunca poslednjeg ledenog doba, i hiljadama godina prethode nastanku I2-Y3120. Navoditi prisustvo neke daleke grane haplogrupe I-P37 kao argument za moguću bronzanodopsku prisutnost grane I2-Y3120 isto je kao kada bi neko iz činjenice da se u starom Rimu govorio latinski jezik zaključio da su se tamo govorili i savremeni španski ili rumunski. Zajedničko poreklo I-P37 grana nije sporno, ali između njih leže vekovi, pa i milenijumi razvoja. Drugim rečima, nije reč o dokazu, već o zameni teza.
Kako nastaje naučni mit
I umesto da se jasno konstatuje i prihvati da je jedan od najvažnijih dokaza otpao, nastoji se ostaviti utisak da suštinskih promena i nema. Oba sporna uzorka i dalje stoje na filogenetičkim stablima, a priča koja je oko njih izgrađena nastavlja da kruži javnim prostorom.
Zato ovaj slučaj nije važan samo zbog Bezdanjače ili haplogrupe I2-Y3120. On predstavlja primer kako nastaju naučni mitovi.
Na početku postoji jedan nedovoljno proveren podatak. Potom ga preuzme naučni rad. Zatim ga prihvate baze podataka i filogenetička stabla. Onda ga popularizatori pretvore u jednostavnu i privlačnu priču, a naučnici počnu da ga nekritički citiraju u budućim istraživanjima i radovima. Na kraju se oko njega izgradi čitav narativ koji postaje veći od samog dokaza na kome je zasnovan.
U nauci je ispravljanje greške znak snage, a ne slabosti. Ali kada se pogrešan rezultat pretvori u opšteprihvaćenu „činjenicu“, njegovo demantovanje postaje dug i često nezahvalan posao.
Prvi korak je ipak načinjen. Pokazalo se da klin nije pripadao čorbi u kojoj se našao. Ali čorba je već skuvana i nastavlja da se služi.
I upravo to je, možda, najvažnija pouka priče o Bezdanjači i posledicama jednom prihvaćenih pogrešnih zaključaka. Ne da li je I2-Y3120 mogla ili nije mogla biti prisutna na Balkanu u nekom ranijem periodu, već da u arheogenetici nema mesta za prečice. Uzorci moraju biti direktno datovani, arheološki kontekst kritički sagledan, a genetički rezultati tumačeni u skladu sa celinom dostupnih dokaza.
To je i razlog što su sumnje koje su godinama iznošene u okviru Srpskog DNK projekta na kraju dobile svoju potvrdu. Ne zato što je neko „pogodio“, već zato što su postavljena prava pitanja. A to je, u nauci, uvek najbolja odbrana od novih klin-čorbi.
FUSNOTE:
[1] Crtež preuzet iz: Marjanović D, Šarac J, Havaš Auguštin D, Janković I, Radović S, Primorac D, Novak M. Updated analysis of the Bronze Age population genetics from Bezdanjača Cave – the case of I2a1a male individuals. Croat Med J. 2026 Jun 15;67(3):247-252. doi: 10.3325/cmj.2026.67.247. PMID: 42286910; PMCID: PMC13247732.
[2] Patterson N, Isakov M, Booth T, et al. Large-scale migration into Britain during the Middle to Late Bronze Age. Nature. 2022 Jan;601(7894):588-594. doi: 10.1038/s41586-021-04287-4. Epub 2021 Dec 22. PMID: 34937049; PMCID: PMC8889665.
[3] Lazaridis I, Alpaslan-Roodenberg S, Acar A, et al. The genetic history of the Southern Arc: A bridge between West Asia and Europe. Science. 2022 Aug 26;377(6609):eabm4247. doi: 10.1126/science.abm4247. Epub 2022 Aug 26. PMID: 36007055; PMCID: PMC10064553.
[4] Nevski je forumski pseudonim autora veb-servisa NevGen (https://nevgen.org/), jednog od najšire korišćenih alata za predviđanje Y-DNK haplogrupa na osnovu STR haplotipova u oblasti genetičke genealogije.
[5] https://www.yfull.com/tree/I-Y5596/, verzija stabla 14.03.00, pristupljeno 27. juna 2026. godine. Ova grana odgovara grani I2-BY128 na FTDNA stablu, u koju je uzorak I18721 smešten od samog početka: https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-BY128/classic.
[6] https://www.yfull.com/mtree/HV0a1a1b/, verzija stabla 1.02.23978, pristupljeno 27. juna 2026. godine.
[7] Davranoglou, LR., Lauka, A., Aristodemou, A. et al. Ancient DNA evidence for the history of the Albanians. Nat Hum Behav (2026). doi: 10.1038/s41562-026-02462-z.
[8] https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-S20602/classic i https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-BY128/classic, pristupljeno 27. juna 2026. godine.
[9] https://www.yfull.com/tree/I-CTS10228/, verzija stabla 14.03.00, pristupljeno 27. juna 2026. godine.
[10] Videti, na primer: Gretzinger, J., Biermann, F., Mager, H. et al. Ancient DNA connects large-scale migration with the spread of Slavs. Nature 646, 384–393 (2025). doi: 10.1038/s41586-025-09437-6. Posebno Supplementary Notes (odeljak 4.3.4. „Identity-by-descent (IBD) cluster analysis“), gde se uzorci I18721 iz Bezdanjače i I13170 iz Velike Grude koriste kao rani pripadnici „SP cluster“ na osnovu prethodno prihvaćene hronološke atribucije.
[11] Marjanović D, Šarac J, Havaš Auguštin D, Janković I, Radović S, Primorac D, Novak M. Updated analysis of the Bronze Age population genetics from Bezdanjača Cave – the case of I2a1a male individuals. Croat Med J. 2026 Jun 15;67(3):247-252. doi: 10.3325/cmj.2026.67.247. PMID: 42286910; PMCID: PMC13247732.
[12] https://isogg.org/tree/, verzija 15.73 od 11. jula 2020. godine.
[13] https://www.yfull.com/tree/I-P37/, verzija stabla 14.03.00, pristupljeno 27. juna 2026. godine.
Napomena: Rad je pripremljen na osnovu javno dostupnih naučnih publikacija, arheogenetičkih baza podataka i diskusija vođenih na forumu Poreklo. Autori pozdravljaju svako novo direktno radiokarbonsko datiranje i nove arheogenetičke rezultate koji mogu doprineti boljem razumevanju hronologije spornih uzoraka.
AUTORI TEKSTA:
Velibor Mihić i Vladimir Nikolić
-270x270.jpg)
Komentari (0)