Два археогенетичка узорка из пећине Бездањаче годинама су представљана као један од најјачих доказа да је хаплогрупа I2-Y3120 била присутна на Балкану још у бронзаном добу. Ново радиокарбонско датирање показало је да је бар један од тих узорака погрешно датован, потврђујући сумње на које је Српски ДНК пројекат указивао од самог почетка. Али исправљање једне научне грешке не значи и исправљање наратива који је на њој годинама грађен.
Знате ли ону стару народну причу о клин-чорби?
У једној од њених верзија, неки изгладнели путник набаса на кућу неке старице, па затражи од ње да му да мало хране. Када му она рече да нема ништа у кући, довитљиви човек одговори да му ништа и не треба, већ само лонац воде и један гвоздени клин, од чега ће сачинити укусну чорбу. Заинтригирана домаћица донесе лонац воде и клин, а путник потом, једно по једно, затражи мало соли, па мало брашна, једно јаје, кашику масти и још понеки састојак. Када је чорба била зготовљена, извади он клин из лонца и баци га, а оброк поједе са слашћу.
Поука је очигледна: клин никада није био суштина чорбе. Послужио је само као повод да се у лонац постепено дода све остало. А када је своју улогу одиграо, једноставно је избачен.
На ову причу необично подсећа случај два археогенетичка узорка из пећине Бездањаче код Врховина у Лици, познатих под ознакама I18719 и I18721. У јавности заинтересованој за генетичку генеалогију, а нарочито за порекло хаплогрупе I2-Y3120, ови узорци су годинама имали готово митски статус. Представљани су као доказ да је ова данас код Јужних Словена веома честа грана била присутна на Балкану још у бронзано доба. За један део популарних тумача прошлости то је било довољно да се преко ноћи скува читава чорба: о „нашим генима“ у бронзанодопској Лици, о рушењу теорије о досељавању Словена, о скривеним истинама које званична наука наводно не жели да призна.
Проблем је, међутим, био у томе што је клин од самог почетка био сумњив.
Бездањача – значајно налазиште, сложен контекст
Бездањача је изузетно значајно, али и врло сложено археолошко налазиште. Реч је о пећинско-јамском објекту са тешким приступом, у којем су током истраживања откривене десетине гробних целина и остаци великог броја људи. Већи део археолошког материјала припада бронзаном добу, али сама природа налазишта захтева опрез.
План пећине Бездањаче: плава елипса – нововековни људски и животињски остаци;
црвена елипса – људски и животињски остаци из бронзаног доба и археолошки налази.[1]
Људски остаци нису били у класичним укопима, већ су полагани на пећинско тло или у нише, а материјал је могао бити мешан, померан и накнадно нарушаван. Уз то, већ су ранија истраживања показала да у Бездањачи постоје и млађи људски остаци. Другим речима, није било довољно рећи: „налазиште је бронзанодопско, па је и свака кост из њега бронзанодопска“.
Ипак, управо се то у суштини догодило.
Поменути спорни археогенетички узорци ушли су у научну литературу кроз два рада објављена у реномираним научним часописима. У оба су интерпретирани као бронзанодопски налази, при чему је један датован у период између 1500. и 1000, а други између 1500. и 800. године пре нове ере. Оба рада су настала као резултат вишегодишњих истраживања великих међународних тимова и спадају међу најзначајније археогенетичке студије објављене последњих година. Узорак I18719 први пут је објављен 2021. године у часопису Nature, у раду који је потписало 222 аутора.[2] Већ наредне године, у часопису Science, објављен је и узорак I18721, у оквиру рада иза којег је стајао тим од 206 истраживача.[3]
Није, стога, изненађујуће што је оваква интерпретација бездањачких узорака брзо прихваћена као готово неупитна. Када се исти закључак појави у два оваква рада, мало ко ће посумњати да је заснован на чврстим доказима. Међутим, хронолошка атрибуција оба узорка није почивала на њиховом директном радиокарбонском датирању, већ на ширем археолошком контексту локалитета.
За налазиште као што је Бездањача, то је била методолошки врло ризична претпоставка. Да је реч само о једном археолошком неспоразуму, овај случај вероватно не би изазвао већу пажњу. Међутим, питање старости ових узорака одавно је изашло из оквира научне полемике.
Више од научне расправе
На први поглед могло би се учинити да је расправа о старости два археогенетичка узорка занимљива искључиво уском кругу археолога и генетичара. Међутим, у случају хаплогрупе I2-Y3120 то већ дуго времена није тако.
Реч је о данас најзаступљенијој Y-ДНК грани код већине словенских народа западног Балкана, чији удео у мушкој популацији премашује 30%. Овако висока заступљеност ове гране повод је за бројне јавне расправе у којима се воде полемике о могућем генетичком континуитету између мезолитских носилаца древних подграна хаплогрупе I2 и данашњих носилаца знатно млађе гране I2-Y3120. Због тога се питање места и времена настанка гране I2-Y3120 неретко измешта из научног оквира и постаје предмет идеолошких, националних, па и политичких тумачења.
Таква тумачења најчешће се заснивају управо на некритичком повезивању високе заступљености и разноврсности древних подграна хаплогрупе I2 у мезолитским налазима Балкана са данашњом високом учесталошћу њене знатно млађе гране I2-Y3120 на истом простору. При том се занемарује чињеница да је данашња висока учесталост хаплогрупе I2-Y3120 пре свега последица снажног „ефекта оснивача“ који се догодио пре око 2.200 година унутар ове гране. Такав временски оквир никако се не уклапа у претпоставку о њеном непрекинутом присуству на Балкану још од мезолита.
У јавном простору, нарочито на интернету, могу се пронаћи бројни покушаји да се из једне генетичке линије изведу закључци о аутохтоности народа, историјском првенству или чак савременим политичким правима. Такви закључци немају научно утемељење. Генетика не може одговорити на питање ко је „старији народ“, нити може послужити као аргумент за било чије историјско или политичко право. Народи нису исто што и Y-ДНК хаплогрупе, а сложени историјски процеси не могу се свести на једну мушку линију порекла.
Ипак, управо зато што овакве злоупотребе постоје, научна одговорност мора бити још већа. У наведеним околностима један погрешно датован узорак неће остати само у табелама научног рада, већ ће завршити у популарним текстовима, подкастима и на друштвеним мрежама, где постепено прераста у „доказ“ за тврдње које са самом науком немају много везе.
Управо је зато случај Бездањаче много више од расправе о два археогенетичка узорка. Он представља пример колико су у археогенетици важни методолошка дисциплина, критичка провера и опрез у тумачењу резултата.
Зашто су се појавиле сумње?
У оквиру Српског ДНК пројекта и на форуму Порекло од самог почетка указивано је да у интерпретацији старости два узорка из Бездањаче нешто не стоји. Не на основу интуиције или жеље да резултат буде овакав или онакав, већ на основу више независних аргумената.
Основни проблем био је изостанак директног радиокарбонског датирања. У археогенетици је то једно од кључних питања. Када имате локалитет са сложеном историјом коришћења и могућношћу мешања материјала, старост појединачног узорка не сме се подразумевати – она се мора доказати.
Процењеној датацији није одговарао ни аутозомални профил спорних узорака. Уместо да се уклапају у очекивану бронзанодопску генетичку слику, они су показивали необичну блискост савременим јужнословенским популацијама. Управо је на то на форуму Порекло указивао Невски[4], чије су анализе сугерисале да ови појединци генетички више личе на људе из много млађег периода него на становнике бронзанодопске Лике.
Да нешто није у реду могло се претпоставити и из позиције хаплогрупе I2-Y3120 на Y-ДНК стаблу, односно времена њеног формирања. Ова хаплогрупа није широка праисторијска категорија да би се могла очекивати толико стара датација ДНК узорака који јој припадају, већ релативно млада подграна чије се ширење, према досадашњим сазнањима, много боље уклапа у процесе везане за рани средњи век и словенске миграције. Појава тако дубоко профилисаног узорка у бронзаном добу сама по себи представљала је озбиљан разлог за проверу датације узорака.
Посебно је тешко разумети зашто јавно доступни резултати ДНК секвенцирања спорних узорака нису били предмет темељније провере. А њихова анализа показивала је да и те како има разлога за сумње.
Утврђено је да узорак I18721 припада знатно млађој грани I2-Y5596, дубоко испод I2-Y3120, чија се старост процењује на свега око 2000 година.[5] Против бронзанодопске атрибуције говорила је и анализа митохондријалне ДНК: други узорак, I18719, на основу геномских података сврстан је у митохондријалну подграну HV0a1a1b. Реч је о нововековној подграни чије се време формирања, према тренутним проценама на YFull mtDNA стаблу, процењује на око 550 година.[6] Два потпуно независна генетичка показатеља, Y-ДНК код узорка I18721 и митохондријална ДНК код узорка I18719, указивала су на исто – да нешто озбиљно није у реду са претпостављеном старошћу ових узорака.
Сви ови аргументи представљали су више него довољан основ да се бронзанодопска атрибуција узорака озбиљно преиспита. Ипак, до такве провере није дошло. Уместо да се генетички подаци укрсте са археолошким контекстом, археолошка датација је прихваћена као готова чињеница. За овако велике међународне пројекте, са стотинама потписаних аутора и огромним јавним утицајем, такав пропуст није ситница, већ озбиљан методолошки промашај. Парадоксално је да је провера коју би искуснији истраживачи генетичке генеалогије сматрали готово рутинском изостала у радовима иза којих стоје велики међународни истраживачки тимови.
Наведена критичка тумачења ипак нису остала ограничена само на расправе у оквиру Српског ДНК пројекта. У раду групе истраживача објављеном 2023. године независно је изнета готово идентична критика спорних узорака из Бездањаче. Аутори су, позивајући се на PCA анализу, унипаренталне маркере и археолошки контекст, оценили да су I18719 и I18721 највероватније погрешно датирани и да припадају знатно млађем, постсредњовековном периоду. Посебно су нагласили да је присуство подгране I2-Y3120 у бронзанодопској Лици „изузетно мало вероватно“, као и да су у самој Бездањачи већ били документовани каснији људски остаци.[7]
Посматрани заједно, сви ови елементи чинили су снажан аргумент да се I18719 и I18721 не смеју безрезервно сматрати бронзанодопским узорцима.
Када претпоставка постане „доказ“
Па ипак, клин је већ био у лонцу. А када се једном ту нашао, остали састојци чорбе наставили су да пристижу сами.
Узорци су се појавили на филогенетичким стаблима. Оба су уврштена на FTDNA Y стабло под ознакама „Bezdanjača Cave 18719“ и „Bezdanjača 18721“[8], а I18719 је додат на YFull Y стабло[9]. Представници Српског ДНК пројекта обраћали су се администраторима, посебно YFull-у, указујући на проблематичну датацију и износећи аргументе зашто је она вероватно погрешна. Озбиљнијег одзива није било и ти узорци на поменутим стаблима стоје и данас.
У међувремену, спорне резултате преузели су разни интернет-популаризатори, аутохтонистички аутори и псеудоисторичари. У њиховим интерпретацијама све је сведено на једноставну поруку: у Лици је наводно пронађен „наш ген“ стар више од три хиљаде година, што би требало да обори теорију о досељавању Словена и докаже дубоку аутохтоност већинског дела Срба/Хрвата/Бошњака на овим просторима – одабрати по жељи. Тако је један индиректно датован и методолошки споран узорак временом прерастао у својеврсни „крунски доказ“, понављан у емисијама, текстовима и интернет расправама.
Вероватно је још већи проблем то што се спорни закључци нису задржали само у кругу интернет-популаризатора и аутохтонистичких тумачења. Временом су почели да се појављују и у озбиљној научној литератури, често успутно и без критичке анализе. Тако се у појединим радовима као готова чињеница помиње да су на Балкану и пре словенских сеоба постојали појединачни узорци са повишеном „балтичком“ генетичком компонентом или чак са хаплогрупом I2-Y3120, без детаљније расправе о поузданости њихове датације.[10]
Када се, међутим, пажљиво погледају прилози и изворни подаци, испоставља се да се такве тврдње често ослањају управо на спорне узорке из Бездањаче, а понекад и на друге проблематичне случајеве, попут женског узорка из Велике Груде код Котора чија је хронолошка атрибуција такође предмет озбиљних сумњи. Тако једна недовољно проверена претпоставка временом прераста у „општепознату чињеницу“, која се затим понавља из рада у рад, без поновног преиспитивања њених темеља.
Исправка је, као и обично, стизала много спорије од сензације.
Радиокарбонско датирање – провера која је недостајала
Нови рад хрватских истраживача[11] донео је оно што је од почетка недостајало – директно радиокарбонско датирање једног од спорних узорака.
Узорак I18721 директно је радиокарбонски датован, а анализа је само потврдила оно на шта су генетички подаци од почетка указивали: да није реч о узорку из бронзаног доба, већ о много млађем узорку који потиче из периода 1645–1950. године. Други узорак, I18719, и даље није директно датован, али археолошки контекст, аутозомална генетика, митохондријална ДНК и остали аргументи показују да ни његова бронзанодопска атрибуција не може бити прихваћена без озбиљне резерве. Док се његова старост не утврди директним радиокарбонским датирањем, нема основа да се сматра бронзанодопским узорком.
Очекивало би се да је овиме спор о бездањачким узорцима окончан. Када се покаже да је један од кључних узорака погрешно датован, а да и за други постоје снажни разлози да се његова бронзанодопска атрибуција доведе у питање, логично би било преиспитати и закључке који су на њима засновани. Међутим, изгледа да причи ипак није крај…
Мешање грана и мешање теза
Упркос признавању грешке у погледу хронологије узорака, у истом раду се значај нових сазнања релативизује констатацијом да она „не противрече могућем присуству I2a1a линије у бронзанодопским популацијама“, те да су „бронзанодопски I2a1a узорци забележени и на другим локалитетима у Хрватској“.
Иако таква тврдња на први поглед делује разумно, оправдано се намеће оно старо питање: шта је писац овим хтео да каже? Јер управо се на оваквим формулацијама подложним спекулативним тумачењима најлакше кувају нове клин-чорбе. Сигурно се не мисли на постојање других археогенетичких узорака који припадају грани I2-Y3120, јер би они, да постоје, били јасно наведени, документовани и критички анализирани. Ако се, пак, мисли на присуство неких других, знатно старијих или чак паралелних подграна у оквиру широке хаплогрупе I2a1a, шта је разлог да се оне помињу у овом контексту, осим ако се тиме не жели посредно сугерисати и бронзанодопско присуство I2-Y3120 у Хрватској? Уколико је о томе реч, ради се о закључку који нема упориште у досадашњим археогенетичким сазнањима. Такво мешање различитих нивоа филогенетичког стабла може само читаоца навести на погрешан закључак да је I2-Y3120 континуирано присутна на простору Хрватске још од бронзаног доба. Хаплогрупа I2a1a, како се именује по ISOGG номенклатури[12], односно I-P37 према номенклатури коју користи YFull[13], представља веома широку и древну грану. Њене најстарије подгране сежу још у горњи палеолит, у време врхунца последњег леденог доба, и хиљадама година претходе настанку I2-Y3120. Наводити присуство неке далеке гране хаплогрупе I-P37 као аргумент за могућу бронзанодопску присутност гране I2-Y3120 исто је као када би неко из чињенице да се у старом Риму говорио латински језик закључио да су се тамо говорили и савремени шпански или румунски. Заједничко порекло I-P37 грана није спорно, али између њих леже векови, па и миленијуми развоја. Другим речима, није реч о доказу, већ о замени теза.
Како настаје научни мит
И уместо да се јасно констатује и прихвати да је један од најважнијих доказа отпао, настоји се оставити утисак да суштинских промена и нема. Оба спорна узорка и даље стоје на филогенетичким стаблима, а прича која је око њих изграђена наставља да кружи јавним простором.
Зато овај случај није важан само због Бездањаче или хаплогрупе I2-Y3120. Он представља пример како настају научни митови.
На почетку постоји један недовољно проверен податак. Потом га преузме научни рад. Затим га прихвате базе података и филогенетичка стабла. Онда га популаризатори претворе у једноставну и привлачну причу, а научници почну да га некритички цитирају у будућим истраживањима и радовима. На крају се око њега изгради читав наратив који постаје већи од самог доказа на коме је заснован.
У науци је исправљање грешке знак снаге, а не слабости. Али када се погрешан резултат претвори у општеприхваћену „чињеницу“, његово демантовање постаје дуг и често незахвалан посао.
Први корак је ипак начињен. Показало се да клин није припадао чорби у којој се нашао. Али чорба је већ скувана и наставља да се служи.
И управо то је, можда, најважнија поука приче о Бездањачи и последицама једном прихваћених погрешних закључака. Не да ли је I2-Y3120 могла или није могла бити присутна на Балкану у неком ранијем периоду, већ да у археогенетици нема места за пречице. Узорци морају бити директно датовани, археолошки контекст критички сагледан, а генетички резултати тумачени у складу са целином доступних доказа.
То је и разлог што су сумње које су годинама изношене у оквиру Српског ДНК пројекта на крају добиле своју потврду. Не зато што је неко „погодио“, већ зато што су постављена права питања. А то је, у науци, увек најбоља одбрана од нових клин-чорби.
ФУСНОТЕ:
[1] Цртеж преузет из: Marjanović D, Šarac J, Havaš Auguštin D, Janković I, Radović S, Primorac D, Novak M. Updated analysis of the Bronze Age population genetics from Bezdanjača Cave – the case of I2a1a male individuals. Croat Med J. 2026 Jun 15;67(3):247-252. doi: 10.3325/cmj.2026.67.247. PMID: 42286910; PMCID: PMC13247732.
[2] Patterson N, Isakov M, Booth T, et al. Large-scale migration into Britain during the Middle to Late Bronze Age. Nature. 2022 Jan;601(7894):588-594. doi: 10.1038/s41586-021-04287-4. Epub 2021 Dec 22. PMID: 34937049; PMCID: PMC8889665.
[3] Lazaridis I, Alpaslan-Roodenberg S, Acar A, et al. The genetic history of the Southern Arc: A bridge between West Asia and Europe. Science. 2022 Aug 26;377(6609):eabm4247. doi: 10.1126/science.abm4247. Epub 2022 Aug 26. PMID: 36007055; PMCID: PMC10064553.
[4] Невски је форумски псеудоним аутора веб-сервиса NevGen (https://nevgen.org/), једног од најшире коришћених алата за предвиђање Y-ДНК хаплогрупа на основу STR хаплотипова у области генетичке генеалогије.
[5] https://www.yfull.com/tree/I-Y5596/, верзија стабла 14.03.00, приступљено 27. јуна 2026. године. Ова грана одговара грани I2-BY128 на FTDNA стаблу, у коју је узорак I18721 смештен од самог почетка: https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-BY128/classic.
[6] https://www.yfull.com/mtree/HV0a1a1b/, верзија стабла 1.02.23978, приступљено 27. јуна 2026. године.
[7] Davranoglou, LR., Lauka, A., Aristodemou, A. et al. Ancient DNA evidence for the history of the Albanians. Nat Hum Behav (2026). doi: 10.1038/s41562-026-02462-z.
[8] https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-S20602/classic и https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-BY128/classic, приступљено 27. јуна 2026. године.
[9] https://www.yfull.com/tree/I-CTS10228/, верзија стабла 14.03.00, приступљено 27. јуна 2026. године.
[10] Видети, на пример: Gretzinger, J., Biermann, F., Mager, H. et al. Ancient DNA connects large-scale migration with the spread of Slavs. Nature 646, 384–393 (2025). doi: 10.1038/s41586-025-09437-6. Посебно Supplementary Notes (одељак 4.3.4. „Identity-by-descent (IBD) cluster analysis“), где се узорци I18721 из Бездањаче и I13170 из Велике Груде користе као рани припадници „SP cluster“ на основу претходно прихваћене хронолошке атрибуције.
[11] Marjanović D, Šarac J, Havaš Auguštin D, Janković I, Radović S, Primorac D, Novak M. Updated analysis of the Bronze Age population genetics from Bezdanjača Cave – the case of I2a1a male individuals. Croat Med J. 2026 Jun 15;67(3):247-252. doi: 10.3325/cmj.2026.67.247. PMID: 42286910; PMCID: PMC13247732.
[12] https://isogg.org/tree/, верзија 15.73 од 11. јула 2020. године.
[13] https://www.yfull.com/tree/I-P37/, верзија стабла 14.03.00, приступљено 27. јуна 2026. године.
Напомена: Рад је припремљен на основу јавно доступних научних публикација, археогенетичких база података и дискусија вођених на форуму Порекло. Аутори поздрављају свако ново директно радиокарбонско датирање и нове археогенетичке резултате који могу допринети бољем разумевању хронологије спорних узорака.
АУТОРИ ТЕКСТА:
Велибор Михић и Владимир Николић
-270x270.jpg)
Коментари (0)