Генетички род штавских светоминаца – Кулиза E-V13>CTS1273>Z1057

Допуњено и измењено: 18.04.2026.

ТЕСТИРАНИ: Ђокић (Витоше/Брус, Св. Мина), Максимовић (Трбуње/Блаце, Св. Мина), Смилић и необјављени резултат (Штава/Куршумлија, Св. Мина), Степић (Претрешња/Блаце, Св. Мина) и необјављени резултат (Јариње/Лепосавић, Аранђеловдан).

 

 Овај генетички род припада групи родова такозваних „Кулиза“ [1]. Генетички резултати Y-хромозома (по правој мушкој линији) су показали да су такозване „Кулизе“ разнородне [2], али су и показали су да су петорица тестираних слављеника Светог  Мине, пореклом из села Штава на Копаонику, генетички једнородни. Они чине релативно добро профилисани генетички род Кулизе –  штавски светоминци. Према наводима становника Штаве, надимак „Кулизе“ није постојао за штавске светоминце.

Генетички род штавских светоминаца је разгранат копаонички род чија је матица село Штава на Копаонику (Штава данас припада општини Куршумлија). По предању, потичу из области Штавица, на горњем Ибру (околина Тутина). Такође, по предању, селидба се десила пре Косовске битке 1389. године. По области Штавица, из које су дошли назвали су насеље, које су засновали на Копаонику – Штава. У Штавици, из које су се по предању иселили, до данас нису пронађени њихови генетички сродници. Овај копаонички род се временом разгранао и у IV-V деценији XX века, је на Копаонику са исељеницима у Крушевачку Жупу, Топлицу, Расину, Белицу, Левач, Темнић, Лаб и Косово бројао преко 220 кућа.[3] Скоро сви припадници овог генетичког рода славе Светог Мину. Неки родови у Левачу и у селу Земаници код Лепосавића славе Мратиндан[4] / Светог Краља Стефана Дечанског (слави се истог дана кад и Свети Мина). Оба свеца се обележавају 11. новембра по старом (јулијанском) тј. 24. новембра по новом (грегоријанском) календару.

Генетичким тестирањем је утврђено да овом роду највероватније припада и необјављени резултат тестираног из Јариња код Лепосавића који слави Аранђеловдан. Интересантно је да се Аранђеловдан у неким верзијама предања помиње као старија слава овог рода. Такође, Јариње је на западној страни Копаоника, и није далеко од правца којим су се, по предању, преци овог рода доселили из области Штавица (видети карту 1). Због врсте ДНК теста који су урадили петорица светоминаца и светоарханђелац из Јариња (Y-ДНК тест на 23 STR маркера) није могуће одредити време до најближег заједничког претка између тестираних.

 

ПРЕДАЊА:

Две породице из Штавице на горњем Ибру доселиле су се „пре Косова“ (пре Косовске битке 1389. године) на Копаоник. Насеље које су основали на Копаонику назвали су Штава „за успомену“ на Штавицу из које су се доселили. У Штави су остали да живе потомци једне породице ових старих досељеника, док потомци друге породице живе у суседном селу Сеоцету.[5] Штављани и Сеочани су досељеници из Штавице. Не кажу из кога места.[6]

 

ПРЕДАЊЕ МИТРОВИЋА ИЗ ШТАВЕ. Према породичном предању Митровића из Штаве, преци су им се доселили из области Штавица у село Штава на Копаонику, због тога што је неки предак убио Турчина[7], неког агу, па су се одселили и сакрили на Копаоник, у село Штава, коме су  дали име по Штавици из које су дошли. Тада су променили крсну славу из Светог Арханђела (Аранђеловдан, 21. новембар по грегоријанском календару) у Светог Мину, да би се сакрили и заметли траг Турцима.

Родоначелник Митар, је био кнез или судија у Косовској Митровици. Старије презиме Митровића је било Кнежевић. Митар је имао шест синова: Стеван, Миша, Лаза, Симеон и Младен (име шестог сина није запамћено). Његов син Стеван је имао пет или шест синова: Илија, Данило (звани Данче), Бошко, Василије (звани Васко) и Вукадин. Шести син, Пера, се појављује у једној од верзија родослова. Василије и Вукадин су се између два светска рата, иселили у село Закут[8] у Лабу (Mало Косово).

 

ПРЕДАЊЕ СМИЛИЋА ИЗ ШТАВЕ. Према предању Смилића из Штаве, преци Штављана су живели на Штавици, (висораван на територији данашњег Тутина), када су се подавили пси неког аге и неког Штављанина. Како је пас Штављанина удавио агиног, ага је тражио велику одштету или ће бити одмазде. Немајући да плате, Штављани под окриљем ноћи беже. Наводно су стигли до данашњег села Лозно код Лепосавића. Пошто су им се деца и стока поболевали, посетили су врачарицу која им је саветовала да напусте то место, јер су се населили на месту неког старог гробља. Треба да промене крсну славу и узму прву следећу, па су тако узели Св. Мину. Место новог села биће тамо где се деца заиграју (друга варијанта предања каже да ново село треба да буде тамо где коњи буду копали копитима), па су тако дошли до места пар километара западно од Штаве, сада званог Селиште.

Недоследности у предању, уочио је и Смилић, који је записао ово предање. Сукоб са Турцима је могао да се одигра тек током 15. века, а каже се да је досељавање из Штавице у Штаву било пре Косовског боја (1389. године, 14.век). Такође, неки  мештани Штаве тврде да ранија слава није Св. Арханђел 21.11 (по новом календару). већ 17.09. (по новом календару, Чудо светог архангела Михаила). Неколико кућа Виторовића из Трешнице, засеока Штаве, се вратило на „стару славу“ Св. Аранђел 17.09. (Чудо светог архангела Михаила).

 

ПРЕДАЊЕ ЗАПИСАНО И ОБЈАВЉЕНО 1885. ГОДИНЕ. Михаило Ст. Ризнић, објавио [9] је 1885. године предање о подизању цркве у Штави. Према том предању, „Мркша, војвода, цара Лазара, надгледао је рад у копаоничким рудницима из којих се вадило сребро и злато“, па је „ископано благо слао у Гњилане и Ново Брдо да се тамо кује новац”. Мркша је „подигао свој двор“ у близини Штаве и „цркву у Штави”. „Због своје вештине, блага и поштења“ Мркша је добио од султана „златну чашу, сребрно посуђе и ферман, по коме је његова и његових синова сва земља од Копаоника па до Јастрепца, Топлице и Белољина. Тада настаде у сред Турске „штавско царство“ и „штавско господство“, које је „трајало до пре 200 година“ (до око 1685. године). „Ту су у цркви били све њини гробови. Од њине фамилије има и сад живих људи, али се све заборавило и осиротело. – Ето тако причаше мени кмет из општине луковске а из сеоца Штаве, за кога опет други сељаци причаху: да је у њега „златна чаша“ и „берат царски.“ Ја изнех само причање мештана, а историцима остаје да из ових података праву истину пронађу“.

ПРЕДАЊЕ И КАЗИВАЊА ЗАПИСАНА И ОБЈАВЉЕНА 1937. ГОДИНЕ. Изванредно је занимљиво казивање светоминаца у Штави, које је записао Радослав Љ. Павловић 1937. године у својој студији „Кулизе – порекло и старина“. Радослав Љ. Павловић је истраживач који се највише бавио овим родом. Допринос овог истраживача био је пресудан за прикупљање постојећих података о овом генетичком роду. Овде преносимо делове Павловићеве студије значајне за овај род:

»Штављани су потомци „Мркше, војводе цара Лазара“ (војводе Мркше Сићевског) и „краља Вукашина, оца Краљевића Марка”. Ове две личности се понекад мешају. Према предању, Мркша је надгледао рад у копаоничким рудницима, а „за Вукашина” било је девет самокова на Луковској Реци (од Лукова до Мерћеза). Према предању две породице Кулиза доселиле су се у исто време (пре Косова) из Штавице (на горњем Ибру), и по области, из које су дошле, назвале су насеље које су засновале – Штава. И данас Штављани, као и њихови крвни сродници у суседном Сеоцу, деле се на два огранка: Кнежевиће (Митровиће и Ђокиће) и Малкиће, Малкићане (Стевиће, Вулетиће, Томиће и др.).

Мркшин сродник и предак данашњих Стевића, Јовића у Штави био је врло вешт копаонички рудар, па је султану послао на дар јабуку од злата саливену. За тог Стевића, Јовића каже предање „да је, као врло вешт ливац, учио рударе у некаквом султановом руднику тамо негде преко мора у Азији“

Преци Кнежевића (Ђокића и Митровића) у Штави били су наследни кнезови под Турцима. Сваки кнез је имао по три велика имања: у Белољину у Топлици, у Штави и у Витошу (данашњем селу Витошу у близини Штаве). У ранија времена живели су веома угодно и безбрижно у великим задругама. На пр. задруга Симиона Кнежевића у Штави имала је 76 чланова. Коста Кнежевић, Симионовић, стар 50 година (1937. године), из Закута у Лабу, и унук овог Симиона, прича да је његов дед славио славу „седам“ дана, а да су толико славили и његови млађи, све до пре педесет година. Чињене су обимне припреме да се слава што боље прослави. Раније су, каже Коста, наши Кнежевићи ишли пред славу ради куповине вина у Ораховац код Призрена. Вино су куповали из тамошњих „винограда Немањића“. За рибу сарагу одлазили су у Скадар, а за ракију („најбољу”) ишли су у Матејевац код Ниша.

И о овим Кулизама у Штави чују се оне приче да су били „безбожници” и у „некаквој другој вери“, па нису поштовали „српске“ свеце и радили су на „српске“ празнике. Неки Штављанин, причају, био је тако богат и живео у толиком изобиљу да није знао шта ће „од многога добра“, па је на својој воденици саградио коло од злата. Орао тај богаташ на „Лазарицу“ (Лазареву суботу). Наишао неки путник, па га укорио што ради празником. „Лаза нека лази, а ја ћу да орем“, одвратио богати Штављанин. Одмах затим отпочела страховита непогода над селом. Излила се „силна“ вода из неба. Река надошла, преплавила крај око цркве, раскопала гробље и однела све, па и воденицу са златним колом.

Према другој причи, зимовници богатог Штављанина били су у Топлици на месту на коме је данашње село Белољин (код Блаца). Све овце у огромном стаду биле су белоруне (отуд име селу). Наишао поред зимовника неки путник, па видећи бело стадо које је прекрило поље узвикнуо: „Хвала богу кад је овако што дао“. Чуо то „безбожни” Штављанин, па одвратио: „Шта бог дао, кад ја зарадио“. Наскоро потом удари помор у овце и оне све за кратко време угину.

Штављани су добра причала и одлични паметари. Врло лепо и живо причају о томе како је краљ Стефан Дечански на свом путу у Мораву свратио у Штаву и ту оставио сребрно седло с такумом[10] да га узме кад се врати. На повратку удари другим путем (преко Белог Брда на Копаонику), а седло не узме. Доцније су дечански калуђери долазећи „у писанију“ тражили седло у неколико махова. Прича се да ово седло „ћути“ (лежи) ниже брда Треске (Штавске Треске). Штављани причају исто тако лепо о својим далеким прецима војводи Мркши и краљу Вукашину, о штавском господству под Турцима. Прича се да је Мркша имао јединицу кћер и њу је дао за Топлицу Милана, „који је тад живео онде где је сад Куршумлијска Бања“ (испод Преполца).

Кулизе особито добро знају путеве својих раселица и имена места на тим путевима. И данас знају да покажу пут којим су се кретали Мркшини каравани с товаром руде за Гњилане и Ново Брдо. Они знају за Ораховац и Хочу у околини Призрена. Они набављају вино из „винограда Немањића” у Ораховцу и доводе „мајсторе“ из Велике Хоче у Штаву да оправљају изгорелу сеоску цркву.

Породична предања су свежа и јака. Знају све своје сроднике по имену, хвале и узносе њихове особине. Своје хвале и претерано уздижу, други суседи су за њих нижи. У Штави и данас воле да истакну како је сеоски ага населио своје „чифчије” Крнце, Крнчевиће. Нерадо подносе досељенике од других родова и на разне начине успевају да у селу остану као једини становници (у суседном Сеоцу). «

 

О СТАРИЈЕМ ПОРЕКЛУ, ПРЕ ШТАВИЦЕ НА ГОРЊЕМ ИБРУ:

Радослав Љ. Павловић је препознао следеће подгрупе Кулиза: I) старинци; II) родови непознатог порекла; III) досељеници,  1. Из Арбаније преко Метохије и Штавице (на горњем Ибру), 2. Из Црне Горе преко Старог Влаха (села Саса и Кулизиног Села на Голији), 3. Из Куча (у Црној Гори), 4. Из Херцеговине, 5. Из Штавице (на горњем Ибру), 6. Из Ибарског Колашина, 7. Из села Кулиза (у Прибојском Срезу), 8. “Од Сјенице”, 9. Из Остатије (у Моравичком Старом Влаху), 10. Са Косова, 11. “Из Арнаутске”, 12. Из околине Врања, 13. “Из Ужичког округа”, 14. Из села Јежевице (ниже Јелице у околини Чачка).  Ова подела нам је од изузетне важности, обзиром да смо у досељеничкој струји „из Штавице (на горњем Ибру)“ препознали генетички род штавских светоминаца.

Р. Љ. Павловић у својој студији о Кулизама износи закључак, „изгледа да је земља матица Кулиза Арбанија, крај око Бојане, Скадра и Пилота у старој српској држави у коме се мешао балканско-романски, арбанашки и словенски елеменат.“

На основу генетичких резултата, данас знамо да су Кулизе разнородне, па можемо (за сада) да одбацимо као непоуздан закључак Р. Љ. Павловића да све Кулизе припадају једном генетичком роду, што га је навело да још старије порекло свих Кулиза, укључујући штавске светоминце, потражи у северној Албанији. На  овај закључак га је навело предање других досељеничких струја Кулиза, које је посматрао као један род, као и распрострањење топонима који се везују за живот Кулиза уопште.

Пример за то су Николићи и Ивановићи [11], 6 кућа, св. Мина, а прекада св. Никола, слава „целог“ села у Гочманцу у Копаонику. Старином мисле да су из Арбаније. Они припадају досељеничкој струји „из Херцеговине“.

Трошићи [12] (15 кућа) у Божуревцу у Левчу припадају досељеничкој струји „из Арбаније преко Метохије и Штавице (на горњем Ибру)“. Име Трошан, па презиме Трошановић и топоними Трошан и Трошани у Арбанији, према Р. Љ. Павловићу упућују на порекло и старину и других Кулиза Шиљокапића у северној Арбанији или у Метохији, односно у Штавици.

Дакле, родови који имају предање да су досељени из северне Албаније или њихово презиме на то упућује, припадају досељеничким струјама „из Херцеговине“ и „из Арбаније преко Метохије и Штавице (на горњем Ибру)“, док код родова досељеничке струје „из Штавице (на горњем Ибру)“, коју чине штавски светоминци, нема предања о старијем пореклу, пре него што су досељени у Штавицу на горњем Ибру.

 

ПИСАНИ ЗАПИСИ И ЕТНОГРАФСКА ИСТРАЖИВАЊА:

У копаоничким селима, Штава и Сеоце, генетички род штавских светоминаца је чинио већину становништва (1948. године у Штави 44 од 52 куће – 85%, у Сеоцу 33 од 36 куће – 92%), па ћемо овде изнети доступне податке о становништву ова два села. Ова два села ће ући у састав Кнежевине Србије 1878. године.

 

          Село Штава

Ово село датира још из античког периода, а током средњег века било је познато по налазиштима олова, цинка, сребра и злата. Такође туда је пролазио и чувени дубровачки пут.[13] Неки су се бавили рударством.[14] Под данашњим именом се први пут помиње у османском дефтеру из 1530. године као Иштава (İştava).[15] Из једног османског документа из 1716. године сазнајемо да је рудара у Штави било и тада.[16]

Иларион Руварац објавио[17] је записе патријарха Арсенија IV Јовановића из једног рукописног јеванђеља штавске цркве, које се чува у манастиру Беочину у Срему. У два записа наводи патријарх Арсеније IV Јовановић, да је 23. априла 1726. године „приходи у село Штаву у дом Милуевића [18] Милоша“, а у другом запису говори како је 26. јула 1736. дошао у „початени дом ћир Милоша Милуевића“. [19]

По неуспеху устанка и друге сеобе Срба (1737), Штава је опустела. Тек по ослобађању Топлице, аустријски сликар и путописац Феликс Каниц посетио је стару штавску цркву, која је била оскрнављена од стране Арнаута.[20]

Радослав Љ. Павловић је записао[21] да је село Штава у области Копаоника 1770. године у нурији попа Матеја (по Девичком катастиху). Године 1884. је у Штави било 50 пореских глава.

Као учесник Карађорђевог устанка 1804 – 1813. помиње се бимбаша Радисав Малкић из Штаве (заселак Малкићи). [22] Он је у Деловодном протоколу Карађорђеву N^o 1233 од 20. марта 1813. године, записан и као Радисав Вучитрнски [23]. У редовима војске бимбаше Радисава Малкића, помиње се и Ћира Мијаиловић [24] из Штаве.

У једном документу насловљеног као „сенат косовски“ из 1840. године [25], међу копаоничким кметовима помињу се и: Јован од Штава и Дмитар од Штава.

Србија је 1876. године објавила рат Турској.  Устаници, у народу познати као усташи, напустили су своја села и прешли у Србију да се, као добровољци, уз српску војску, боре против Турака. Познато је да нису сви Срби, становници једног насеља, учествовали у устанку. Начелство Козничког среза у Кожетину (Александровцу) наредило је 19. новембра 1876. године да се попишу избегле усташке породице. Из села Штава било је 19 усташких породица, са 147 становника (просечна породица је имала 7,7 чланова). Најбројнија породица из овог села је имала 14 чланова. Од ових 19 усташких породица, 13 породица је претерало преко границе стоку у Србију. Претерано је преко границе укупно 57 говеда, 94 оваца и 29 коза (коња и свиња није било). Арбанаси су попалили усташке куће и запалили и порушили цркву у Штави.

Имена устаника из Штаве: Гавриловић Груја, Максим; Гвоздена, жена Н.Н.; Гмитровић Јеремија, Рака; Јовановић Петар; Крстић Вукојица; Кулизић Јова; Лазић Вучко; Милановић Мина; Милосављевић Васа; Младеновић Грујица; Ђорђе, Смил (његови потомци су данашњи Смилићи); Радосављевић Милић, Петар; Симоновић Тимотије.

Из Трешњице, засеока села Штаве, устаник Раденковић Недељко. После рата (1878) вратио се у старо место.

Сви су (сем Требињаца[26]), један исти род – Кулизе, Кулизићи, по предању дошли „пре Косова (пре Косовске битке 1389) из Штавице“ (на горњем Ибру)[27]. Слава Св. Мина, прекада „Богојавце“ (Богојављање). Вратили су се у ослобођену Штаву.

Сем пописаних, и друге усташке породице избегле из Штаве, помињу се у Протоколу умрлих цркве Преображења Господња у Брусу од 1876. године, записано је да је умро Војислав, син Вукојице Томића из Штаве. У Протоколу крштених исте цркве забележено је 1877. године, да Јездић Видосава, супруга Вилотеја Н. из Штаве и Томићи: ковач Вукојица и Ранђија имају кумство. Такође, 1878. у истом протоколу записано је да овај Вукојица и Миленко Давидовић, тежак из Мрча, имају кумство. По завршеном рату (1878) Јездићи су се вратили у старо место (Штаву). Томићи су остали у Брусу.

Помињу се и Делићи, старинци из селе Мрче (славе Ђурђиц, а прекађују Ђурђевдан) с Кулизама у Штави имају кумство од старина – „кумују целој Штави“. [28]

Године 1884. у Штави је било 50 пореских глава. [29]

 

Село Сеоце

О животу под Турцима нема много података. У турском попису области Бранковића 1444/45. године помиње се насеље Сеоце.[30]

Као учесник Карађорђевог устанка 1804 – 1813. помиње се писар Гаврило Јовановић или Смилић код бимбаше Радисава Малкића из Штаве.[31]

Из Сеоцета Смилићи, писар Гаврило и брат му Петар, синови попа Јована Смилића су у војсци бимбаше Радисава Малкића[32] (1813) учествовали у боју на Шарматову Врелу.[33]

Из села Сеоце, 1876. године, је било 18 усташких породица, са 162 становника (просечна породица је имала 9 чланова). Најбројнија породица из овог села је имала 18 чланова. Од ових 18 усташких породица, 7 породица је претерало стоку преко границе. Претерано је преко границе укупно 5 коња, 33 говеда, 30 оваца, 31 коза и 4 свиње.

Имена устаника из Сеоца: Василијевић Сибин; Гавриловић Мијаило; Гмитровић Метође; Димитријевић Миленко; Ђокић Аросиније, Максим, Филип; Костић Јова; Лазаревић Пантелија, Стеван, Цветко; Лукић Неша; Несторовић Милисав; Петровић Радосав, Тодор; Радовановић Симион; Ристић Грујица, Игњат. Сви су један исти род и крвни сродници Кулиза, Кулизића у Штави. Слава св. Мина, прекада Богојављање.

Сем пописаних, забележени су и друге усташе из Сеоца. У Протоколу Бруске цркве из 1876. забележено је да је 13.10.1876. „погинуо у рату од Турака Минић Крста из Сеоца“. Остали усташи вратили су се у стари крај. [34]

Помињу се 1876. године, устаници из Калиманца данас засеока Сеоца, а тада посебног насеља, Вулић Јован и Томић Милентије, обојица од истог рода, од Кулиза из суседног села Сеоце. Не знају у ком су се месту настанили после 1878. године. [35]

 

Остала насеља где се помињу штавски светоминци

Село Боранци: Помињу се 1876. године, устаници из Боранца Ђокић Анта; Јездимировић Анта; Јовановић Манојло, Стеван; Лазаревић Ђурђе, поп; Марковић Ђорђе; Милошевић Вукосав. Пореклом су од Кулиза из Штаве. Слава Св. Мина. У протоколу рођених Бруске цркве записани су кумови Јовановић Сима и жена му Сава из Боранца. [36]

Село Ковизле (општина Брус): Помињу се 1876. године устаници Вулетић Јанићије и Стеван. Они су светоминци од Кулиза из Штаве. Потомци су им у Радуњу.[37]

Село Лозовик [38] (Град Јагодина) у Смедеревској Нахији: У архивској грађи [39] је 1. фебруара 1831. године забележен „Тоша Радисављевић Штављанин“ из Лозовика у Смедеревској Нахији и његова „браћа из Штава, села Вучитрнске нахије“.

Село Радуње: Помињу се 1876. године, устаници из Радуња Вучковић Јевденије и Јовановић Величко. Вучковићи и Јовановићи су један исти род – од Кулиза из Штаве. Слава Св. Мина. Вратили су се у ослобођено село после 1878. године. [40]

 

ТЕРИТОРИЈАЛНИ РАЗМЕШТАЈ ГЕНЕТИЧКОГ РОДА ШТАВСКИХ СВЕТОМИНАЦА – КУЛИЗА:

Територијални размештај генетичког рода штавских светоминаца – Кулиза у IV-V деценији XX века. Родови „из Штавице (на горњем Ибру)“, према студији „Кулизе – порекло и старина“. У анализи су коришћени и подаци из студије „Копаоник, антропогеографска испитивања“ Радослава Љ. Павловића и други извори.

 

Области и места становања	данашња општина	Број кућа*	Родовско име / презиме	Крсна слава	Напомена
Копаоник:		105
Штава	Куршумлија	46	Гавриловићи, Смилићи, Милетићи, Милићи, Томићи, Танасковићи, Малкићи (Малкићани), Кнежевићи (Митровићи, Ђокићи), Стевићи (Јовићи), Нешићи, Лазаревићи, Виторовићи, Миленковићи, Вулетићи и Вучковићи	св. Мина и прекада „Богојавци”  – Богојављење (i, стр.183) Св. Мина, Св. краљ Стефан Дечански и прекада слава целе Штаве Богојављење	(i, стр.183) Две породице из Штавице на горњем Ибру доселили су се “пре Косова” (1389. г) и насеље које су засновали назвали Штава “за успомену” на Штавицу, из које су се доселили. У Штави су потомци једне породице ових старих досељеника док потомци друге породице живе у суседном селу Сеоцету. Гавриловићи, Милићи, Милетићи, Смилићи, Томићи Танасковићи, Малкићи – Малкићани, Митровићи и Ђокићи (23 куће). У Жељеву су: Миленковићи, Митровићи, Јосићи, Симићи, Вучковићи и Милетићи. У Трешњици су: Смилићи, Јовићи, Лазаревићи, Виторовићи (9 кућа). Једини становници Мијочића су: Гавриловићи, Стевићи и Нешићи (6 кућа)
Сеоце	Куршумлија	33	Малкићи (Малкићани), Јовићи, Илићи, Смилићи, Сретеновићи, Крстићи, Милићевићи, Васићи, Лукићи, Глигоријевићи, Томићи, Стевићи, Тодоровићи, Јевтићи, Трифуновићи, Милетићи и Кнежевићи (Ђокићи).	св. Мина, (i, стр.187) св. Мина или св. Краљ Стефан Дечански и прекада Богојављење	Крвни сродници штављанских Кулиза. (i, стр.187) Јовићи, Илићи, Смилићи, Ђокићи, Сретеновићи, Крстићи, Милићевићи (16 кућа) сви у Валогама. Васићи, Лукићи, Глигоријевићи, Томићи, Стевићи, Тодоровићи, Јевтићи, Трифуновићи/ Тривуновићи, Милетићи (15 кућа). У Калиманцу су Лукићи (2 куће) од Лукића из села.
Шошиће (у књ. Шошићи)	Брус	1	Кузмановићи	св. Мина (i, стр.190) св. Мина и мали св. Архангел	у Шошићу („у Русаве“). Њихови сељаци бране им да се сахрањују у сеоском гробљу, па су морали „образовати“ засебно гробље. (i, стр.190) Кузмановић је од Максића, светоминаца из Криве Реке.(Максићи 1 к., св. Мина и мали св. Арханђео 6/19 септембра у Кривој Реци у Копаонику. Имају предање да су врло стари и да су живели у селу „у време цара Лазара”. Данас је у селу само једна кућа, а раније је то био јак и веома разгранат род. Одавде су се многи иселили у Подибар, трстеничко Поморавље, Крушевачку Жупу и Расину. На њих се односи сво што смо забележили у Кривој Реци: „Кулизе су кулизиле Турцима, властима уопште“.)
Луково	Куршумлија	1	Танасковићи	(i, стр.186) св. Мина и слава земље св. пророк Илија	(i, стр.186) нов досељеник Милибор Танасковић је дошљак на ујчевину из Штаве.
Грашевци	Брус	1	Марковићи	(i, стр.43) св. Мина-св. Мрата и св. Архангел	(i, стр.43) После 1850. године у село је дошао Кулиза-Марковић, од Кулиза-Максића из Криве Реке на Копаонику.
Копориће	Лепосавић	1	Јовановићи (Петровићи)	(i, стр.143) св. Мина	(i, стр.143) После 1912. године Јовановић (1 кућа, св. Мина) од Јовановића из Радуња.
Радуње	Брус	6	Вучковићи, Јовановићи и Илићи	(i, стр.176) св. Мина и прекада Богојављење	(i, стр.176) преци Вучковића, Јовановића и Илића (6 кућа) су из Штаве од Кулиза.
Витоше	Брус	2	Кнежевићи (Митровићи и Ђокићи)	(i, стр.174) св. Мина и прекада „Богојавци”  – Богојављење	(i, стр.174), Кнежевић-Ђокић и Митровић, 2 куће, су од Кнежевића-Кулиза из Штаве.
Горње Левиће	Брус	4	Јовановићи и Илићи	(i, стр.190) св. Мина	(i, стр.190) Јовановићи и Илићи, 4 куће, св. Мина. Од светоминаца из Штаве.
Бозољин	Брус	6	Милетићи и Божићи	(i, стр.178) св. Мина и  Богојављење	Задруга Боже Милетића по причању истог Боже из 1880. год састављена је из шесторо браће и њихових потомака, свега на броју 45 душа. Сам Божа је био старешина. Њихова задруга троши 100 ока жита на три дана. Зими ложе по три ватре и обедују на три трпезе. (Ст. Новаковић, Село из дела “Народ и земља у старој српској држави”, Глас академије наука, књ. XXIV, стр. 207). Овај Божа са својом женом „Жујом“ водио је праву битку са Жижама досељеницима из Жигоља, не би ли их отерао са земљишта које им је дао Турчин, сеоски спахија. За потомке овога Боже (Милетиће и Божиће) кажу у селу: „Готови су да, туђе имање заузму, да сваког оптуже; опашће те, слагаће, а извући ће се испод кривице иако је крив.“ (i, стр.178) током 17. или 18. века, у селу се населио Божа, предак Божића (6 кућа) од светоминаца из Штаве.
Земаница (у књ. Заманица)	Лепосавић	2	Раденковићи	(i, стр.136) Мратиндан	(i, стр.136) дошли из Бишева у Рожају.
Мрче	Куршумлија	1	Милићевићи	(i, стр.178) св. Мина	(i, стр.178) Милићевић, 1 кућа, је досељеник. Из Штаве прешао је у Луково и ушао у кућу једног светоилинца. Доцније из Лукова дошао на мираз у Делиће.
Паљевштица (код Криве Реке)	Брус	1	Кнежевићи (Симоновићи)	(i, стр.38) Св. Мина и женина слава Митровдан	у Паљевштици (више Бруса). (i, стр.38) Кнежевић-Симоновић (Св. Мина и женина слава Митровдан). Ушао у кућу митровштака.
Крушевачка Жупа:		4
Трнавци	Александровац	1	Лазаревићи	св. Мина	из Грашеваца у Копаонику.
Горња Злегиња	Александровац	3	Кулизићи	св. Мина, а прекађују недељу пред св. Мину	Досељени су из Штаве. Њихови сродници су Кулизе (Симићи з к., св. Мина и недеља пред св. Мину) у селу Бариљеву на Косову (у околини Вучитрна).
Расина:		?
Златари	Брус	?	Тамбуре (Тамбурићи)		у Златарима у Доњој Расини (ниже Разбојне).
Белица:		5
Лозовик	Јагодина	5	Стојановићи	св. Мина и Преображење	Доселили су се из Штаве „пре сто година“. Њихови сродници су у Пољни, Малој Дренови и Барама у Левчу. (Насеља 30, стр. 126)
Левач:		39
Жупањевац	Рековац	1	Бркић (Кулизе)	св. Краљ	Насеља српских земаља 2, стр. 486. (ii) Бркићи (Кулизе), 1 кућа, славе Св. Краља (Стефана Дечанског), преславе немају.
Мала Дренова	Трстеник	8	Бранковић	св. Краљ	Насеља српских земаља 2, стр. 483 (ii) Бранковићи (8 кућа), досељеници из Срема.  Називају их Кулизе и сматрају их за издајнике,  славе св.  Краља,  а преслављају Преображење. Преславу су од скоро узели (1955. год).
Риљац	Трстеник	16	Штављани	св. Краљ, преслава Преображење	Насеља српских земаља 2, стр. 484
Превешт	Рековац	4	Белојевићи	св. Краљ, преслава Преображење	Насеља српских земаља 2, стр. 486
Пољна	Трстеник	10	Таврићи	св. Мина	прекаде немају, али су, да не би били без прекаде као Вук Бранковић, подигли цркву у Штави и посветили је Преображењу, па су Преображење узели. (Насеља српских земаља 2, стр. 492)
Косово:		5
Цецилија	Вучитрн	2	Станисављевићи	св. Мина	Доселили су се из Боранца у Копаонику од Станисављевића после рата 1914-1918.
Бариљево	Приштина	3	Кулизе	св. Мина и недеља пред св. Мину	Доселили су се из Горње Злегиње после рата 1914 -1918.
Лаб:		45
Горња Пакаштица	Подујево	1	Радивојевићи	св. Мина
Ревуће	Подујево	9	Стевићи и Радосављевићи	св. Мина
Слатина	Подујево	1	Јовановићи	св. Мина	(i, стр.172) После Првог светског рата доселио се из Данковића код Куршумлије Јовановић (1 кућа, Св. Мина–Мрата).
Требиње (у књ. Требиња)	Куршумлија	1	Јовановићи (Милановићи)	Св. Лука, (i, стр.185) Св. Мина и женина слава – Св. Лука и Марковдан	Требињци, сви светолучинци и стари досељеници од Требиња у Херцеговини „нису се никад орођавали с Кулизама“. (i, стр.185) Далеки преци Миленковића (у које се призетио Милановић-светоминац) су се доселили из Никшића “пре три стотине и више година”. Милановић (једна кућа, Св. Мина и женина слава – Св. Лука и Марковдан) прешао је из Штаве и призетио се у кућу Миленковића.
Боранци (у књ. Боранце)	Брус	11	Станисављевићи, Вулетићи и Станојевићи	св. Мина (i, стр.175), св. Мина-Мрата и Богојављење	(i, стр.175),  Вулетићи, Јовановићи, Станојевићи и Станисављевићи (11 кућа), један су род са Кнежевићима у Штави и Витошу.
Црнатово	Лепосавић	2	Милутиновићи	св. Мина (i, стр.135), Мратиндан	Милутиновићи (2 к.) у Црнатову (у Обадима). (i, стр.135),  После рата 1876/78. доселили су се Милуновићи (2 куће, Мратиндан) из Бишева у Рожају. Овде се разликују презимена, Милутиновић и Милуновић
Горња Репа	Подујево	6	Младеновићи (4 к, св. Мина) у Горњој Репи и Закуту. Кнежевићи (Симионовићи 6 к, св. Мина) у Горњој Репи и Закуту.	св. Мина
Закут	Подујево	4		св. Мина
Доња Пакаштица	Подујево	4	Јовићи (1 к) и Грујичићи (3 к)	св. Мина
Добротин	Подујево	1	Јовићи	св. Мина
Брадаш	Подујево	5	Кнежевићи (Ђокићи), Милетићи и Ристићи	св. Мина	Доселили су се после ратова 1912/13, односно после рата 1914—1918. Иселили се „због тескобе“, а у Лабу добили од државе земљиште за насељавање.
Топлица:		16
Куршумлија	Куршумлија	2	Томићи и Вукојичићи	св. Мина	две трговачке породице.
Паваштица	Куршумлија	3	Ћирковићи, Томићи и Ракићи	св. Мина	Доселили су се одмах после рата. 1876/78.
Трбуње**	Блаце	3	Милетићи и Максимовићи(**)	св. Мина	Милетићи, 2 куће (**) Максимовић, Трбуње, Блаце, Мратиндан, E-V13>Z5018>L241. Максимовићи су пореклом од Ђокића из Сеоца код Куршумлије који су тамо досељени из суседне Штаве. Ђокићи су од Кнежевића који су огранак Кулиза из тог села. Од Смилића из Штаве који слави исту славу се разликује на свега једном маркеру чиме је потврђено предање о заједничком пореклу.
Пребреза	Блаце	3	Тамбурићи	св. Мина и прекада Преображење	Из Златара. Доселили су се одмах после рата 1876/78 (према писменом саопштењу Дар. Зечевић, асистента Етнографског института). Даље им је порекло из Штаве.
Барбатовац	Блаце	4	Томићи и Младеновићи	св. Мина	Сви су у Топлици и сви новији досељеници, после рата 1876-1878.
Претрешња***	Блаце	?	Степићи (***)	св. Мина	(***) Степић, Св. Мина (Мратиндан), Претрешња, Блаце, E-V13>Z1057. Тестирани припада роду Кулиза у оквиру кога најближа поклапања на 21 од 23 маркера има са Смилићем (Штава/Куршумлија) и Максимовићем (Трбуње/Блаце), који такође славе Св. Мину. Тестирани је навео да су се у Претрешњу доселили око 1900. године из села Боранце у општини Брус.
Темнић:		4
Милутовац	Трстеник	4	Таврићи	св. Мина
УКУПНО:		224+

НАПОМЕНА (табела 1): У табели су подвучена презимена тестираних припадника рода.

ГЛАВНИ ИЗВОРИ (табела 1):  Радослав Љ. Павловић, “Кулизе (порекло и старина)”, Гласник етнографског института САН, I, 1-2, Београд, 1952, стр. 9 – 34. Родови пореклом „из Штавице (на горњем Ибру)“.

(i) Радослав Љ. Павловић, “Копаоник, антропогеографска испитивања, посебни део: Насеља и становништво, Грађа за монографију”, (прир. Борисав Челиковић, Копаоник, Жупа, Расина, Трстеничка Морава: насеља, порекло становништва, обичаји), Службени гласник / САНУ, Београд, 2020, стр. 9 – 192. Павловић је истраживања вршио у периоду 1934-1940, са допунама 1947. и 1949. године.

Најважнији извори за ову табелу су студије Радослава Љ. Павловића „Кулизе – порекло и старина“ и постхумно објављена „Копаоник, антропогеографска испитивања“. Од изузетне користи је чињеница да се забележени број кућа у овим студијама  поклапају, што говори о педантности истраживача.

ДОДАТНИ ИЗВОРИ (табела 1):

(ii)  „Хроника среза Левачког“ –  https://www.poreklo.rs/2012/11/24/poreklo-prezimena-selo-%c5%beupanjevac-rekovac/ и https://www.poreklo.rs/2012/11/20/poreklo-prezimena-selo-mala-drenova-trstenik/ приступљено 28.02.2026.

(*) у број кућа нису урачунати генетички сродници из Јариња

(**) и (***) анализе уредника Српског ДНК пројекта и подаци добијени од стране тестираних. (Радослав Љ. Павловић не наводи Максимовиће у Трбуњу – већ само 2 куће Милетића. Није пописао ни светоминце у селу Претрешња).

За неке од ових родова је забележено и другачије предање, поред навода о пореклу из Штаве и/или Штавице, па њихово припадање овом генетичком роду, ипак треба узети са извесном дозом сумње, иако постоје и индиције да припадају овом роду. Надамо се да ће генетички тестови у будућности разрешити ово питање.

Ово се пре свега односи на Раденковиће (2 куће), славе Мратиндан, из Земанице код Лепосавића. За њих је Р.Љ. Павловић забележио [41] да су дошли из Бишева у Рожају. На другом месту[42] се наводи да сви родови које наводи, укључујћи и овај род, славе Св. Мину и да припадају досељеничкој струји из Штавице „на горњем Ибру“.

Слично је и за  Милутиновиће (2 куће) у Црнатову (у Обадима) за које се на једном месту каже да славе Св. Мину[43], а на другом да се презивају Милуновићи [44] (2 куће исто), да славе Мратиндан да су из Бишева у Рожају. Овде је исти аутор пописао различита презимена, Милутиновић и Милуновић.

У Левачу [45] славе св. Краља (Стефана Дечанског): у селима Жупањевац (Бркић, 1 кућа, преславе немају) и Мала Дренова (Бранковићи, 8 кућа, преслављају Преображење од 1955. год). За Бранковиће у Малој Дренови се наводи да су досељеници из Срема (називају их Кулизе и сматрају их за издајнике). Ипак, недалеко од ових места, у селу Риљац има 16 кућа Штављана. Такође, наводи се да Стојановићи из Лозовика код Јагодине имају сроднике у Пољни, Малој Дренови и Барама [46] у Левчу (Насеља и порекло становништва, књига 30, стр. 126).

***

Остаје отворено питање јесу ли старинци из области Копаоник (како их је класификовао Р.Љ. Павловић [47]) сродни штавским светоминцима. Од њих, за сада, нема тестираних. У IV-V деценији XX века су присутни у селима Семетеш, Крива Река, Велика Грабовница, Ново Село, Јелакце, Војмиловић, Плоча и варошима Брус и Александровац.

Село Семетеш: Секулићи (Јовановићи 16 к., св. Мина) у селу Семетешу (у Копаонику). О њима има прича да су били „безбожници”, „у некаквој другој вери“ и нису поштовали „српске” празнике. Поред гувна наишао неки путник (по некима то био св. Сава), па укорио попа што ради празником. „Ћирик нека ћириче, а ја ћу да вршем“, одговорио поп. Провалила се земља, у дубину утонуо поп и цео вршај, и створило се језеро (данашње Семетешко језеро). После вода избацила попову капу у Ибар у Поповом Пољу у селу Рудници.

Село Крива Река: Максићи 1 к., св. Мина и мали св. Арханђео 6/19 септембра у Кривој Реци у Копаонику. Имају предање да су врло стари и да су живели у селу „у време цара Лазара”. Данас је у селу само једна кућа, а раније је то био јак и веома разгранат род. Одавде су се многи иселили у Подибар, трстеничко Поморавље, Крушевачку Жупу и Расину. На њих се односи сво што смо забележили у Кривој Реци: „Кулизе су кулизиле Турцима, властима уопште“.

Село Велика Грабовница: Максићи (3 к., св. Мина, мали св. Арханђео и св. Сава) у Великој Грабовници (у Копаонику). Раселице Максића из Криве Реке.

Село Ново Село: Максићи (1 к., св. Мина) у Новом Селу, такође у Копаонику. Исто, раселице Максића из Криве Реке.

Село Јелакце (у Јошаници): Максићи (2 к., св. Мина и мали св. Арханђео) у Јелакцу (испод Жељина). Исто, раселице Максића из Криве Реке.

Варош Брус: Максићи (1 к., св. Мина) занатлија (ковач) у Брусу. Исто, раселице Максића из Криве Реке.

Село Војмиловић: Максићи (1 к., св. Мина и мали св. Арханђео) у Војмиловићима (Дубравама) у Копаонику. Исто, раселице Максића из Криве Реке.

Село Плоча: Симиџије, Симиџићи (1 к., св. Мина) у Плочи (испод Жељина).

Варош Александровац: Максићи (3 к., св. Мина) у Александровцу у Крушевачкој Жупи. Од ових Максића један приложио неко земљиште александровачкој цркви у Кожетину; кажу да је то учинио „због неког злог дела“.

 

ИСТАКНУТИ ПРИПАДНИЦИ РОДА:

Учесник Карађорђевог устанка 1804 – 1813. је био бимбаша Радисав Малкић из Штаве (заселак Малкићи).[48] У Деловодном протоколу Карађорђеву N^o 1233 од 20. марта 1813. године, записан је и као Радисав Вучитрнски [49]. У устанку је држао сектор Копаоника између Оштрог Копља и Рудина (према Бадњевику – Шаљи).[50]

 

ЦРКВА СВЕТОГ МИНЕ У ШТАВИ:

Црква Св. Мине налази се у селу Штава, једнобродна је грађевина, архитектонски скромног изгледа, која је готово један метар укопана у земљу. Својом унутрашњошћу може да засени много веће грађевине тог типа. Осликана је негде у 17. веку у доба Пајсија Првог. Сликало је четири сликара за које се сматра на основу њиховог иконографског изражавања и рукописа да су пореклом Грци. Комплетно сликарство је рађено у византијском стилу.[51]

Док једни тврде да црква светог Мине потиче још из 12. века [Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007], други сматрају да је подигнута у 15. веку од стране војводе Мркше Сићевског, истакнутог властелина српске деспотовине [Miloš Milovanović, Crkva Svetog cara Lazara – Prolom, digitalna arhiva MI SANU]. Наш познати археолог Јулка Кузмановић Цветковић каже да црква постоји још од времена када су Срби населили ове просторе, а да је велика обнова уследила за војводе Мркше . Народно предање такође сведочи да су преци садашњих становника пренели при досељавању своју славу светог Мину и саградили цркву.

По предању саграђена је 37. године после боја на Косову. Сматра се да је ктитор првобитне цркве био краљ Милутин и да је храм посветио сину Стефану Дечанском, који се као светац у православном календару слави истог дана када и Св. Мина, 24. новембра. Иначе, Стефан Дечански је био заштитник копа(о)ничких рудара.[52]

Према Ђорђу Сп. Радојичићу[53], Мркша, „војвода цара Лазара“, то је Мркша Сићевски из Сићева у Метохији (у околини Истока), који је подигао цркву у Штави „тридесет седам година после Косовске битке“ (1426. године) Војвода Мркша Сићевски помиње се у Вучитрнском уговору од 1426, а као мртав за владе деспота Ђурђа.

Непосредно пред аустро-турски рат (1737 – 1739) пећки патријарх Арсеније Јовановић Шакабента посетио је штавску цркву ради успостављања контакта са народом из Топлице и њиховог дизања на оружје [Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008].

 

ГЕНЕТИЧКИ ПРОФИЛ РОДА:

Хаплогрупа  E-V13 је настала пре око 5.000 година и данас је сконцентрисана претежно у Европи, где показује највећу разноврсност. Такође, разноврсност грана проистеклих из E-V13 на Балкану указује на њену велику старост на овим просторима, па је, по свему судећи, V13 била заступљена, у одређеном постотку код разних палеобалканских народа (Илира, Трачана, Драданаца, Дачана, итд).[54] Код Срба данас, 16% чине припадници хаплогрупе E-V13.[55]

Њена подграна E-V13>CTS1273>Z1057 настала је пре око 4.800 година.[56]

Смилић из Штаве, необјављени резултат тестираног из Штаве и светоарханђелац из Јариња имају потпуно поклапање на 23 STR маркера и чине модални хаплотип овог рода. Најближи њима је Максимовић из Трбуња који има само снижену вредност на маркеру DYS456. Ђокић из Витоша, поред снижене вредности на маркеру DYS456 (као Максимовић) има и снижену вредност на маркеру DYS549. Степић из Претрешње се од модалног хаплотипа разликује сниженом вредношћу DYS635 и двоструко сниженом вредношћу маркера DYS456.[57]

 

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА:

Генетичка истраживања Y-хромозома (по правој мушкој линији) су нам омогућила објективну основу за процену етнолошких истраживања, предања и историјских записа. У нашем случају, генетички резултати су потврдили, да нису све такозване „Кулизе“ једнородне. Међутим, међу њима се релативно добро издваја струја досељеника Кулиза „из Штавице (на горњем Ибру)“ како ју је записао Радослав Љ. Павловић и она чини генетички род штавских светоминаца. Од изузетног је значаја да је Р. Љ. Павловић иза себе оставио завршену студију „Кулизе – порекло и старина“, као и грађу за постхумно објављену антропогеографску студију „Копаоник“, чијом анализом, уз генетичке резултате, смо дошли до потпунијих сазнања – да овом генетичком роду највероватније припада и светоарханђелац из Јариња, иако нема предање о припадности овом роду.[58]

Поред сазнања да су Кулизе разнородне, можемо (за сада) да одбацимо као непоуздан закључак Р. Љ. Павловића да је још старије порекло овог рода, пре Штавице на горњем Ибру, старином из северне Албаније. На  овај закључак га је навело предање других досељеничких струја Кулиза, као и распрострањење топонима који се везују за живот Кулиза уопште, које је посматрао као један род.

Генетика указује да је овај род, по свему судећи, старобалканског порекла.[59] У овом роду (за сада) нису пронађене прибраћене породице.

За следеће родове које смо ипак сврстали у штавске светоминце у литератури је забележено и другачије предање поред навода о пореклу из Штаве и/или Штавице, па њихово припадање овом генетичком роду, ипак треба узети са извесном дозом сумње, иако постоје и индиције да припадају овом роду.

Раденковићи (2 куће), славе Мратиндан, из Земанице код Лепосавића. За њих је Р.Љ. Павловић забележио [60] да су дошли из Бишева у Рожају. За  Милуновиће [61] / Милутиновиће (2 куће) у Црнатову (у Обадима) се на једном месту каже да славе Мратиндан да су из Бишева у Рожају. Овде је исти аутор пописао различита презимена, Милутиновић и Милуновић. За Бранковиће у Малој Дренови у Левачу се наводи да су досељеници из Срема.

Такође, остаје отворено питање јесу ли остали копаонички светоминци, старинци на Копаонику, који немају предање да су из Штаве и/или Штавице сродни генетичком роду штавских светоминаца или не.

Надамо се да ће генетички тестови у будућности разрешити ова питања.

 

ПОЗИВ НА Y-ДНК ТЕСТИРАЊЕ:

 Уколико припадате поменутим родовима, а желите за урадите Y-DNK тест на 25 STR маркера можете попунити следећу форму или послати имејл на адресу: [email protected].

Детаљи се налазе овде:

ДНК тестирања преко “Порекла” – Биолошки факултет у Београду – Порекло

Уколико имате додатне информације, можете оставити коментар испод овог текста или послати имејл на адресу: [email protected].

 

У ОВОМ ТЕКСТУ ОБРАЂЕНА СУ СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА, ПАТРОНИМИ И РОДОВСКИ НАДИМЦИ ШТАВСКИХ СВЕТОМИНАЦА:

 

У XVIII веку се помињу:

Село Штава: Милуевић / Милујевић

 

У XIX веку се помињу:

Село Боранци: Ђокић, Јездимировић, Јовановић, Лазаревић, Марковић, Милошевић.

Село Ковизле: Вулетић.

Село Лозовик: Радисављевић, Штављанин.

Село Радуње: Вучковић, Јовановић.

Село Сеоце: Василијевић, Вулић, Гавриловић, Гмитровић, Димитријевић, Ђокић, Јовановић, Костић, Лазаревић, Лукић, Минић, Несторовић, Петровић, Радовановић, Ристић, Смилић, Томић.

Село Штава: Вучитрнски, Гавриловић, Гмитровић, Јездић, Јовановић, Кнежевић, Крстић, Кулиза, Кулизић, Лазић, Малкић, Мијаиловић, Милановић, Милосављевић, Младеновић, Радосављевић, Раденковић, Симоновић, Томић.

 

У XX веку се помињу:

Село Барбатовац: Младеновић, Томић.

Село Бариљево: Кулиза, Симић.

Село Бозољин: Божић, Милетић.

Село Боранци: Вулетић, Јовановић, Станисављевић, Станојевић.

Село Брадаш: Ђокић, Кнежевић, Милетић, Ристић.

Село Витоше: Ђокић, Кнежевић, Митровић.

Село Горња Злегиња: Кулизић.

Село Горња Пакаштица: Радивојевић.

Село Горња Репа: Кнежевић, Младеновић, Симионовић.

Село Горње Левиће: Илић, Јовановић.

Село Грашевци: Кулиза, Марковић.

Село Добротин: Јовић.

Село Доња Пакаштица: Грујичић, Јовић.

Село Жупањевац: Бркић, Кулиза.

Село Закут: Кнежевић, Митровић, Младеновић, Симионовић / Симоновић.

Село Земаница: Раденковић.

Село Златари: Тамбура, Тамбурићи.

Село Копориће: Јовановић, Петровић.

Варош Куршумлија: Вукојичић, Томић.

Село Лозовик: Стојановић.

Село Луково: Танасковић.

Село Мала Дренова: Бранковић.

Село Милутовац: Таврић.

Село Мрче: Милићевић.

Село Паваштица: Ракић, Томић, Ћирковић.

Село Паљевштица: Кнежевић, Симоновић.

Село Пољна: Таврић.

Село Пребреза: Тамбурић.

Село Превешт: Белојевић.

Село Претрешња: Степић.

Село Радуње: Вучковић, Илић, Јовановић.

Село Ревуће: Радосављевић, Стевић.

Село Риљац: Штављанин.

Село Слатина: Јовановић.

Село Сеоце: Васић, Глигоријевић, Ђокић, Илић, Јевтић, Јовић, Кнежевић, Крстић, Лукић, Малкићан, Малкић, Милетић, Милићевић, Смилић, Сретеновић, Стевић, Тодоровић, Томић, Тривуновић / Трифуновић.

Село Трбуње: Максимовић, Милетић.

Село Требиње: Јовановић, Милановић.

Село Трнавци: Лазаревић.

Село Цецилија: Станисављевић.

Село Црнатово: Милутиновић, Милуновић.

Село Шошиће: Кузмановић.

Село Штава: Виторовић, Вулетић, Вучковић, Гавриловић, Ђокић, Јовић, Јосић, Кнежевић, Лазаревић, Малкићан, Малкић, Миленковић, Милетић, Милић, Митровић, Нешић, Симић, Смилић, Стевић, Танасковић, Томић.

 

ИЗВОРИ:

 

Y-ДНК резултати:

▪ Српски ДНК пројекат (dnk.poreklo.rs/DNK-projekat/)

 

Предања:

▪ породично предање Митровића из Штаве

▪ породично предање Смилића из Штаве

 

Литература:

▪ Букумирић, Милета: Ономастика горњег и средњег Лаба, Институт за српску културу – Приштина (тј.) Лепосавић /

Филозофски факултет К. Митровица / Дом културе „Свети Сава“, Исток, 2002

▪ Бушетић, Тодор М: Левач, Српски етнографски зборник, књига пета, библиотека Насеља и порекло становништва, књига II, Српска краљевска академија, Београд, 1903.

▪ Вукићевић, Иван и др. (група аутора), Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине, Друштво српских родословаца Порекло / Задужбина Порекло, Београд, 2021.

▪ Глигоријевић, Родољуб: У престоници војводе Мркше, Свен, Ниш / Куршумлија, 2009.

▪ Група аутора, Насеља српских земаља, књига II (2), Српски етнографски зборник, књига пета, Српска краљевска академија, Београд, 1903.

▪ Даничић, Ђуро: Рјечник из књижевних старина српских, дио други, Државна штампарија, Биоград, 1863.

▪ Дробњаковић, Боривоје М: Смедеревско Подунавље и Јасеница, Српски етнографски зборник, књига XXXIV, библиотека Насеља и порекло становништва, књига ХIХ, Српска краљевска академија, Земун,1925.

▪ Ђокић, Небојша; Савић, Марија, Црква Светог Мине у Штави и рударски рејон Бело Брдо -Копорић – Беласица, Јухорски запис, тематски зборник, Историјски архив Крушевац, Удружење за културу и уметност Логос Својново, Својново – Крушевац, 2018

▪ Ђорђевић, Тихомир Р: Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша, Насеља и порекло становништва, књига 22, Српска краљевска академија, Београд-Земун, 1926.

▪ Илић, Радомир М: Ибар – антропогеографска проучавања, Српска краљевска академија, Београд, 1905.

▪ Јеличић, Аранђел Ц: Копаник – Планина богова (монографија Копаоника и општина које се на њега наслањају: Брус, Александровац, Рашка, Блаце, Куршумлија и Лепосавић), Културно–просветна заједница Србије / Центар за културне делатности и библиотекарство Брус, Брус, 2013.

▪ Летопис матице српске, књига 229, свеска I, (чланак: Прилошци историјској географији Србије од Илариона Руварца), Матица српска, Нови Сад, 1905, стр. 1 – 11

▪ Мијатовић, Станоје: Белица, Српски етнографски зборник, књига LVI, Насеља и порекло становништва, књига 30, Српска краљевска академија, Београд, 1941.

▪ Недељковић, Славиша: Српски народ на Косову и Метохији од Грчког устанка до проглашења хатишерифа од Гилхане (1821–1839), Српске студије, Књ. 3, Филозофски факултет, Београд, 2012.

▪ Obradović, Milovan: Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu (1918 – 1941), Institut za istoriju Kosova, Priština, 1981.

▪ Павловић, Радослав Љ: Жалица, Сеоце, Штава, Мрче, Луково и Требиње – из рукописа Копаоник, антропогеографска испитивања, Е-476, (прир. Борисав Челиковић, Топлица и Добрич: насеља, порекло становништва, обичаји), Службени гласник / САНУ, Београд, 2018, стр. 153 – 160

▪ Павловић, Радослав Љ: Копаоник, антропогеографска испитивања, посебни део: Насеља и становништво, Грађа за монографију, (прир. Борисав Челиковић, Копаоник, Жупа, Расина, Трстеничка Морава: насеља, порекло становништва, обичаји), Службени гласник / САНУ, Београд, 2020, стр. 9 – 192

▪ Павловић, Радослав Љ: Кулизе (порекло и старина), Гласник етнографског института САН, I, 1-2, Београд, 1952, стр. 9 – 34, доступно и овде https://www.poreklo.rs/2013/07/13/kulize-rodovi-koji-slave-sv-mratu/

▪ Павловић, Радослав Љ: Сеобе Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877-1878. године, Гласник етнографског института САН, IV-VI, Београд, 1957, стр. 53 – 102

▪ Поповић, Јанићије: Успомене Николе Поповића из Грачанице на Косову под Турцима и Живот Срба на Косову од 1812. до 1912. године, 1982.

▪ Радојичић, Ђорђе Сп: Мркшина црква и „Штавско господство“ (историска основа једног предања), Старинар српског археолошког друштва, трећа серија, књига дванаеста,  Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије, Београд, 1937, стр. 36-44

▪ Ризнић, Михаило Ст: Дописи. Црква у селу Штави (Старинар српског археолошког друштва, година II (прва серија), Краљевско-српска државна штампарија, Београд, 1885, стр. 61-65.

▪ Ristić, Kosovka: Malo Kosovo – antropogeografska studija, Obod-Cetinje, Priština, 1971.

 

Чланци и подаци са интернета:

▪ Миловановић, Милош; Шеган, Марија (прир.): Црква св. Мине у Штави, http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=890, приступљено 27.02.2026

▪ Стојановић, Драгиша: Црква Светог Мине у Штави, https://www.rts.rs/vesti/srbija-danas/5699658/crkva-svetog-mine-u-stavi.html,  приступљено 27.02.2026

▪ https://www.yfull.com/tree/E-Z1057/, приступљено 27.02.2026.

НАПОМЕНЕ:

[1] име Кулиза је: „име поружно”, значи „издајицу”, „бранковића”, „улизицу”, „наметљивца”, „шпијуна”.

[2] Генетички род штавских светоминаца – Кулиза припада хаплогрупи E-V13>CTS1273>Z1057. Ову струју досељеника је Радослав Љ. Павловић у студији „Кулизе (порекло и старина)“, назвао Кулизе „Из Штавице, на горњем Ибру“. За остале Кулизе и слављенике Св. Мрате који се помињу у студији „Кулизе (порекло и старина)“, генетичким тестовима се показало да НЕ припадају генетичком роду штавских светоминаца – Кулиза, већ да припадају различитим хаплогрупама: E -V13> Z13591 (генетички род Бјелопавлића), I2a>PH908>Y183257, I2a>PH908>Y56203, I2a>Y3120, I2a>PH908, R1а>Z280>BY99654.

[3] Радослав Љ. Павловић, Кулизе (порекло и старина), Гласник етнографског института САН, I, 1-2, Београд, 1952, стр. 32 – 33

[4] видети табелу 1

[5] Радослав Љ. Павловић, Копаоник, антропогеографска испитивања, посебни део: Насеља и становништво, Грађа за монографију, (прир. Борисав Челиковић, Копаоник, Жупа, Расина, Трстеничка Морава: насеља, порекло становништва, обичаји), Службени гласник /САНУ, Београд, 2020, стр. 183.

[6] Павловић, 1952, стр. 25

[7] предање Митровића из Штаве одсељених 1923. године у Закут (општина Подујево).

[8] данас општина Подујево

[9] Михаило Ст. Ризнић, Дописи. Црква у селу Штави (Старинар српског археолошког друштва, година II (прва серија), Краљевско-српска државна штампарија, Београд, 1885, стр. 61-65).

[10] такум – прибор, сервис, комплетна опрема; туце нечега; онај део чибука који се ставља у уста

[11] Павловић, 1952, стр. 13

[12] исто, стр. 24

[13] http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=890, приступљено 27.02.2026.

[14] Павловић, 1952, стр. 27

[15] Небојша Ђокић, Марија Савић, Црква Светог Мине у Штави и рударски рејон Бело Брдо -Копорић – Беласица, Јухорски запис, тематски зборник, Историјски архив Крушевац, Удружење за културу и уметност Логос Својново, Својново – Крушевац, 2018, стр.66

[16] исто, стр. 67

[17] Летопис матице српске, књига 229, свеска I, (чланак: Прилошци историјској географији Србије од Илариона Руварца), Матица српска, Нови Сад, 1905, стр. 8; Радослав Љ. Павловић, Кулизе (порекло и старина), Гласник етнографског института САН, I, 1-2, Београд, 1952, стр. 18

[18] према Б. Челиковићу (Копаоник, 2020) презиме је Милујевић

[19] припадност Милоша Милу(ј)евића наведеном генетичком роду не може са сигурношћу тврдити. Међутим, обзиром да је Штава била већински насељена припадницима овог рода, који су нерадо подносили досељенике других родова и да се ради о угледном домаћину – то све указује на оправдану претпоставку о његовом припадништву овом роду.

[20] https://www.rts.rs/vesti/srbija-danas/5699658/crkva-svetog-mine-u-stavi.html, приступљено 27.02.2026

[21] Павловић, 2020, стр. 183

[22] Родољуб Глигоријевић, У престоници војводе Мркше, Свен, Ниш / Куршумлија, 2009, стр. 67

[23] Годишњица Николе Чупића, књига 27, (Аврам Н. Поповић – Устанак у Горњем Ибру и по Копаонику од 1806. до 1813. год), Задужбина Николе Чупића, Београд, 1908, стр 234.

[24] исто, стр 253

[25] Јанићије Поповић, Успомене Николе Поповића из Грачанице на Косову под Турцима и Живот Срба на Косову од 1812. до 1912. године, 1982, стр. 201

[26] од устаника су још пописани Требињац Сава и Станисав из Штаве, који нису од рода светоминаца – Кулиза, па смо их овде изоставили из горњег списка. Требињци су од лучинштака из Требиња. Вратили су се у ослобођену Требињу.

[27] овде Радослав Љ. Павловић наводи да су старином из Северне Албаније. Тај закључак изводи јер сматра да су све Кулизе једнородне, па предање других родова преноси и на штавске светоминце – Кулизе. Код свих штавских светоминаца и њихових исељеника, присутно је само предање из области Штавица (не наводи се место), а код овог рода није забележено предање из Северне Албаније.  „Кулизе уверавају да су сви мратинци, светоминци и светодечанци „једно“, управо крвни сродници.“ Даље, „према распрострањењу топонима који се везују за живот Кулиза уопште, изгледа да је земља матица Кулиза Арбанија, крај око Бојане, Скадра и Пилота у старој српској држави у коме се мешао балканско-романски, арбанашки и словенски елеменат. Из Арбаније Кулизе се крећу преко Црне Горе, Херцеговине и даље.“

[28] Радослав Љ. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877-1878. године, Гласник етнографског института САН, IV-VI, Београд, 1957, стр. 55-56, 58-60, 65-66

[29] Радослав Љ. Павловић, Копаоник, антропогеографска испитивања, посебни део: Насеља и становништво, Грађа за монографију, (прир. Борисав Челиковић, Копаоник, Жупа, Расина, Трстеничка Морава: насеља, порекло становништва, обичаји), Службени гласник /САНУ, Београд, 2020, стр. 183

[30] Аранђел Ц. Јеличић, Копаник – Планина богова (монографија Копаоника и општина које се на њега наслањају: Брус, Александровац, Рашка, Блаце, Куршумлија и Лепосавић), Културно–просветна заједница Србије / Центар за културне делатности и библиотекарство Брус, Брус, 2013, стр. 439

[31] Годишњица Николе Чупића, књига 27, (Аврам Н. Поповић – Устанак у Горњем Ибру и по Копаонику од 1806. до 1813. год), Задужбина Николе Чупића, Београд, 1908, стр 234

[32] очигледно да је ово Радисав Малкић (записан и као Радосав Милкић)

[33] Годишњица Николе Чупића, књига 27, (Аврам Н. Поповић – Устанак у Горњем Ибру и по Копаонику од 1806. до 1813. год), Задужбина Николе Чупића, Београд, 1908, стр 253; Аранђел Ц. Јеличић, Копаоник Планина богова (монографија Копаоника и општина које се на њега наслањају: Брус, Александровац, Рашка, Блаце, Куршумлија и Лепосавић), Центар за културне делатности и библиотекарство, Брус, 2013, стр. 180 (овде је 2013. године начињена словна грешка па је уписан као „Радосав Милкић“, уместо као РАДИСАВ МАЛКИЋ.

[34] Павловић, 1957, стр. 58-60, 66

[35] исто, стр. 66

[36] исто, стр. 68

[37] исто

[38] односи на село Лозовик на територији  данашњег Града Јагодина, област Белица, а не на насеље Лозовик, у данашњој општини Велика Плана, које је педесетак километара северније. Радослав Љ. Павловић наводи Стојановиће (5 кућа, Св. Мина и Преображење) који су се доселили 100 година раније „из Штаве у Топлици“. (исто објавио Станоје Мијатовић 1941. године у својој књизи „Белица“, страна 126). С друге стране, у Лозовику код Велике Плане, Боривоје М. Дробњаковић је у књизи „Смедеревско Подунавље и Јасеница“, 1925. године, забележио Ћосиће (Јањиће), 18 кућа, св. Мрата, Предак Михаило Ћоса са два сина дошао из Крушевца. (Радослав Љ. Павловић њих није сврстао у Кулизе).

[39] Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша, Насеља и порекло становништва, књига 22, Српска краљевска академија, Београд-Земун, 1926, стр.395

[40] Павловић, 1957, стр. 67

[41] Павловић, 2020, стр. 136

[42] Павловић, 1952, стр. 20

[43] исто

[44] Павловић, 2020, стр. 135

[45] Насеља српских земаља, књига II (2), Српски етнографски зборник, књига пета, Српска краљевска академија, Београд, 1903, стр. 483, 484 и 486

[46] у данашњој општини Рековац

[47] Павловић, 1952, стр. 15

[48] Глигоријевић, стр. 67

[49] Годишњица Николе Чупића, књига 27, (Аврам Н. Поповић – Устанак у Горњем Ибру и по Копаонику од 1806. до 1813. год), Задужбина Николе Чупића, Београд, 1908, стр 234, 248,252, 253

[50] исто, стр.256

[51] https://www.rts.rs/vesti/srbija-danas/5699658/crkva-svetog-mine-u-stavi.html, приступљено 27.02.2026

[52] Аранђел Ц. Јеличић, Копаоник Планина богова (монографија Копаоника и општина које се на њега наслањају: Брус, Александровац, Рашка, Блаце, Куршумлија и Лепосавић), Центар за културне делатности и библиотекарство, Брус, 2013, стр. 417

[53] Ђорђе Сп. Радојичић, Мркшина црква и „Штавско господство“ (историска основа једног предања), Старинар српског археолошког друштва, трећа серија, књига дванаеста,  Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије, Београд, 1937, стр. 36-44; Радослав Љ. Павловић, “Кулизе (порекло и старина)”, Гласник етнографског института САН, I, 1-2, Београд, 1952, стр. 18; Ђуро Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, дио други, Државна штампарија, Биоград, 1863, стр. 94

[54] Иван Вукићевић и др. (група аутора), Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине, Друштво српских родословаца Порекло / Задужбина Порекло, Београд, 2021, стр. 95

[55] исто, стр. 96

[56] https://www.yfull.com/tree/E-Z1057/

[57] Српски ДНК пројекат (dnk.poreklo.rs/DNK-projekat/)

[58] По једном предању су старинци, а по другом су досељени после Велике сеобе од Сјенице, а даљим пореклом су из племена Мораче.

[59] Р. Љ. Павловић је такође закључио да „Нема разлога да се Кулизе сматрају као потомци старих рудара Саса.“

[60] Павловић, 2020, стр. 136

[61] Павловић, 2020, стр. 135

АУТОР: Жарко Миловановић [email protected]