Ufenbahov grbovnik : prilog za proučavanje heraldike južnoslovenskih zemalja

PIŠE: Urednik portala Poreklo Branko Todorović

O POVESTI RUKOPISA

Ovaj srednjovekovni heraldički zbornik, nazvan po jednom od svojih vlasnika, Zahariju Konradu fon Ufenbahu (1683-1734), pripada takozvanoj Bodenze grupi nemačkih grbovnika, [1] i jedan je od njenih najstarijih članova. Vreme nastanka ovog grbovnika smešta se u period između poslednjih godina XIV i prvih decenija XV veka. Mišljenja naučnika koji su se bavili njegovim proučavanjem se međusobno razlikuju, ali su više manje u saglasnosti sa mišljenjem nemačkog istoričara Vernera Paravicinija koji vreme nastanka ovog rukopisa datira u period između 1390. i 1410. godine. [2]

Opravdanost ovakvog mišljenja ogleda se pre svega u činjenici da najveći deo grbova pripada vladarima i vlasteli koji su bili na vrhuncu svoje moći u razdoblju između 1350. i 1395. godine. [3] Međutim, pošto najverovatnije ne govorimo o primarnom izvoru, već o prepisu nekog starijeg grbovnika, iz tog razloga se opravdano uzima ovaj period kao najverovatniji mogući trenutak njegovog nastanaka. [4] Ovo razdoblje potvrđuju i elementi stila kojim je grbovnik slikan, a koji se mogu smestiti u kritično razdoblje i početak XV veka. [5]

Mesto nastanka Ufenbahovog grbovnika nikada precizno nije utvrđeno, ali na osnovu rezultata dosadašnjih istraživanja sa sigurnošću se može tvrditi da je nastao negde na prostoru zapadno od reke Rajne. To ga čini specifičnim u odnosu na ostale grbovnike pripadnike Bodenze grupe, jer su svi oni mahom nastali na obalama Bodenskog jezera.

S obzirom da prvobitni izgled grbovnika nije u celosti sačuvan, danas možemo samo delomično da ga uporedimo sa ostalim članovima grupe, i to najviše zahvaljujući originalnosti njegovog sadržaja. Tako se pojedini njegovi segmenti jasno se uočavaju u kasnijim grbovnicima, nastalim tokom i krajem XV veka, a jedan od takvih, koji se po svom sadržaju podudara sa Ufenbahovim u preko 50% grbova,  jeste Miltenberški grbovnik (nem. Miltenberger Wappenbuch), o kome je detaljno pisao francuski heraldičar Žan Klod Louč između 1989. i 1993. godine. [6]

Pored Miltenberškog grbovnika, utvrđena je sličnost i sa Donauešingenskim (nem. Donaueschinger Wappenbuch) i Grinenbergovim grbovnikom (nem. Grünenbergs Wappenbuch), takođe članovima ove grupe.

POVEST PROUČAVANJA

Otkada je 1747. godine postao vlasništvo Hamburške gradske, a danas Državne i univerzitetske biblioteke u Hamburgu, Ufenbahov grbovnik, u katalogu zaveden kao Cod. 90b in scrinio, opisan je nekoliko puta. [7] Prvi koji je to učinio bio je Paul H. Trumer (nem. Paul H. Trummer) koji je 1914. godine u časopisu Nemački herald objavio članak o Ufenbahovom grbovniku pod nazivom Uffenbachsches Wappenbuch. [8] Sledeće delo koje spominje ovaj rukopis štampano je 1939. godine, u predvečerje Drugog svetskog rata, u Berlinu pod naslovom Beiträge zur Geschichte der Heraldik, a koje potpisuju Erih fon Berkhem (nem. Erich von Berchem), David L. Galbrajt (nem. David L. Galbreath) i Oto Hup (nem. Otto Hupp). [9] Ufenbahov grbovnik biće i deo kataloga rukopisa Državne i univezritetske biblioteke u Hamburgu štampanog pod nazivom Die Codices in scrinio der Staats- und Universitätsbibliothek Hamburg, a za čije izdanje se pobrinuo Tilo Brandis (nem. Tilo Brandis). [10] Kao što smo već ispred naveli, 1990. godine je izašlo i delo Vernera Paravicnija Das Uffenbachsche Wappenbuch, koje je ujedno i prvo fototipsko izdanje Ufenbahovog grbovnika. Poslednje izdanje na ovu temu jeste istraživački rad Stina Klemensena (nem. Steen Clemmensen) iz 2012. godine, pod nazivom Das Uffenbachsche Wappenbuch, a koji je korišćen i kao osnova za naše upoznavanje sa ovim rukopisom.

TRENUTNO STANJE RUKOPISA I NJEGOV SADRŽAJ

Ufenbahov grbovnik trenutno čini 88 folija promera 175×205 mm, od kojih je svaka sastavljena od dva originalna lista zalepljena u jedan, tako da je današnji grbovnik sastavljen od ukupno 176 preživelih posebnih listova originala. U zavisnosti od izvora koji se citira, on sada broji 587 grbova i 5 minijatura, odnosno 593 nabrojana detalja i 3 nenabrojane minijature, uključujući i neke kasnije dodatke. [11]

Grbovi su rađeni tušem i vodenim bojama, sa najviše četiri grba po jednoj stranici, predstavljeni u rasporedu 2´2, sa opisom na alzaskom, zapisanom na bastarda pismu, koje je u pretežno korišćeno duž gornjeg toka Rajne, a što ide u prilog određivanju geografskog porekla ovog grbovnika.

U odnosu na svoj prvobitni izgled, Ufenbahov grbovnik se danas bitno razlikuje. Pre svega, to se ogleda u nedostatku velikog broja stranica, koje su izgubljene u vreme kada grbovnik još nije bio uvezan i ukoričen u jedan jedinstven zbornik, a kada se tome konačno i pristupilo, raspred stranica koji je tada napravljen više nije odgovarao onome koji je prvobitno bio predviđen. Pojedine stranice naknadno su ojačavane trakama od papira ili pergamenta još pre prve rekonstrukcije i uvezivanja, koje je izvršeno u XVI veku, a kada je rekonstrukcija konačno postala neophodna, pristupilo se spajanju dveju stranica u jednu, kako smo već spomenuli, da bi se na kraju umesto dva lista, oslikana samo sa jedne strane, dobijao jedan list, oslikan sa obe strane. Tokom ove rekonstrukcije urađena je i neprecizna paginacija od 1. do 181. strane, arapskim brojevima u gornjem spoljašnjem uglu svake od stranica.

Pošto su se s vremenom papirne trake istrošile, tokom XIX veka izvršena je i druga rekonstrukcija. Sačuvane stranice morale su da budu razdvojene, ponovo prelepljene, numerisane olovkom, isečene sa ponekim gubicima u legendi i paginaciji, i ponovo uvezane u kožu.

Tako da, ako se obrati pažnja na stariju paginaciju, videće se da nedostaju stranice od 1-41 (sada 1v-21v), 50-160 (22r-77r), 163-165/168-169 (77v-80v), 166-181 (81r-88v), s tim da su stranice bile 168 i 169 duplirane. [12]

Što se tiče heraldičkog sadržaja grbovnika, na osnovu dašanjeg izgleda, može se zaključiti da je u početku bio organizovan po geografskoj osnovi, tj. prema poreklu armigera, a ta forma se delomično sačuvala i do danas.

Procentualno gledano, samo oko 5% grbova čine kompozitni grbovi, od kojih je većina kvadrirana, oko 17% sadržaja grbovnika pripada takozvanim fantastičnim ili izmišljenim grbovima, 21% odnosi se na grbove talijanskih, francuskih i španskih grbonosaca, kojima se može još pridodati i dvadesetak engleskih grbova koji uključuju i neka imena slavnih učesnika Stogodišnjeg rata, kao i par skandinavskih.

Neračunajući nekoliko nezavršenih grbova kod kojih stoje samo imena i nekoliko njih koji su naknadno dodati, skoro dve trećine grbovnika se odnosi na vlastelu Svetog rimskog carstva.

GRBOVI VLASTELE I VLADARA JUŽNOSLOVENSKIH ZEMALJA

Ono zbog čega je za nas ovaj grbovnik važan ogleda se u činjenici da nam donosi i nekoliko zanimljvih grbova sa prostora južnoslovenskh zemalja.

Pojedini od tih grbova heraldičkoj javnosti su već poznati i o njima se nema mnogo novoga za reći, pa ćemo ih spomenuti samo utoliko da ostane zabeleženo da se nalaze još i ovde. Grbovi o kojima ćemo nešto više govoriti su oni koje prepoznajemo, a o kojima još uvek malo znamo. One koji su nam u potpunosti nepoznati, pokušaćemo da ih sagledamo u svetlu istorijskih okolsnosti u kojima su nastali i na osnovu izvora koji su nam dostupni.

Ako krenemo redom, prvi od ovih grbova biće grb grofova Celjskih (orig. grove von zilen) koji je prikazan na 27. verso strani. Na plavom štitu prikazane su tri zlatne osmokrake zvezde u rasporedu [2:1]. Verzija sa osmokrakim, umesto šestokrakim zvezdama, kako će kasnije ovaj grb po pravilu biti prikazivan, govori nam o tome da je u pitanju starija verzija ovog grba. [13] Istu su koristili i grofovi Nojnberški, koji su vladali Celjem pre nego što je na vlast došla dinastija koja će prva u istoriji poneti titulu grofova Celjskih.

Drugi po redu biće grb grofova Goričkih (orig. der grove von görtze) koji se nalazi na 28. rekto strani. Na koso podeljenom štitu s desna,  u prvom plavom polju prikazan je srebrni lav u prolazu, a drugo polje je razdeljeno pet puta srebrno i crveno. Datira još iz sredine XIII veka, [14] i kroz istoriju je doživeo nekoliko promena, ali je ipak uspeo da sačuva osnovne crte svog prvobitnog izgleda.

Sledeći na redu je grb koji zavisno od izvora srećemo kao grb vladara Bugarske ili kao grb vladara Vlaške. U ovom slučaju, na 40. verso strani, opisan je kao grb grofova Vidina  u Vlaškoj (orig. der grove von weide in wallachie). [15] Na crvenom, propeti crni lav, zlatno krunisan. Do sada se verovalo da se ovaj grb najranije javlja početkom XV veka u delu Ulriha fon Rihentala, [16] ali njegovo postojanje u Ufenbahovom grbovniku ukazuje na mogućnost da se verovatno može naći i u još nekim izvorima, starijim od Rihentalove Hronike u Konstancu.

Na 43. rekto strani nalazi se grb pripisan caru Srbije (orig. der keyser von servye), štit rascepljen na crveno i zlatno, u prvom polju su prikazane dve zlatne grede, a drugo je posuto crvenim ljiljanima, i sve nadvisuje carska kruna. Pored toga što je od istorijskog značaja značaja da se titula cara Srbije spominje u jednom stranom, a relativno ranom heraldičkom izvoru, zanimljivo je i neobično i to što su za njena znamnja izabrane šarže koje se u potpunosti podudaraju sa onima na grbu ugarske loze Anžujaca, razlika je samo u izboru tinktura.

Razlog za tako nešto verovatno se ogleda u tome da autor ovog grba nije imao dovoljno podataka pa, ili je na svoju ruku za potrebe novog grbovnika samo varirao grb Ugarske, kao njenog najbližeg suseda sa razvijenom heraldičkom tradicijom, ili je pak hteo da istakne značaj Srbije u datom istorijskom trenutku, pa se poslužio jednim od najpoznatijih grbova toga vremena. Inače, na temu ovog grba već je pisao Aleksandar Palavestra koji pored ostalog navodi još dva poznija izvora u kojima se sreće ovaj grb. [17] Prvi je Grbovnik Hansa Burkgrafa (Hans Burggraf’s Wappenbuch, British Library London), nastao između 1452. i 1455. godine. U njemu je grb cara Srbije (der keysser von Serule) prikazan kao štit rascepljen na crveno sa dve zlatne grede i crveno posuto zlatnim ljiljanima. A drugi je neproučeni heraldički rukopis (MS. 373, Socitery of Antiquaries of London) iz 1530. godine, u kome je grb cara Srbije (kheysser von Servie) predstavljen na štitu rascepljenom na crveno sa dve zlatne grede i plavo posuto zlatnim ljiljanima. Grb cara Srbije iz Ufenbahovog grbovnika je treća verzija ovog grba i to najviše govori o njegovoj nepostojanosti, a što naravno ne umanjuje značaj autorove potrebe da heraldički izobrazi i znamenje srpskog cara.

Odmah posle grba cara Srbije, na 43. verso strani, nalazi se i grb pripisan caru Bugarske (orig. der keyser von pulgerie).

Na crnom štitu tri zlatna leoparda u prolazu, sve takođe nadvisuje carska kruna. Motiv tri lava u prolazu kao simbol vladara Bugarske prvi put je zabeležio još koncem XIV veka jedan arapski putopisac. [18] Ovakav grb javlja se i kod Rihentala, i to kao grb kralja Bugarske (Der König von Bulgaryen), samo su leopardi još i krunisani. [19] Postoje dve verzije ovog grba, od kojih je druga prikazana inverzno u odnosu na prvu, kao tri crna krunisana leoparda na zlatnom, a opisana kao grb cara Bugarske (Der Kayser von Bulgaryen). [20] Ovu drugu verziju je kasnije preuzeo Konrad Grinenberg, pa danas u zavisnosti od korišćenih izvora imamo grbovnike i sa jednom i sa drugom verzijom ovog grba.

A sada na red dolazi jedan posebno zanimljiv grb. Na 49. rekto strani prikazan je grb gospodara Rudnika u Srbiji (orig. der herre von dem rudenig in servie), na zlatnom štitu tri srebrne potkovice sa crnim klincima u rasporedu [2,1].

Za poznavaoce domaće heraldike ovaj grb je zanimljiv iz više razloga. Pre svega, radi se o dobro poznatim šaržama sa grba Raške iz tzv. ilirskih grbovnika. Njega srećemo najčešće u vidu tri srebne potkovice na plavom štitu, ali postoji još nekoliko varijacija po pitanju tinktura, a o čemu svedoči i ovaj rani izvor. Tako recimo u prepisu Grbovnika Šarole iz 1656. godine predstavljen je i grb Raške (Rascie), u crvenom tri crne potkovice srebrnih klinaca. [21] Pored njega, u istom grbovniku, srećemo još jedno slično znamenje, na crvenom štitu tri srebrna portala, koji nedvosmisleno podsećaju na potkovice sa raškog grba. [22] Međutim, nešto mnogo sličnije grbu o kome ovde govorimo nalazi se na velikom grbu Mletačke republike, korišćenom tokom XVIII veka, a u pitanju je mali grb Kraljevine Raške, na zlatnom polju tri crne potkovice (… il Terzo d’oro con trè ferri di Cauallo neri...). [23] Isti grb će u različitim prilikama još biti prikazivan i sa potkovicama prirodne umesto crne boje, kao na primer u heraldičkom zborniku fra Anđela Marije, s početka XVIII veka. [24] Ovaj grb će 1791. godine štampati kao posebnu gravuru i poznati bečki graver F. J. J. fon Rejli. [25] Dakle, veza ovog grba sa grbom gospodara Rudnika je očigledna. Ono što ih razlikuje jeste boja potkovica, a u ovom slučaju to je još jedna od zanimljivosti i posebnosti ovog grba. Naime, jedno od osnovnih heraldičkih pravila glasi da metal ne ide preko metala, odnosno da boja ne ide preko boje. U istoriji heraldike je poznato je samo par ovakvih presedana, [26] od kojih je možda najpoznatijii primer grb kralja Jerusalima, na srebrnom štitu zlatni krst između četiri ista takva krsta, na kome je to pravilo moralo da zaćuti iz najuzvišenijih razloga. Ali koji su mogli biti razlozi da se takav presedan napravi i kod grba jednog oblasnog vladara u srednjovekovnoj Srbiji? Inače, da bude još zanimljivije, moramo reći da to nije i jedini takav slučaj o kome ćemo ovde govoriti. A razlog za ovaj heraldički luksuz najverovatnije da leži u toj činjenici što je Rudnik u srednjem veku bio na daleko poznat kao kraj bogat rudnicima srebra i zlata, po kojima između ostalog mesto i nosi ime, a što je autoru očigledno bio dovoljan motiv da mimo pravila spoji ova dva heraldički nespojiva elementa. To je neke buduće prepisivače zbunjivalo pa su potkovice bojili prirodnom bojom, da bi grb doveli u red sa osnovnim heraldičkim pravilima, a ta prirodna je lako mogla kasnije postati crna, iz koje bi se na kraju dobio onakav grb kakav je korišćen za Rašku u Mletačkoj republici.

Naredni grb koji privlači pažnju nalazi se na 49. verso strani i pripisan je gradu Dubrovniku u Grčkoj (orig. die stat raguse an kriechen). Na štitu rascepljenom na srebrno i crveno, stoji crna kula, u crvenom plamenu s desne i plavom plamenu s leve strane. Ovde nije sasvim jasno da li zaista u pitanju kula u plamenu ili možda svetionik, ali po svom obliku i mestu na kome izbija plamen, pre bi se moglo govoriti o kuli nego o svetioniku. Kao primorski grad na jugu, autor ga je greškom smestio u Grčku, ali takve greške u grbovniku su česte i nećemo se duže zadražvati na njima. Ono pak što je indikativno jeste da se u dosadašnjem proučavanju heraldičke tradicije grada Dubronika nije došlo do podataka da je grad nekada u svojoj dugoj povesti koristio ova znamenja kao svoj grb. Ovaj grb se u poznatim izvorima sreće još samo u ranije pomenutom neproučenom grbovniku iz 1530. godine (MS. 373, Society of Antiquaries of London) i to nedovršen, ali sa istim natpisom. Heraldička tradicija ovog primorskog grada počinje 1358. godine, stupanjem Dubrovnika pod zaštitu ugarskog monarha i dodeljivanjem posebnog statusa gradu iste godine, kada su se Dubrovčani između ostalog obavezali da će se služiti ugarskim zastavama i grbovima, kako na kopnu tako i na svojim lađama na moru. [27] Ugarski grb, inače znamenje Arpadovića, ubrzo je postao jedan od osnovnih simbola grada Dubrovnika. Bio je to štit razdeljen sedam puta crveno i srebrno. Treba spomenuti da će sredinom XVIII veka, pod uticajem novih shvatanja simbolike srebrnih linija, doći do promene tih istih u plave, [28] a što ni do danas u celosti nije ispravljeno. Međutim pre početka korišćenja ovog grba, Dubrovnik je i ranije imao svoja obeležja, samo ona još nisu bila heraldički uobličena. Lik Sv. Vlaha kao zaštitnika Dubrovnika, slično kao i u većini slučajeva kada je Mletačka republika bila u pitanju, a u čijem sastavu se pre stupanja pod ugarsku krunu nalazio i Dubrovnik, bio je njegovo glavno obeležje, o čemu svedoče i mnogi sačuvani pravni, veksilološki i sfragistički izvori iz toga vremena. [29] Tako se steg sa likom Sv. Vlaha (Vixillum S. Blasii) propisuje kao zvanično znamenje Dubrovnika još u Statutu dubrovačke komune iz davne 1272. godine. [30] Taj motiv će se s vremenom i heraldički definisati pa ćemo ga kasnije sretati i u vidu grba, a redovno će se javljati i kao centralni motiv i na većini budućih zastava (najčešće na srebrnom i plavom polju). Potom će Dubrovnik dobiti sasvim novi grb, koji se izgleda nije duže zadržao u upotrebi. Taj grb spominje Hugo Gerard Štrel u svom delu Gradski grbovi Austro-Ugarske. Tamo se navodi da je Dubrovniku 6. maja 1456. godine darovan novi grb sa feniksom na plavom polju. [31] Pored ovog grba, jedan kraći period Dubrovnik je kao simbol grada imao i štit preko koga je bila ispisana deviza LIBERTAS, [32] ali bez naznaka tinktura. [33] Isto tako i u vreme kada je bio pod austrijskom krunom, korišćena je jedna verzija ovoga grba, ali na srebrnom štitu preko koga su stajale tri plave vrpce, i preko svega ponovo zlatnim slovima LIBERTAS. [34] Tako da, ako se napravi pregled razvoja grba grada Dubrovnika, počevši od njegovih predheraldičkih simbola, preko pravih grbova u svim njihovim varijantama, primetićemo da se grb sa kulom nigde ni u naznakama ne javlja. Ipak, možda je od značaja pomenuti podatak da se veoma sličan motiv javlja na grbu grada Varaždina, koji je gradu dodelio ugarski kralj Matija Korvin još davne 1464. godine, na kom je prikazana gotovo identična kula kao i ova na grbu Dubrovnika. Nije isključeno da je tvrorac Ufenbahovog grbovnika zaista imao neku sličnu podlošku i za grb Dubrovnika, ali mi o tome danas nemamo nikakvih saznanja. Nešto što ipak ostaje, jeste činjenica da je u vreme nastanka grbovnika, nad Dubrovnikom vijorio steg sa grbom vladajuće dinastije Arpadovića.

Sledeći na redu je grb grofa od Novog Brda u Srbiji (orig. der grove vo dem nuwenberge in servie). Na 49. verso strani prikazan je srebrni štit sa tri zlatne potkovice crnih klinaca u rasporedu [2, 1]. Reč je o grbu koji smo nešto ranije nagovestili govoreći o znamenju gospodara Rudnika. Sličnost između ova dva grba je očigledna, grb grofa od Novog Brda je zapravo inverzija grba gospodara Rudnika. Razlozi za ponavljanje istih šarži, kao i ponovno ignorisanje pravila o slaganju boja i metala u heraldici, jasno podsećaju da je autor oba grba bio vođen logikom da se u oba slučaja radilo o možda najpoznatijim rudnicima srebra i zlata u to vreme. Ovaj grb se još sreće i u rukopisu MS. 373 Društva antikvara u Londonu sa istim natpisom kao i ovde.

A sada na red dolazi još jedan poznat, a opet toliko zagonetan grb. Na 50. rekto strani nalazi se grb koji domaći i strani izvori uglavnom tumače kao grb vojvode od Bosne (orig. der hertzoge von posse der lit under dem weisser weider). Na zlatnom štitu dve crnačke glave nabijene na dve ukrštene crvene grane. Međutim, kao što vidimo, ovde nailazimo na jedan dosta detaljniji opis grba. Vladar o kome se ovde govori prebiva u zemlji koja se nalazi negde u Beloj ili Širokoj Stepi, a koja se prema tvrdnjama Stina Klemensena najverovatnije nalazi negde u predelima današnje Rumunije ili Moldavije. [35] Kada se to ima na umu, ne začuđuje opis Levinusa Hulzijusa s konca XVI veka u kome on ovaj grb pripisuje Moldaviji, [36] a što će pojedini kasniji izvori, nastali uglavnom tokom XVII i XVIII veka, dosledno ponavljati. Ovaj opis tako razotkriva drugačije poreklo grba koji je u jednom trenutku protumačen kao grb Bosne i kao takav dospeo u ilirske grbovnike preko kojih se raširio dalje i postao jedan od najprepoznatljivijih grbova ilirske heraldike, a odakle ga je kasnije prepisao i Mavro Orbin, preko koga će ovaj grb dospeti i u Zapadnu Evropu kao grb Bosne. [37] Za loše tumačenje ne možemo kriviti tvorca ilirske heraldike, jer je do greške došlo verovatno dosta ranije, a o čemu svedoče stariji grbovnici u kojima je ovaj grb, počevši od XV pa do sredine XVI veka, pripisivan zemlji koja se beležila kao Possen, Bossen, Wossenn, Wasen, Bosna itd. [38] Imajući na umu ovu raznolikost u tumačenju pre svega početnog slova, treba spomenuti da je, otprilike u isto vreme kad i Levinus Hulzijus, nemački bakrorezac Martin Šrot ovaj grb pripisao opet Bugarskoj. [39] Tako da će u kritično vreme, a to je kraj XVI veka, kada se rađa ilirska heraldika, doći do bar tri različita tumačenja ovog grba, a jedno od njih spletom istorijskih okolnosti postaće uzor za grb Bosne pri sastavljanju prvog ilirskog grbovnika. Za najstariji poznati prikaz ovog grba do sada se smatrala Rihentalova Hronika, nastala između 1420. i 1430. godine, a njegovo prisustvo u Ufenbahovom grbovniku govori da je ovaj grb prisutan i u ranijim izvorima.

Posle grba koji je vekovima bio pripisivan Bosni, na red dolazi još jedno zanimljivo heraldičko znamenje. U pitanju je grb pripisan grofu Lazaru iz Srbije (orig. der lasure ist ein grove in servie), predstavljen na 50. verso strani. Na crnom štitu srebrna kaciga, sa dva blaga ispupčenja na temenu, koju nadvisuje zlatna kruna. Nema sumnje da je ličnost iz ovog opisa srpski knez Lazar Hrebeljanović. Za razliku od kacige koju smo do sada sretali kao heraldički motiv znamenja kneza Lazara, koji je uvek predstavljan sa jasno istaknutim volujskim rogovima, a čije predstave možemo videti na njegovom novcu i pečatima, ovde je ona nesigurno predstavljena, kao da autor nije bio sasvim siguran o kakvoj se šarži zapravo radi, a što dalje navodi na pomisao da je grb kao takav prepisan najverovatnije iz nekog starijeg grbovnika. Ni Stin Klemensen ne uspeva sa sigurnošću da odgonetne značenje ove šarže pa je na kraju navodi kao dveri ili kao naslon od stolice. [40] Zanimljivo je i prisustvo krune iznad kacige, koju inače ne nalazimo uz šlem kada su u pitanju istorijski izvori koji prikazuju kacigu sa volujskim rogovima, iako se recimo na novcu kneza Stefana Lazarevića često sreće nejasan mali kruciformni motiv između rogova. [41]

Sledeći na redu je još jedan grb koji se u različitim heraldičkim izvorima pripisivao Bugarskoj ili Vlaškoj. Na 57. rekto strani prikazan je kao grb gospodara mesta ili oblasti pod nazivom Lewenwasser, u Turskoj (orig. der herre von lewenwasser in turckye). Na štitu rasečenom zlatno i crveno, dve otrgnute crne ukršene lavlje šape. Iako nam toponim spomenut u opisu grb ostaje zagonetan, sam grb nam je dobro poznat. Ovaj grb u nešto drugačijoj varijanti srećemo već koncem XVIII veka u Grbovniku Vijnbergen, samo štit nije rasečen već je razdeljen, a opisan je kao Roy de Blaquie. [42] Sličan grb se nalazi i u Grbovniku Lorda Maršala, samo je zlato zamenjeno srebrom, a lavlje šape su plave. Ovaj grb se javlja i kasnije, pa ga u nešto drugačijoj verziji nalazimo i u jednom portugalskom heraldičkom zborniku s kraja XVI veka, [43] u kome je prikazan štita razdeljenog na zlatno i crveno sa dve srebrne ukrštene lavlje šape okrenute na dole i opisan kao valachia. U nauci danas preovladava mišljenje da je u pitanju grb Vlaške.

Naredni grb ćemo samo na kratko spomenuti. Na 59. verso strani prikazan je grb Paleologa (orig. der kunig von balagre).

Na crvenom štitu, nadvišenom zlatnom kraljevskom krunom, srebrni krst između četiri zlatna grčka slova beta. Iako on izlazi iz okvira ovog rada, zbog značaja za bolje razumevanje razvoja srpskog grba, korisno je spomenuti njegovo prisustvo i u ovom grbovniku.

Treba imati na umu da je ovo možda i jedini poznati egzemplar grba Paleologa na kome je krst obojen srebrnom bojom, što je potencijalno dobar trag ka razrešavanju zagonetke srpskog grba iz Ilirskog grbovnika.

A sada na red dolazi još jedan grb koga srećemo još u najranijim heraldičkim zbornicima. Reč je o grbu venedskog kralja (orig. der windesche kunig). Na plavom štitu, nadvišenom zlatnom kraljevskom krunom, tri prirodne bradate ljudske glave sa zlatnim krunama u rasporedu [2:1]. Grb venedskog kralja ili kralja Slavonije, u najširem njenom smislu, kako ga srećemo u većini ostalih grbovnika, nalazimo još i u Vijnberškom grbovniku (1265-1270), gde je opisan kao le Roi dezclauonie, gde je predsstavljen tako što je plavo polje posuto zlatnim krstovima, a na polju tri prirodne zlatno krunisane glave u rasporedu [2:1]. Takav grb, samo bez posutih krstova, srećemo i u engleskom Grbovniku Lorda Maršala (1295-6) gde je opisan kao Le Roy de Esclevoni. Grb kralja Slavonije srećemo i u jednom još neidentifikovanom grbovniku s početka XIV veka, gde je opisan kao Roy de sclauonnie. Takav grb srećemo i u Grbovniku Hansa Burkgrafa iz sredine XV veka gde je ovaj grb opisan kao Roy de sclauonnie, kao i u Miltenberškom grbovniku s kraja XV veka, [44] gde je opisan kao Der windische kunig, te od nekih poznijih verzija, srećemo ga u jednoj nedatiranoj španskoj zbirci grbova (Mss/3294) kao Rey de Esclabonia, u poznatoj portugalskoj zbirci Livro do Armeiro-mor (1509) kao Rei de Clavomnia, u ranije pominjanom rukopisu MS. 373 iz prve polovine XVI veka, gde je opisan kao der Windisch kuunig, ili u minhenskom rukopisu BSB Cod.icon. 392 d iz istog perioda, gde je opisan kao Der Windistg Kunig. Ova dva poslednja primera grba kralja Slavonije, kao i primer iz Miltenberškog grbovnika bogatiji su od ostalih za čelenku, u kojoj je prikazano kraljevsko poprsje između dve plave (u minhenskom rukopisu crvene) zastavice. Imajući na umu široku rasprostranjenost i dugo trajanje ovog grba, njegovo prisustvo u Ufenbahovom grbovniku ne iznenađuje. Ono zbog čega je ovaj grb posebno interesantan jeste njegova sličnost sa potonjim grbom Dalmacije koji se razlikuje od ovoga samo po tome što su umesto krunisanih ljudskih glava krunisane tri glave leoparda, a što ukazuje na mogućnosti da je grb Dalamcije nastao iz grba Slavonije, imajući uvek na umu da se pojmovi i Dalmacije i Slavonije trebaju posmatrati u najširem njihovom smislu, jer primetno je da je u istorijskim izvorima povremeno dolazilo do preklapanja ova dva pojma.

Nakon grba kralja Veneda ili Slovena, sleduje jedan zemaljski grb. Na 60. rekto strani prikazan je grb Venedske ili Slavonske zemlje (orig. wintlanden). Na zlatnom štitu tri crna hrta u trku. Ovaj grb se sreće u raznim izvorima i u raznim varijantama. Inače, sam naziv Slovenske zemlje još jednom treba uzeti u najširem kontekstu, jer se prostor koji ovaj grb pokriva kreće od današnje Slavonije na zapadu pa do Podunavlja u Rumuniji i Bugarskoj na istoku. Grb o kome je reč karakterističan je po tome što kroz sve vreme svog postojanja uspeva da očuva šarže, koje se kod drugih grbova neretko menjaju prepisivanjem grba, ali zato tinkture tih šarži i boje štita srećemo u raznim kombinacijama. Tri osnovne šarže grba Slavonije o kom u ovom delu govorimo su tri hrta u triku. Do sada je smatrano da se ovaj prvi put javlja u Hronici Sabora u Konstanci (1414-1419) Ulriha Rihentala, a kao grb nosioca titule künig von schlaffanien, s tom razlikom da su tri tri hrta crvena na srebrnoj podlozi. Nešto opet drugačiju verziju ovog grba srećemo i u rukopisnim delima Konrada fon Grinenberga, prvo u njegovom Grbovniku iz 1483. godine, gde je ovaj grb prikazan kao tri srebrna hrta na crnoj podlozi, a naslovljen kao Der Kining von Schlavonia, [45]  te u njegovom drugom delu, poznatom kao Hodočašće iz Konstance u Jerusalim iz 1487. godine, kad su na zlatnom štitu prikazana tri crna hrta u triku, a grb pripisan Zadru u Slavonskoj zemlji – zara in windischn landen. Nakon Grinenberga ili negde otprilike u isto vreme, ovaj grb srećemo i u Miltenberškom grbovniku s kraja XV veka, gde je prpisan vladaru sa titulom Der künig von de schlaffonij, a prikazan kao tri crvena hrta u trku na srebrnom štitu. Ovaj prikaz je upotpunjen i čelenkom sa dva roga (srebrni i crveni) i među njima šestokraka zlatna zvezda. Ovakav grb je zabeležen i u zborniku MS. 373 s početka XVI veka, s tom razlikom da su oba roga crvena. Najćešće u ovoj formi grb Slavonije će se javljati i u mnogim drugim nemačkim grbovnicima XVI veka. Takav će dospeti i do čuvenog Grbovnika Virgila Solisa iz 1555. godine, gde se pripisuje jednostavno Slavoniji – Sclavonie. Ovaj izvor će najverovatnije poslužiti i kao osnova za grb Slavonije koji će Petar Ohmučević uneti u svoj Ilirski grbovnik s kraja XVI veka. Takav grb srećemo i na karti Matije Zonta iz 1567. godine, gde je prikazan na prostoru istorijskog Slovinja, kao i u grbovniku Johanesa fon Frankolina iz 1560. godine. Ono što smo na početku naglasili, da oblast na koju se ovaj grb odnosi treba shvatiti u jednom širem smislu, važno je jer se ovaj grb u nekim izvorima vezuje za oblasti u današnjoj Rumuniji i Bugarskoj. Pa se tako u već pomenutom portugalskom heraldičkom zborniku s kraja XVI veka ovaj grb pripisuje Dakiji. [46] Dok će recimo Jakov Frankvart 1623. godine na svojoj gravuri Pogrebna povorka Alberta VII 1621. godine grb Bugarske predstaviti kao tri srebrna hrta u trku na crvenoj podlozi, ili Karlos Franciskus 1766. godine u svom delu Heraldicae Regni Hungariae Specimen, Regia, Provinciarum, Nobiliumque Scuta complectens, takođe na jednoj heraldičkoj gravuri, opet grb Bugarske predstaviti kao tri srebrna hrta u trku, ali na zelenoj podlozi. Ovaj grb kao grb Slavonije navodi Ivan Voršić u svom delu Artis heraldicae notitia… iz 1772. godine. Verzija sa srebrnim hrtovima na crvenom štitu dospeće i na gravure Janoša Tomasa Saskija iz 1751. godine, a takođe biti prikazan i grb Bugarske Ede Ivanfija iz 1874. godine, s tom razlikom da se navodi da je to grb i Bugarske i Slavonije. Poreklo ove verzije možda treba tražiti i u nekom od ilirskih grbovnika, s obzirom da je poznato da su kod nekih prepisa tinkture grba Slavonije invertovane, kao na primer u Beogradskm grbovniku II. Kao neki kurioziteti kad je u pitanju ovaj grb, mogu se izdvojiti primeri koje srećemo u Grbovniku Jorga Rugena iz 1569-1572. godine, gde se umesto tri, javljaju dva crvena hrta na srebrnom štitu, [47] te verzija sa slike Hrvatski velikaši pre kraljem Ladislavom iz 1690. godine, gde je svaki hrt prikazan u posebnom polju, a polja su obojena redom plavom, srebrnom i zelenom bojom, dok su sami hrtovi prirodne boje. Iako nama danas nisu poznati originalni nosioci ovog grba, o njegovu poreklu možda nije od viška spomenuti da se grb sa istim šaržama javlja još u Segarskom grbovniku iz 1282. godine, gde su na plavom štitu predstavljena tri srebrna hrta u trku, a gde je taj grb pripisan kralju Ugarske (Rey de Hungrie). Na kraju, kao neki zaključak, može se izvesti činjenica da je ovo jedan od verovatno najčešćih grbova sa naših prostora koji se javlja u srednjoevropskim grbovnicima, te da je najčešća verzija u kojoj se javlja ona sa crvenim hrtovima u trku na srebrnom štitu, ali i da je trenutno nastariji prikaz ovog grba sa crnim hrtovima na zlatnom polju.

Odmah pored grba Slavonske zemlje, na istoj 60. rekto strani nalazi se grb grofa od Agrama u Venedskoj zemlji (orig. der grove volke von agrem bi saders in windesceme lande). Na srebrnom štitu crni brežuljak nadvišen zlatnom krunom. Najverovatnije da je reč o Zagrebu koji se u nemačkom govornom području nazivao Agram. U heraldičkoj istoriji grada nije ostalo zabeleženo da je ikada korišćen ovakav grb, tako da je najverovatnije u pitanju još jedan od izmišljenih i pripisanih grbova. Isti grb se nalazi i u Miltenberškom grbovniku.

I na kraju, preostaje nam još jedan grb sa ovih prostora. Na istoj 60. rekto strani nalazi se grb grofa od Hrvatske (orig. grove vô carbatten / carbacten der ist cristen). Na štitu razdeljenom crveno i zlatno srebrna osmokraka zvezda u gornjem polju. Ovde je nesumnjivo reč o grbu Krčkih knezova Frankopana. Najstariji podaci o motivima sa ovog grba datiraju iz 1330. godine. [48] Prve prikaze ovog grba srećemo na srednjovekovnim portolanima, a jedan od najstarijih portolana na kome je prikazan ovaj grb u vidu stega jeste portolan Anhelina Dulserta iz 1339. godine. Tu se iznad grada Senja vidi pobodena zastava sa motivima grba knezova Krčkih. Iz nešto kasnijih sfragističkih izvora saznajemo da su se motivi sa ovoga grba nalazili na pečatu Ivana Krčkog iz 1365/1366. godine, na kome je predstavljen lav u prolazu koji nosi kacigu i na njoj čelenku sa motivima ovoga grba. [49] Otprilike u isto vreme, u vidu heraldičkog stega, ovaj grb se javlja i u Knjizi o poznavanju svih kraljevina nepoznatog španskog franciskanca, koji ga pripisuje Slavoniji. [50] Ovaj grb u vidu heraldičkog stega srećemo još i na portolanima Giljema Solerija iz 1380. godine [51] i Gabrijela Veljaseke iz 1447. godine, [52] kao i na portolanu Jakoba Rusoa iz oko 1550. godine, [53] te mnogim drugim manje poznatim mapama koje su nastale u vreme njihove vlasti i kasnije. Inače, Krčki knezovi će ga koristiti kao svoj grb negde do sredine XV kada uzimaju ime Frankopana, pokušavajući da se povežu sa starim rimskim patricijima Frangipanibusima, a što je u to vreme bilo popularno, pa zajedno sa imenom stvaraju i novi grb koji je išao u prilog teoriji o takvom poreklu. Ovaj grb koristile su i druge primorske porodice kao što su to bili Dominis i Tetrić. [54]

ZAKLJUČAK

Posle svega navedenog možemo izvesti nekoliko zaključaka. Imali smo priliku da se sretnemo sa tri vrste grbova: stvarnim istorijskim grbovima, grbovima nastalim na osnovu istorijskih predheraldičkih znamenja, te grbovima koji su u celosti izmišljeni od strane autora nekog starijeg grbovnika. Poslednje dve vrste su od posebnog značaja, jer nam donekle osvetljavaju pozadinu nastanka pojedinih grbova o čijem poreklu nismo znali mnogo ili smo imali pogrešnu predstavu o njemu, odnosno potvrđuju nam prisutnost određenih predheraldičkih znamenja koja se često i u savremenoj heraldici pokušavaju na sličan način heraldički da uobliče. Iz opisa ovih grbova mogli smo da se upoznamo i sa nekim do sada nepoznatim podacima. Takođe je značajna činjenica da u vreme nastanka ovih grbova njihov autor ili naručilac ima informacije o postojanju nekih značajnih mesta u to vreme, a koja će kasnije, dolaskom Osmanlija, potpuno iščeznuti sa političke scene Evrope i vremenom postati terra incognita za većinu stranih autora koji bi se na bilo koji način dotaknuli ovih prostora. Osim toga, mogli smo da vidimo da su neki grbovi nastali mnogo ranije nego što se pretpostavljalo i da su zapravo došli sa Zapada. Mogli smo da se uverimo da ne potiču sa ovih prostora i da nisu plod mašte don Petra Ohmučevića, iako će zahvaljujući njemu, par vekova kasnije, oni postati sastavni i neodvojivi deo heraldike svih zemalja ovog prostora.

NAPOMENA:

U PRVOM DELU OVOG RADA, KOJI JE OBJAVLJEN U OSMOM BROJU OCILA, CITIRANA SU DVA POGREŠNA NAVODA, A NA KOJA NAM JE PAŽNJU SREKNUO GOSPODIN PETAR JANAČKOV IZ BUGARSKOG HERALDIČKOG I VEKSILOLOŠKOG DRUŠTVA. REČ JE O NAVODIMA BLAZONA GRBA CARA SRBIJE KOJI SE JAVLJA U GRBOVNIKU HANSA BURKGRAFA I U RUKOPISU MS. 373 DRUŠTVA ANTIKVARA IZ LONDONA, KOJI SU U OVOJ VERZIJI ČLANKA ISPRAVLJENI.

OVAJ RAD JE NASTAO NA PODSTICAJ GOSPODINA IVANA VOJNIKOVA, TAKOĐE ČLANA BUGARSKOG HERALDIČKOG I VEKSILOLOŠKOG DRUŠTVA, KOJI NAM JE SKRENUO PAŽNJU NA OVAJ ZNAČAJAN IZVOR ZA HERALDIKU JUŽNOSLOVENSKIH ZEMALJA.

RAD JE OBJAVLJEN U HERALDIČKOM ZBORNIKU OCILO (PRVI DEO, BR. 8, 2013, STR. 8-15, DRUGI DEO, BR. 9-10, 2016, STR. 16-25) KOJI IZDAJE DRUŠTVO SRPSKIH GRBONOSACA „MILOŠ OBILIĆ“.

[1] Poznata još kao Integram ili kao Miltenberg grupa, grupa Bodenze obuhvata skup grbovnika nastalih u drugoj polovini XV veka na prostoru današnje Južne Nemačke, pretežno u oblasti Bodenskog jezera, po kome je i dobila naziv Bodenze (nem. Bodensee).

[2] Werner Paravicini, Das Uffenbachsche Wappenbuch, München, 1990.

[3] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, str. 3.

[4] Isto.

[5] Isto.

[6] Jean-Claude Loutsch, L’armorial Miltenberg, un armorial de la fin du XVe siècle, Archives Héraldiques Suisses, 1989, 1900, 1991, 1992, 1993.

[7] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, str. 4.

[8] Isto.

[9] Isto.

[10] Isto.

[11] Isto.

[12] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, str. 5.

[13] Ludwig Kobel, Hans Pirchegger, Steirische Ortswappen einschliesslich jener der ehemaligen Untersteiermark, Alfred Wall, Graz, 1954.

[14] Janez J. Švajncer, Vojna in vojaška zgodovina Slovencev, Prešernova družba, Ljubljana, 1992.

[15] Da li je zaista u pitanju Vidin ili neki drugi grad nije sasvim jasno, Stin Klemensen ga u svojim komentarima ostavlja kao neidentifikovan, a u indeksu imena ga navodi kao Weiden.

[16] Dan Cernovodeanu, Ştiinţa şi arta heraldică în România, Bucarest, 1977, str. 210.

[17] Aleksandar Palavestra, Ilirski grbovnici i drugi heraldički radovi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 21.

[18] Dragomir Acović, Heraldika i Srbi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 168.

[19] Isto.

[20] Isto.

[21] Isto, str. 292. (takođe str. 106.)

[22] Isto, str. 104.

[23] Giulio Cesare da Beaziano, Araldo Veneto, Venetia, 1680, str. 273.

[24] Angelo Mariada Bologna, Araldo nel quale si vedono delineate e colorite le armi, početak XVIII veka.

[25] Franz Johann Josef von Reilly, Das Königreich Rascien, 1791.

[26] Među grbovima poznatijih ličnosti.

[27] Dubravka Peić Čaldarović, Nikša Stančić, Povijest hrvatskoga grba, Školska knjiga, Zagreb, 2011, str. 110.

[28] Isto, str. 115.

[29] Jedan od najstarijih takvih prikaza je zastava s početka XIV veka u vidu gonfanona na kojoj je prikazan ovaj svetac. (v. Jelena Borošak Marjanović, Zastave kroz stoljeća, Zagreb, 1996, str. 25-26)

[30] Josip Luetić, Sveti Vlaho – državna zastava Dubrovačke Republike, Croatica Christiana Periodica, Vol. 16, No. 29, Jun 1992, str. 81

[31] Hugo Gerard Ströhl, Städte–Wappen von Österreich–Ungarn, Wien, 1904, str. 84

[32] Isto, str. 118.

[33] Treba spomenuti da je sličan grb koristila i Republika Svetog Luke, na plavom štitu, između dva zlatna konca, zlatnim slovima ispisano LIBERTAS.

[34] Otto Titan von Hafner, Außerdeutsche Staatenwappen, Nürnberg, 1870, str. 50.

[35] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, str. 7.

[36] Levinus Hulsius, Chronologia, Das ist ein kurtze Beschreibung deren Länder, so in diser hierzu gehörigen Landtafel begriffen seind, Nürnberg, 1596.

[37] Tako na primer je došao i u čuveni prepis Grbovnika Šarole,  u kom ga u originalnoj verziji sigurno nije bilo, već kako i stoji u grbovniku, ti podaci su preuzeti od Mavra Orbina, a neki još i naknadno izmišljani.

[38] Ne treba zaboraviti da se pod ovim nazivima sreće još nekoliko drugačijih grbova, a koji se u literaturi uglavnom pripisuju Bosni.

[39] Martin Schrot, Wappenbuch des Heiligen Römischen Reichs, München, 1580.

[40] Steen Clemmensen, Das Uffenbachsche Wappenbuch, Farum, 2012, str. 74.

[41] Dragomir Acović, Heraldika i Srbi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str 202.

[42] Isto, str. 166.

[43] João Ribeiro Gaio, Coplas às armas da nobreza de Portugal, XVI vek, str. 19.

[44] Stin Klemensen greškom navodi grb kralja Vavilona kao grb kralja Slavonije (Navedeno delo, str. 79.), ali u grbovniku ta dva grba jasno se razlikuju. Do greške je došlo zbog korišćenja istih šarži u jednom i drugom grbu.

[45] Dubravka Peić Čaldarović, Nikša Stančić, Povijest hrvatskoga grba, Školska knjiga, Zagreb, 2011, str. 77.

[46] João Ribeiro Gaio, Coplas às armas da nobreza de Portugal, XVI vek, str. 9.

[47] Steen Clemmensen, Jörg Rugens Wappenbuch, Farum, 2013, str. 97.

[48] Viktor A. Duišin, Naša Domovina, Zbornik I-II, Zagreb, 1943, str. 210

[49] Rainer Pál, A Frangepán család címerváltozatai a XIV-XVI. században,  A Veszprém Megyei Múzeumok Közleményei, 1986, str. 353-254.

[50] Josip Smodlaka, Zemlje Južnih Slovena i njihovi grbovi oko god. 1330. u „Putu oko svijeta“ jednoga španskoga fratra, Split, 1931, str. 23.

[51] Aleksandar Palavestra, Ilirski grbovnici i drugi heraldički radovi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 13.

[52] Isto, str. 15.

[53]Guillmus Soleri, 1380, Carte marine de l’océan Atlantique Est, de la mer Méditerranée, de la mer Noire et de la mer Rouge, Bibliothèque nationale de France, Paris.

[54] Viktor A. Duišin, Naša Domovina, Zbornik I-II, Zagreb, 1943, str. 210