Становништво Степановићева по презименима од 1919. до 1945. године Reviewed by Momizat on .   „Ми, ратни добровољци, давали смо све од себе, жртвујући и своје животе на бојиштима. Следећег дана ће опет многи наши погинути на бојним пољима. Но, и п   „Ми, ратни добровољци, давали смо све од себе, жртвујући и своје животе на бојиштима. Следећег дана ће опет многи наши погинути на бојним пољима. Но, и п Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Становништво Степановићева по презименима од 1919. до 1945. године

Становништво Степановићева по презименима од 1919. до 1945. године

 

„Ми, ратни добровољци, давали смо све од себе, жртвујући и своје животе на бојиштима. Следећег дана ће опет многи наши погинути на бојним пољима. Но, и после нас ће бити ратова, али ви, млади, школарци, ђаци, када будете стасали за рат и борили се за слободу и друкчије идеје водиље него што су данас наше, понесите у својим срцима самопрегор добровољаца и НЕМОЈТЕ НАС ЗАБОРАВИТИ“- написао је у предаху ратних операција,  на изгужваном папирићу,  Милан Вакањац, солунски официр.

Стогодишња историја је потврдила да је  српски народ  гинуо на бојним пољима у још два рата,  али није потврдила да се о ратницима, посебно добровољцима ослободилачких ратова увек довољно водило рачуна.

Текст је написан са намером да се  поводом стогодишњице  од победe савезника у Великом рату и  оснивања добровољачке колоније Степановићево (Маријин мајур) код Новог Сада подсетимо на тај период, односно да успоримо заборав писаном речју о доживљеном у том мукотрпном али светлом пероду српске историје.

У  Великом рату учествовало је  38 земаља са 1,5 милијарди становника (три четвртине светског становништва).  Од тога су Аустроугарска, Краљевина Бугарска, Немачко царство и Османско царство чиниле савез Централних сила, против којих се водио рат.  Почело је објавом рата Аустроугарске Србији, 28. јула 1914. године. Мобилисано је око  70 милиона војника, највише у Русији, 19. милиона. У рату је убијено  преко 18 милиона људи,  20 милиона je  рањено. Било је  преко 38 милиона људских жртава.

Србија  је  изгубила  трећину свога становништва (1.247.435 људи). Од тога је око  450.000 војника погинуло или умрло од рана. Око 60 посто мушкараца је изгубило живот.  Рањених је било 1.250.000  људи. Међу ратницима значајну улогу су имали српски добровољци из крајева у којима су Срби вековима живели, али и многи добровољци из Краљевине Србије који нису були обухваћени војном обавезом због малолетности или здравствених разлога.

Савременици догађаја  о српској војсци и српском народу

Макензен, командант на Источном и Сремском фронту,  након свог првог неуспелог напада на Србију,   својим војницима je  изјавио: „ Ви не полазите ни на италијанки, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на Српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије… Борили смо се против такве војске о којој смо слушали само у бајкама! Бранили су се беспримерном храброшћу!”

 Када је освојио Београд, Макензен  je наредио  да се погинули српски браниоци сахране на Топчидеру. На споменику који им је подигао, наредио је да се напише: “Овде почивају српски јунаци!” Текст је написан на немачком и српском језику.

Вилхем II, последњи немаки цар   у телеграму  краљу Фердинанду, октобра 1918. године написао је: „Шездесет две хиљаде српских војника  одлучило је рат. СРАМОТА!“

Фердинанд, буграски краљ “Ово је крај свих нас!“

Афред Краус, аустријски генерал: „ Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља…“

Франше дꞌ Епере, француски маршал „Ко су ти  јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Лојд Џорџ, тадашњи британски председник владе, у процени Солунског фронта, у мемоарима је написао: „…Тамо је задат смртоносан ударац Централним силама. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стење изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овом рату. Србија је дала цвет своје омладине. Цеклокупни губици износили су преко мулион жртава. Ово су велике жртве за један мали народ. Али Србија је поднела ове жртве за ослобођење и и уједињење Јужних Словена!“

Шарл Де Гол: Српско слободољубље је на чувењу у свим војним школама Европе. Слава тог малог, али жилавог и смелог народа далеко се чула и остаће редак пример у европској историји.

Том  В.  Вилсон, председник САД:  „…Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани моћним силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.“

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА! Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено-они се морају наградити.“

Карстен Ангел, норвешки пуковник,  1915: „ Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ  миран, самопоуздан, родољубив.  Нашли смо најбоље војнике  на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу у време Првог светског рата, професор медицинског факултета: „ До овог рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите, господо Срби, што смо на то мало и љубоморни!“

АРЧИБАЛД РАЈС: „…Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа…Народ вам је поносан, али не и охол.Тај понос није мана, већ врлина…најзад ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватите брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи…“

После Великог рата распала су се царства:  Аустроугарско и Османско, Немачко и Руско. Формиране су нове државе, међу којима  и Краљевство Срба Хрвата и Словенаца. Неколико дана пре тога,  Велика Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих словена у Банату, Бачкој и Барањи је 25. новембра  1918. године у Новом Саду прогласила отцепљење од Угарске  и присједињење Краљевини Србији. На Великој народној скупштини у Подгорици, 26. новембра 1918. године, донета је одлука о уједињењу Црне Горе са Србијом под династијом Карађорђевића. (Данас постоје  и нова тумачења, настала на основу дневне политике,  те одлуке, са навођењем да је то било под употребом силе, претњи и преваре). Првог децембра 1918. године,  Краљевство Срба Хрвата и Словенаца,  прогласио је регент Александар I  Карађорђевић, у име свог оца, краља Петра I  Карађорђевића. Од 15. јула 1920. нова држава се звала   Краљевина Срба Хрвата  и Словенаца, а од 1929. године, Краљевина Југославија. Трајала је  до Другог светског рата, а формално монархија је укинута 29. новембра 1945. године,  и проглашена република.

У току Великог рата, 1916/1917. године, Влада Краљевине Србије  је донела одлуку да се после рата ратницима добровољцима, као признање, додели земља. То се и остварило стварањем нове државе. Шестог јануара 1919. године,  регент престолонаследник Краљевства Срба Хрвата и Словенаца,  Александар Карађорђевић је у објављеном Манифесту нaвeo: „Ја желим да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања, и да се укину кметство и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, с правичном надокнадом досадашњим власницима. Зато сам позвао моју Владу да одмах образује Комисију, која ће спремити решење аграрног питања, а сељаке-кметове позивам да, с поверењем у моју краљевску реч, мирно сачекају, да им наша држава законским путем преда земљу“. Настајала су добровољачка насеља.

СТЕПАНОВИЋЕВО

Насељавање добровољачке колоније Маријин мајур  код Новог Сада почело је 1919. године. Насеље се тако звало  до 1927. године, када  су га оснивачи  добровољци солунци  назвали Степановићево, по Степи Степановићу, команданту већине његових тадашњих  насељеника. Степановићево се налази  у Бачкој,  која са Банатом и Сремом чини Аутономну покрајину Војводину у северном делу Републике  Србије. Удаљено је од Новог Сада 25 километра, и чини његово  приградско насеље. У околини су насеља Руменка, Змајево, Равно Село, Бачки Петровац, Кисач Футог и Кулпин.

Било је предвиђено да у новоформирано  село дође Војвода Степа  27. новембра 1927. gодинe. Припремљен је  свечани дочек Војводе, али се Степа нагло разболео и није могао доћи. Међутим, било је много важних званица: заступник и секретар  Народне, заступник војводе Степе Степановић, генерал Живан Ранковић, министар и шеф кабинета министра аграрне реформе, заступник Југословенске војске, секретар Савеза земљорадничких задруга, народни посланици и други.

Тога дана на освећењу села, после службе се обратио новокисачки парох Г. Маливук: „Господине Министре, Господине генерале, нашег дичног Војводе замениче, драга браћо! Међу свим народима нема тог, који је чезнуо и волео слободу као наш. Он се борио за њу столећима иако је био верски и политички раскомадан. Вером, умном снагом и снагом мишића успело му је да изведе ослобођење и уједињење. То је дело обележено патњама и напорима целог народа. Морална снага је победила и народ ослободила. У часовима борбе водили су народ његови Великани, а један између највећих био је Војвода Степа Степановић. Његови соколови, да би могли показати колико цене заслуге свога вође, решили  да својој колонији дадну име Степановићево. Они тиме хоће да  му искажу благодарност и да млађим нараштајима докажу да је био легендаран представник борби, које су их и довеле на ово место. Нека га Бог још много година поживи…Добровољци-колонисти и аграрни интересенти сакупљени на прослави при крштењу новог села прозваног Вашим славним именом поздрављају свога дичног вођу из минулих ратова“

У здравици поводом славља генерал Ранковић је изнео да се радује  што у новом Степановићеву-Степином селу има врло лепих кућа и велики број здраве омладине,  и да због напретка села Војвода Степа може бити поносан на њих. (До тада  су изграђене   302 куће за 341 породицу. На Алпару је изграђено 49 и малом Ирмову 12 кућа)

Војвода Степа Степановић (1856-1929)

„Обилићу, Срђо, смели Страхињ-бане
Прими венце ове срца што те љубе!
Јер ти робља бедне ведрио си дане,
И верига тешких крхо алке грубе…”

Алекса Шантић: „Војводи Степи“ (1919)

Степа Степановић  је рођен у Кумодражу, по неким изворима,  његов деда Степа је дошао пре Велике сеобе из Лике или Херцеговине, а по неким дошао је Великом сеобом од Лесковца. Учествовао  је у свим ратовима Србије од 1876 до 1918. године. У Балканском рату је командовао чувеном Другом армијом, у Првом светском рату је извршио мобилизацију целокупне српске војске, победио Аустријанце  на Церу. Његова  Друга армија се истакла у бици на Дрини,  у Kолубарској бици, и на пробоју Солунског фронта. На бојишту је показивао храброст, улазећи у најжешће борбене редове. Али то је исказивао веома мирно, сталожено. Био је веома образован. Проучавао је српску и светску књижевност, нарочито Јакшића и Гетеа. а. Волео је народне песме,  народну ношњу,  световне и верске обичаје итд.  Волео је природу,  да шета истим стазама, да се одмара на истим местима, али све на мирнијем месту. Био је војно активан  43 године.

Најзначајнија  одликовања  Степе Степановића су: Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3, 4. и 5. реда; Орден Карађорђеве  звезде 3.и 4. реда; Орден белог орла са мачевима 3. реда; Орден белог орла 3. и 4. реда; Орден таковског крста 2.,3. и 4. реда; Орден Светог Саве 1. Реда; Златна и Сребрна медаља за храброст; Медаља краља Петра I; Споменице за Српско-турске ратове 1876-1878., за српско-бугарске ратове 1885-1886.; за ослобођење Косова 1912., Спомен крст 1913., Споменица на Први светски рат 1914-1918., Албанска споменица. Инострана одликовања: Орден Светог Спаситеља 1. реда, Грчка; Орден рата 2. и 3. реда, Енглеска; Орден Италијанске круне 1. реда, Италија; Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија; Орден Светог Станислава са мачевима  3.  реда, Русија; Орден Светог Станислава 1. реда, Русија; Орден Легије части, Француска; Медаља за храброст, Енглеска; Медаља Милоша Обилића, Црна Гора итд.

Војвода  Степа Степановић је преминуо и сахрањен у  Чачку  1929. године. Међу првим телеграмима саучешћа, био је телеграм  становника  новог насеља Степановићево: “Добровољци села славног Војводе изражавају наискреније саучешће поводом смрти незаборавног свога војсковође.“

Много је школа његовог имена и много улица по насељима. Али, место Степановићево у Бачкој је јединствено у Србији, јер су први колонисти солунци, новоформираном насељу дали име по своме храбром војковођи. Становници суседних насеља своје комшијско насеље  зову Степаново и Степ. То је специфично  насеље по друштвено-историјском окружењу, по  начину формирања, по имену,  по томе како су га бивши ратници Великог рата  тешко али  са задовољством стварали, али и како су га они, као  и њихови потомци присилно напуштали, као избеглице страдали, али и враћали се  и опорављали, подизали млађе генерације  у  војвођанској равници, далеко од завичаја својих предака.

Аутономна покрајина Војводина

У АП Војводини  живи преко два милиона становника у око 450 насеља, од тога је 177 насеља у Бачкој. Једно од њих је Степановићево као приграско насеље Новог Сада. На раздаљини од 20 километара југоисточно  од Кикинде, у општини Нова Црња  је мање  насеље Војвода Степа, друго насеље у Војводини које је добило име по чувеном војсковођи Степи, које је, такође,  насељено у исто време  добровољцима Великог рата.

Клима војвођанске равнице је континетална, са топлим летима и хладним зимама. Дувају кошава, северац (хладни), јужни (топли) и западни ветар (влажни). Постоје  екстремне температурне ралике. Пловна каналска мрежа  хидросистема Дунав-Тиса-Дунав је најдужа у Европи. Има више река, језера, термалних изворишта са температурама  od 27 do 50˚ Ц,  а вода више  извора је искоришћена за бањска лечилишта- Бања Јунаковић, Кањижа, Безданска бања,  Сланкмен, Русанда, Врдник итд.

Преко Војводине воде  путеви од северне и централне Европе ка Блиском истоку и даље. Овде су се смењивала и мешала разна племена и народи. У последњем миленијуму старе ере, простор Војводине насељавали су  Илири и Трачани. У трећем веку пре нове ере била је велика келтска сеоба из централне Европе. У првом веку дошли су Римљани. Дунав је постао граница, на којој су ницала утврђења, војни логори, осматрачнице. Најважнији римски град био је Сирмијум (Сремска Митровица), а у том простору, рођено 10 римских царева. Из Новог Сада преко Дунава, долази  се на Петроварадинску тврђаву, коју је  градила Аустрија од 1692. до 1780. године, као заштиту од надирања Турака.

Национални парк, Фрушка Гора, има  око 1.500 биљних врста, има највећу  концентрацију липе у Европи.   НАТО агресијом од 78 дана, 1999. године, уништено је преко 12 ха   биљног и животињског света, од тога страдале су и липове, грабове и букове шуме, а нека стабла стара  и преко   100 година.  Поред Фрушке горе, главна мета напада је била  рафинерија, затим мостови, војне касарне, телекомуникацуони системи, основна школа итд.    Некадашња  Српска Атина је постала еколошка црна тачка.  За то до сада НИКО није одговарао!

Крушедол

Шишатовац

 

 

 

 

 

 

 

 

Од 35 подигнутих српских манастира на Фрушкој Гори, сачувано је 16. Манастири су оштећени у Другом светском рату, а неколико  је  оштећено у НАТО бомбардовању 1999. У једном од најлепших манастира,  Хопову се извесно  време замонашио и боравио Доситеј Обрадовић. Хопово је било седиште епископије. Манастир Крушедол је задужбина последњих српских деспота у Срему. Ту су сахрањени: породица Ђорђа Бранковића, затим  Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV. Јовановић Шакабенда и Милан Обреновић. У манастиру Шишатовац (Ремета) из 16. века, у младости се од колере лечио Никола Тесла. Ту је службовао  и сахрањен архимандрит Петроније Трбојевић (1876-1933), доктор права и богословије, најстарији син Теслине сестре Ангелине.  Јануара 1928. године, у писму ујаку Николи, навео је :“…Ми нећаци морамо се угледати на свога великог ујака…Ако дођете у Европу, будите добри посетити и манастир Шишатовац

Царица Марија Терезија је  Рацкој вароши поклонила специфичан  сат на Петроварадинској тврђави, назван пијани сат. Мала казаљка показује минуте, а велика сате (да би лађари и становништво из даљине видели тачно време.

На  северу АП Војводине  је Палићко језеро и Суботичка пешчара, а у јужном Банату је Делиблатска  пешчара, названа Мала Сахара, која је  једина пустиња у Европи. Фрушка гора има богате винограде, нарочито Вршачко виногорје, које је у 19. веку  било међу највећима у Европи, а познато је још из периода Римљана. Једно од најзаштићенијих природних добара у свету (1874.) је Обедска бара (Рума).  Налази се на листи светски значајних влажних станишта, са ретким птицама, биљкама, рибама и другим животињама.

Чешће се наводи податак да у АП Војводини живи 27 националности, условљено миграцијама у различитим друштвено-политичким околностима. По попису становништва Републике Србије, 2011. године,  у Србији живе припадници  21 етничке заједнице, чија бројност прелази 2.000 становника (по бројности: Срби, Мађари /највише у Војводини/, Роми /јужна и источна Србија, Војводина/, Бошњаци /регион Шумадија и Западна Србија/, Хрвати, Словаци, Црногорци, Власи, Румуни, Југословени, Муслимани, Македонци, Бугари, Буњевци, Русини, Горанци, Албанци, Украјинци,  Словенци, Немци, Руси итд). Својим Уставом и низом закона, Србија је уредила правни положај националних мањина-равноправност пред законом и једнака законска заштита, са забраном било какве дискриминације.

Сеобе и колонизације у Војводину

Простор АП Војводина је миграторно-колонизационо и мултиетничко подручје. На подрују Војводине су сливови великих европских река Дунава, Тисе и Саве, а земљиште је богато термалним изворима.  Овде су се смењивале империје, аустротурски ратови су вођени од 15 до средине 18 века. У 15 веку, када су почела масовнија насељавања  Срба,  подручје  било веома мочварно и влажно, са пуно комараца, подложно маларији и туберкулози. Како каже Јован Цвијић, „Две струје, косовска и вардарска, формирале су са становништвом моравске Србије…нове, врло јаке струје, које су прешле Саву и Дунав и разлиле се по Панонском базену и Ердељу међу старо словенско становништво…Ове струје, нарочито динарске, постепено насељавају  Банат, Бачку, Срем и један део Славоније…“

Значајније, планске  и масовније миграције, нарочито колонизације су настајале после већих  ратова: Бечки рат (1683-1699), Аустро-турски ратови (1716-1718 и 1737-1739.), Први светски рат (1914-1918), Други светски рат (1941-1945) и Грађански рат на територији бивше СФРЈ од деведесетих година двадесетог века.

Средином 16. века, Хабзбургшка монархија  је у формираној  Војној Граници (Крајина), насељавала  хришћански живаљ, а највише је било Срба. Циљ је био заштита  од Отоманске имеперије. У Бечком рату (1683-1699.), у којем је   Турска била поражена,  Хабзбурговци су кренули према југу Србије. Прикључили су им се Срби, који су 1688 дигли устанак против Турака. После битке на Качанику,  поражени  хабзбурговци су се  повлачили  према Нишу и северу. Турци су надирали према Призрену и Пећи, спалили су  Приштину, чинили су зверства те је  повлачење настављено  према Београду и Угарској.

Паја Јовановић, Сеоба Срба, 1896.

Повлачење Срба, односно Велику сеобу Срба, 1690. године, предводио је Арсеније III Чарнојевић, пећки и српски патријарх. Леополд I је дозволио да се  Срби населе до Будима и Коморана. У 5 исказаних привилегија (1690, 1691., 1696.), обећао је  отварање српских школа, слободу вероисповести, слободу избора војводе, ослобођење од јавног терета, осим у ратним условима итд. Арсеније III Чарнојевић је  добио  право да буде црквени поглавар (митрополит и патријах) православних Срба у Хабзбуршкој монарији (1690-1706.). Међутим, неки његови захтеви нису испуњени.

После  Пожаревачког мира, 1718. године, на просторе Војводине,  Бечки двор је колонизовао Немце, Словаке, Чехе, Мађаре, Русине, Србе, Хрвате, Шпанце, Португалце итд. Прве јеврејске породице забележене су двадесетих година тога века.   Када се аустро-турски рат неповољно завршио за Аустрију 1739. године, повлачењем аустријске војске, због страха од турске омазде,  1740. године  повлачилио се и део српског становништва. То је била  Друга велика сеоба Срба у  Аустрију, под патријархом Арсенијем 4. Јовановићем Шакабендом.   Марија Терезија га је 1741. године поставила  за  духовног поглавара Срба у Хабзбуршкој монархији.

Војна Граница  (Крајина) је укинута у Банату и Бачкој 1873., у Срему 1882.године. Аустроугарском нагодом 1876., створена је Аустроугарска, која је трајала до 31. октобра 1918. године. После Великог рата од 1914. до 1918. године, и стварања Краљевства Срба Хрвата и Словенаца, извршена је аграрна реформа и колонизација.

Нови Сад

Нови Сад  је други град по величини у Републици Србији и главни административни, културни, политички центар Јужнобачког округа.

Нови Сад је утемељен 1694. године, као Рацка варош  (српска варош) када је имао само 32 домаћинства, 12 војничких и 20 занатлијских. Међутим, археолошка истраживања на овом подручјуа показују трагове насеобина још од пре 3.000 година. Од 1702. насеље је у саставу Хабзбуршке Воје границе, а после Карловачког мира, 1718. године знатно се умножило српско становништво. По попису становништва из 1720. године, овде је било 112 српских, 15 мађарских и 14 немачких домаћинстава. Насељавањем Срба граничара, насеље се веома брзо развијало. Првог фебруара 1748. године Марија Терезија га је „учинила слободним краљевским градом“ тако што су га богати грађани откупили од државе за 80.000 рајнских форинти. Град је назван: Neoplanta (лат.), Uj-videgh (мађ.), Neu-Satz (нем), Нови Сад.

Током 18. и 19. века Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. У Сремским Карловцима је 1791. године отворена   српска гимназија, у Новом Саду је 1810. отворена Српска православна велика гимназија новосадска. У њему је Матица српска од 1826. године. У Сремским Kарловцима, на мајској скуптини 1848. године, грађани су  прогласили стварање Српске Војводине.  Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, која је постојала на простору Хабзбурше монархије, и трајала је до 1920. године, када се ујединила са Београдском митрополијом у јединствену Српску патријаршију. У Новом Саду је 1861. године основан први професионални театар – Српско народно позориште, најстарије професионално позориште у Јужних Словена  У другој половини 19. века, Нови Сад је назван  Српска Атина.

Почетком 20. века (1910) град је  имао    34.000 становника, после колонизације, 1948. имао је 69.431, а 2011. године преко 250.000 становника. Од 1956. године, у Новом Саду се одржава Фестивал националне драме и позоришта такмичарског каратера- Стеријино позорје. Од 1957. организује се Међународни пољопривредни сајам, што је највећи агробизнис догађај у овом делу Европе. Од 1958. године, одржавају се  „Змајеве дечје игре“. Од 2.000. године, одржава се  Exit, највећи летњи музички фестивал. Поред  признања да је Најбољи европски фестива (2014.), добио је више других признања.Окупља на Петроварадинској тврђави и Новом Саду омладину света.

Нови Сад је 14. 10. 2016. године у Бриселу проглашен Европском престоницом културе за 2021. годину. Оваква титула се додељује сваке године изабраним европским градовима од 1985. године. Нови Сад је први град ван Европске уније који је добио ову титулу.  Колико ће то имати значаја за Степановићево, као приградско насеље Новог Сада, остаје да се види.

Футог је мање градско насеље, до 1933. године, општинско средиште Степановићева. Од Новог Сада је удаљен 11, а од Степановићева 15 километара. У 13 веку ово насеље уз Дунав,  било је познати трговачки центар. Некада се говорило да се крај Футога налази Рацка варош-Петроварадински шанац-Нови Сад. Дунавом се, преко Футога, обављала трговина на релацији  Европа- Мала Азија. У 16. веку Футог је добио статус вароши-Опидум.  Од 18 века у Старом Футогу су живели Немци а у Новом Срби.  Био је  коморско место Хабзбуршке монархије. Насеље је изнајмљивано  угарским и српским властелинским породицама. Од 1740. до 1770. године  властелинство је припадало породици Чарнојевић, од којег га је откупио гроф А.Х. Футаки,  председник дворског ратног савета, близак Марији Терезији. Он је  ту 1777. године  саградио велелепни дворац, који  има  необичну историју. После његове смрти дворац је прешао у власништво грофа Брунсвика, чија се ћерка удала за  Хермана Котека, а последњи поседник Футошког властелинства и других поседа у Јужној Бачкој и Срему, био је гроф Рудолф 3 Ото Херман Котек.  Имање је наследио од оца и стрица 1903. године.  Котек је био   члан угарског горњег дома и царски и краљевски коморник.  Био је блиски рођак Софије Котек, војвоткиње Хоенберг,  супруге Франца Фердинанда.

После његове смрти,  1921. године, Дворац у Футогу и поседи тестаментом  су припали његовим сестричинама, Марији  и Јохани  Шенборн, из Славнице код Марибора. Наследнице  су продале дворац грофу Ф. Шенборну, од кога га је 1940. године  купио Ј. Тишлер,  доктор хемије, који је  у дворцу организовао прве зимске течајеве из пољопривреде. Од њега је дворац купио А. Палавичини. После Другог светског рата ( 1947.).  Дворац у Футогу је претворен у Пољопрувредну школу,  која  је и данас у тој грађевини.

На некадашњем Котековом имању настала су насеља Танкосићево (припојено је Кисачу) и Ветереник. Ветерник је настао као  Колонија  слепих Солунаца. Пар дана пред пробој Солунског фронта 1918. године  на Добром пољу, Соколу, Кожуву и Ветернику, непријатељски бугарски војници су бацили иперит. Тада је ослепљена једна добровољачка јединица од око 45 бораца. Већина тих инвалида живела је у земунском дому, па им је држава дала дугорочни бесаматни кредит за који су им изграђене куће код Новог Сада и тако је никла колонија Ветерник.

За Котеково имање и дворце  на њему знало се у високим  круговима Беча, Будимпеште,  Рима итд. Ту су долазили принчеви из Хабзбуршке династије, грофови, ловци, политичари, веома познате личности из Аустрије,  Угарске,  Аустроугарске,  Италије итд.  У Футогу је више пута заседао Угарски парламент. За ову  некадашњу грофовију, нарочито Дворац у Футогу, у коме је сада Пољопривредна школа, везано је више занимљивости.

Пољопривредна школа- некадашњи познати Дворац у Футогу

У Футогу је једно време живео  Арсеније III Чарнојевић, а од  1744-1770. године, властелинство Чарнојевића  је било једно од највећих у Бачкој.

У арборетуму футошког Дворца, Јохан Штраус Млађи компоновао је  валцер На лепом плавом Дунаву (1867.).  На Котековом имању је тридесетогодишњи Рудолф од Аустрије (престолонаследник Франца Јозефа) упознао седамнаестогодишњу грофицу Марију Вечеру. Зна се да је љубавни пар окончао  живот 1889. године у познатом аустријском  замку Мајерлинг, али не знају се  околности тога догађаја. На простору  данашњег Степановићева, Футога, Новог Сада,  шетали су Франц Фердинанд и Софија Котег  неколико  дана  пре атентата на њих  у Сарајеву, 1914.године.

У подруму  дворца  боравио је  заробљеник   Аугуст фон Макензен (1849-1945.), немачки фелдмаршал, комадант на Источном и сремском фронту у Великом  рату. Новемра 1915. је кренуо је на Србију и  освојио Београд… На крају су га заробиле српске јединице савезничке армије и био је заробљеник у Футогу до новембра 1919. године. Новосадски лист  Застава, од 15 фебруара 1919. године, је пренео текст из немачког листа Noye Prussische Zeitungа, у коме је забележено да је Макензенов ађутант навео: „…од 4. jануара    (1919) налазимо се у ропству у Старом Футогу. Из дана у дан чекамо да нам се судба побољша, али заповедник француске војске о томе канда и не  мисли. Код грофа Котека у Каштелу нам је добро, али немамо слободе да се крећемо. Цео стан је ограђен оградом а чувају нас пет стражара француских. Само нам је кратко време слободно да шетамо. Маршал сва ова чуда подноси мирно и нада се да ће здрав доћи кући у Немачку“. Макензена је у Футогу  чувао и Мишићев поручник из Гвозденог топличког  пука. Често је шетао под крошњама кестена. (У дубокој старости је Макензен био државни саветник у нациостичкој Немачкој).

Аграрна реформа и колонизација  после Првог светског рата

Влада нове државе је преко Министарства аграрне реформе и колонизације  у периоду  1919.-1931. године  донела више уредби, наредби, решења, указа и  закона:

Закони 1922. године: Закон о забрани отуђивања и оптерећивања земљишта великих поседа; Закон о проведби  делимичне експропријсације за припрему аграрне реформе; Закон о поступку при деоби  државних  добара  у сврхе аграрне реформе; Закон о делимичној експрипријацији  земљишта великих поседа за јавне интересе, колонизацију и изградњу радничких и чиновничких станова и вртова (обезбеђивао је фонд за потребе колонизације);  Закон  о дефинитивном утврђивању објеката и субјеката аграрне реформе,  ревизија надељења аграрних интересената, колониста и добровољаца, 1925. ;Закон о ратним  добровољцима Карљевине Југославије,1928 (уредба о добровољцима 1919.); Закон о ликвидацији аграрне реформе  на великим поседима, 1931. године

У члану 13  Уредбе  о добровољцима (1919.) пише: “Добровољцима земљорадницима разделиће се ради насељења и то борцима по 5 хектара, а неборцима по 3 хектара плодне земље тамо где се насељавање буде вршило према плану, који ће израдити министарство за аграрну реформу.“  Полемисало се око тога ко су борци, ко су неборци, статус борца је могао прећи  у статус неборца и обрнуто, јер су се одлуке мељале. То се регулисало истоименим законом 1928. године.

Под ударном аграрном реформом били су поседи приватних лица, политичких општина, црквена добра, државна добра, закладе и урбаријалне заједнице. Одређивана је величина поседа за аграрну реформу. Међу поседницима у Бачкој, највише земљишта је имао Рудолф Котек, млађи, који је имао имања у Новом  и Старом Футогу, Бегечу, Гложану, Б. Пертовцу и Кисачу. Од 137 поседника  9 је имало посед изнад 3.000 катастарских јутара. Рудолф Котек је имао преко 20.000 катастарских јутара.  Донет је низ законских мера који се односио на права великопоседника, о односу државе према њима, али и њихове обавезе. Велепоседницима је  загарантовано право на максимум и право да сами бирају половину површине максимума која им се експропише.

Првенство при додељовању земље имали су солунци, ратни  инвалиди, удовице и сирочад ратника,  добровољци и породице добровољаца. Затим је додељивана земља аграрним интересентима, колонистима са општим условима, оптантиима,  избеглицама  и другим. Веома су биле важне мере и прописи о аграрном задругарству, јер је било предвиђено да насељеници своја права остварују преко аграрних  заједница ( задруга).

Аграрну реформу и колонизацију спроводило је Министарство за аграрну реформу и колонизацију, а у  Бачкој преко  Жупанијских аграрних уреда у Новом Саду и Суботици, а од августа 1923., преко   Среског начелства у Новом Саду. Међутим, у пракси су аграрна реформа и колонизација показивале и своје мањкавости,  на шта су упућивали животни примери, али на шта су указивали и стручњаци. Није било лако  удовољити  потребама добровољаца, и осталих насељеника,  али и дотадашњих власника поседа, као и локалних безземљаша, или оних који су сматрали да имају  мало земље  за своја домаћинства, па нису благонаклоно гледали и доживљавали дошљаке. Законом  о ратним добровољцима Краљевине Југославије, 1928. године, су сви добровољци и њихови наследници имали  право  на добијену земљу. Али,  ревизијом уверења о додели земље, долазило је до тога да су добровољци  морали поново конкурисати за нова уверења да су добровољци. Од 1929. године, надлежност аграрне реформе и колонизације  прешла   је на Министарство за пољопривреду- Одељење за аграрну политику.

Применом закона утврђивали су се објекти и субјекти аграрне реформе и поступак око  експропријације и пренос власништва у земљишне књиге- сређивање власничких односа.

У Војводини,  у 136 насеља, доселило се 19.266 породица.  До 1927. године, у Бачкој су  колонизацијом основане око   64 добровољачке колоније, са 6.518 породица,  са 29.465 чланова. До 1940. године, од 165.803 (или 8,9%) насељеника, било је око 122.000 (74%).  унутаррејонских миграната из других крајева Војводине. То је  била прва организована миграција- колонизација Срба. Познати лекар, етнолог, географ, историчар, фотограф…, др Радивој Симоновић (1858-1950.), кога је Јован Скерлић назвао  сомборским Русоом, о колонизацији после Првог светског рата, написао је:  “После 1918. године населило се из Лике и Босне неколико хиљада добровољаца, али колонизација је тако невешта, као да је спроводе они, који српски народ мрзе и хоће да упропасте.“

У време колонизације, било је више  неспоразума, нарочито између досељеника и бивших власника велепоседа и досељеника и страоседелаца, али дужим заједничким животом, неспоразуми су нестајали.

 О ДОБРОВОЉЦИМА ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА 1912-1918.

О Балканским ратовима и Првом светском рату- Великом рату, писали су многи светски познати историчари и теоретичари. О неким догађајима су се износила и износе различита мишљења, што је у науци и разумљиво и прихватљиво. Али, јављају се и ревизије историје, чак до тог степена да се у Црној Гори наилази на тумачења  да је српска војска у Црној Гори у Векиком рату била окупацијска. У Хрватској се рехабилитује усташтво, тумачећи да је НДХ била права држава Хрватског народа, а да су Краљевина Југогославија и ФНРС-СФРЈ биле  тамница истог тог народа. Јасеновцу и другим логорима НДХ се приписује хумани значај- као радним логорима, тиме вређајући и умањујући жртве, нарочито српског народа. Управо је баш НДХ одмах увела нове правне одредбе којима се осветољубиво окомила на добровољце ослободилачких ратова 1912-1918. године.

Тема овог рада нису ратна догађања, осим додирних тачака када се пише о добровољцима  Краљевине Србије, који су насељавали Војводину после Великог рата.

Многи историчари и теоретичари  наводе  различите податке о томе колико је било добровољаца, из којих крајева и земаља су дошли у помоћ Краљевини Србији, који су их мотиви наводили да се определе као добровољци, из којих су социјалних група,   да ли су и колико признате њихове заслуге, зашто су заборављани, о раскораку њиховог доприноса и признања за допринос, о неправди која им је наношена у три политичка типа државе у којој су живели они или њихови потомци  итд.

Добровољци Баклански ратова и Великог рата (95%,  Срби), углавном су били страни држављани који су дошли да бране Србију,  по сопственој жељи из  патриотских, националних, идеолошких, религијских или других побуда.  Иако на почетку рата,  Српска влада 1914. -1915. године није званично исказивала потребу за добровољцима, јер је мобилисала  преко 400.000 регуларне армије, већ 1914, године су почели пристизати самовољно и самоорганизовано. Стигло око  4.000 добровољаца, који су  били у саставу српске или црногорске војске, или у посебним јединицама.

Образовани добровољачки одреди- Златиборски, Јадарски, Руднички и Горњачки,  показали су изузетну храброст и пожртвовање. Јадарски одред, на челу са  Војводом Вуком је изгубио преко 60% сабораца. Војвода Вук је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима,   Церској бици, прешао Албанску голготу, и био командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Погинуо је  новембра 1916. на освајању  Кајмакчалана.  Борци Сремског добровољачког одреда (око 400) у одбрани  Београда 1914. и 1915. године су сви изгинули.

Од самог почетка рата 1914. године, у Нишу је било заробљено око 70.000 аустроугарске војске. Од 50 000  заробљених и пребеглих Срба те војске, око 14.000 су учествовали на пробоју Солунског фронта. Из Грчке су се 1914. године придружила  22 добровољца. Међутим,  када је у 1914 и 1915. години  страдало много војника и цивила на ратиштима, али и од  епидемије  тифуса   и других болести, исказивала се потреба за добровољцима, позивани су у помоћ Србији.

Добровољци из Русије

У првобитним успесима руске војске на фронту против Централних сила, део  Аустроугарске војске је био  заробљен и сконцентрисан у  руским логорима.  У њој су  били  мобилисани и Срби (95%), Хрвати, Словенци итд. Тада су се многи  у Галицији и Буковини  предали Русима. Тражили су  од Руса да  их пребаце у руску војску и  на ратишта за одбрану Краљевине Србије.    По споразуму руске и српске владе, у лето 1915. године, из  Русије је до половине октобра 1915. године у Србију Дунавом стигло 3.500   добровољаца, који су се са српском војском учествовали у Церској и Колубарској бици. Новембра 1915. у Одеси формиран је Први српски добровољачки одред са око 1.000 војника.  Прва добровољачка дивизија је формирана априла 1916. године. Имала је око 19.000 војника. Русију је послат генерал Михаило Живковић (командант одбране Београда 1914.), који је у Одеси формирао  Другу добровољаћку дивизију. Јуна 1916. године, постаљен је за команданта Српског добровољачког  корпуса.

Помоћ око формирања  одреда и дивизија и корпуса  добровољаца пружио је руски цар Николај II  Романов, који је био у Одеси на смотри.

Српски добровољачки корпус је учествовао у борби на Добруџи  1916. у саставу  47  Руског корпуса. Иако је  циљ ове офанзиве био да се спречи продирање бугарске војске, није се у томе  успело. Тада  много добровољаца  изгинуло или нестало. Преживели су се  са руском војском повукли у Русију.  Уочи Фебруарске револуције у Русији, у Српском добровољачком корпусу било је 42.260 добровољаца. У Корпусу су  били Срби-  Банаћани, Сремци, Барањци, Славонци, Личани, Банијаци, Кордунаши,  Херцеговци, Бокељи и Далматинаци. Био је мањи број Хрвата и Словенаца и Чеха итд.

Пошто је аустроугарска дипломатија пратила збивања у вези са формирањем добровољачких јединица од њених држављана – дезертера, међу којима је било  95% Срба, нешто Хрвата, Словенаца и Чеха и других, врбовањем појединаца и група, пропагандом, потоплаћивањем и уценама, у Корпусу је почело  осипање добровољаца. Наилази се на податак да се тада издвојило око 9.000 тзв. „Фрањиних добровољаца„  међу којима су се чули узвици “Нећемо Краља Петра!“ Живео Фрања Јосиф!“ Пошто се тражило да се Српски корпус преименује у југословенски, да Хрвати и Словенци имају искључиво своју команду, да се не мешају са Србима, јер им се и вера разликује итд., у циљу поштовања сваког добровољца у пресудним моментима, Српски корпус је променио име у Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца. Инсистирало се да се не сматра  војском краљевине Србије већ  војском нове државе-југословенске. То било време у коме се интензивније стварала клима за уједињење јужних словена у једну државу, али идеју  југословенства су већ тада различито тумачили припадници три народа.  Иако бројчано смањен, маја 1917. године корпус је  13.000 људи, кренуо за Солунски фронт.

Прва група добровољаца из Одесе кренула је 7. децембра 1917. године, сигла је за три месеца, путујући преко Архангелска и Северног леденог мора до Француске, па за Солун, где је са српском војском формирана  Вардарска дивизија.

Друга група је путовала од  Одесе преко  Сибира, Кине, Сингапура, Индије Суецког канала (Порт Саид, Египат), и у Солун је стигла после осам месеци, априла 1918.године  Због веома напорног и дугог пута и због политичке ситуације у Русији, нису сви стигли у Солун. У Владивостоку се нису сви укрцали на бродове, а из Кинеске луке су их преузели британски бродови којима су опловили Азију да би дошли на ратиште. По доласку у Солун, ојачана је српска војска са 16 добровољачких чета, које су распоређене по разним пуковима. Али, претежно  од добровољаца, формирана је нова Југословенска дивизија. У очи пробоја Солунског фронта,  било је око 25.000 добровољаца. Међу њима је било 617 Хрвата и 349 Словенаца.

Добровољци из Америке

У САД је живело око 40.000 аустроугарских држављана- Срба из Лике, Баније, Кордуна, Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Срема и Боке Которске. Већ у време анексионе кризе (1908) и Балканских ратова, у САД су почеле интезивније са радом разне исељеничке организације, добротворна друштва, црквене школске општине ца циљем да се материјално и у људству помогне  Србији. Највећа српска организација у Америци и Канади био је Савез уједињених Срба „Слога“ ( 1909 ). Педседник је био Михаило Пупин. У Њујорку је основан Српски централни одбор, у коме су своје учешће имали Тесла и Пупин. Канадске власти су формирале логоре за све досељенике који су били држављани Централних сила, па су из тих логора укључивани Срби за добровољце. Међу њима је било, али знатно мање,  Хрвата,  Словенаца и добровољаца других народа. Формирано је више фондова: Црквено-просветни у Њујорку, Српски Културни и Добровољачки, Српски Народни фонд у Сан Франциску итд. Од  1908. године, оснивана су соколска друштва (Охајо, Детроит), па Соколска жупа са  преко 20 соколских удружења, са седиштем  у Чикагу. У време Балканских ратова, Соколи су организовали слање лекова и завојног материјала у Србију. Када је избио Први светски рат Соколи су организовали прикупљање добровољаца. У САД и Јужној Америци организована је Југословенска  одбрана која се повезала са Југословенском одбраном у Лондону. Добровољци су се сами организовали за долазак у Србију.  Са заставама су дошли у Бизерту (Тунис), и после обуке за Солун. Међутим, децембра 1914. године, од 480 добровољаца  који су бродом кренули у одбрану Србије, спасило се само 180, када је брод наишао на мину у Дримском заливу.

У јесен 1916. године, у САД је боравила српска војна мисија са циљем да се прикупе и организују добровољци у САД и Канади.

У Првом светском рату било је око 41.500 добровољаца из Северне и Јужне Америке, Аустралије, Новог Зеланда, Француске, Египта и Јужне Африке, Турске итд. У пробоју Солунског фронта учествовало је око 30.000 добровољаца из  тих земаља.

Иако је италијанска влада   спречила 25.000 добровољаца да се прикључе одбрани Србије. крајем 1917. године, у Италији је формиран Југословенски добровољачки батаљон од 1.000 добровољаца, који се борио  са италијанском војском  против Аустроугарске.

Послератно самоорганизовање добровољаца 1912-1918. године и односи власти новоформираних држава према њима

После  Великог рата, у новоствореној држави Срба,  Хрвата и Словенаца,    добровољци  су  формирали  савезе по среским местима. На њихово инсистрирање, донето је више закона о регулисању права добровољаца.  Донет је Закон о ратним  добровољцима Карљевине Југославије, 1928 (Уредба о добровољцима 1919.). Тим законом су сви добровољци и њихови наследници имали  право  на добијену земљу.

Савез ратних добровољаца 1912-1918. Краљевине Југославије, основан 1931. године.  До децембра 1938. године, добровољачко право је признато за 32.756 бораца и 4.000 небораца. Тада је констовано да је власништво добијене земље потврдило 19.200 добровољаца у Војводини  и око 2.000 у јужним крајевима. До почетка Другог светског рата нису била решена питања везана за добровољце.  Постављало се и поставља питање зашто нису била решена добровољачка права. Наводе се примери саботаже у органима власти Краљевине Југославије у којима су у комисијама-ради мира- учествовали Хрвати и Словенци. На пример, у петочланој комисији Министарства попопривреде  за доделу земље била су два Хрвата, два Словенца и један Србин, а међу добровољцима је било више од 95 посто Срба. Саботирало се у додели земље и доношењу прописа којима би се  регулосала права добровољаца. Међутим, 1941, године почиње директни  прогон добровољаца  са свих окупираних територија-Косова и Метохије, Македоније, Бачке и Барање. НДХ је 18 априла 1941. године донела законску одредбу којом се српским добровољцима одузима целокупна имовина и предаје Хрватима. Наступила су хапшња, прогон, убистава и бацање у јаме.

Међутим, вероватно у циљу развијања братства и јединства,  нова власт  ФНРЈ је 1947. године донела Одлуку о забрани рада Савеза ратних добровољаца 1912-1918. Нестала је архива са подацима  о ратним добровољацима. У Београду је 1969. године,  на Видовдан,  основано  Удружење добрпвољаца 1912-1918. (наследник ранијег савеза), затим  1990. године основано је Удружење ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца.    Такво удружење под именом Обилић постоји у Новом Саду.

Коначно, после једног века, ратници ослободилачких ратова и међу њима добровољци опет су у  ценру инересовања државе и њених грађана. Похвално је што се, коначно,   држави Србији враћа сећање на историјски вредне датуме ослободилачких ратова у којима су губили животе њени грађани ратници и друге жртве, међу њима  и српски добровољци, грађани других држава. Обележавају се важни историјски датуми значајни за Србију и српски народ. Ваљда то осећају потомци добровољаца и у Степановићеву, чијим прецима добровољцима оснивачима насеља је посвећен овај текст.

ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА МАРИЈИН МАЈУР – СТЕПАНОВИЋЕВО

Не може се тачно утврдити  број новооснованих  насеља у Бачкој после Првог светског рата. Наводе се подаци да су добровољци оснивали потпуно нова насеља (до 64), а да су се аутоколонисти и оптанти  насељавали у продужетку  или поред старих насеља.  Такође се не може  прецизирати тачан број насељеника у појединим новооснованим насељима.

Насељавање и нови начин живота у новој средини

Након завршетка Великог рата, демобилисани ратници су одласком у свој завичај, организовали  Добровољачке савезе,  преко којих су  следили одлуку Врховне команде Краљевине Србије из 1917. године- да ће  након рата као  добровољци добити награду-  добровољачку земљу. У Новом Саду је Добровољачки савез формиран 1919., преко кога је организовано повезивање добровољаца по Војводини, али и Херцеговини, Лици и Црној Гори итд.

Степановићево је  колонија добровољаца ослободилачких ратова 1912-1918. године, који су се почели насељавати у пролећа 1919. године. Међу њима је већи број Солунаца, али се не може тачно знати колико их се овде населило.  Наводи се да их је било до 226. Населили су се на некадашње имање Рудолфа Котека.

Властелинска породица Котек је имала 5 грофовских пустара од Футога до Новог Сада:  Отов мајур, Ирмово,  Алпар, Хенрика и Маријин Мајур. Грофови породице Котек су подизали своје пустаре на уздигнутијем земљишту, којем је у кишним данима мање претила поплава,  али и мања опасност од подземних вода. На имањима Котека, гајило се воће, поврће, цвеће, житарице, хмељ, али и стока, али и пчеларством.  Почетком деветнаестог века породица Котек је  имала велику ергелу и тркалиште за најпознатије расе коња. Имали су кудељару, циглану,  чардаке, магазине итд.  Све послове обављали су бироши, који су живели на имању. Маријин мајур  се налазио на прузи Нови Сад -Суботица.  Котек је  око 1910. изградио себи мању ускотрачну пругу, која везивала његове поседе- Ирмово, Отов мајур, Алпар и Маријин мајур. Уз куће за бироше, постојао је четвороспратни магазин за жито. Пустара (пуста) Маријин мајур  се налазила на погодном месту, што је и привулко добровољце Великог рата  да ту изграде своју колонију.

Први колонисти на  имању Рудолфа Котека била је група  добровољаца из Херцеговине 1919. године.  Невесињци  су  преко  власти у Београду тражили   да им се додели земља у Бачкој. Одбили су понуђено насељавање уз румунску границу и поред више неспоразума, населили су се на Котековом имању, на Маријином мајуру, где су  добили на привремено уживање  по 6 к.ј земље.

Насељавање је настављено добровољцима солунцима  из Лике и  Херцеговине Насељеници су добијали земљу и покућницу. Пошто  нису имали где становати,  распоређивани су  по грофовским кућама и њиховим стајама, магазинима, шупама,  бирошким кућама итд. Више породица је користило исти стамбени простор. Иако под неповољним условима, доласком на ледину, још несређеног стања,   добровољци су долазили и организовали свој живот у потпуно новој средини. Прво мушко  новорођенче у новом насељу био је Јокић Стојана Дејан, рођен 21. фебруара 1921. године, женско новорођенче је Ружић Јове Нада, рођена 11. априла 1921. године. До  краја 1922.године на Котековом имању било је насељено 155 породица, са око 360 чланова. Насељавали су се из срезова Невесиње, Гацко, Столац, Требиње, Билећа, али и из личких срезова Грачац, Госпић, Удбине и Кореница. Највише их је било са 6 чланова породице. Доделу земље на Маријином Мајуру тражили су и бегечки инвалиди, и нису је тада добили, а  сремски добровољци из више села (Лединци, Раковац, Черевић, Буковац, каменица и Сремски Карлоцвци), су добили земљу  на Маријином мајуру,  али не колико су очекивали. Колонистима је  помагао Аграрни уред у Новом Саду, добијали су плугове и ситнији алат бесплатно,  староседеоци су им помагали  семеном, али добровољци су удружени  куповали коње или волове.

Колонизовани су  Солунци и други  добровољци борци и неборци, али касније по везама и препорукама насељених  долазили су рођаци, познаници, пријатељи из завичаја досељених. За земљу су били веома заинтересовани  колонисти под општим условима, аутоколонисти, месни аграрни интересенти, оптанти итд ( у даљем тексту сви су  насељеници).. Несређен начин живота у новим климатским условима (вода, ваздух) у непознатој средини, без здравствене заштите, утицали су на појаву разних болести. Умирали су од туберкулозе и других болести,  нарочито деца.

Држава је планирала  изградњу радничких и чиновничких станова и вртова, али то није реализовано. Министарство за аграрну реформу је фебруара 1920. године донело Уредбу о делимичној експропријацији, којом су насељеници,  били дужни да саграде куће у року три године након увођења у посед. Ако то не учине, губили су право власништва над земљом, која се враћала држави. Исте године Министарство за аграрну реформу и колонизацију је издало Наредбу о коришћењу буџетских средстава, из којих је дражава  давала позајмице насељеницима, да би са олакшицама организовали свој живот у новој средини. Али, услов је био да  се формирају удружења и задруге, од најмање  10 пунолетних лица. Формирали су Аграрне заједнице  на Марином мајуру, на Алпару и на Хенрика пусти 1921. године. Касније су се прве две  спојиле, тако да су  1935. остале  две аграрне заједнице-  задруге. Формиран је Савез аграрних заједница у Новом Саду (1923.).  Преко Аграрних заједница набављали су пољопривредене алатке, семе, саднице, приплодну стоку, али и добијали  безкаматне позајмице. Прва аграрна заједница је 1930. године имала 163, а Друга 92 члана. Формиране су по завичајном пореклу. Позајмице су биле предвиђене за  набавку материјала за градњу кућа, стаја, за  набавку пољопривредних машина, алата, справа, за запрежну (спрежну) и приплодну  стоку, за семе, жито, одећу итд. По одређеном систему, неке позајмице су враћане кроз 3 године, неке од треће, четврте до седме. За набавку материјала за куће, позајмица је била и на  40. година. Међутим, било је и оних мештана који су искључивани  из аграрних заједница, јер нису враћали позајмљени новац. Пред рат подигнут је Дом аграрне заједнице. Државним мерама 1938. године Аграрне заједнице су прерасле у Кредитне задруге.

За насељавање, односно изградњу кућа и омогућавање новог живота, Министарство за колонизацију је доделило одређену суму новца. Добровољци солунци су добијали бескаматну позајмицу на основу молбе, али само у првој години по досељењу. Касније само у случају неродне године или елементарних непогода. Морали су назначити зашто позајмицу траже: исхрану, одећу и обућу, градњу куће и помоћних просторија, за  набавку семена,  за пољопривредне алатке итд. Зајам се враћао на основу одлука у ком периоду и када га треба вратити држави. Већ 1923. године било је 465 становника.   Насељеници су били, углавном,  млађи људи: од 16 до 40 година, ма да је било и старијих, али и млађих, међу онима који су се касније населили.

Први су подигли темеље за нове куће Тодор Јелача, Павле Прибић и Милош Шкарић (1923.). Куће су изграђене од тврдог материјала, а мање их је било  од  набоја. Куће су биле типске- са две собе, кухињом, ходником и оставом. Изграђивали су  стаје за стоку, магацине за жито итд. Насеље је изграђивано по узору на друга војвођанска насеља, у којима се улице секу под правим углом. Кроз село је пролазила железничка пруга. Неки насељеници су градили куће  и код Кисача, јер им је тамо надељена земља,   па је створен заселак Степановићева ТанкосићевоМинистарство пољопривреде је 1931. године је донело одлуку да сви насељеници морају откупити покућницу коју су добили уз земљишни посед.  Комисија за ликвидацију аграрне реформе, 1933. године је одлучила  да сви субјекти аграрне реформе могу  откупити додељену земљу у року од два месеца, што се масовно и урадило.

Међутим, и поред тога што су добили добровољачку земљу,  откупили је, вреднији колонисти су крчили шуме и  докупљивали земљиште за обраду. Бавили су се пољопривредом, највише земљорадњом и сточарством. Гајили су кукуруз, пшеницу, али и хмељ и шећерну репу. Прихватали су нове агротехничке мере и први су срезу  користили вештачко ђубриво.

Пошто је међу колонистичим  становништвом било више  неписмених, углавном жена,  а дошли су из климатски другачијих услова у равну Војводину, није било једноставно прилагођавање на климу (аклиматизација), исхрану, одевање и нови обичајни вид понашања. Међутим, веома брзо су показивали интересовање за нови начин живота. Били су заинтересовани за изглед свога новог насеља, као и за начин организовања рада у пољопривреди,  школи, здравству,  у организовању културних  манифестација итд.

Основна школа је почела са радом на Алпару школске 1923/24. године. Прве године радило је одељење првог и другог разреда, са 38 ученика. Са редовно уписаним ђацима били су и они који су ратом били ометени у школовању.  Први учитељ је био  Милорад Новков из Ковиља, ратни добровољац са Добруџе  и Солунског фронта. Школске 1929/30. било је 125 ђака, број се повећавао тако да је 1933/34.  било је 240 ђака. Настава је извођена у комбинованим одељењима. Нова школска зграда је изграђена пред Други светски рат. После рата Школа у Степановићеву је била најмодернија школска зграда у новосадском срезу.

Прва зграда школе

Други разред основне школе 1934.

    

 

 

 

 

 

 

Здравствено-просветни течајеви су почели са радом 1925 године. Формирана је домаћичка школа, која је радила до 1938. године. Ту су се жене и девојке обучавале за кување, шивење, и кројење, прављење зимнице итд. Настава је трајала у вечерњим часовима, јер се преко дана радило у пољу.

Здравстева станица и парно купатило

Зграда општине (сада Месна заједница)

 

 

 

 

 

 

 

Течајеве везане за здравствене проблеме одржавао је др Јован Поповић, шеф Социјално-медицинског одељења у Државном хигијенском заводу у Новом Саду. Посебно се односио према колонији Степановићево, где су колонизовани његови саборци, што су поштовали Степановичани. Јован је радио  у ратним пољским болницама у Младеновцу и  Дринској дивизији.  Забележио је своје мишљење о сналажењу досељеника у новим условима:

„Болесник због кога сам долазио налазио се у одељењу које је некад било за свињац. Оно је сад излепљено и окречено, али је тек свињац под чардаком. Било је то што се с тим народом дешавало право чудо. Болесник им још није правио толико посла  колико рођење детета, или још више самртник. Рођење детета су морали да пријаве у Футогу који је био од њих удаљен 15 км, а дете да крсте у Пашићеву (Змајеву) или Старим Ровама (Равном Селу), нових 5-6 км. А какве су их тек процедуре чекале кад им је неко умро! Смртни случај је опет морао да се пријави у Футогу- то им је била општина-међутим, предходно је морало требало имати лекарско уверење о прегледу мртваца. Није се једаред десило да су су ми мртваца донели пред кућу ради прегледа и стављања уверења да не би морали да дваред терају кола- да ме изнесу и опет врате.  И, најпосле,  требало је мртваца не где и сахранити, јер нису имали гробља…“ Своје покојнике су  сахрањицвали у Кисачу до 1923.“

Соколовски слет омладине, 1936. године

Када се  1934. године Степановићево издвојило из Футошке опшине и добило своју општину, село је оживело. Диплoмирана бабица, Велинка Ружић је дошла у Степановићебво  1935. године, затим Магдалена Фукс, која је радила  до 1939. године.

Отворена је народна читаоница и  књижница, 1938 године имала је око 2.000 књига. Интензивнији је био  и политички рад,  Мештани су формирали три странке, по завичајном пореклу: Земљорадничка странка ( чланови Херцеговци), Самостална демократска странка (Личани) и  Југословенсака радикална заједница. Друштво Соко је било веома масовно. Окупљало је младе у разне спортске  и културне манифастације. Око 1935. Формиран је ФК “Добровољац“

Село је отворило пошту 1938. године и успостављена телефонска веза са Новим Садом. Комисија за ликвидацију аграрне реформе Дунавске бановине је 1. маја 1938. године донела одлуку да се изврши индентификација становника. До 1937. године, колонисти су изградили 321 кућу. Као аграрни субјеки морали су  откупити поткућнице и у катастар унети своје власништво. Уочи рата, 1939. године, Степановићево је имало  1850 становника.

Насељеници – добровољци колонисти и други колонисти у Степановићеву, по презименима и завичајном пореклу

У овом тексту за спискове насељених  у Маријин мајур- Степановићево, коришћено је више извора. Међутим, извори су опречни па је утолико било теже сачинити веродостојне спискове, што не може ни овде учини. Извори:

– Васо Колак, наводи спискове 200 добровољаца и 132 колониста, укупно 332 насељеника. ( Степановићево, 1956. – рукопис од 36 куцаних  страница у Рукописном оделењу Матице српске). Колаков рукопис су детаљније користили  каснији писци  књига о Степановићеву Илија Петровић и Владимир Бркић, наводећи своје и Колаково коауторство, који у време писања тих књига није био међу живима.

– Илија Петровић 1999. године наводи 398 добровољаца колониста и 230 других колониста, односно 620 насељеника. (Васо Колак Илија Петровић Добровољачка колонија Степановћево, 1999.). Број насељеника у Степановићево  у овој књизи је скоро дупло већи у односу на број који је навео Колак.

–  Владимир Бркић 2002. године наводи  203 добровољца -колонисте и 134 других колониста, односно 337 насељеника(Инж.  Владимир Бркић проф. Васа С.Колак  СТЕПАНОВИЋЕВО монографија 1919-2.000,  2002.). Овде су подаци скоро исти као код  В.  Колака.

– Илија Петровић 2009. године наводи 218 добровољаца из Америке, Русије, Француске, Аустроугарске, Србије и Црне Горе и још других  280 добровољаца ( „добровољци изван претходне категоризације /173/, добровољци под сумњом /19/, добровољци из других спискова /88/“). То укупно износи 485 добровољаца. Наводи колонисте под општим условима /36/, аутоколонисте и месне аграрне интересенте /176/, и  аутоколонисте из каснијег периода /74/; укупно 286 колониста. Из тога произилази да се у Степановићево населило 218+280+286=784 породица, што по мишљењу  мештана, реално,  није могуће обзиром на укупан број становника (Илија Петровић: Степановићево 1919-1945. (Друго поправљено издање), Нови Сад, 2009.

– Михајло Стојаковић 1993. године наводи списак 380 добровољаца који су добили земљу у Степановићеву. Не наводи друге насељенике, али не зна се  колико је добровољаца  искористило  право на земљу, односно колико се населило. ( Српски добровољци у  ослободилачким ратовима,  Дневник, новембар 1993. године; фељтон од 8 новембра у 17 наставака).

Наводе се подаци од 200 до 485 добровољаца, и од 132 до 486 других колониста…

Милена Вучковић Лела у библиотеци Степановићева, на изради Родослова оснивача Степановићева, 2018.

На Видовдан 2018. године, када су  мештани  на Дан села  Степановићева обележили Стогодишњицу од победоносног Великог рата,  у просторијама Месне заједнице, изложен је и јавно текстом пропраћен   Родослов за 150 добровољаца- оснивача колоније Степановићево.  Родослов је сачинила Вучковић Милена Лела, библиотекарка Градске библиотеке Нови Сад, огранка у Степановићеву. Планира  да до Видовдана 2019. године сачини родослов за још 137 добровољаца. Значи, насељено је  287 добровољаца- оснивача колоније (150+137=287). У том списку је и 30 добровољаца,  који су у Маријином мајуру  добили земљу,  али после краћег времена  настанили су се у  Танкосићеву, које је касније припојено Кисачу. То ће званично бити јавно документовано преко завршеног Родослова оснивача колоније Степановићево (Маријин мајур). Прикупљајући податке користила је и написане књиге о селу, али обилазила породице  добровољаца. Посетама  „ од куће до куће“ и разговора са потомцима, прикупила је много мажних података, предмета,  прилога и фотографија о добровољцима, али и оселу.

Не постоје тачни подаци колико је било Солунаца, може се наићи на податак да их је било 226., што значи већина.

Пошто коначни списак добровољаца, оснивача Степановићева  није довршен, спискови добровољаца и других колониста Степановићева су овде приказани на основу књиге Илије Петровића, из 2009.године. Заинтересовани ће, вероватно,  2019. године  моћи да дођу до тачнијих података о насељеницима места.

Добровољци из Америке

Лика: Грачац: Бабић Л. Саво, Бајић М. Никола,  Н. Сава; Брујић Ђ. Стеван, Ђ. Дмитар;  Брчин В. Петар, Л. Миле; Војводић М. Ђуро; Војновић Петар; Дукић Петар; Дучић Божо; Ђекић Д. Данило, П. Ђуро, Ј. Симо, М. Тодор; Зорић Ђ. Раде; Илић М. Илија, Р. Јован, С. Јово, Илић Т. Симо; Јелача Т. Јово,  Д. Тодор, Н. Миле, П. Миле, Д. Миле; Кесић Т. Јован, Ђ. Петар; Kовачевић С. Раде; Kонтић  Н. Милан,  М. Милош; Kричовић M. Никола; Лончар Б. Љубомир; Обрадовић М. Ђуро; Растовић В.  Петар,  Т. Стеван; Радусин И. Никола; Совиљ П.  Ђуро,  Јово; Станисављевић М. Обрад; Суша И. Никола; Тинтор  Н.Томо; Трбојевић  И. Божо; ЦветковићЂ. Тома; Чанковић  М. Ђуро; Чича M. Лука; Чутурило  И. Миле; Госпић: Kупрешнин Јован; Рајчевић Љубомир; Јерковић Дмитар;  Вулетић Исо; Гледић М. Дане; Бјеговић С. Дмитар; Богдановић А.Алекса, А. Петар; Врачар Ш.  Марко,  Ш. Стево; Kокотовић Д. Миле; Узелац  М. Дане; Удбина: Цвијановић С. Марко; Врачар М. Станко; Драгојевић И. Марко; Смиљанић П.Јово

Херцеговина:  Столац: Буквић Ђ. Милош; Дабић M. Јово; Јокић Р. Анђелко, Р. Стојан; Јокишић С. Симo; Kолак Т.Тодор; Ружић М. Илија; Самарџић С. Јанко; Невесиње: Ковачевић Ћ. Анто, Т. Бошко; Продановић Ђ. Ћетко; Билећа: Илић С. Јово; Јакшић В. Максим; Носовић М. Петар,  М. Јован; Парежанин Ђоко;  Б. Крупа: Дробац  Ј. Раде; Љубушки: Јелић Ђ. Богољуб; Бихаћ: Вукашиновић М. Илија; Требиње: Лалић Ј. Милош,  П. Гавро;  Гацко: Шуковић Ш. Благоје

Војводина: Беочин: Елмер А. Јосип; Лазаров В. Лазар; Барјактаревић Г. Наум, Б. Паланка; Ботић В.Светозар, Врбас; Нинков(ић) Л. Душан,  Б. Топола

Остало: Сански Мост: Милинковић Т. Обрад; Родић Гојко; Слуњ: Инђић Ј. Илија; Бараћ Ј. Марко; Андрић М. Антон, Вуковар; Чорак Ј. Раде, Kореница; Лончар М. Дане, Оточац; Бига М. Никола, Плитвице; Вучковић Т. Перо; Гаћеша С. Миле, Војнић; Грмуша Ј. Стојан, Глина; Милековић Б. Иван, Петриња; Kривокућа М. Миле, Вргинмост; Ћулибрк С. Никола, Нови Град; Бабић  П. Раде, Обровац;  Суђић К. Иво, Будва; Шарановић И. Радован, Даниловград; Ђорђевић Пискулис Н.  Михајло-Грк, Смирна, Турска; Урвачев Сергије Матвејевич,  Москва

Добровољци из Русије

Херцеговина: Столац: Абрамовић Б. Ристо; Бјелица М. Новица; Бркић А. Благоје;  Ј. Лазар Ј.; Буквић М. Божо; Буквић М. Данило; Вукосав Р. Јово,  Ј. Трипо; Добранић-Бјелица Ђ. Марко; Ђого В. Данило; Жарковић Л. Kрсто; Јелачић И. Милан; Карић Ј. Никола, Ш. Никола,  Ш. Ристо; Kомар Ј. Душан; Kуљић С. Ђоко,  С.Михајло; Медан Т. Максим,  Ш. Јово; Михић П. Данило,  Михић М. Спасоје, Л. Гојко; Оборина К. Михајло; Пудар П.  Ђорђе; Радишић И. Аћим, Ј. Васиљ; Ружић С. Јово,  С. Спасоје,  Н. Стеван Самарџић М.Томо, Т. Видоје; Солдо Новица,  Н. Милан; Херета С. Јово; С. Раде; Шотра Т.  Васо; Невесиње: Братић Л. Новак; Требиње: Зуровац В. Милан; Kовачевић Ђ. Максим; Шиљеговић И. Милан

Лика: Грачац: Даутовић М. Миле; Дробац М. Васо, Ђ. Никола; Дукић Д. Тома; Дупор Н. Милош; Радусин Д. Томо; Тојагић Л. Лазар; Орловић  К. Стеван, Тодор; Цветковић Н.  Васо;  Kричовић А.  Миле;  Оточац: Алексић Р. Миливоје; Kосовац С. Милан; Лончр М.  Алекса; Мирковић Д. Милан; Госпић: Богдановић Лука; Радошевић С. Марко; Ракић Н. Ђуро; Бига Исо, Kореница;

Остало:  Вукашиновић О. Лука, Бихаћ;  Дабић С.  Бранко,  Љубиње; Лугоња С. Остоја, Бугојно; Петровић П. Миле, Цазин; Преочанин Б. Милан, Сињ; Ружић Н Раде, Б. Kрупа; Визјак Алберт-Алојз Kарлов, Цеље:

Непознато: Бјелица Милан;  Париповић Божо

Добровољци из Аустроугарске

Лика: Грачац: Гаћеша Л. Илија; Добрић Т. Илија; Дрезгић  И.Никола, Дрезгић Л. Раде; Илић Ј.Милан; Р. Милан; Оточац:  Бракус  С. Миле; Лончар Д. Милош; Наранџић М. Стојан; Госпић: Почуча Б.  Стево; Рајчевић С. Ђорђе; Станисављевић В. Стеван; Шкарић Ђ. Душан , Ђ. Милош;  Војводић  Н. Ђуро, Горњи Лапац

Херцеговина: Столац: Вукосав С. Васо; Добранић  Ј. Анђелко; Колак А. Михајло;   Мирковић А. Стево; Топаловић Ђ.  Саво;  Пудар П. Јово;

Дусић Ј. Остоја, Бања Лука;

Војводина: Арсеновић М. Сима, Стапар, Бачка; Ђаковић Т. Пера,  Нови Сад

Непознато:  Попара Војо

Добровољци из Француске

Грачац: Брчин Д. Никола; Лончар Ј. Ђуро;  Невесиње: Буха Т. Алекса, Змајево: Ђоко Андрић

Добровољци из  Краљевине Црне Горе

а/  Дошло је 10 Херцеговаца који су били у црногорској војсци: Столац: Вукосав Марко; Јелачић Ђ. Максим; Билећа: Инић Ј. Јефто; Јакшић Ђ. Шћепан, М. Обрен; Носовић М. Мато; Сворцан С. Видак, М. Раде: Невесиње: Ковачевић Ј.Ђорђе,  Ј. Обрад

б/ Из Црне Горе дошла су 2 добровољца, Подгорица: Ивановић В. Саво; Цетиње: Моштрокол  П.Радован

Из Краљевине Србије: У Степановићеву је колонизованa  Милунка  Р. Савић, названа Српска Јованка Орлеанка.

Добровољци који не припадају претходно наведеним групама (280?!)

Лика: Грачац: Бабић Данило, С. Раде Савин; Бајић Данило; Војводић Петар; Гаћеша Миле; Дробац  С. Раде, Ј. Љубомир; Ђекић Раде;  Инђић Никола; Контић Милан; Растовић Марко; Совиљ Ђуро; Оточац: Гомирац Раде; Инић Илија; Кордић Проко; Косовац  Буде; Наранџић Милан; Смиљанић Јово; Совиљ Ђуро; Хољевац Ђура; Госпић: Мандарић Никола; Миоковић Богдан; Мркаило Јован; Париповић Ђуро;  Удбина: Грковић др Милан; Кореница: Прибић Радивоје

Херцеговина: Столац: Бјелица Ј. Милутин; Бркић Марко, Р. Јован,  Т. Ристо; Добранић Јован; Ђурица Милан; Јелачић Ђуро; Јокић Р. Петар, С. Ристо; Јокишић В.Спасоје, С. Војин; Карић Никола;   Комар Јовица; Комненовић Т.Лазо,  Л. Бранко; Кружевић Васо; Куљић Ј. Симо,  Т. Јово; Милидраг Трифко; Пудар Јово; Топаловић Ристо; Херета С. Драгослав, С. Михајло; Самарџић Митар; Билећа: Анђелић Ј. Мирко,  Ј. Ристо;  Т. Јово; Батинић Јован; Бјелица Крсто; Вучинић Петар; Давидовић Тодор; Кашиковић А. Сава; С. Јефто; С. Трифко;  Носовић Милутин;  Парежанин Божо; Џелатовић Алекса, Џелатовић Лазар;  Шаренац Трипко; Гацко: Авдаловић Јован; Ашкрабић Ристо; Давидовић Ђоко; Ковачевић Н. Лазар;   Мијатовић-Трифковић Јован; Поповић  Г. Андрија, Марко; Г. Обрен; П. Глигор; Радуловић Митар; Рончевић  В. Душан, М. Васо,  М. Дамјан;  М. Митар; Старовић Сава; Стојановић Б. Симо; С. Анто; Тепавчевић К. Петар,  П. Андрија; Чучковић Ф. Јефто, Ф. Петар; Шаренац Трифко; Шиљеговић Илија; Шупић  Ђ. Илија, М. Никола;   Невесиње: Буха Васиљ; Васиљевић Петар; Вуковић Василије; Гудељ Н. Јово, Н.   Милан; Ивковић Лазар; Ковач  М. Крсто, М.  Петар; Ковачевић Петар, Р. Тодор;   Гламоч:  Радловић Д. Тодор, Т. Крсто; Вујнић Т. Милош; Јајце: Бркић Милан; Б. Грахово: Радловић Шпиро; Мићић Симо; Марић Ђорђе, Мостар; Вуковић Софроније, Тузла;  Вучковић Остоја, Приједор; Каришик Јово,  Мостар; Лојпур Новица, Чапљина; Мајсторовић Никола, Бос. Петровац;  Мрдић Петар, Требиње; Попара Мојсије, Лијевно; Чурић Анте, Травник; Џомбић Сава, Бања Лука

Војводина:  Нови Сад: Антонијевић др Душан; Брзак Коста;  Будисављевић Ђорђе; Васић Тодор; В. Паја; Веселинов(ић) Марко;  Гргуровић Ђорђе; Грујић Славко; Дамјанов(ић) Ј. Младен, Л. Ненад,  Л. Новак; Дамјанов Ђура; Дејановић Милан; Диклић Бранко; Зличић  Ж. Катица (удова); Живановић Јован; Илић Петар; Исајевић Димитрије;  Јеврић Стеван; Јефтић  Стеван; Карановић Сава; Крстић М. Сава, Тодор; Ковачевић П. Митар, Р. Милош; Козаров(ић) М. Душан , М. Бранко,  П. Чедомир; Коларски Рада; Кузманов(ић) Никола; Кузмановић Б. Милан;  Лупуров Петар; Малетић Богдан; Маринковић Павле; Милковић Сима; Милорадо(ић) Д. Душан, Л. Никола; Мирковић М. Јован,  С. Ђока; Михелчић Жарко; Наранџић Милан;  Ненадовић Јаша; Недељковић Платон; Николић  С. Стеван,  С. Живан; Нинковић Влајко; Новков Милорад; Огњанов Милан; Павловић Тривун;  Пантелић Паја; Пашћан Милан; Проданов(ић) Ђура; Пешкан Милан; Петровић Петар; Поповић Сима; Радошевић Јован; Ракић Стеван; Селир Винко; Сенешан Паја; Сентомашки Тодор;  Симић Митар; Сланкаменац Веса;  Станков(ић) Ц. Стеван, В. Лазар;  П. Ђорђе; Стефановић Душан; Стојадиновић Павле; Стојаковић Игњат; Танкосић В. Паја, К.Јован; Топалов(ић) Јован; Цветнаревић Радивој; Фаоровић Жарко; Фратричевић-Драгичевић Павле; Фујка А Лаза; Цветић Димитрије; Черевицки  С. Јован, П. Рада;  Шпиц Емил; Бачка Паланка: Ајдуковић П. Милан, С. Рада; Ватраљев Петар; Гавриловић Милош; Игић Никола; Милић Тодор;  Пајић Петар; Панин Трива; Попин В. Станко,  В. Сава, Цвејић Тимотије; Ајдук(овић) Милан; Црњак Милан; Шијак Јово; Сантовац Јован; Врбас: (Змајево, Равно Село): Андрић Ђока; Андрић Миленко; Ботић Лазар; Бујандрић Лазар; Вукосављев Витомир; Гајицки Трива; Добрић Светозар; Девић Паја;  Жижаков Милан; Исаков Тоша; Јанковић Милан;   Коларовић Душан; Ракић П. Иван;  С. Душан ,  Т. Миливој;  Маринков Ј. Гавра, С.Влада; Недељков Сима; Станимиров Владимир; Шуваков Стеван; Беочин: Бикић Иван;  Вукелић Јоца; Докић Милорад; Жабић Илија; Гојковић Ж. Душан; М. Гојко; Јеремић Живко; Србин Милан; Сударски Сава; Тешић Петар; Тодоровић Милорад; Урубџић Милан;  Матић Милисав;  Белић Никола; Черубић Милан;  Б. Петровац:  Кукавски Паја; Менђан Павел; Новаковић Владимир; Веселиновић Влада; Тител:  Сазданић Милорад; Трифуновић Војислав; Атанацковић Станко, Кула; Шуваков Стеван; Србобран:  Вучковић Марко; Жабаљ: Дејановић Миленко; Нови Бечеј: Милићев Милорад;  Ковиљ: Новков Милорад; Стара Пазова: Радосављевић Никола; Инђија: Фујка Аћим Стеванов;  Алибунар: Гергељи Матија;

Остало: Земун: Бељинац Богдан; Георгијевић Борислав; Београд: Микић Милан;  Томановић Милутин; Црна Гора: Вулетић Блажо; Ђоновић Милан; Радуловић Блажо; Дајковић Томо; Ђурашевић Крсто; Васић Василије, Трстеник; Голубовић Андра, Куршумлија; Томановић Милутин, Никшић: Чурић Анте, Травник; Јовановић Јован, Сарајево; Николиш Јован, Петриња; Велимировић Михајло, Слуњ; Дворнић Жарко, Бели Манастир; Ковачевић Милош, Нови Град; Хрваћанин Мојо, Костајница; Бурја Мирко Леополдов, Љубљана;  Новаковић Роберт, Бенковац; Костић Глигорије, Прилеп;

Непознато:  Радојковић Стеван; Тројановић Тома; Јелача Н. Максим; Бабић Ф.Лазар; Пајић П. Данило;  Плачковић П.Данчика; Ром Винко

Добровољци борци који су  добили земљу у Маријином мајуру, а после краћег времена настанили се у Танкосићеву ( Кисач):

Анђелић Т. Јован, Ј. Марко, Богдановић Б.  Никола, Вујовић С. Никола, Вучинић А. Петар, Гудељ Н. Милан, Ковачевић Р. Милош, Ковач М. Петар, Ковач М. Крсто, Милић С. Бранко, Мрдић С. Петар, Парежанин Л. Божо,  Ђоко, Пашћан С. Милан, Поповић  Г. Марко,  Обрен,  Андрија,  Н. Тодор, Попов Г. Сава, Продановић Ђ. Ћетко, Радуловић Т. Крсто,  Шпиро, Рончевић М. Васо,  Дамјан,  Митар, Тепавчевић К. Петар, Чучковић Ф. Петар, Јефто, Кашиковић С. Јефто, Трифко, Самарџић Илија. (Овај списак  настањених у Танкосићеву, узет је у библиотеци од Милене Вучковић Леле).

Добровољци носиоци Карађорђеве звезде с мачевима у Степановићеву

У Маријин мајур-Степановићево, насељена  су четири носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, али и других признања: Милунка Савић, Милош Т. Вучић- Вујнић, Дмитар Б. Јерковић и Аћим Радишић.

Милунка Савић (1892-1973.)

Милунка Р. Савић  рођена је 1892. године у Копривници код код Рашке. Имала је млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Кад је објављена мобилизација септембра  1912. године, пријавила се у Београду као Милун Савић.  Ратовала је у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, улазећи у најжешће окршаје, рањавана је више пута. Њој је најтеже пало рањавање у Другом балканском рату, кад је откривено да рањеник у мушкој униформи, са кратко ошишаном косом није млади  Милун, већ Милунка. Као изузетно способна и храбра ратница, улазила је у најжешће окршаје ослободилачких ратова, као воник,   каплар, јуришни комадир и наредник. Била је једина жена бомбаш  у српској војсци.

У овој кући живела је велика српска хероина Милунка Савић

После рата Колонизована је као Солунац у Маријин мајур. Ту је изградила кућу, једно време живела. Радила је у Мостару и Сарајеву, где је радила у Заводу за израду војне одеће са  супругом Вељком Глигоровићем. После краћег времена вратили су се у Београд. Својој сестри Славки, која се касније доселила,    1927. године је  оставила кућу и имање у Степановићеву, а она је остала у Београду, где је   поред ћерке, одгајала   три девојчице, од којих  јој је једна  била њена рођака. Радила је 25 година, а   10 година јој је признато за учешће у ратовима. Од  плате, али и од примања за ратне заслуге од Француске, К. Југославије и ФНРЈ, затим од шића  војничких шињела, касније од  пензије, помогла је у одрастању 32 деце, највећим делом својих рођака и сељана. Према нјој су грешиле власти Кралјевине Југославије и државе створене после Другог светског рата. Један временски период је заборављена у својој земљи за коју се борила, али су јој велику пажњу посветили Французи.

Добила је више високих српских  и француских војничких признања (одликовања, медаље, ордење, споменице). Најзначајнија су: Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917), Златна медаља за храброст „Милош Обилић“; Споменица  рата за ослобођење 1914-1918.; Албанска споменица; Инострана одликовања: Орден легије части 4. и 5. реда, Француска;  Ратни крст 1914-1918. са златном палмом, Француска. По изворима се наводи  да је Милунка Савић најодликованија жена у историји ратовања.

Постављање спомен-плочеУмрла је  у Београду 1973. године. После 40 година, уз сагласност њених потомака,  са Новог гробља су пренети њени посмртни остаци и уз звуке Тамо далеко, сахрањени  у Алеји великана, 10. новембра 2013. године. Тако је  исправљена  грешка начињена Српској  хероини, коју су Французи прозвали српска Јованка Орлеанка. Обновљена су сећања на њу преко снимљеног филма, ТВ емисија, новинских текстова, изложби итд. У више градова Србије, улице су добиле њено име. У њену част подигнуте су Спомен плоче на њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која носи њено име, на бившој њеној кући у Степановићеву итд, а у Јошаничкој бањи, подигнут јој је  споменик.

Милош Т. Вучић-Вујнић (1888-1941)

Милош Т. Вујнић је рођен 1888. године у месту Главица код Грмеча. Са 17 година је дошао у Краљевину Србију и приступио комитском покрету. То је било време анексије Босне и Херцеговине, време напетости у српском народу, због Аустроугарске окупације.  Као добровољац укључио се Први балкански рат, учествујући у Добровољачком одреду  Војводе Вука. Учетвовао је  Првом светском рату, такође у Добровољачком одреду Војводе Вука на Солунском фронту. После пробоја Солунског фронта, био је  међу ослободиоцима Београда. Као добровољцу Солунцу додељено му је 8 к.ј.340 кв.хв. земље  као неземљораднику у   Степановићеву. Земљу је задржао, а 1932. године решењем је „ослобођен насељавања и личне обраде земље као неземљорадник“. Живео је у Гламочу, где се бавио  угоститељством и трговином. Иако је у Балканским ратовима и у Великом рату био у најсложенијим ратним операцијама, када је  почео Други светски рат, опет је приступио као добровољац.  Међутим, ухваћен је са 80 Срба и бачен у јаму Корићна код Гламоча 1941. године.

Милош -Вучић Вујнић је носилац високих ратних признања: За храброст исказану у Балканским ратовима, нарочито у Кумановској битки,  добио је Златну медаљу за храброст, добио је Медаљу –Споменица  рата за ослобођење 1914-1918. За показану изузетну храброст у борби на Кајмакчалану  1916. године добио је Златни војнички орден Карађођеву звезду с мачевима. Носилац је Албанске споменице.

Дмитар Б. Јерковић (1892.- ?)

Дмитар Б Јерковић је рођен 1892. године у Дивоселу код Госпића. По занимању је био столар. На Солунски фронт је дошао као добровољац из Сједињних америчких држава. После завршетка рата, настањен је са пет чланова породице у Маријином Мајуру. Добио је 8 кј 1100 кв.хв добровољачке земље и поткућницу од 800 кв.хв.

За изузетну храброст  одликон Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, затим је добитник Медаље – Споменица  рата за ослобођење 1914-1918. и Албанске споменице. Као заслужни српски ратник, позиван је  на Двор Карађорђевића у Београду

Аћим И. Радишић (1890-1941)

Аћим Радишић је један од оснивача колоније Степановићево. Рођен je 1890. године у Дабрици, општина Берковићи, Аустроугарска. Херцеговачко село Дабрица звали  су Мала Венеција у кршу јер има 77 живописних извора.

Као ратник Првог српског добровољачког одреда, односно Прве српске добровољачке дивизије  у Одеси, учествовао је у ратним окршајима на Добруџи и на Солунском фронту. Међутим, у једном сукобу против бугарске армије, показао је своје изузетно јунаштво. Када је  бугарска армија гађала бомбама по  рововима савезника,   Радишић је   бачену бомбу од стране Бугара,  вратио на бугарску страну и  тако  је спасао много својих сабораца.

За изузетну храброст и пожртвовање добио је највише ратно одликовање Краљевине Србије- Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, затим Медаљу – Споменица  рата за ослобођење 1914-1918. и Албанску споменицу. Као заслужни српски ратник, Аћим Радишић је позиван  на Двор Карађорђевића у Београду.

 Кад је Велики рат завршен, Аћим Радишић се  вратио  у родну  Дабрицу. Тамо се   оженио са  Маром из Драговиља, у општини Столац. Мара је, као о девојка  из имућније породице,  прекршила  стару  српску традицију- није пристала да јој родитељи одаберу мужа, те је побегла за витеза Аћима. Колонизовани су у Маријин мајур, односно Стеановићево у Бачкој.  Аћим је саградио  кућу у коју су се уселили 1927. године. Имали су  три ћерке и два сина, сви рођени у равној Војводини. Радећи на војвођанској равници на добијеном добровољачком имању,  Фрушка Гора  их  је подсећала на Хргуд у  родној Херцеговини. Поред пољопривредних послова на добијеном имању за своје ратне заслуге,  Аћим је    куповао још  земљишних парцела, вредно их обрађујући.

Као избеглице из Степановићева, 1941. године Радишићи су десетак дана задржали у  Сремачком селу Огањ (Огар). Аћим је  одлучио да се врате   у Херцеговину. После, ратних окршаја на Добруџи, мукотрпног  путовања  до Солунског фронта, ратовања за ослобођење Србије,  после двадесетогодишњег предаха у миру, овај  ратник доживљава најболнији крај- у родном крају изгубио му  се сваки траг. Породица је накнадно дознала да су га убиле усташе муслимани и бациле у јаму на Видовом пољу 1941. године.  После рата се његова породица вратила у Степановићево, где су се морали сналазити опет из почетка! У  тој кући, живи  Аћимов унук Радослав  са породицом и мајком Невенком, супругом Уроша, Аћимовог млађег сина, који  је имао само 4 године, када му је нестао отац. Код њих се редовно окупља Аћимово и Марино потомство.

Колонисти под општим условима, аутоколонисти, аграрни интересенти и оптанти

 (Спискови су  сачињени на  основу књиге Илије Петровића, издате 2009. )

У Маријин мајур – Степановићево населило се 286 колониста  под општим условима, аутоколониста, аграрних интересената и оптаната. Међу њима је био подједнак број Личана (74) и Херцеговаца (70), из осталих крајева бивше Краљевине Југославије (50), из Војводине (42), 3 оптанта и за  46 насељеника недостају ближи подаци.

Колонисти са општим условима

Лика: Грачац: Брчин Д. Васо; Дрезгић  И. Никола; Дураковић Смиљана (удова Прокина); Дучић И. Ђуро; Марчетић Ј. Марко; Цветковић Н. Васа; Сињ: Четник Л. Васo; Огулин: Катић И.Миле; Оточац: Косовац С. Илија

Херцеговина: Столац: Абрамовић-Добранић Ј. Благоје; Бјелица М. Никола, Бркић Ј. Ристо, Ш. Алекса; Ружић И. Вукан; Вукосав Т. Симо; Требиње: Вујовић С.  Никола; Невесињe: Вуковић Ј. Василије

 Остало: Смедерево: Јовановић Д. Љубомир; Јоновић М.  Илија; Лазаревац: Бојер М. Милан, Ђорђевић Ђ. Никола; Илић Ж. Живадин; Миленковић П. Стеван; Милојевић Љ.Стеван; Пантић К.Живојин; Стојковић Д. Милован, Д. Станоје; Гојковић Р.Богдан; Топола: Зечевић Р.Живота; Ужице: Јевтић М. Недељко;  Божић С. Душан, Коцењева; Земун: Будисављевић Kатарина (удова Димитријева); Алибунар: Милић С. Бранко; Нови Сад: Поповић М. Иса; Цетиње: Вукчевић  М. Петар

Непознато: Вујиновић Смиља (удова Јосипова)

Аутоколонисти и месни аграрни интересенти

Херцеговина: Столац: Бјелица М. Крсто; Бркић А. Данило; Вукосав С. Марко,  С.Ђорђе; Гордић Л. Перо, Л.Марко; Дабић С. Гојко, С. Илија; Јелачић Ђ. Ристо, М. Ћетко; Карић М. Ристо; Колак Т. Симо; Мирковић А. Сретен; Радишић Ивана Лазар, Ј. Стеван; Ружић С. Радислав; Самарџић Р.Тодор; Смиљанић И. Гојко; Шакота Р. Милан; Невесиње: Братић М. Лука; Вуковић Р. Бранко; Ивковић С.Трипо; Ковач М.Урош; Ковачевић Ђ. Гајо,  Л. Саво,  Т. Ристо; Продановић  С.Јован, Т. Ђуро; Имотски: Важић Н.  Илија; Б. Раде,  Б.Марко,  Н. Илија, И. Шпиро, И. Никодим,  Бојана (удова Јованова);  Челар Ј. Ђуро; Бугојно: Лугоња С. Ђуро; Мрчајац И.Крсто; Бихаћ: Вукашиновић О. Милош; Бурсаћ И.Јован; С. Михајло; Гацко: Николић Божана (удова Михајлова); Поповић Н. Аћим, Н.Тодор,  Т. Дамјан; Рончевић  П. Јефто; Лијевно: Јовичић Ј. Саво; Скакић  Л.Бошко; Билећа: Бјелица К.  Ристо, К. Тодор; Вучинић А. Ћетко; Требиње: Мрдић С. Ђока,  С. Илија; Цазин: Петровић П. Јанко,  П. Тодор, Младић И. Васо, Фоча;  Беланчић М.Душан, Нови Кнежевац; Љубиње: Богдановић Н. Богдан, Сава (удова Николина);  Босански Петровац: Ћулибрк С.  Анђелко;  Цветковић Стана (удова Стевина)

Лика: Грачац: Агбаба Илија; Батинић Митра Јанко, Петар; Брмбота Мане; Брчин Дане, Вучковић Илија; Добрић И. Обрад, Обрада Ђуро,  Никола, Т. Миле; Дробац  Стеван; Дукић В. Томо, Томин Јово, Ђуро; Дупор Дане; Илић М. Јово,  Р. Илија, С.Милан; Инђић Божо; Јакшић Смиља; Јелача Тодор; Кесић Ђ. Миле,  С. Петар; Ковачевић Илија; Кричковић Душан; Лалић Милан, Миоковић Миле; Орловић Којо; Остојић М. Милка; Радусин  И. Јован, Л. Милан, Растовић В. Лазар, В. Миле, Т. Никола; Совиљ Г. Павле,  П. Саво; Петров Стеван, С.  Миле, С. Томо, Станисављевић Дане; Трбојевић Никола; Ћук Раде;  Ћулибрк Јека; Чутурило Никола;  Доњи Лапац: Војводић Јово; Љубојевић Илија; Седлан Илија; Оточац: Агбаба М. Богдан, И. Миле; Гомирац Милан; Лончар Марков Миле,  Божо, Манојлов Михајло, Митров Раде;  Кордић Тодор; Косовац М. Драго,  П. Мане,  С. Данило; Милошевић Милош; Удбина: Драгојевић Јово; Чорак Стеван; Кореница: Прибић П.Данило,  И. Павле; Госпић: Вулетић Миле;  Купрешанин Данило;  Рајчевић Ђуро;

Војводина: Сремска Каменица: Бајазет Перса (удова Тодорова); Бајић Т.Славко, Митар (?); Брајић Живана Јоца,  Лазар; Гргур Светолик; Дражић Ђока; Захарић Драгутин; Јовановић  М. Лазар, М.Тодор; Ракић Миливој; Тодоровић Д. Светислав; Анка (удова Јездимирова); Мирковић Евица (удова); Мишковић Славко; Наодовић Митар; Черевицки Милан; Кисач: Валенчик Миша; Гањи Андрија; Грња М.Миша, Ержа (удова Пајина); Дир Миша; Заћкова Ержа (удова Ондришова); Јосимовић Стеван;  Крошљак Јулка (Шуљин), Лења Павел; Мартиш Андрија; Мелих Паљо; Самартонски Јован;  Скалицки Ержа (удова Јованова); Танцик Павле; Тир А. Андрија, Ката (Кључик); Ожват  А.Јован,  Шандора Мишо, Павел; Урбан Ј. Зуза; Шуљан Jован;  Бачки Петровац: Говорчин Пера; Југа Паљо; Рума: Ковачевић Милена (удова Петрова); Нови Сланкамен: Коларић Ангелина (удова Лазина); Беочин: Николић Љубица (удова Лазарова)

Остало: Смедерево: Илић Ж.  Петар; Миленковић П. Станоје;  Милојевић  С. Данило,   Милутин;  Гојковић  Р. Јован; Стојковић С. Богомир; Пантић Ж. Милорад;   Лазаревац:  Милић Б.Милорад; Томић Ј. Љубомир,  Т.  Јован; Пожаревац: Арсић Ћ. Сава; Врање: Митић М. Коста; Рашка:  Савић  Раденка Савка, сестра Милунке Савић; Сињ: Бајило  П. Душан; Лазић  Н. Петар, Шушак П. Илија; Четник М.  Петар;  Зечевић  Ката (удова Миланова), Студеница;  Слуњ: Бараћ Ј. Милан; Гргић Л. Милан; Петриња: Мусулин С. Душан; Огулин: Катић М. Божо, Ђуро; Латас  Ђ. Мане;   Брач: Рендић П. Симо;  Сански Мост: Гужвица С. Којо, П. Митар; Предојевић С. Васо; Тадић-Андулајевић Л.Јован; Ћулибрк Анђелко;   Беликов Јован Кирилович, Москва; Вукчевић Т.  Спасоје, Цетиње

Непознато: Агбаба Душан; Ајдук П. Милан, Анђелић Ј. Драгољуб; Бјелица Ђ. Васо; Васић М. Василије; Гаврилов А. Милош; Мирковић Н. Славка; Грбић П. Илија; Гужвица П. Душан; Дусић И.Ђуро; Ивелић М. Анте; Лончар Б. Богдан, Мунижаба Д. Божо, Ружић С. Ристо,  Турански К. Данило; Ћирић  Д. Миодраг; Шиљеговић  М. Петар; Бркић Васо, Радислав; Врањеш Миле; Вукашиновић Лазар, Милан;  Вучковић Богдан, Дане; Гојковић Богдан, Ђекић Душан; Инђић Милица; Ковачевић Душан, Спасоје; Комненовић Никола; Кордић Милка; Лучић  И. Ђуро; Мајсторовић Никола; Милидраг Стоја (удова Ђурина); Милошевић Милан, Остојић Светозар; Пантић Милан; Париповић Божо; Пудар Никола; Радманић Јозо, Савић Стеван; Совиљ Раде; Топаловић Спасоје; Ћулибрк С. Лука, Петар; Чутурило Лука; Шиљеговић Гојко; Шиљеговић М. Петар; Шупут Петар.

Оптанти: Румунија: Богић Ж. Милутин; Томић Т. Михајло; Италија: Трампуж Ј. Јосип

СТЕПАНОВИЧАНИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Друди светски рат је почео 1. септембра 1939. године, нападом Хитлерове војске на Пољску, и веома брзо се проширио на друге државе Европе и света. Када је Влада краљевине Југославије потписала протокол о приступању Тројном пакту, 26. и 26.марта 1941. године избиле су демонстрације у многим градовима Југославије… Без објаве рата, 6. априла 1941. године, немачки авиони су бомбардовали Београд,  Скопље, Куманово, Ниш, Загреб, Љубљану. Италијани су бомбардовали Сплит, Боку Которску, Шибеник, Мостар, Цетиње итд. Југославија је капитулирала, да бо одмах била раскомадана и подељена на  интересне зоне.

Десетог априла 1941. године формирана је усташка Независна Држава Хрватска  (НДХ). Широм земље формирани су партизански одреди и групе НОПО, а затим дивизије, и корпуси, почела је одбрана земље…

Прогон добровољаца Великог рата од окупационих власти 1941.

Од 1941. до 1944. године, Хортијеве трупе су окупирале Бачку, Барању, Прекомурје и Међумурје. Банат је био под влашћу  Немачке, Срем под влашћу усташке НДХ. После две недеље од уласка Хортијевих трупа у Краљевину Југославију, Мађарска војска је ушла у Бачку  и Барању. Окупациони војни командант Новог Сада издао је наредбу 25. априла 1941.године:

„Сва она лица српске, босанске и црногорске, те циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, то јест усељеници или колонисти, дужни су напустити подручје државе у року од три дана почевши од 29.-ог овог месеца у 0.00 сати.“   Хорти је ускратио држављанство свима који у Бачкој нису живели до 31. октобра 1918. године. Промењена су имена  насеља. Степановићеву су променили име у Hortyvàr.

Уредба се односила углавном на добровољце Првог светског рата, нарочито Солунце . Главни циљ је била Бачка у којој су у то време ницале  добровољачке колоније. У Бачку је било насељено највише бивших ратника добровољаца, а око  2.000 је колонизовано на Косово. Мађарски војници су убили 3.506 Срба, солунских добровољаца и њихових потомака и виђенијих Срба.

Почетком рата у Бачкој је било 48.000 лица, на која је односила наредба, углавном добровољаца. Исељавани су из кућа у сабирне логоре у Бечеју, Бачкој Тополи, Суботици, Сомбору, Апатину, Врбасу, Новом Саду, Бегечу, Оџацима, Тителу, Бачкој Паланци, и Кањижи. Други су протеривани у Србију. Одредили су им  два правца: преко Петроварадина и  преко Сремске Митровице, која су тада били у саставу НДХ. Хортијевци су људе терали преко Дунава,  усташе су убијале или су их враћале и неколико пута. Много их је умрло у сабирним логорима. Најозлогашенији  сабирни логори били су  Шарвар (800 жртава), Бач и Нађкањижа. Од глади, болести (дизентерија, тифус, туберкулоза итд.), настрадало је  и нестало   13.000 људи.

Из Војводине је до 1. јуна  1941. године протерано око 35.000 Срба, одведено у мађарске логоре 13.000, а убијено око 5.000 људи, међу којима је било највише  добровољаца, солунских бораца  и њихових потомака.

Упад  у Степановићево

Мађарски војници  упали су у село 13 априла 1941. године. Од Нове Атанацкова, који је од 1936. године био бележник у општини Степановићево, захтевали су да каже који су мештани сумњиви, где су млинска поља у близини села итд. По њиховом наређењу, са њима је отишао у Кисач и  Пашићево. После 5 дана,  у село је дошла група хортијеваца, прегледали су општинске просторије и околину. Мајор мађарске војске је наредио да се сви мушкарци од 16 до 60 година построје код циглане, с леве стране железничке пруге, да се скину до појаса са дигнутим рукама у вис. Умиривали су људе да им се неће ништа десити, да понесу храну за два дана, али да ће за сваку сигурност узети таоце. Друга група мештана сакупљена је у Соколском дому, поред општине. На пашњаку је планирано стрељање мештана. По причама мештана, стрељање није извршено захваљујући Марији Атанацков, мађарици, рођеној код Капошвара, супрузи Новака  Атанацкова.  Међутим, 21. априла 1941. године, сва домаћиства су имала рок од два сата да се спакују и изађу на друм. Хортијевци су упадали су у куће, претресали,  узимали што су хтели, избацивали жене и децу, и терали их митраљезима. Претили су им непрекидно упозоравајући да буду мирни, јер ако пукне и једна пушка, да ће их све побити и да ће спалити село.  Претрес је трајао цео дан. Жене и децу су истерали на ледину, а мушкарце од 16 до 60 су истерали пред општински одбор. Сутрадан им је наређено да у року два сата спакују и натоваре на кола најнужније ствари и изађу на главну улицу. Ако било кога после тога нађу у кући, биће убијен. Говорили су да немају право ту да живе и да иду у рацку Србију. На брзину спаковани, становници села су истерани на друм према Кисачу, где су их дочекали Мађари. Многи људи су ишли пешке, а у запрежна кола су била натоварена деца и  старији, са стварима из више породица. Коњицом су спроведени  крај села. Одредили су 30 особа за таоце. Из Степановићева су  кренули поподне око 4 сата, пешачили до Гајдобре па до  Футога. Одатле су спроведени преко Руменке, где су такође доживели непријатности,  до Бегечке скеле на Дунаву. Успут су их малтретирали, тукли, све отимали, прекоревали што су дошли у њихову  земљу. Код Бегечке скеле су преноћили, затим су пребачени у сремско село  Баноштор. Ту су их прихватили као избеглице, као и у Манђелосу и Свилошу. Већина је остала у Срему још десетак дана. Међутим, усташке власти у Срему нису дозволиле да остану, јер  су им са поругама говорили да у њиховој држави за њих нема места него у логорима. Избегличка колона је преко Саве  12. маја 1941. године и прешла  у Мачву, где су их примили Срби, међу којима је било Солунаца. Неки су ту су ступили у партизане. Када су дошли у  Мачву и Поцерину, тамо су  непријатељи масовно уништавали цивилно становништво. Много људи је страдало  у Богатићу, Ноћају, Земуну (Батајници), код Умке, у Ражњу, Посавини, код Обреновца, Шапцу, Јарку и Мачванској Митровици.

Тада је страдало више избеглих из Степановићева.  Степаночани су били разасути по  разним крајевима Југославије. Више  њих се укључило у рат против окупатора. Један део је отишао за Херцеговину и Лику. Нису ни стигли да се приључе борцима, хапсили су их, мучили  и убијали, само зато што су Срби.

Погинули у партизанским јединицама 1941-1945

Бига Н. Богдан,  Брчин Никола, Брчин П. Петар, Брујић. М. Божидар,  Говорчин П. Јован, Добранић Б. Радован, Дусић О. Милан, Дусић О. Мирко,  Иванчеевић Саво,  Јелача Т. Десанка, Колак Т. Душан, Кричковић Н. Војислав, Н. Исо,  Лугоња Ђ. Миливоје, Ђ. Светозар,  Радусин Т. Стево,  Челар Ђ. Стево, Четник П. Јован.

Нису преживели рат (У загради је место где је лице страдало)

Абрамовић Митра 1869., Дабар, Столац ( Дабар),  Јелка, 1898., Брачићи (Дабар), Агбаба Сока, 1923., Степановићево (Винковци), Беликов Јован, 1914., Шуљаговск, Москва  Степановићево  (преминуо), Бјелица Криста, 1900., Столац (Берковићи), Сава, 1901., Столац (Мећ), Братић Лука, 1880., Цргово, Невесиње (Београд), Бркић Даринка,  1914., Сараорци, Смедерево (Београд), Братић Новак, 1894., Цргово, Невесиње (Столац), Бркић Милан, 1920, Столац (Београд),  Петар, 1937., Степановићево (Београд), Брујић Милош, 1920, Грачац, Брчин Васо, 1924., Степановићево (Рудна Глава), Брчин Ружица, 1894., Горња Дубрава, Грачац (Грачац),  Сара, 1922., Степановићево (Грачац), Буковић Алекса, 1923., Столац (Столац),  Божидар, 1888., Горње Храсно, Столац (Столац), Данило, 1894.,  Горње Храсно, Столац (Столац), Важић Никола,1868., Ржана, Имотски (Шабац), Војновић Јела, 1921., Степановићево (Рудопоље), Вукашиновић Лука, 1892.,  Грмауша, Бихаћ (Грмуша), Вуковић Марија, 1972., Грачац (Мала Моштаница), Вукосав  Мијат, 1910., Дабрица, Столац (Дабрица),  Милица, 1873., Невесиње (Невесиње), Гледић Милица, 1894.,Студенци, Госпић (Башаид), Голубовић Андрија, 1874., Ветелица, (Београд), Гомирац Стево, 1913., Врховине, Оточац (Краљево), Гордић Десанка, 1934., Степановићево (Србиње),  Душанка, 1934., Степановићево (Србиње),  Перо, Хргуд, Столац (Србиње), Добранић Стоја, 1887., Билећа (Дабар), Дупор Милош, 1883., Штикада, Грачац ( Грачац), Дучић Десанка, 1923., Степановићево (Београд),  Ђуро, 1890., Грачац (Грачац),  Милош, 1923., Степановићево (Грачац), Ђекић Пајо, 1923.,   Степановићево (Обровац), Ђого Недељко, 1926., Степановићево (Београд), Жарковић Крсто, 1895., Г. Храсно, Столац (Чапљина), Цвета, 1925. Степановићево (Горња Расина), Зечевић  Зорка, 1902., Будисава, Нови Сад (Липовац), Илић  Душанка, 1941., Степановићево (Мазин), Јања, 1890., Мазин, Грачац (Мазин), Мара, 1873., Брезовац, Аранђеловац (Брезовац), Симо, 1892., Мазин, Грачац (Београд),   Сока, 1888, Грачац (Мазин), Јакшић Даринка, 1936., Степановићево (Београд), Јелача Гојко, 1912., Грачац (Панчево),  Зора, 1920, Степановићево (Грачац),  Илија, 1921., Степановићево (Доњи Милановац), Јелачић Душан, 19215., Степановићево (Трусина), Милорад, 1922., Степановићево (Трусина), Ристо, Степановићево (Богатић), Спасоје, 1911., Трусина, Невесиње (Сремска Митровица), Ћетко, 1879., Доња Трусина, Невесиње (Столац), Јерковић  Даница, 1938., Степановићево (Дивосело), Јелица, 1935., Степановићево (Дивосело), Милица, 1932., Степановићево ( Дивосело), Тода, 1896., Дивосело, Госпић (Дивосело), Јовичић Василије, 1880, Голубић (Дрвар), Јокић Гојко, 1915, Поплат, Столац (Београд),  Дејан, 1921., Степановићево ( Љубиње), Стојан, 1885., Доњи Поплат, Столац (Поплат), Јокишић Воја, 1902., Доњи Полат, Столац (Видово поље), Кесић Душан, 1928., Степановићево (Јасеновац),  Петар, 1891., Кијани, Грачац (Пожаревац), Ковачевић Милица,  1895., Гацко, Фоча (Србиње),  Пера, 1885., Грачац (Кошка), Кокотовић Босиљка,1927., Степановићево (Селевац), Колак Ђурђа, 1855., Љубиње (Велики Радинци),  Милица, 1941., Степановићево (преминула), Комненовић Николе Драгољуб ( Поплат), Контић Милан, Грачац (Грачац), Косовац Илија, 1893., Шкалић, Оточац (Мала Моштаница), Куљић Томислав, 1889., Орашја, Требиње (Зупци), Лалић Милош,1889, Орашја,  Требиње (Зупци), Обрад, 1932., Степановићево (Зупци), Лончар Даница, 1926., Ђуро, 1924., Милош, 1930., Степановићево (Шабац), Медан Чедомир, 1920., Дабрица, Столац (Дабрица), Михић Душан, 1920, Столац (Столац), Душанка, 1926., Степановићево,  (Власеница), Наранџић Данко,1922., Степановићево (Ноћај), Носовић Петар, 1893., Корита, Билећа (Корита), Оборина Сара, 1901. Столац (Поплат), Попара Мојсије, 1892., Мали Градац (Мали Градац), Почуча Славко, 1925., Степановићево (Дивосело),  Стеван, 1886., Дивосело, Госпић (Дивосело), Цвета, 1888., Дивосело (Дивосело), Прибић Данило, 1907., Бихаћ (Сремска Митровица), Продановић Ћетко, 1893., Залом, Невесиње (Степановићево), Радишић Ивана Аћим, 1890., Дабрица, Столац (Столац),  Јована Васиљ, 1882. Дабрица, Столац (Столац), Лазар, 1900., Столац (Столац), Радусин Милка, 1899., Грачац (Грачац), Рајчевић Душанка, 1932., Степановићево (Дивосело), Ђорђе, 1938., Степановићево (Дивосело), Марија, 1904., Дивосело, Госпић (Дивосело), Света, 1936., Степановићево (Дивосело), Растовић Никола,1897., Грачац (Задар), Ружић Јово, 1887., Доњи Поплат, Столац (Поплат), Славко, 1923. Степановићево ( Мостар),  Чедомир, 1925., Степановићево (Мостар), Самарџић Миленко, 1924., Степановићево (Београд), Самарџић Симо, 1927., Степановићево (Београд), Сворцан Ђуро, 1922., Степановићево (Корита),  Раде, 1898., Корита, Билећ (Корита), Совиљ Душан, 1923., Степановићево (Београд), Станисављевић Миле, 1920., Грачац (Београд), Суша  Милош, 1921., Степановићево (Грачац),  Никола , 1885., Штикада, Грачац (Кладово), Топаловић Мара, 1860, Убско, Љубиње (Хргуд),  Саво, 1891., Хргуд, Столац (Сикирица),  Цвијета, 1890., Дабрица, Столац (Хргуд), Трбојевић Ђорђе, 1926., Степановићево (Обровац), Челар Видосава, 1927., Степановићево (Обреж), Челар Ружа, 1923., Степановићево (Обреж), Чорак Стево, 1894., Подлапац, Удбина (Мала Моштаница), Шуковић Благоје, 1880., Степен, Гацко (Степановићево), Шупут  Никола, 1921., Личко  Петрово Село, Кореница (Бихаћ),  Петар, 1892., Личко Петрово  Село, Кореница ( Гаревица),  Стево, 1923., Личко Петрово Село, Кореница (Гаревица).

Лица за која не постоје  ближи подаци:

Бајић Петра Дане, Бајило Петра Душан, Бараћ Марка Катица, Мирко, Бараћ Маћа, Бјелица Крсте Тодор, Брчин Дане, Брчин Рожа, Бркић Алексе Благоје, Буквић Ђуре Милош, Вукосав Симе Васо,  Ђорђе,  Трипка Симо, Добранић Фамија, Зуровац Милан, Васо, Инђић Ката, Мара, Тома, Јакшић Радомир, 1922., Степановићево, Војин, Ђорђа Шћеран, Јелача Миле, Јелачић Ристе Аћим, Јерковић Митра Љуба, Комар Душана Милан, Куљић Ђоке Владимир, Љубомир, Михајла Ранко, Мајторовић Никола, 1845., Босански Петровац, Медан Трифка Максим, Максима Славко, Миоковић Раде, 1922., Степановићево, Оборина Михајла Гојко, Милан, Које Михајло, Прибић Евица, Павле, Пајо, Пудар Ђорђе, Ђорђа Витомир, Радишић Васиља Миленко, Рајчевић Мара, Стево, Ружић Јелена, Ристе Вера, Србислав, Ружић Илије Милан, Самарџић Ђурђа, Сворцан Спасоја Видак, Совиљ Јека, Милана Јелена, Павла Саво, Суша Николе Мићо, Топаловић Миленко, 1927., Степановићево, Чорак  Раде, Чутурило Лука, Петар, Смиља, Петра Петар.

(Подаци  о погинулим мештанима Сепановићева у партизанским јединицама и  мештанима који нису преживели рат, сачињени су на основу спискова добијених од  Вучковић Милене Леле, библиотекарке у Степановићеву).

Рат се  завршио совјетским освајањем Берлина и немачком предојом 8. маја 1945. године, а 15. августа 1945. године предао се Јапан. Победом Савезника, сломљен је фашизам.  Краљевина Југославија која се распала већ 1941. године, у рату је  изгубила око 1.700.000 људи.

ПОВРАТАК ПРОГНАНИКА У СТЕПАНОВИЋЕВО

Када су ово подручје ослободили партизани и Совјетска Црвена армија  1944. године, избегли Степановичани су се враћали кући. Прве породице су дошле 25 октобра 1944. године.У време окупације, ту су насељени  Мађари из Срема, као и Мађари из Ердеља и Буковице (250 породица). Пошто по њиховом досељењу није било довољно кућа,   1942. године подигли су 105 кућа, и тај крај назвали Пешта.. Окупатори су напуштајући село, понели све што су могли, а куће су попалили, уништили.  Последње породице мештана Степановићева су се вратиле до  краја 1946. године.

Kолонизовани у Степановићево  после Другог светског рата (1945-1948.)

После Другог Светског рата,  у другој Југославији (ДФЈ односно ФНРЈ),  опет је вршена аграрна реформа и колонизација. Планирана је  од краја 1944. године,  када  се одлучило да ће у  државну својину прећи сва  имовина Немачког Рајха и његових држављана,  да ће се конфисковати  имовина ратних злочинаца и домаћих помагача да ће се изузети  Немци  који су учествовали у НОР-у, и они који се нису држали непријатељски у време окупације.

Колонизација је извршена у периоду 1945-до 1948. године. У Војводину је колонизовано преко 40.000 породица, са преко 250.000 становника, углавном српског становништва. Од тога у Бачку, преко 50%, у Банат 32% и у Срем 18% породица. Али, упоредо су текла  локална померања становништва, тзв. унутрашња колонизација, као и инверзна (повратна) кретања.

У Степановићево је колонизовано  18 породица  из Лике и Херцеговине. Добили су земљу и кућу: Гордић удова Марка Илинка (6) из Хргуда, добила је 9 к.ј. 360 кв.хб; Шиљеговић Васе Илија (6) из Степановићева, 9 к.ј 360кв..хв; Јелачић Ђуре Стојан (3) из Дабрице, 8 к.ј 342 кв.хв. Али, кућу у Степановићеву а земљу од 3 до 9 к.ј. у Пашићеву, добили су: Бјелица Мирослав, Медак (4); Вукашиновић удова Милана Јелена, Оточац; Вукашиновић Раде (11), Бихаћ; Вучковић Данила Марица (4), Медак; Вукосав удова Ђорђа Јелена (4), Дабрица; Дукић Томе Јован (7), Грачац;  Петровић Јанко (3), Цазин; Предојевић Симо (4), Степановићево; Радишић удова Лазара Сава рођ. Чабрило(5), Дабрица; Рајчевић Ђуро (6), Госпић; Савић Стеван (7), Дрвар; Четник Петар (6), Сињ; Вујовић Станоје (5), Билећа; Јелачић Богдан (5), Дабрица (У загради је број чланова породице).

Железничка станица, 1955.

Пруга узаног колосека, 1955.

 

 

 

 

 

 

 

Присилне сеобе Срба од деведесетих година 20. века

Од деведесетих година прошлог века, распадом СФРЈ, опет су  за Војводину били карактеристични и миграторни процеси избегличких група и појединаца. Стизале су  избеглице и друга лица угрожена ратом из бивших Југословенских република,  највише из Хрватске. Највећи талас је био августа 1995. године,  када су „демократске власти“ Републике Хрватске, организовале војну агресију Бљесак и Олуја на подручја где је вековима живело српско становништво. Тада су протерале преко 250.000 Срба.

Године 1996. године у Србији је  било  229.811 избеглица  и 29.908 других лица угрожих ратом, која се не убрајају у избеглице, укупно 259.719 лица. Преко 54% избеглица дошло је у Војводину. Најбројније расељавање са Косова и Метохије  је било у лето 1999. године, доласком међународних снага. Вратило се само 5.000 Срба, али у марту  2004. године, са Косова и Метохије је протерано преко 4.000 Срба. Ако се узме у обзир колико је Срба настрадало, и колика је материјална штета, несхватљиво   је да још  за таква недела није нико одговарао.

Не зна се тачно колико је избеглица било у Степановићеву. Наводе се подаци да их је било  од 150 до  600. Мање их се настанило у месту, расејани су по свету.

 

СТЕПАНОВИЋЕВО ДВАДЕСЕТИХ ГОДИНА 21. ВЕКА

Двадесетих година 21. века, Степановићево је лепо уређено Бачко насеље, приградско насеље  Новог Сада.  Становништво се бави пољопривредом, али неретко уз то многи су одабрали још понеко занимање. Као приградско насеље Новог Сада, има изглед  и елементе  и градског начина живота. Међутим, прати га, као и друга сеоска насеља пад наталитета и одлазак млађе популације у градске центре. Многи становници насеља свакодневно путују на радна места у Новом Саду. У селу постоји неколико нових фирми (Медитекс, Агростеп, Млиностеп), у којима су се запослили мештани. Међутим, Степановичани се могу  поносити Фудбалским клубом Омладинац, Џудо клубом истог назива, који окупљају сву младеж места, А КУД Степино коло је имало преко 100 наступа.

На пример, предузеће  Агростеп д.о.о је  основано 1989. године. Бавило се ратарством, а од 1995. године се бави производњом сточне хране, за чији квалитет гарантују стручњаци са  Пољопрувредног факултета у Новом Саду. Компанија поседује HACCP стандард, на основу кога потрошачима нуди здравствено безбедан производ.  Предузеће има  пет малопродајних објеката на пет локација у Војводини. Запошљава преко 30 радника.

Тридесетих година двадесетог века, за Степановчане познати и заслужни др Јован Поповић, у своме Дневнику написао је: „Село је било ту и оно се издалека блистало са својим крововима покривеним црвеним црепом. Недостајао је  тротоар и плочник. Њих брђане, навикнуте на оцедито земљиште, давило је бачко блато. Зато их није било тешко наговорити да изграде себи тротоар. Требало је само пронаћи како да се дође до средстава за то“. Написао је:  „…добар је то народ, издржљив и сналажљив. Степановићевцима, нарочито онима што су до изградње Степановићева живели на „ Henrike“ ја сам био најближи лекар (до 1922.), па су тако они мене тражили и нашли. Остале добровољце и колонисте ја сам тражио јер сам сматрао да нам је дужност да се тим људима нађем на помоћи у њиховим најтежим данима. Они су дошли у ове крајеве махом на гола земљишта и без најпотребнијих алата и пољопривредних справа, често без запреге, односно са врло слабом запрегом за обделавање пет хектара војвођанске оранице, чему они уз то, још нису били вични…“. После скоро једног века, поновићемо написане  речи др Јована Поповића о Степановчанима: „…добар је то народ, издржљив и сналажњив“. Добар народ је хуман народ, а они су за своју хуманост добили вредно признање „Златна плакета за најплеменитији колективни подвиг“, 2016. Плакета се додељује  у традиционалној акцији  листа Вечерње новости, дугој више од пола века. Мештанин, Хаџи Борисав Бига: „Свако је учествовао колико је могао!“  Својим мештанима, тешко оболелим родитељима  четворо деце, својом сналажљивошћу и слогом су исплатили банчане кредите, које су дигли за кућу.  Организовали су серију акција (концерте, фудбалски турнир итд) и тако оболелима и њиховој деци обезбедили сигуран кров над главом.Тиме су одржали лекцију из солидарности другима. (Плакету је доделио жири:  Матија Бећковић, Тања Бошковић, Душан Ковачевић, Рада Ђуричин, Дејан Бодирога, Александар Шапић, пуковник др Драган Динчић и генерални директор Компаније Вечерње Новости“, Ратко Дмитровић).

Прошло је сто година од ратовања на Солунском фронту за нову државу Краљевину Југославију. Она нестаде новим ратом после кога је створена нова Југославија, федерација која је веома брзо преформирана у конфедерацију, а ни социјалистучко уређење  са братством и јединством није могло очувати јединствену државу,  деведесетих година лако пуче мехурна  држава са тешким крвљу натопљеним последицама. Ништа од јединства на вештачком братству!  Наравно, у новој међународној територијалној подели света, одиграло се много тога независно од воље обичног човека  Балкана, па и нас у тој држави.

Веза са завичајем предака

Дејтонским споразумом  (1995.), Босна и Херцеговина је  подељена на: Федерацију БИХ (федерација муслиманско-хрватска) и Републику Српску. Тада су дељене општине (Столац), планине (Хргуд) реке… О збиваљима у крају својих предака,  Степановчани се могу интересовати преко Online штампе (Интернет штампе) Републике Српске:  Глас Српске, Прес РС, Посебно издање Вечерњих новости за Републику Српску итд.

Српски крајеви у Хрватској су опустели…

Сећајући се завичаја својих предака- Херцеговине, Лике, Босне итд.,  Степановичани обележвају датуме везане за Велики рат и колонизацију у место које су им изградили добровољци тога рата. Међутим, из Књиге утисака, формиране  на обележавању 20. годишњице ослобођења, 1964. године, може се видети  да је био прекида у обележавању важнијих догађаја за село, што је била карактеристика за цеу земљу.

Обележена је и 25. годишњица ослобођења, 1969., а од тада до 1991. године, нема забелешки. Од 2009. године, Степановичани  сваке године обележавају Дан села-Видовдан. Значајну улогу у обележавању значајних датума, има сеоска библиотека, која је формирана 1929. године.  Прикључена је Народној библиотеци у Новом Саду 1960. Године, као огранак „Никола Тесла“  у Степановићеву.  Библиотека  има преко 11.000 књига, и 316 чланова, што значи да је сваки шести мештанин члан библиотеке.

Из Књиге утисака 2010:  „Изложба је предивна. Свака част!“ …„Хвала свима који су освежили ова сећања. Ово је незаборавно!“…„После посете Српској кући на острву Крфу и спомен костурнице на Видоу, ова изложба покреће једнаке емоције.“ Вредна је помена изложба Настанак нових насеља у Војводини после Првог светског рата, са посебним освртом  на део Добровољачка колонија Степановићево. У Књизи утисака, на  Видовдан 2018. године,  између осталог, забележено је: „Све похвале Вучковић Милени на дугогодишњем труду на образовању становништва. Амбуланта Степановићева“;  „Уживали смо у поставци и дружењу. У име ученика I разреда. Учитељица В.М „

Ученици основне школе „Алекса Шантић“ у народној ношњи представљају добровољце, осниваче  Степановићева, 2018.

Из Степановићева се види Фрушка Гора са највишим врхом ( Црвени чот, 439 м.н.в.). Потомке Херцеговаца у селу подсећа на  Хргуд (1108 м.н.в) у Херцеговини, потомке Личана на обронке Велебита.  Хргуд је краћа а виша планина, али  и она  је политички  подељена.  Источни део припада општини Столац у Федерацији БИХ, а други  општини Берковићи, Републици Српској. Има шума, ливада и растиња,  али  ретка насеља, у којима је мало Срба. Велебит је Хрватски, а испод њега, су опустела српска села-агресивном хрватском  војном акцијим Олуја 1995.

А т а р а х и а  у  Степановићеву

Али у Степановићеву, добровољачкој колонији,  наилазимо и на вредан пажње интересантан спој завичајног, давно заборављеног начина живота у природним условима  Херцеговаца  у далекој постојбини предака и  њиховог потомства, рођеног у равној српској покрајини Војводини.

Потомци Аћима Радишићa,  носиоца Златне Карађорђеве звезде са мачевима, Степановићево, 2017.

Унука Аћима Радишића,  носиоца Златне Карађорђеве звезде са мачевима, највишег ратног признања Краљевине Србије,  Снежана А. Радишић, професорка филозофије у Медицинској школи „7. април“ у Новом Саду и познатој Карловачкој гимназији,   „филозофски“  се  определила да већ известан број година производи здраву храну, на имању од 28 ари у Степановићеву. Не би то било необично да то парче земље од 28 ари није докупио њен деда Аћим, давне 1935. године. Сваки педаљ је за породицу Радишић историјски вредан! Називају га Аћимово парче! Вероватно Епикур са Самоса, филозоф из врта има утицаја на Снежанино определење да има свој врт, да уз редован просветни посао своје слободно време ту користи. Врт је   назвала Атарахиа. Јер, ”… основна претпоставка епикурејства је да извор позитивне мотивације почива на задовољству, али таквом задовољству које, у дуговечној перспективи неће довести до више патње и страдања него што доноси пријатност”.  Како каже Аћимова унука, у  пољу, на њиви, осећа задовољство, спокојство и мир, „наравно, кроз непрекидну акцију“, копајући и плевећи њиву, па иaкo  баш  не признаје,  уз просветну плату,  има и неку материјалну корист.  Идеја заједничке баште  (Commynity gartens)  настала осамдесетих година у Аустралији, брзо се ширила по свету, а баш у Мелбурну дуго година живе њене  сестре Добрила и Биљана са породицама, и на породичном окупу  у Степановићеву, Снежин  врт  Атарахиа их све емоционално веже за  корене у далекој  Херцеговини, завичају њихових  предака, а нарочито на деде Аћима, Лазара и  Васиља Радишића. Обронци Фрушке Горе их подсете на херцеговачки Хргуд, о којем су слушале разне приче, које преносе млађим нараштајима. Као да  тишина  у Атарахии у Степановићеву чува њихове  претке.

Овако је почело на Аћимовом парчету – „Атараxии“ у Степановићеву

У далекој Дабрици и којој данас живи  само око 300  људи (око 130 Срба), људи се баве производњом биља, нарочито лековитог смиља.  Данас је тај крај очишћен од Срба Херцеговаца. Оно мало што је остало наставља традиционално да се бави  земљорадњом и сточарством. Међутим, постаје веома уносна производња мирисног и лековитог смиља.  Некада је коришћено као самоникла биљка, данас постоје хектарске плантаже. По узору на претке, који су то биље сакупљали,  професорка философије  у равној Бачкој почиње  гајити и ту мирисну лековиту  биљку. Почела је да гаји и медоносно биље, јер се син Владан, студент права,  праунук Аћима Радишића,  почео бавити  пчеларством. Иако је на некадашњем Маријином мајуру гајено  пчеларство, те Владаново пчеларство може подсећати на ту традицију, али, оно Радишиће више подсећа на родни крај њихових предака у Херцеговини.                    

 

Владан Копривица на Српском гробљу у Солуну, 2013.

Као шеснаестогодишњи гимназијалац, Владан Копривица је 2013. године одао почаст страдалим Солунцима, посетивши Зејтинлик, евоцирајући и потврђујући  приче своје породице на страдање свога прадеде Аћима и његове браће Васиља и Лазара Радишића, као и хиљаде других ратника. Радишиће  су убиле  усташе муслимани  на  Видову пољу  и бацили у јаму 1941. године, не знају у коју. По причама старијих, што је потврђено у више записаних текстова,  у  Стоцу и околним селима,  од 22. до 28 јуна похапсили  су све мушкарсце од 16 до 60 година, са наредбом: „Не треба оставити ни српску мачку, а камоли дијете.“ Према непотпуним подацима, на Видовом пољу, 1941. године, убијенo је  и бачено у јаму око 15 људи из села Дабрице, општина Берковићи.

Ако до сада бар неки сокак или улица у Степановићеву није добила име по овом великану витезу, породица Радишић се одужила колико је могла. Ту је Атарахиа на Аћимовом парчету од 26 ари.

Извори:

Вајс др Арчибалд Рудолф: Чујте Срби!, Логос, Београд, 2006.

Гаћеша, Никола: Аграрна реформа и колинизација  у Бачкој 1918-1941,  Матица Српска,  Нови Сад, 1968

Ерић, Миливоје: Аграрна реформа и колинизација у Југославији 1918-1941, Веселин Маслеша, Сарајево, 1958

Миловић, Гојко: Установе аграрне реформе Краљевине Југославије 1919-1941, удк 930.332.2(497.1) „191971941“

Узелац, Душан: www.arhivpozarevac.org.rs/dokumenta/ srbija i branicevo u velikom ratu web.pdf…Србија и Браничево у великом рату 1914-1918., Историјски архив Пожаревац, 2014.,  посебна издања

Бркић, инг. Владимир Бркић проф. Васа С. Колак. СТЕПАНОВИЋЕВО монографија (1919-2.000), „Медитекс“ Сепановићево, 2002.

Каталог одликовања Републике Србије, војних спомен-медаља и војних споменица, Министарство одбране, Београд, 2016., дигитализовано издање, ПДФ

Колак, Васо: Добровољачка колонија Степановићево, 1956., Матица Српска, рукописно оделење

Колак, Васо Илија Петровић: Добровољачка колонија СТЕПАНОВИЋЕВО, цветник, Нови Сад, 1999.

Корица- Аћимовић, Зорица: Пригревица, САНУ, Београд, 1997.,   Портал Порекло,  Дигитална библиотека хронике села

Петровић, Илија: Степановићево 1919-1945 (Друго поправљено издање), Нови Сад, 2009.

Стојаковић, Михајло: Српски добровољци у у ослободилачким ратовима, Дневник, новембар 1993. године; фељтон од 8.до 25 новембра 1993.

https://www.seribd.com/document/299264931/štasam-video- i-preživeo-u-velikim-danima-saopštenja-jednoga-prijatelja-iz-teških-vremena-ra-rajs

Архив Војводине: Кутија  бр. 420 – Сумарни садржај кутије АП на великим поседима у општини Степановићево

Архив Војводине, фонд  бр. 98  Комисија за ликвидацију АП, Нови Сад (1919-1941.)- поседи ослобођени од аграрне реформе

Архив Војводине, фонд бр.99- Комисија за ликвидацију АП-Вуковар (1919-1941)

Нови Сад, 5. новембра 2018.

АУТОР: Зорка Корица-Аћимовић


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top