Срби у Белом Манастиру (Барања)

24. септембра 2015.

коментара: 13

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић

Насеље Бели Манастир развило се на рудини Саркању, између шума Хаљево и Адице, на благим падинама Банске косе. Место се у изворној грађи спомиње почетком XVIII века. Сви називи – топоними су у вези са манастирима који су постојали у овом месту. Према подацима из 1751. године, насеље је имало 73 породице правосалвне вере, а 1922. године добија назив Бели Манастир. Године 1924. у Белом Манастиру живи 425 Срба.

Према старим шематизмима, парохија постоји већ 1777. године. Те године парох Павле Калајџић уводи матичне књиге.

Парохијска црква, посвећена светом архангелу Михаилу, изграђена је 1771. године. Храм се налази на периферији града.

Постојали су крстови у центру Белог Манастира, Шећеране и Брањиног Врха, али су минирани и порушени после мирне реинтеграције 1997. године.

Летопис парохије се води од 1954. године.

У канцеларији се чувају матичне књиге рођених и крштених, венчаних и сахрањених од 1878. године. Део матичних књига налази се у државном матичном уреду.

Број домова и верника по насељима: Бели Манастир 289 домова са 752 душе; Шећерана 8 домова, 12 душа; и Брањин Врх 1 домаћинство, 2 душе. Укупно 305 домова са 780 душа.

Око 190 мешовитих или српских домова не прима свештеника.

Многа домаћинства исељена су у треће земље, а нису одјављена у Белом Манастиру, стога подаци нису релевантни, што се тиче државне статистике.

По државној статистици из 2001. године на територији града живи 10986 становника, од чега Срби чине 26,58% (2920). Српској цркви припада 26,40% или 2900 верника. Српски говори 11,64% становништва. Године 1924. Бели Манастир је имао 425 српских душа и био парохија VI класе.

У 2007. години парохије Белог Манастира имале су 524 дома са 1047 душа.

ИЗВОР: Душан Колунџић, Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске, Београд, 2009, стр. 81-83

[toggle title=”ПОРОДИЦЕ ПОПИСАНЕ 1554. И 1591. ГОДИНЕ”]Bakas, Balik, Bánó, Beke, Boros, Dávid, Ferenc, Horvát (2x), Királ, Kis, Komás, Kovács, Kulin, Monyar, Nagy, Obán, Orsola, Patócs, Sánta, Som, Szabó (5x), Szege, Szöke, Szücs, Taró, Telek, Tód (4x), Tökes, Tökös, Vajda, Varga, Vas (1554); Beke (2x), Bencse, Bogár, Bögyes, Hicse, Horvát, János, Jó, Kovács, Nagy (2x), Orbán (2x), Ovatos, Pétar, Petör, Pint, Poroszlo, Racsa, Szabó, Timár, Tot (2x), Vajda (3x), Varga (1591).

ИЗВОР: Claus Heinrich Gattermann, Die Baranya in den Jahren 1686 bis 1713, Göttingen, 2005, str. 449-450[/toggle]

[toggle title=”ПОПИС СИСТЕМАТСКЕ КОМИСИЈЕ ИЗ 1715. ГОДИНЕ”]Stojko Kosmanovics, Milosin Bosnyak, Vaszil Mihalylovics, Milics Radanovics, Bogdan Bosnyak, Sivko Bosnyak, Radusinicsa.

ИЗВОР: Az 1715. évi országos összeírás[/toggle]

[toggle title=”ПОПИС СИСТЕМАТСКЕ КОМИСИЈЕ ИЗ 1720. ГОДИНЕ”]Milicz Bosnyak, Sztojko Kozmanovicz, Vaszil Mihalovicz, Bogdan Bosnyak, Sivko Bosnyak, Radoszonicsa, Elia Bosnyak.

ИЗВОР: Az 1720. évi országos összeírás[/toggle]

[toggle title=”ПОПИСАНИ У БЕЛОМ МАНАСТИРУ 1766. ГОДИНЕ”]Banacz Petar, Banacz Raczko, Banac Szimo, Birjanacz Sztoissa, Bogdanovicty Sztoissa, Bosnyak Mitar, Bosnyak Petar, Dosakovich Sztojan, Gazdics Todor, Gojkov Jovan, Jasnos Jovan, Janos Pavao, Jovics Gligoria, Kalacsich Jovan, Kassanin Mihajlo, Kovach Marko, Mihjlov Ignatia, Poznanov Jovana, Prekodravacz Jovan, Prikodravacz Gyuko, Subassa petar, Szladity Mla, Sztanivukovity Gyuragy, Sztojkovity Sztojan, Titosacz Avram, Vakanacz Gligoria, Vakanacz Jefta, Vakanacz Lazo, Vakanacz Tyiro, Vaszilovich Petar, Vidich Alexa, Vidics Mitar, Vucskovich Manojlo.

ИЗВОР: MOL, Theresianisches Urbarium 1767[/toggle]

[toggle title=”ПОПИС ЗЕМЉЕ ИЗ 1828. ГОДИНЕ”]Georgius Meister, Georgius Jager, Josephus Emert, Josephus Erhard, Franciscus Albert, Joannes Einfinger, Matheus Horvath, Georgius Klotz, Josephus Konig, Casparus Kornmayer, Josephus Knaidl, Casparus Szeiller, Vidua Defusz, Matheus Krebesz, Josephus Szeiller, Josephus Valter, Martinus Ripper, Jacobus Czener, Matheus Brandt, Nicolaus Heuperger, Casparus Muller, Josephus Tegenhart, Josephus Prieszberger, Stephanus Gaszt, Judans Philippus Resenb, Mathias Gyurokovits, Petrus Alberth, Kilianus Geisner, Joannes Stein, Michael Breszler, Nicolaus Khol, Mathias Bruszt, Fridericus Hohend, Christophorus Appl, Joannes Brand, Georgius Szeiller, Cyrillus Csornvits, Joannes Kollman, Adamus Altman, Joannes Schmeltz, Joannes Schneider, Joannes Schrem, Fabianus Frfilich, Laurentius Lang, Joannes Klein, Laurentius Krezer, Franciscus Sziegler, Jacobus Binder, Jacobus Okerst, Franciscus Mayer, Fabianus Konig, Michael Opantsar, Peitcrhuasels Fzuisncdheerr, Georgius Gasztner, Andreas Oberth, Paulus Hengl, Andreas Melcher, Petrus Ruff, Joannes Krozer, Valentinus Haner, Josephus Schneider, Matheus Kraft, Joannes Staub, Joannes Fuhrer, Josephus Kram, Christoph Einfinger, Josephus Fuchs, Philippus Loner, Antonius Peninger, Joannes Ruff, Joannes Folk, Sebastianus Khomer, Adamus Kommayer, Henricus Schneider, Sebastianus Neuland, Francis Bernyevaratz, Jacobus Kersztin, Samuel Vajaszinov, Cyrillus Popovits, Georgius Banacz, Philippus Vernyevartz, Stephanus Vakanyats, Demetrius Vakanyats, Jeremias Banatz, Elias Vakanyatz, Georgius Kassanin, Jeremias Banacz, Joannes Bosnyak, Andreas Klotz, Joannes Bolmanatz, Maxim. Gyurkovits, Mathias Maximovits, Jevta Vujevics, Stephanus Maximov, Josephus Mihajlev, Joannes Vichman, Romanus Kovatsev, Jacobus Jovits, Elias Bosnyak, Franciscus Getto, Georgius Lang, Stephanus Vakanyacz, Gyurieza Mihajlev, Demetrius Mihajlev, Alexander Kalaiesics, Josephus Bogdanov, Alexius Vuskovits, Jeremias Vekanyacz, Joannes Handstein, Josephus Ekhardt, Stephanus Vickts, Procopius Jelits, Stephanus Vujaszinov, Adamus Frank, Lazarus Bozsics, Cusmannus Bernyevar, Andreas Milorod, Jeremias Mihajlev, Demetrius Bozsits, Athanasius Vakanyatz, Sebastianus Engl, Nicolaus Nikolits, Antonius Holtz, Andreas Jaradam, Josephus Horvath, Josephus Bruszt, Paulus Popovits, Nicolaus Bauer, Thomas Tausch, Petrus Herman, Georgius Handstein, Joannes Mink, Josephus Vigant, Joannes Mezner, Georgius Lang, Andreas Khaidl, Jacobus Czener, Paulus Frech, Joannes Frech, Joannes Alberth, Franciscus Nemeth, Phlippus Szonhalter, Georgius Scheksz, Joannes Konig, Marcus Jerger, Christoph. Gillming, Joannes Lang, Michael Fischer, Georgius Schneider, Christoph. Tachtler, Martinus Krell, Josephus Zavaros, Stephanus Czigler, Joannes Mergl, Elias Radovanov, Christoph. Fischer, Theophilus Vakanatz, Blasius Orohoczi, Jovitha Miskovits, Andreas Lenhardt, Joannes Told, Antonius Meiling, Joannes Heuperger, Thomas Frech, Josephus Jerger, Ignatius Lenkovits, Adamus Khorner, Joannes Bauer, Stephanus Banatz, Joannes Brevadovits, Timus Vakanatz, Communitatis Domus, Michael Horvath, Communitatis Domus, Joannes Henezog, Alexander Tattari, Joannes Binder.

ИЗВОР: Martha Remer Connor, GERMANS & HUNGARIANS 1882. Land Census Baranya County Hungary, Las Vegas, 1991, str. 275/276[/toggle] [toggle title=”ДОМАЋИНСТВА И КРСНЕ СЛАВЕ ПОПИСАНЕ 2015. ГОДИНЕ”]

Адамовић (Трифундан), Алаповић (Ђурђевдан), Анђелић (Никољдан), Багић (Јовдандан), Бајић (Лучиндан, Никољдан), Барбировић (Ђурђревдан), Бачванин (Ђурђевдан), Бекић (Стефандан), Белић (Ђурђевдан), Бероња (Јовандан), Бертић (Стефандан), Бобера (Јовдандан), Богуновић (Јовандан), Божић (Стефандан), Бојанин (Стефандан), Борјанић (Симеондан), Бошњак (Ђурђевдан), Бранковић (Аранђеловдан), Брженац (Ђурђевдан), Брновић (Света Петка), Брњеварац (Јовандан), Будимир (Аранђеловдан), Буха (Димитријевдан), Вакањац (Игњатијевдан), Васиљевић (Никољдан), Видовић (Ђурђевдан), Вранеш (Никољдан), Вујатовић (Никољдан), Вукадиновић (Јовандан), Вуковић (Јовандан), Вученовић (Ђурђевдан), Вучић (Нова Година), Гердешић (Ђурђевдан), Грујић (Никољдан), Дамјанић (Илиндан), Дамјановић (Ђурђевдан), Дашић (Јовандан), Дворнић (Пантелејмондан), Драгомировић (Аранђеловдан), Драгосављевић (Јовандан), Ђаковић (Ђурђевдан), Ђорђевић (Алимпијевдан), Ђукић (Никољдан), Ђурђевић (Стефандан), Ђурић (Стефандан), Ђурковић (Никољдан), Живковић (Јовандан, Алимпијевдан), Зец (Никољдан), Илић (Свети Козма и Дамјан), Јабука (Никољдан), Јанковић (Игњатијевдан, Ђурђевдан, Света Петка), Јаснић (Ђурђевдан), Јеличић (Никољдан), Јовановић (Стефандан, Јовандан, Ђурђиц), Јовичић (Никољдан), Карагаћа (Ђурђевдан), Кашанин (Стефандан), Кецман (Вартоломејевдан), Кљајић (Јовандан), Кнежевић (Пантелејмондан, Аврамијевдан), Ковач (Стефандан, Аранђеловдан, Никољдан), Ковачевић (Трифундан, Ђурђевдан), Костић (Аранђеловдан), Крезић (Никољдан, Ђурђевдан), Крњаић (Јовандан), Крстиновић (Симеондан), Крстић (Димитријевдан, Аранђеловдан), Курлагић (Стефандан), Лазаревић (Димитријевдан), Лакета (Јовандан), Лакичевић (Никољдан), Лечић (Аранђеловдан), Ливазовић (Јовандан), Лујић (Јовандан), Љепојевић (Никољдан), Мајсторовић (Свети Климент), Максимовић (Трифундан), Малбаша (Никољдан), Маливук (Јовандан, Томиндан), Малинић (Симеондан), Манић (Никољдан), Манојловић (Ђурђевдан), Маријановић (Игњатијевдан), Марчета (Јовандан), Матић (Лучиндан), Мијатовић (Никољдан), Миленковић (Света Петка), Милеуснић (Никољдан), Милићевић (Никољдан), Миловановић (Јовандан, Трифундан), Миловац (Никољдан), Милошевић (Ђурђевдан), Мишљешић (Никољдан), Митровић (Часне Вериге), Михајловић (Ђурђевдан, Аранђеловдан, Алимпијевдан), Мишановић (Ђурђевдан), Мишковић (Никољдан), Мишљеновић (Ђурђевдан), Младен (Лазарева Субота), Мокрицки (Јовандан), Момчиловић (Никољдан), Мрђа (Никољдан), Нада (Лазарева Субота), Надовеза (Стефандан), Наумовски (Никољдан), Ненадић (Никољдан), Николић (Алипмијевдан, Никољдан), Новаковић (Ђурђевдан), Његомир (Јовандан), Обрадовић (Стефандан), Огњеновић (Јовандан, Ђурђевдан), Освалд (Аранђеловдан), Остојић (Ђурђевдан), Пајић (Ђурђевдан), Парабак (Стефандан), Петковић (Јовандан), Петровић (Стефандан, Никољдан), Пешић (Ђурђевдан),Плавшић (Симеондан), Познановић (Ђурђевдан), Прокић (Стефандан), Прусац (Ђурђевдан), Радивојевић (Алимпијевдан), Радовановић (Стефандан), Радојчић (Никољдан), Радошевић (Ђурђевдан), Ракић (Ђурђевдан), Ристић (Стефандан, Ђурђевдан), Ристовски (Стефандан), Савановић (Никољдан), Саркањац (Јовандан), Секулић (Ђурђевдан), Сердар (Јовандан), Симић (Јовандан), Сладаковић (Ђурђевдан), Смиљанић (Симеондан), Станић (Јовандан), Станковић (Томиндан), Стојан (Лазарева Субота), Стојановић (Јовандан), Стојковић (Крстовдан), Страјнић (Никољдан), Сутарић (Стефандан), Танасијевић (Стефандан), Теофиловић (Никољдан), Тешановић (Стефандан), Тешић (Никољдан), Тишма (Јовандан), Товјанин (Марковдан), Томић (Свети Козма и Дамјан), Тривуновић (Аранђеловдан), Трнинић (Никољдан), Ћирић (Аранђеловдан), Ћук (Аранђеловдан), Хорват (Јовандан, Ђурђевдан, Аранђеловдан, Никољдан), Цевек (Ђурђевдан), Цурић (Ђурђевдан), Чавић (Никољдан), Ченгија (Стефандан), Чубра (Никољдан), Џамбас (Лучиндан), Шакић (Ђурђевдан), Шапић (Трифундан), Шикања (Стефандан), Шиљић (Јовандан), Шимић (Никољдан), Шћекић (Стефандан).

Напомена: Ови подаци нису до краја потпуни, ако се узме у обзир податак из 2009. године, да православног свештеника у Белом Манастиру не прима 190 мешовитих или српских домова, што даље значи да бар за један део породица не знамо које крсне славе прослављају.

ИЗВОР: Попис свечарских водица Српске правосалвне парохије беломанастирске за 2015. годину; Душан Кујунџић, Први шематизам Спархије осечкопољске и барањске, Београд, 2009, стр. 83[/toggle]

[toggle title=”СПИСАК СВЕШТЕНИКА У БЕЛОМ МАНАСТИРУ ОД 1767. ДО ДАНАС”]Игњатије Гојковић (1767-1785), Димитрије Зернић (1786-), Лазар Поповић (1786-1787), Максим Кузмановић (1787-1807), Николај Кузмановић (1807-1814), Ефтимије Гојковић (1815-1830), Гаврил Арсић (1839-1836), Петар Парабак (1836-), Урош Марјановић (1836-1842), Павле Калајџић (1842-1886), Цветко Милић (1886-1887), Константин Гојковић (1887-1898), Цветко Милић (1898-1900), Исидор Бошњак (1900), Милош Милић (1900-1906), Дионисије Мијатовић (1906-1908), Светозар Панић (1908-1923), Душан Андрић (1923-1924), Милутин Петровић (1924-1941), Владо Кљајић (1991-).

Недостају подаци за период од 1941. до 1991. године.

ИЗВОР: Милан Дујмов, Листа свештеника Српске православне епархије Будимске, Будимпешта, 2013, стр. 51-52[/toggle]

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. vojislav ananić

    Александар Хорват
    (Филозофски факултет у Новом Саду, Србија)
    ПРОМЈЕНА ИМЕНА НАСЕЉА
    У БАРАЊИ 1922. ГОДИНЕ
    (Прилог проучавању барањских ојконима)
    УДК: 811.163.42(497.5 Барања)”1922”
    Прегледни рад Примљено: 18. 1. 2014.

    Барања је Тријанонским мировним уговором 1920. подијељена између Мађарске и Краљевине СХС. Мањи, јужни дио подручја припао је југославенској држави. У складу с државном политиком демађаризације у крајевима бивше јужне Угарске, 1922. извршена је промјена имена мјеста у Банату, Бачкој и Барањи. Промјена имена насеља у Барањи углавном се темељила на приједлогу жупанијског школског надзорника Милана Ђ. Ћосића из просинца 1920. Мађарски називи су замијењени славенским именима мјеста, која су остала у употреби до данас.
    Кључне ријечи: Краљевина СХС, Барања, барањски ојконими, Милан Ђ. Ћосић, демађаризација

    Послије завршетка Првог свјетског рата, подручја јужне Угарске, Банат, Бачка и Барања, нашли су се под окупацијом српске војске. Славенски представници тих подручја су на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. студенога 1918. одлучили да се прикључе Србији, односно будућој југославенској држави. Мировним уговором потписаним у Трианону 4. липња 1920. одређене су границе мађарске државе и њених сусједа. Барања је, као једно од спорних подручја, подијељена између Мађарске и Краљевине СХС. Мањи, јужни дио покрајине, површине 1147 km, припао је југославенској држави. Међутим, војска и администрација Краљевине СХС тек су у коловозу 1921. напустиле Печух и дио Барање који је припао Мађарској. Пошто је од некадашње Барањске жупаније Краљевини СХС припао само тзв. „барањски трокут“, поставило се питање административног статуса југославенске Барање. Властима је било јасно да јужна Барања не може функционирати као посебна жупанија, али и да је превелика да би била организирана само као посебан срез. У коловозу 1921. одлучено је да подручје буде подијељено на два среза (округа): батински и дарђански. Батински срез чинило је сљедећих 12 опћина: Батина (Kiskoszeg), Драж (Darazs), Дубошевица (Dalyok), Гајић (Hercegmarok), Топоље (Izsep), Подоље (Nagybodolya), Брањина (Kisfalod, Kisfalud, Baranyakisfalud), Поповац (Baranyaban), Котлина (Sepse), Суза (Csuza), Змајевац (Vorosmart) и Брањин Врх (Baranyavar), с државним добром Беље у Кнежеву (Foherceglak), које је потпало под администрацију опћине Брањин Врх. Дарђански срез чиниле су сљедеће 22 опћине: Дарда (Darda), Чеминац (Laskafalu), Козарац (Keskend), Тврђавица (Kиsdarda), Бели Манастир (Pelmonostor), Кнежеви Виногради (Hercegszolos), Грабовац (Albertfalu), Каменац (Ko), Јагодњак (Kacsfalu), Болман (Bolmany), Биље (Bellye), Копачево (Kopacs), Вардарац (Vardaroc), Подравље (Jenofalva), Каранац (Karancs), Луг (Lasko), Петловац (Baranyaszentиstvan), Нови Бездан (Ujbezdan), Торјанци (Toиjancz), Барањско Петрово Село (Petarda), Луч (Locs) и Шумарина (Benge). Уредбом владе Краљевине СХС о подјели земље на 33 области из травња 1922. одлучено је да дарђански и батински срез уђу у састав Бачке области са сједиштем у Новом Саду. Међутим, проведба ове одлуке није ишла брзо ни лако. У Банату, Бачкој и Барањи процес увођења области трајао је све до 1927. Истодобно су паралелно постојале старе жупаније, али и нове области, које се нису територијално поклапале. И послије повлачења југославенске администрације из Печуха, Барањска жупанија наставила је функционирати у Дарди, како би обавила читав низ послова, као што су збрињавање избјеглица и оптаната и коначно разграничење с Мађарском. Тек 1. рујна 1923. Барањска жупанија прикључена је Бачкој жупанији, која се од тада зове Бачко-барањска жупанија. Један од послова Барањске жупаније био је и промјена имена барањских насеља. Међутим, прије анализе карактера промјене имена мјеста 1922. потребно је нешто рећи о старим барањским ојконимима. Најозбиљнију анализу ове проблематике написао је Крешимир Међерал-Сучевић у чланку „Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима“, а тим проблемом бавили су се и Анте Секулић у књизи Хрватски барањски мјестописи и Стјепан Секереш у раду Антропонимија и топонимија јужне Барање. Највећи утјецај на имена барањских мјеста прије 1922. имао је шаролик етнички састав становништва, па је у старим ојконимима могуће пронаћи мађарске, њемачке и славенске ријечи. Име насеља Петарда први пут се јавља 1554. Познате су и старије верзије назива из XIII стољећа, веома сличног облика. Ријеч је вјеројатно славенског поријекла, а потјече од имена локалног феудалца на чијем се посједу налазило насеље. Kиskdszeg (пучки Батина Скела, њемачки Donau-Daru-Wиnkel) долази од мађарских ријечи кб „камен“ и szeg „угао, руб“, а притом се мисли на високу обалу Дунава. Префикс kиs „мален“ додан је како би се име мјеста разликовало од имена града Koszega у Мађарској. Pelmonostor (пучки Моноштор) добио је име према самостану из XIII. стољећа који се ту налазио. Ријеч Pel је нејасна и можда се односи на локалну феудалну породицу или туркијску ријеч pel/bel „брежуљак, хумак“. Насеље је спомињано у изворима и под називима Baranyamonostor и Majsmonostor, такођер према једној феудалној породици. Назив Bellye (пучки Биља) мађарског је поријекла, а односи се на особно име. Bolmany је назив њемачког поријекла и долази од особног имена Abelmann. Касније је у мађарској верзији почетно А- погрешком испуштено као одређени члан. Baranyakиsfalud (пучки Kišfaluba, њем. Kleиndorf) долази од мађарских ријечи falu „село“ и kиs „мален“. Код Baranyavara (пучки Брњевар) први дио имена потјече од славенског имена „Брана“, како се можда звао први барањски жупан. Цијела жупанија, Baranyavar megye, добила је име по том мјесту. Међутим, није искључено да се име насеља може повезати с именом стародревног самостана Брана св. Михаела Арканђела, који се већ 1093. први пут спомиње у изворима, а био је смјештен изнад данашње Брањине на брду Банска Коса. Назив Laskafalu (пучки Vaškvaluba, њем. Laskafeld) вјеројатно потјече од мађарског личног имена. Darda (пучки Тарда) може бити пријевод мађарске ријечи која значи „копље“, но вјеројатније је да име потјече од славенског придјева „тврд“, што се уочава код старијег писања имена мјеста – Турда. Према томе, име је можда везано за стару тврђаву пред римским градом Мурсом. Постоји и теорија да је то име келтског поријекла. Ојконим Darazs вјеројатно потјече од славенског особног имена. И Dalyok je такођер име славенског поријекла (чешки Dalek, пољски Dalek, руски Далеки). Постоји могућност да је име у вези с топонимом Даљ. Hercegmarok долази вјеројатно од особног имена Марк и касније придоданог Херцег, према племићкој породици Herczeg која је у прошлости владала тим крајем. Albertfalu (пучки Албертово) добило је име према саском надвојводи Albertu Kazиmиru Augustu. Поријекло ојконима Kacsfalu (пучки Качвала, њем. Katschfeld) је у комбинацији мађарског особног имена Kacs и ријечи falu „село“. Постоји мишљење да је Kacs уствари турска ријеч gač „бјежи, спашава се“. Име насеља Кб (пучки Кува) долази од мађарске ријечи за „камен“. За Karancs постоје теорије да име долази од ријечи garancs „грумен“ или турске ријечи qorumčи „гарава тканина“. Ојконим Hercegszolos (пучки Суљош, њем. Weиngarten) састоји се од ријечи szolos „виноград“ (ту су се налазили виногради надвојводе Alberta) и herceg „кнез“. Име Kopacs вјеројатно долази од славенске ријечи „копач“, али постоји могућност да му је поријекло у мађарским ријечима kopancs/kopacs „зелена кошуљица плода; дјетлић“. Поријекло имена Sepse (пучки Сепша) је у мађарском особном имену или ријечи szep „леп“. Име Keskend (њем. Geиsdorf) долази од мађарске ријечи keskeny „узак, узина“, што се може односити на узак земљишни посјед у прошлости, окружен густом шумом. Име Ldcs (пучки Луч) долази од особног имена Leus. Lasko (пучки Лашково) је ријеч славенског поријекла, односно умањеница која значи „шумица“ (усп. руски „лужков“). Ujbezdan је настао колонизацијом радника из Бездана у Бачкој 1864. који су свом новом насељу дали то име. Име Baranyaszentиstvan је патроциниј. Топоним Nagybodolya (пучки Бодоља) можда долази од особног имена Бодола, које је вјеројатно славенског поријекла (нпр. Будило или Бодило). Префикс nagy „велик“ додан је због разликовања у односу на друга мјеста с истим именом. Према другој теорији, поријекло имена је од славенске ријечи „подоље“, због конфигурације терена око села. Постоји и мишљење да је то старо име по дивчици, бодљикавом корову, па отуд име „Бодља“. Име Jendfalva има поријекло од особног имена Jeno, односно Eugen(иje), према војсковођи Еугену Савојском који је имао дворац у близини насеља. Ојконим Baranyaban, односно топоним ban „бан“, долази из туркијских језика. Назив Csuza може се повезати с особним именима. Један од чланова породице Chak, која је имала посједе у Барањи, звао се Самуел de Chuza. Име мјеста може имати везе и са славенским презименима Чуса или Чузе. Benge (пучки Бенга) мађарска је ријеч за „кркавину, пасјаковину“. Назив Izsep долази од особног имена Ifep, Isyph, премда се можда ради и о ријечи турског поријекла. Име Torjancz је славенска ријеч. Вјеројатно потјече од ријечи тор за јањад и овце, али може бити и да су га у прошлости населили „људи из Торје“, мјеста у данашњој Трансилванији. Kиsdarda (њем. Lanzenau) је на мађарском „мала Дарда“. Ојконим Vardaroc долази од старомађарске ријечи daroc, што је означавало ловца који се бавио уклањањем коже, крзна и рогова с убијених животиња. Префикс Ваr је додан јер је мјесто у прошлости припадало Baranyavaru. Vorosmart у пријеводу с мађарског значи “црвена обала” (voros „тамноцрвен, румен“ и mart „обронак, обала ријеке“). Према народној предаји, име потјече од имена веома немилосрдне племкиње Vereš (Црвене) Marte. У Барањи је постојало и неколико пустара (мађ. puszta) које пригодом административне организације Батинског и Дарђанског среза 1921. нису добиле статус опћина, а међу њима најзначајније су: Foherceglak, Keskenyerdo, Frиgyesfold и Braиdafold. Назив Fdherceglak (пучки Лак) јест сложеница од ријечи foherceg „кнез, надвојвода“ и lak „насеље, место становања“. Поријекло ојконима је у титули власника „Беља“, надвојводе Alberta, који је преселио средиште имања из Биља у Лак. Keskenyerdd у пријеводу значи „уска шума“, што је вјеројатно представљало опис земљишта у прошлости. Ојконим Frиgyesfold долази од особног имена Frиgyes и ријечи fold „земља“. Braиdafold је назив према презимену Braиda, које је носио некадашњи надстојник пустаре. До службене промјене имена мјеста у Банату, Бачкој и Барањи дошло је послије одлуке Министарства унутрашњих послова 15. свибња 1922. Одређено је да стара мађарска имена буду замијењена новим именима у славенском духу. Критерији при одређивању нових имена били су: усвајање приједлога српског, буњевачког и шокачког становништва, поткријепљених у повијесним документима из ранијег времена, превођење мађарских имена прилагођених српском језику, увођење потпуно нових имена и задржавање старих имена, ако је било доказано да су славенског поријекла. Наредба Министарства унутрашњих послова да се отпочне рад на промјени мађарских имена насеља објављена је у липњу 1920. Новосадски лист Јединство писао је како Министарство инзистира да се промјена обави у сурадњи са становништвом и да је нужно установити јесу ли поједина мјеста имала какво српско име у прошлости, везује ли се за мјесто локална народна традиција (нека бајка или прича) и на крају да становници сами предложе име својем селу. У току процеса промјене имена насеља појавио се и један радикалан приједлог, Стевана Шапинца, новинара печушког Барањског гласника. Он је за барањска насеља предлагао имена из српске историје, као што су Цер, Куманово, Брегалница, Карађорђево, Обилићево, Јованово (Цвијић) итд., но тај предлог није озбиљније разматран. Задатак да изради приједлог и образложење нових имена мјеста добио је још у другој половици 1920. године барањски жупанијски школски надзорник Милан Ђ. Ћосић. Он је посао завршио до просинца 1920. и његов је приједлог постао основа за промјену имена мјеста у Барањи. За Kиsfalud, Ћосић је предложио назив Брањина, који је брањинска опћина усвојила и прије службене промјене, према старом самостану Брана, који се налазио у близини села. За Nagybodolyu predloženo je иme Bodlja као старо славенско име по дивчици, бодљикавом корову којег је било много у околици села. За Dalyok је предложено име Дубошевица по дијелу атара у близини насеља гдје се налази „дубока бара“. За село Darazs предвиђено је име Драж, модификацијом старог имена. За Herczegmarok предложено је име Гајић или Гатић према гају и дијелу атара покрај насеља. За Izsep предложена су два имена – Топоље или Топољац, по дијелу атара. За Petardu је предвиђено име Петрово (Село). Ћосић у образложењу наводи да је наставак „-да“ у „Петарда“ из мађарског језика, а само име насеља славенског поријекла. За Torjancz је предложено модифицирано име Торјанци, с образложењем да потјече од ријечи тор за јањце и овце. За Ujbezdan је предложено име Нови Бездан, да би се разликовало од Бездана у Бачкој, чије име потјече од српске ријечи „бездан“ (понор, амбис). За Baranyaban предвиђена су два имена – Бан или пак Поповац, по долини у којој се налази извор Поповац с црквицом. За Karancs је предложено прилагођавање имена српско-хрватском језику уз три могућности: Крањчево, Каранчево или Каранац (Село). За Kacsfalu је предложено име Јагодњак, према дијелу атара. За Bolmany су предложена нова имена Табориште или Гаковац такођер према дијеловима атара. За Kиskoszeg предвиђено је име Батина, према локалном надимку за скелеџију којег су звали „бата“. За Vorosmart предложено је име Змајевац према положају насеља и Дунавцу под селом који се зове Змајевац. За Dardu, Ћосић је предвидио име Тарда, које има поријекло од утврде што је некад била смјештена пред римским градом Мурсом. За промјену имена мјеста Laskafalu у Цеминац није дано образложење. За Keskend је предложено име Козарац од ријечи кецске „коза“. За Sepse је предложено име Котлина према положају, јер се мјесто налази у котлини. За насеље Цсуза предложено је име Суза, према легенди да су у прошлости локални кметови (јобагиони и себри) феудалке Вереш Марте „пропишали силне сузе“ због њене немилосрдности. За Baranyavar предложено је име Брањин Врх, према „брањинским планинама“ што се протежу од Батине и завршавају изнад насеља. За Foherceglak предвиђен је назив Кнежев Конак, као пријевод с мађарског. За Locs је преузето и модифицирано старо име у ојкониму Луч. За насеље Benge предложено је име Сумарина, према шуми која се ту налазила у прошлости. За Baranyaszentstvan предложен је назив Петловац по легендарној „Петловој бразди“, која се према народној предаји протеже у сеоском атару. Зa Braиdafold предложено је име Сирине, што је пријевод на српско-хрватски. За Hercegszolos предложено је име Кнежеви Виногради, као пријевод с мађарског. Зa Frиgyesfold предвиђено је име Мирковац, што би одговарало српском пријеводу особног имена (Frиgyes-Мирко). За Ko је предвиђен пријевод – Каменац. За насеље Albertfalu предложена су два имена – Грабовац или Грабик, према грабовој шуми које је некад било много у близини насеља. За Lasko предвиђено је име Лушко Село, од ријечи луг. За Keskenyerdo предложено је име Козјак, од ријечи коза. За Pelmonostor предвиђено је имеМанастир, по старом самостану из XIII стољећа. За Bellye предложено је име Биље. Иако су ово насеље Барањци звали Биља, Ћосић је сматрао да је бољи облик ојконима Биље. За насеље Jenofalva предложено је име Подравље, према положају уз Драву. За Kиsdardu je дано образложење исто као за Дарду, а предложена су имена Мала Тарда, Тврђица или Тврђавица. За Kopacs су предложена два имена – Копачево или Трешњевац, јер је тај крај био познат по трешњама. За Vardaroc је задржано модифицирано старо име Вардарац. Милан Ђ. Ћосић нека од предложених нових имена није довољно истражио, а нека је прилагођавао потреби славенизације имена без детаљнијег истраживања, како нових, предложених имена, тако и старих имена мјеста. То се посебно примјећује код ојконима Батина, Чеминац, Козарац и Козјак. За предложени назив Батина, Ћосић је писао да има поријекло од локалног назива за скелеџију „бата“. Заправо, тај назив је настао од старог локалитета Battyan, који се налазио на подручју данашњег Бездана. У римско доба на истом се простору налазило насеље Batnиcum. Скела која је повезивала Барању и Бачку називала се батинском скелом, па отуда вјеројатно назив за скелеџију „бата“ и податак до којег је дошао Ћосић. Стеван Михалџић је, у својој књизи Барања од најстаријих времена до данас, међу старим самостанима између Дунава и Драве навео самостан Бата, који се можда налазио у близини самостана Брана, али ако се налазио близу Батине, његово име је вјеројатно повезано са старијим локалитетима Battyan и Batnиcum. Иако за ново име Чеминац Ћосић не даје објашњење у свом приједлогу, у литератури постоји неколико тумачења: да ојконим потјече од презимена великашке породице Čemenjи, која је имала посјед у том крају, од предјела Čemиn који се налази у близини мјеста и од турске ријечи gиm „ливада, ледина“. Анализирајући Ћосићеве методе рада, највјеројатније је да је поријекло имена од локалитета Чемин покрај насеља. У случају Козарца и Козјака, Ћосић се ослањао на пучку етимологију, односно погрешно тумачење и превођење Keskend и Keskenyerdo, као kecske „коза“. Занимљиво је да и њемачко име Geиsdorf долази од ријечи која значи „коза“. Иначе, пучка је етимологија имала велик утјецај на Ћосићев рад, па су и Суза, Грабовац, Шумарина и Петловац добили имена према народним причама. За Биље, Болман, Вардарац, Луч и Каранац, стара имена су задржана и прилагођена српско-хрватском изговору, иако нису била славенског поријекла. Ипак, већина Ћосићевих приједлога прихваћена је. Донекле измијењена имена усвојена су за Бели Манастир (Manastиr), Подоље (Bodlja), Болман (Taborиšte или Gakovac), Дарду (Tarda), Луг (Luško Seлo) и Кнежево (Knežev Konak). Имена мјеста су славенизирана, а и за она села која су задржала своја стара имена доказивано је да су она славенског поријекла. Тако је повјесничар Душан Ј. Поповић с доста нејасном аргументацијом писао како име „Болман“ потјече од ријечи „балван“. Иако су извјештаји с терена барањском великом жупану почетком 1921. говорили како су се “сви слагали с тим да та имена српска највише одговарају“, становници појединих мјеста пружали су отпор, доказујући славенско поријекло старих имена својих села. О снази отпора свједочи и поджупанова упута намијењена среским властима да „слушају само вољу становништва без икакве пресије“. Када је становништво чуло за најављену промјену имена мјеста, становници Torjancza, Petarde и Ujbezdana побунили су се с аргументацијом да су имена њихових села „чисто словенска и да су се одувек тако звала (…) па се ова имена имају задржати и у будуће без промена“. Мјештани Izsepa, Dalyoka и Darazsa такођер су тијеком вељаче, ожујка и травња 1921. исказивали своје незадовољство. Жупанијска власт формирала је посебну комисију са задатком да испита жеље и приједлоге становништва, но цијела је акција остала у границама Ћосићевог приједлога, који је и иначе остављао за Torjancz, Petardu и Ujbezdan мало модифицирана стара имена. Ипак, иако су у одређеној мјери уважавани приједлози појединих опћина, утјецај Министарства и жупанијске власти био је пресудан. Анализом карактеристика нових имена и методологије примијењене пригодом промјене имена мјеста, можемо закључити да су насеља добивала нова имена: према географском положају мјеста: Брањин Врх, Котлина, Подоље и Подравље, пријеводом мађарских и њемачких имена на српски: Каменац, Кнежеви Виногради, Кнежево, Мирковац и Ширине, извођењем имена из мађарских и њемачких ојконима, али уз прилагодбу српско-хрватском језику (вјеројатно јер није било других адекватних имена): Биље, Болман, Вардарац, Луч и Каранац, задржавањем старих имена, донекле прилагођених српско-хрватском изговору, јер је установљено да су славенског поријекла: Барањско Петрово Село, Драж, Копачево, Луг, Торјанци и Нови Бездан, помоћу пучке етимологије: Грабовац, Козарац, Козјак, Петловац, Суза и Шумарина, према повијесним локалитетима: Батина, Бели Манастир, Брањина, Дарда и Тврђавица, према именима сеоских атара и другим топонимима у околици села: Дубошевица, Гајић, Грабовац, Змајевац, Јагодњак, Поповац, Топоље, Чеминац. Основни мотив промјене имена насеља у Барањи била је „демађаризација“ крајева некадашње јужне Угарске, Баната, Бачке и Барање, као политичко-идеолошка платформа темељито образлагана у међуратној Југославији и врло значајна за тадашње политичке елите. Иако су нека мјеста без озбиљнијих аргумената добила друкчија или србизирана имена, с обзиром на околности ипак је цијели процес био размјерно коректан и без насилних интервенција у барањску ојконимију. То потврђује чињеница да су та имена задржана до данас.

    Поријекло топонима „Барања“ није јасно утврђено у знаности. У старој литератури и грађи појављују се разни називи за тај териториј, нпр. Barania, Barana, de Barana. Након протјеривања Турака из Барање крајем XVII стољећа, отпочела је велика колонизација Нијемаца на цијели териториј јужне Угарске. Због тога је Барања у изворима називана и „Schwabische Turkei“ (Радивој Симоновић, Етнографски преглед Војводине (Нови Сад, 1924), 26). Многи аутори су у својим радовима покушавали протумачити значење топонима Барања, користећи повијесне и лингвистичке аргументе. Стеван Михалџић повезивао је име једног од славенских племена које је насељавало Барању у IX. стољећу, „Преденеценти“, с именом Барања. Према француском изговору, назив племена би се читао „Pranjasan“, што би по Михалџићу одговарало имену „Брањанац“ (Стеван Михалџић, Барања од најстаријих времена до данас (Нови Сад, 1937), 21). Јосип Бeсендорфер изнио је претпоставку да је име подручја у вези с ријечју „бара“, односно „блато“, па би нпр. Baranyavar био „Блатни град“ (Јосип Бeсендорфер, Нешто мало о нашој Барањи (Осијек, 1940), 6). Сличну тврдњу подржали су још неки аутори, због некадашњег положаја Baranyavara у мочварном и баровитом подручју. Топоним Барања тумачен је и помоћу личног имена Бороња, па би жупанијско средиште било у ствари град неког Бороње (Стјепан Секереш, Антропонимија и топонимија јужне Барање, сепарат (Загреб, 1966), 425). Постоји и народна предаја како је читава покрајина названа по вину, из мађарског boranya „винска мајка“ (Иван Грегурек, Жарко Ковачић, “Производња грожђа”, у: Три стољећа Беља – зборник радова, ур. Душан Чалић (Осијек, 1986), 569). Међутим, те спекулације нису знанствено доказане, јер се не темеље на јаким лингвистичким или повијесним аргументима. Темељитија тумачења налазимо у текстовима Анте Секулића и Крешимира Међерала-Сучевића. Секулић је писао да је у утврди и подручном средишту Baranyavaru некада било средиште жупаније, а када је жупанијско средиште премјештено у Печух, Барањаварска је жупанија преименована у Барањску жупанију и отуда потјече као кратица име Барања. Секулић износи и другу теорију, према којој име Барања долази од славенске ријечи баранек (до данас очуване у пољском) „јање, јагањац“, а на мађарском barany (преузето из славенских језика) ,јање“. Он сматра да је поријекло имена свакако славенско, а да су се угарска племена досељавала на простор гдје су славенска племена чувала своја стада и из тог процеса долази име области (Анте Секулић, Хрватски барањски мјестописи (Загреб, 1996), 11). Крешимир Међерал-Сучевић је у анализи поријекла имена Баранyавар изнио податак о првом барањском жупану који је ту столовао и звао се Брана, па је насеље добило име по њему (Крешимир Међерал-Сучевић, “Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима”, Folia onomastica croatica 15 (2006), 176). Ако бисмо узели као точну претпоставку да се име на цијелу покрајину проширило из имена једног места, могли бисмо претпоставити да име подручја долази од славенске ријечи „Брана“, која може бити име неког локалног великаша, али и име самостана Брана св. Михаела Арканђела у близини данашње Брањине, који се већ 1093. спомиње у повијесним изворима.

    (Језична редактура текста: Станко Андрић)

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  2. Војислав Ананић

    ПРИПАЈАЊЕ ДИЈЕЛА БАРАЊЕ КРАЉЕВИНИ СХС

    Послије слома Аустро-Угарске Монархије Мађарска се суочила с проблемом разграничења према Аустрији, Чехословачкој, Румуњској и Краљевини СХС. Иако је мањинама понудила аутономију, крајеве насељене јужним Славенима није успјела задржати јер је у Суботици већ 2. листопада израђена Резолуција Срба и Хрвата (Буњеваца и Шокаца) из Јужне Угарске којом је простор Барање, Бачке и Баната предвиђен као саставни дио будуће југославенске заједнице. Тај документ одмах је послан у Загреб па је Народно вијеће Државе СХС у својим устројбеним документима предвидјело и десет мјеста за политичке прваке с простора Барање, Бачке и Баната, а усто је основан посебан Јужноугарски клуб. Затим је у Суботици 10. студенога основано Буњевачко-српско народно вијеће, а три дана касније краљевска српска војска по ранијем договору „са савезничким заповједником за Балкан француским генералом Foshetom, заузела је D’Esperayevu демаркацијску црту разграничења с Мађарском. Том окупацијом остварени су ратни циљеви Краљевине Србије зацртани у тајним документима из 1914. и 1915. године”
    Emil Szucs каже да су прве српске војне постројбе дошле у Печух већ на дан потписивања конвенције „те кишне, магловите сриједе”, а дан касније је пак влаком из Осијека у Печух „стигла српска војска машући бијелим рупчићима окупљеним грађанима и градском челништву.” Окупаторе је дочекао и сам градоначелник Andor Nendtvich (1867. – 1951.) који је од 1905. до 1936. године обнашао част печушкога градоначелника, осим од сијечња до ожујка 1919. те од рујна 1920. до коловоза 1921. када су га српске власти протјерале из града (у ожујку 1919. му је тијеком опћега штрајка допуштен повратак у град). Заповједник окупацијских снага потпуковник Цветић је на градоначелникове ријечи добродошлице назочне поздравио с ријечима: „Драга браћо!” У своме је говору увјеравао окупљене о пријатељским наканама. У Мохачу је пристигло српско коњаништво под заповједништвом капетана (бојника) Милана Јовановића такођер дочекало градско челништво. Др. Tivadar Andrits је у име Одбора за дочек истакнуо како „овдје стољећима у братскоме суживоту и љубави заједно живе Мађари, Нијемци, Шокци и Срби” те се он нада „да окупација неће нарушити то искрено пријатељство.” Српски заповједник у кратком је говору казао како долази као добар пријатељ те да његова војска никога неће злостављати. Осим Барање, у раздобљу од 8. до 21. студенога окупирана је и Бачка (подручје између Дунава и Тисе све до Баје) те је тај териториј држан под српским надзором до коловоза 1921. Тамо су српске и буњевачке политичке удруге (народна вијећа) на потицај српских агитатора припремиле народ на одвајање од Мађарске. Међу удругама је посебно значајан био Новосадски српски народни одбор на чију је иницијативу у Новоме Саду 25. студенога одржана Велика народна скупштина представника Бачке, Барање и Баната. Уочи ње одржана је претконференција о начину проведбе уједињења Војводине са Србијом. Том су приликом Хрвати и један дио Срба били за то да се уједињење проведе истовремено с Народним вијећем у Загребу, док је већина Срба била за то да се Војводина одмах уједини с Краљевином Србијом неовисно о Држави СХС. У Новоме Саду устројени Српски народни одбор под водством Јаше Томића заузимао се за сједињење са Србијом, за разлику од својега претходника Васе Стајића који је био присташа уједињења Војводине с Хрватском. Србима су се у томе настојању придружили и Буњевци те су 4. студенога у Сомбору, а 10. студенога и у Суботици устројили заједничко Буњевачко-српско народно вијеће. Како се стране нису успјеле договорити, одлучено је да коначни суд о томе донесе Народна скупштина у коју су имали право бити изабрани Славени с навршених двадесет година живота (изабрано је и седам жена), чиме су из избора искључени Мађари, Нијемци и Румуњи, дакле, они који су били против уједињења с Београдом. Од 757 чланова пристиглих из 211 опћина било је 578 Срба, 62 Словака, 39 Хрвата те 21 Русин. Димитрије Боаров наводи како је унаточ наведеном изборном реду новосадској народној скупштини назочило и шест Нијемаца те један Мађар, али ниједан Румуњ! На тој је скупштини резолуцијом проглашено „присаједињење“ тих подручја Србији. Том је приликом на приједлог Петра Коњовића донесена посебна резолуција која истиче: „Банат, Бачка и Барања се у границама које повуче Антантина балканска војска, дне 12/25. студеног 1918. на Великој народној скупштини, на основу узвишеног начела народног самоодређења, проглашавају одцјепљеним од Угарске како у државноправном, тако и уполитичком те господарскомпогледу.“ Усто је основана једанаестерочлана Народна управа на челу са сомборским одвјетником др. Јованом Лалошевићем, као цивилни орган власти који је своју надлежност проширио на окупирано подручје. Дјеловала је од 27. студенога 1918. до 11. ожујка 1919.
    У Београду је 1. просинца 1918. проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, али нова држава још неко вријеме није била међународно призната, па ју је на Версаиллеској мировној конференцији заступала Краљевина Србија, која је тада, а и касније на Паришкој мировној конференцији (од 18. сијечња 1919. до 21. сијечња 1920.) покушала легализирати статус анектиране Бачке, Баната и Барање. Београдско изасланство предводио је бивши предсједник србијанске владе Никола Пашић, а чланови су били: Хрват др. Анте Трумбић, министар вањских послова, Србин др. Миленко Веснић, велепосланик у Паризу те Словенац др. Иван Жолгер, свеучилишни професор и бивши министар у Аустро-Угарској влади, као опуномоћени делегати трију народа. Уз њих су у изради приједлога судјеловали још и Јосип Смодлака, бивши далматински заступник у Бечком парламенту те Матеј Бошковић и Отокар Рибарж, но они нису имали приступ конференцији. То изасланство водило је преговоре везане уз рјешавање граничнога питања настојећи понајприје добити Бачку (поглавито Суботицу), те барем дио Баната, док је Барања била тек причувна опција, териториј који је био намијењен за можебитне уступке. У циљу анектирања Бачке и Барање одржан је тзв. попис пучанства жупаније који је требао доказати да јужни Славени имају већину у Барањи или барем да чине релевантан дио овдашњега пука. Стога су у Бачкој и Барањи одржани масовни зборови грађана на којима су водећи људи из хрватске и српске заједнице потицали становништво на издвајање из Краљевине Мађарске. По тим су податцима у опћини Мохач од 52 342 житеља више од половице чинили Хрвати и Срби. Ту је живјело 27 957 јужних Славена (20 777 Шокаца и 7277 Срба), 17 877 Нијемаца и 6508 Мађара, док су у опћини Siklos од 36 925 становника јужни Славени имали релативну већину с укупно 16 111 душа, 10407 Мађара и исто толико Нијемаца. У опћини Szentlorinc Мађари су имали релативну већину од 14 567 особа насупрот 12 177 јужних Славена и 7778 Нијемаца, као и у граду Печуху у којему је од 56 120 становника било 17 901 Мађар, 14 549 Нијемаца и 14 485 јужних Славена. Попис је у травњу 1919. достављен Београду. Будући да је на мировној конференцији при разграничењу држава узет национални/етнички састав појединих подручја као мјеродаван чимбеник, београдско изасланство није затражило цијелу Барању с Печухом, него само подручје јужне Барање. У меморандуму поднесеном 20. свибња у Паризу предсједнику конференције Clemenceau Београд је позивајући се на вољу мјеснога пучанства и ради осигурања залеђа Осијеку затражио повлачење границе на црти Сантово (Hercegszantć) – Липово (Lippo) – Villany – Мартинце (Szentmarton) – Доњи Михољац (Miholyac). С том наканом је у Париз у српњу 1919. отпутовало изасланство барањских Срба предвођено великим жупаном Владиславом Пандуровићем. Делегација Краљевине СХС замолила је србијанскога етногеографа Јована Цвијића да на лицу мјеста испита тврдње домицилних Срба и провјери одговара ли попис пучанства истини. Цвијић је у рујну боравио у регији те је закључио да је основано тражити Барању. Тада је израдио стратегију с минималним и максималним претензијама, која је у Београду наишла на свеколико одобравање. У материјалу припремљеноме за мировну делегацију, који је она 24. студенога саставила и предочила великим силама, каже се да је становништво Барање претежито јужнославенскога подријетла, осим Печуха који је мађарски „због мађаризације проведене тијеком претходних 20 – 30 година”. Слиједом тога, у листопаду су предсједнику Clemenceauu предочили документ по којему на томе подручју живи 113 тисућа Срба и „Срба католика” насупрот 18 – 20 тисућа Мађара, док трговину и индустрију у рукама држе Нијемци и Жидови, а радници су већином јужни Славени. Иако су српски савезници у Антанти тијеком преговора већ 1919. закључили како Краљевина СХС не може добити та подручја, београдске власти нису одустајале, чак ни након потписивања Трианонскога уговора, иако је Мировна конференција 15. липња 1920. службено позвала Краљевину СХС да повуче војску из окупираних подручја. Београд је с повлачењем одуговлачио све до ратифицирања Трианонскога уговора, а затим су у српњу 1921. и силе Антанте пожуривале да се окупацијске снаге повуку с територија Мађарске. Предсједник владе Никола Пашић примио је потом 7. коловоза 1921. печушкога градоначелника и обавијестио га да ће у случају одласка српске војске из окупираних подручја Београд дати избјеглички статус свим политичким избјеглицама. Тада је већ устројена тзв. Барањска мисија под заповједништвом енглескога пуковника Francisa Williama Gosseta која је била надлежна надзирати повлачење војске Краљевине СХС и примопредају власти. Представници страних сила у Будимпешти су 9. коловоза постигли споразум о тијеку примопредаје власти која се требала одвијати у три фазе и то у раздобљу од 18. до 22. коловоза, када је јужнославенска војска требала напустити окупирани териториј. Пуковник Gosset је 10. коловоза стигао у Печух заједно с члановима мисије како би надзирао неометану примопредају власти. На то су Петар Добровић и његови суистомишљеници (мјесни јужнославенски челници), вјеројатно уз сугласност војних власти те уз потпору локалнога радништва, у очајничкоме покушају задржавања окупираних подручја под српском влашћу 14. коловоза 1921. на тргу Szechenyi ter у Печуху у назочности више тисућа (процјене иду од петнаест до тридесет тисућа) грађана прогласили Барањско-Бајску Српско-Мађарску Републику (Baranya- bajai Szerb-Magyar Koztarsasag) на челу с Петром Добровићем. У саставу „Српско-Мађарске Републике” налазио се јужни дио жупаније Tolna, југоисточни дио жупаније Somogy, највећи дио Барањске жупаније, те сјеверна Бачка. Сјеверна граница била је на црти: Barcs – Szigetvar – Orfu – Hosszuheteny – Bataszek – Baja – Felsoszentivan – Roszke, а јужна на црти мађарско-хрватске и мађарско-српске границе. Пуковника Gosseta послије проглашења „Републике” потражило је „Повјеренство за сигурност” састављено „од око 25 особа радикалних политичких стајалишта” који су „запријетили да ће изазвати експлозије у рудницима, да ће мађарској војсци пружити отпор до задње капи крви, и сличне уобичајене глупости”. Мађарска је влада 16. коловоза упознала енглескога пуковника како не признаје „Републику Барању”. Будући да влада Краљевине СХС није била спремна на оружану конфронтацију, није пружила потпору Добровићевој „држави” која је тако остала без заштитника. Потом је услиједило повлачење војске Краљевине СХС у раздобљу од 18. до 24. коловоза. Петар Добровић 16. коловоза уз пратњу мјеснога пука отпраћен је на жељезнички колодвор у Pečuhu одакле је отпутовао у Београд из којега се више није вратио. У „барањској пријестолници” остао је само велики жупан Раић који је огласом обавијестио домаће пучанство да уколико не жели чекати улазак мађарске војске, 20. коловоза може напустити град влаковима који ће од 11 до 15 сати прометовати према Осијеку. Познавајући прилике на терену пуковник Gosset мађарској влади предложио је да се прије одласка окупаторске војске близу границе организира избјеглички логор у којему ће се смјестити сви они грађани који због својих политичких увјерења или којих других разлога не желе живјети у Мађарској, него се кане преселити у новостворену јужнославенску државу. Њима се имала осигурати војна заштита како би се избјегла могућа освета и насиље. Мађарска је влада 19. коловоза одобрила тај приједлог. Печушко социјалистичко градско вијеће као своју задњу активност издало је проглас у којему је истакнуло да је „за сада” њихова борба за слободу завршена, па ће сви који намјеравају оставити своје домове добити заштиту од Краљевине СХС. Они, пак који се или нису компромитирали у политичким сукобима, или немају материјалних средстава, или их обитељске везе везују овамо, нека се „са својим обитељима прије доласка терора 21. овога мјесеца до 19 сати склоне у зграду мјесне творнице духана гдје ће им енглеска војска пружити заштиту, те нека понесу са собом особне ствари, посуђе и постељину”. Уколико пак „желе напустити земљу, тамо ће добити путовницу и заштиту на путу.”
    У зору 22. коловоза у неколико је валова у Pečuh, а касније и у друга насеља самопроглашене републике почела улазити мађарска војска под заповједништвом генерала Karolya Badoki Soćsa, а с њом су стигле и постројбе Антанте. Тако је након осам дана престала постојати Српско-Мађарска Република, те је двадесетак тисућа особа (међу инима и руских емиграната, те активиста и радника који су се имали разлога плашити мађарских власти) напустило Мађарску и отпутовало влаковима у Осијек. Настанили су се у Краљевини СХС гдје им је Никола Пашић обећао додијелити земљу за обрађивање. Нова мађарска влада 4. рујна 1921. прогласила је амнестију, адмирал Miklćs Horthy је 5. листопада особно посјетио Печух, а 21. листопада и премијер Bethlen.
    Тешко је рећи колико је точно људи оптирало за Краљевину СХС, а колико се Мађара преселило из Краљевине СХС у матичну државу, јер се наиме, тзв. српски попис из 1919. сматра невјеродостојним. Будући да попис пучанства који је у Мађарској 1920. проведен није било могуће обавити и на окупираном подручју, тамошње је пучанство пописано тек у раздобљу од 20. до 29. студеног 1921. године, а на темељу стања 1920. године. Тада је већ један дио јужнославенскога пука оптирао у Краљевину СХС, дио Мађара преселио се одатле у Мађарску, а многи су се помађарили (махом Нијемци и вјеројатно Хрвати Шокци). Emil Szucs држи да су српски податци били пренапухани што доказује успоредбом српскога пописа из 1919. с мађарским пописима пучанства из 1920. Наиме, по мађарскоме попису из 1920. у опћини Мохач живјело је 44 842 становника (осам тисућа мање него по српскоме попису) од којих 16 834 Мађара (десет тисућа више него годину дана раније), 21 026 Нијемаца (три – четири тисуће више), 2474 Срба (пет тисућа мање) и само 504 Хрвата (само толико их је остало од скоро двадесет тисућа колико их је било у претходном „српском” попису), у опћини Siklćs је 1920. године од 33 540 становника (три тисуће мање) било 26 100 Мађара (шеснаест тисућа више него годину дана раније), 5167 Нијемаца (двоструко мање), 501 Србин и 149 Хрвата (више од петнаест тисућа јужних Славена је нестало). У граду Pečuhu је пак 1920. године од 47 556 становника (девет тисућа мање) било 40 655 Мађара, 5034 Нијемца, 326 Хрвата и 45 Срба, а 1910. је у граду било 49 822 становника, од којих 41 628 Мађара (скоро 24 тисуће више него по „српском” попису), 6356 Нијемаца (двоструко мање), 688 Хрвата, 125 Срба (тринаест тисућа мање) и 1025 осталих, док је исте године у Барањи било 302 656 душа, од којих 158 031 Мађар, 105 941 Нијемац, 12 923 Срба, 9471 Хрват и 16 290 осталих.
    Није то била задња „размјена становништва” у Барањи, јер су се након Другога свјетског рата догодиле драматичне промјене у националноме саставу становништва исељавањима и досељавањима. Тада су многе Нијемце иселили у Њемачку, а на њихова су мјеста досељени Мађари из разних дијелова ранијега Мађарскога краљевства. За вријеме окупације хрватске Барање 1991. – 1998. опет је дошло до насилних исељавања у којему су једнако страдали Хрвати, Мађари и Срби. Данашњи етнички састав хрватске Барање одраз је тих догађаја.
    Данашњи мађарски дио жупаније смјештен је у регији Јужно Задунавље (Del-Dunantul) са сједиштем у жупанијском и регионалном средишту Pečuhu (граду с овластима жупаније), а има у себи девет мањих подручја (kisterseg), 13 градова и 301 насеље. Површина жупаније је 4429,60 км2 (нешто мање од 80 % некадашње цјеловите жупаније) и према податцима од 1. сијечња 2011. има 391 455 становника. Густоћа насељености је 89,5 становника/км2.

    Извор: GRANICE & IDENTITETI, Zbornik radova s međunarodnog znanstvenog skupa, 11. ožujka 2016.

    Izv. prof. dr. sc. Ladislav Heka, Pravni fakultet Sveučilišta u Szegedu Institut za poredbeno pravo, GRANICE BARANJE OD SREDNJEGA VIJEKA DO DANAS (Исечак)

  3. Војислав Ананић

    Бели Манастир (Pelmonostor) – град сјеверно-сјеверозападно од Биља
    Име Моноштор односи се на некадашњи манастир Св. Михајла изграђен у близини Брањина врха. Касније се име почело употребљавати за читаво насеље. Предметак Пел-додан је 1899. ради спецификације – то је било старо име локалитета на којему се град налази (усп. 1289. Monasterium B. Michaelis de Peel: Gy5r- ffy 1: 343). Само име Пел нејасно је: могуће је да се ради о презимену локалне племићке обитељи, а неки спомињу и туркијску ријеч пел/бел ‘брежуљак, хумак’. У прошлости се називао и Baranyamonostor и Majsmonostor (према обитељи која је почетком XIII стољећа дала изградити манастир).
    Хрватско је име настало пучком етимологијом према мађарскоме, гдје је непрозирно име Пел замијењено придјевом бел.

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  4. Војислав Ананић

    Биље (Bellye) – мјесто сјевероисточно од Осијека
    Хрватско име (у варијантама Биље и Беље) потјече из мађарскога, а оно је вјеројатно настало према особном имену; усп.: 1237-40. Belya (PRT 1: 785); 1360. Belye (ZalaOkl. 1: 614).

    Болман (Bolmany) – село југозападно од Белог Манастира
    Име је њемачког поријекла, од особног имена; усп. њем. Abelmann (Brechenmacher 1: 2). Почетно А- погрешно је касније у мађарском рашчлањено као одређени члан па је зато испуштено. Хрватски облик имена из мађарскога.

    Брањина (Baranyakisfalud) – село сјевероисточно од Белог Манастира
    За хрватско име в. Брањин Врх.
    У мађарскоме имену изворна ријеч falu ‘село’ добила је предметак kis- ‘мален’ и умањенични суфикс -д. Усп. и њем. име села Kleindorf. Први дио имена упућује на смјештај мјеста у барањаварском округу.

    Брањин Врх (Baranyavar) – насеље сјеверно од Белог Манастира
    У првоме дијелу и мађарскога и хрватског имена налазимо особно име, усп.: 1138./1329. Брана (МНy. 32: 131); 1141-6./12. ст. Брангна (Гy5рффy 1: 281). Оно је славенскога поријекла, усп.: хрв. Брана (Рад ЈАЗУ 81. бр. 82). Вјеројатно град носи име првога жупана који је столовао у њему.
    Други дио хрватског имена долази од чињенице да се утврда налазила на узвисини.
    По граду је касније своје име добила и читава жупанија. У њему је наиме било средиште жупаније (1332-5: Baranawar. Gy5rffy 1: 280, али и о. 1150./13-14. ст. цаструм Борона: Ан. 47.). Када је оно пресељено у Печух, изворно име жупаније Baranyavar megye погрешном је рашчламбом ријечи претворено у Baranya varmegye (у мађарском су megye и varmegye у то доба били синоними).

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  5. Војислав Ананић

    Дубошевица (Dalyok) – село сјеверно-сјевероисточно од Белог Манастира
    Мађарско је име вјеројатно од особног имена славенскога поријекла, усп. чешки Далек (Профоус 5: 152), презиме Даттк (Бенеш: ЦПрљм. 118, 274); пољски Далек (СИСНО 1: 452), Далик (СИСНО 1: 453). Види и рус. топоним Далеки (Русс ГеогрНб. 2: 642).
    С друге стране, име мјеста можда дијели коријен с топонимом Даљ (мађ. Dalya).
    Хрватско име вјеројатно долази од презимена Дубош, које је мађарског поријекла (dobos ‘бубњар’). У селу постоји пучка етимологија о настанку имена, према којој се овдје налазио млин, у власништву становите Добош Евице.

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  6. Војислав Ананић

    Гајић (Hercegmarok) – село западно од Дража Хрватско је име умањеница апелатива гај.
    Мађарско се име појављује испрва као Mark (1261., вјеројатно према особном имену), касније добива префикс Херцег-, као и нека сусједна мјеста, с обзиром да је тим подручјем владала великашка обитељ Herczeg.

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  7. Војислав Ананић

    Јагодњак (Kacsfalu) – мјесто јужно-југозападно од Белог Манастира

    Сложеница старомађарскога особног имена Kacs (1235. Kach AUO 11: 275) и именице falu ‘село’. Понекад се јавља и у иначици с посвојним наставком: Kacsfalva. Њемачки облик гласи Katschfeld.
    Хрватско име према апелативу јагода. Испрва се име односило на једну ледину у близини мјеста, и тек је 1922. оно постало службеним именом мјеста (дотад се користио кроатизирани облик мађарскога имена Kačvola).

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  8. Војислав Ананић

    Каранац (Karancs) – село југоисточно од Белог Манастира

    Мађарски је топоним потврђен и у имену брдовитог подручја сјеверозападно од Salgotarjana, на мађарско-словачкој граници. За то име постоје двије теорије – по једној је име туркијскога поријекла (qorumči – ‘гарава тканина’), а по другој, која ми се чини вјеројатнијом, име долази од апелатива garancs ‘грумен, груда’.
    Хрватско име према мађарскоме.

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  9. Војислав Ананић

    Копачево (Kopacs) – село источно од Биља

    Вјеројатно од особног имена. Само особно име има више објашњења: можда је славенско (‘особа која копа’), а може бити и дијалектално мађарско kopancslkopacs ‘зелена кошуљица плода; дјетлић.
    Хрватско је име секундарно према мађарскоме.

    Котлина (Sepse) – село југозападно од Змајевца
    Од особног имена, изворна верзија била је *Szepsal*Szepse. У том се имену крије етимологија мађарског придјева szep ’лијеп’.
    Хрватско име долази од природне конфигурације терена (Котлина се налази испод Банског брда).

    Козарац (Keskend) – село југоисточно од Белог Манастира
    Изведеница творена од мађарскога придјева keskeny cuzak, узина’ суфиксом -д. Испрва се могло односити на врло узак земљишни посјед (на том су подручју биле бројне шуме, које су се почеле крчити оснивањем насеља у XVIII стољећу). Хрватско и њемачко (Geisdorf) име од апелатива ‘коза’, вјеројатно се ради о пучкој етимологији, с обзиром да на мађарскоме kecske значи ‘коза’.

    Козјак (Keskenyerd6) – село сјевероисточно од Луга
    Мађарско име значи једноставно ‘уска шума’. Радило се о пустари у подунавској равници, а име је вјеројатно опис терена.
    За хрватско име в. Козарац.

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.

  10. Војислав Ананић

    Мајшке Међе (Szeglak) – село југозападно од Барањског Петровог Села. Мађарски је облик ојконима прилично чест на мађарскоме подручју, једноставно се може превести као ‘насеље у куту’ (посједа).
    Хрватско име долази од имена Мајс, обитељи која је овдје имала своје посједе (између осталога, дали су изградити и манастир по којем име носи Бели Манастир, в. тамо), а по којој се и данас зове једно мјесто у мађарском дијелу Барање.

    Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.