Кнежеви Виногради (мађ. Herczegszöllös) су варошица и средиште истоимене општине у Барањи, Хрватска. До нове територијалне организације у Хрватској, подручје Кнежевих Винограда налазило се у оквиру општине Бели Манастир.
Данас је општина Кнежеви Виногради јединица локалне самоуправе у саставу Осјечко-барањске жупаније и представља простор од 248,77 km², што чини 6% укупне површине жупаније.
Географски положај
Простор Кнежевих Винограда припада крајњем североисточном делу Републике Хрватске, односно његовој природно-географској целини, Барањи. У оквиру простора Барање, Кнежеви Виногради се налазе на њеном истоку и део су парка природе Копачки рит.
Седиште општине Кнежевих Винограда налази се на двадесет петом километру од главног административног центра Осјечко-барањске жупаније града Осијека и на десетом километару од града Белог Манастира. Двадесет шест километара дели Кнежеве Винограде од границе са Републиком Мађарском и петнаест километара од границе са Републиком Србијом.
Општину Кнежеви Виногради, поред њеног административног средишта, чини још осам насеља: Каранац, Змајевац, Суза, Котлина, Каменац, Мирковац, Јасеновац и Соколовац.
Историја насеља
Историја Кнежевих Винограда сеже у далеку прошлост. Још у старом веку, када се на овим просторима протезао Римски лимес, овде је постојала колонија Donatium, а име места први пут се спомиње у писаном облику 1341. године под називом Vilucu de Zeleus.
Веменом насеље мења називе у Zeleus, Zewievs, да би за време владавине Хабзбурговаца добило назив Hercegh Solos.
Кнежеви Виногради 1533. године улазе у састав поседа српског кнеза Стефана Штиљановића и од тада се устаљује назив Херцег Суљош (Herczegszöllös). Тај назив усвојили су и Турци, па су тако према попису из 1687. године Кнежеви Виногради уписани под новим именом.
Срби мартолоси 1565. године насељавају Кнежеве Винограде и број Срба се тако повећава. Други талас мартолога који насељавају Кнежеве Винограде био је 1593. године, а последњи Срби мартолоси дошли су у ово место 1619. године.
Кнежеви Виногради су 1697. године ушли у састав Бељског властелинства аустријског принца и војсковође Евгенија Савојског. Карловачким миром из 1699. године Турци су и званично изгубили Барању, а Кнежеви Виногради су ушли у састав Угарске краљевине у којој остају све до 1918. године.
Средином осамнаестог века, 1742. године у Кнежевим Виноградима основана је парохија. Те године је подигнута и прва православна црква у селу, црква Светог Архиђакона Стефана, а 1768. године аустријска царица Марија Терезија издаје дозволу за градњу новог православног храма посвећеног Ваведењу Пресвете Богородице, по условима Угарског већа.
Године 1770. у Кнежеве Винограде досељавају се Немци, а две године касније оснива се прва српска школа. Почетком двадесетих година 19. века у Кнежевим Виноградима постоји поштанска станица на путу Осек – Суботица, ту станује властелински судац, службеник и инспектор властелинства. У селу је и велики амбар за жито и раде два подрума за вино.
Почетак двадесетог века у Кнежевим Виноградима обележен је изградњом пруге нормалног колосека, која је повезивала Бели Манастир и Батину Скелу на Дунаву. Пруга ће бити у функцији све до 1967. године када ће је нове власти прогласити нерентабилном и заједно са стотинама километара других пруга размонтирати. О њеном постојању данас сведочи још стара зграда железничке станице и насип на коме се некада налазила железничка инфраструктура.
Значајнији број српских домаћинстава бележи се већ средином 18. века, па је тако на Попису становништва из 1751. године, у селу је било 46 српских домова, а према Попису становништва из 1846. у селу је живело 632 Срба. Три деценије касније, на попису из 1878. године у селу је пописано 112 српских кућа у којима је живео 921 становник.
На основу последњег пописа верника, објављеног у Првом шематизму Епархије осечко-пољске и барањске из 2009. године, број домова и верника по насељима био је следећи: у Кнежевим Виноградима пописано је у 140 православних домова 354 душе, у Пустарама у 15 кућа пописано је 27 душа. Укупно је пописано 155 домова са 381 душом.
Религија
У Кнежевим Виноградима постоје три верске заједнице: протестантска, православна и римокатоличка. Општина Кнежеви Виногради броји тринаест цркава: шест протестантских, пет римокатоличких и две православне.
Најстарија црква у Кнежевим Виноградима и у целој Барањи је садашња протестаснтска црква, подигнута у XI веку у романичком стилу, а дограђивана у XIII и XIV веку у време готике. Од 1576. године постаје протестантска. Поново је дограђена 1803. године и данас се налази под заштитом државе и чини споменик културе.
Православна црква датира из 1742. године када се и први пут спомиње, а Кнежеви Виногради су те исте године постали парохија. Прва црква била је посвећена Светом Архиђакону Стефану. Нова црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице саграђена је 1775. године на предлог Верске комисије Угарског намесничког већа и уз дозволу царице Марије Терезије. Црква је грађена као једнобродна грађевина са полукружном апсидом и двоспратним звоником изнад западног портала, у каснобарокном стилу са елементима класицизма. Иконостас датира из друге половине XVIII века. Од 1777. године воде се црквене матице венчаних и умрилих, а од 1778. године црквене матице крштених. Црквену општину Кнежеви Виногради чине још села: Суза, Змајевац, Батина и Грабовац, а парохија је од 1991. године у саставу Осјечкопољске и барањске епархије.
Римокатоличка жупна црква Светог Архангела Михајла грађена је у класичном стилу, али не постоје тачни подаци када је саграђена. Жупа је основана 1851. године, а црква је обновљена 1840. године. Кор цркве је дозидан 1857. године и тиме је завршена њена изградња, а тај облик је задржала до данас. Црква је потпуно обновљена 2004. године.
[toggle title=”ПОРОДИЦЕ ПОПИСАНЕ 1696. И 1702. ГОДИНЕ”]Babos, Balogh, Bosnack, Buczer, Csabes (2x), Czifia, Ember, Fejes (5x), Ferka, Kocti, Lankai, Lenard, Moricz, Palis, Suba, Szabo (2x), Szombo, Szücs, Thot, Thoth, Tossa, Varga (1696); Boczo, Bokovicz, Cristan, Czöcsis, Ember, Fehess (4x), Ferfy, Firka, Giperman, Kaczi, Kolaczovicz, Koriz, Lankai, Lenyart, Miho, Misly, Moricz, Paczil, Protal, Puczer, Racz (2x), Suba, Szücz, Tosso (1702).
ИЗВОР: Claus Heinrich Gattermann, Die Baranya in den Jahren 1686 bis 1713, Göttingen, 2005, str. 32о-321[/toggle]
КНЕЖЕВИ ВИНОГРАДИ У ПОПИСИМА ОД 1711/1713. ДО 2001. ГОДИНЕ
СПИСАК СВЕШТЕНИКА У КНЕЖЕВИМ ВИНОГРАДИМА ОД 1755. ГОДИНЕ ДО ДАНАС
Теодор Поповић (1755-1767), Адам Поповић (1791-1809), Теодор Поповић (1798-1824), Симеон Поповић (1824-), Јован Чатаревић (1824-1825), Андреј Кнежевић (1825-1830), Матеј Парабак (1830-1832), Петар Парабак (1832-1858), Павле Костовић (1858-), Павле Калајџић (1858-1859), Павле Костовић (1859-1860), Радослав Андрић (1860-1911), Сергије Јанковић (1911), Милутин Чупић (1912-1921), Светислав Зундановић (1921-1922), Душан Андрић (1922-1938), Стеван Избрадић (1938-1955), Љубомир Мецановић (1955-1982), Љубомир Радић (1982-1998), Драган Вукадиновић (1999-2002), Ненад Кесоња (2002-2006), Слободан Познановић (2006-2013), Драган Вукадиновић (2013-2014), Стеван Кувежданин (2014-).
Имена свештеника од 1860. године преузета су са званичних страница Општине Кнежеви Виногради.
ИЗВОР: Милан Дујмов, Листа свештеника Српске православне епархије Будимске, Будимпешта, 2013, стр. 76
22. мај 2015. у 08:23
Небојша Бабић
Поздрав Дефендоре!
Ево једног богатог извора за становништво Барање:
https://docs.google.com/file/d/0B3ma9plMXxAENTlia2F5RUZKeWc/edit?pli=1
(Становништво и господарство Барање 1766. и 1824. године – Стјепан Сршан)
25. децембар 2015. у 20:38
Бранко Тодоровић
Као што је горе поменуто, матичне књиге у Кнежевим Виноградима воде се од 1777. године, тим је интересантније споменути попис исповеданих домаћина из 1735. године, који је спровео владика будимски, а када је пописана цела некадашња Мохачкопољска епархија, када су у Суљошу пописана следећа презимена: Станоиловъ, Любоевъ, Станич, Боѧничъ, Печулиа, Милош из Апаре, Радичъ, Михаиловъ, Тадiичъ, Ленчаiа, Груичинъ, Лазичъ, Iгнатiинъ, Вуковацъ, Iанковичъ, Тодоровичъ, Катичъ, Петровъ, Прекогача, Богичъ, Ћоно и Радотин, те Веменац, Бачванин и Божучанин.
Том је као напомена додано да се том приликом у Суљошу исповедило домаћина 54, домаћица 48, браће и синова 13, кћери и снаја 25, слугу 2, укупно 142 православна Хришћана, а број православних домова износио је укупно тридесет (према попису из 1731. године).
Нешто више о попису исповеданих из 1735. године, писао је Максим Лудајић у Српском сиону 1859. године, а који се може наћи у Дигиталној библиотеци Универзитетске библиотеке Светозар Марковић.
7. јун 2018. у 17:05
Војислав Ананић
Каранац, Кнежеви Виногради
Каранац се налази у опћини Кнежеви Виногради, у Осјечко-барањској жупанији на 114 метра надморске висине и простире се на површини од 20,72 км². Према попису из 2011. године, у Каранцу живи 928 становника. Становништво је релативно највише хрватско (41%), те српско (33%) и мађарско (22%). Околна насеља: Каменац, Кнежеви Виногради, Козарац, Котлина, Поповац, Бели Манастир, Јасеновац, Митровац, Брањин Врх и Брањина.
Данас – Некоћ
1. Хорват – Хорват
2. Ковач – Малинић
3. Малинић – Муса
4. Тодоровић – Бурић
5. Антић – Керовец
6. Ристић – Лазаревић
7. Лазаревић – Ливазовић
8. Сокач – Милиновић
9. Кукић – Тодоровић
10. Марковић – Андрејевић
11. Станојевић – Антић
12. Грујић – Балог
13. Симић – Барат
14. Штрбац – Бенцек
15. Божић – Билић
16. Ловренчић – Бошњак
17. Овчар – Божић
18. Барат – Царић
19. Дамјанић – Дадић
20. Доклетал – Фаркаш
11. јун 2018. у 16:34
Војислав Ананић
БАРАЊА
Након великог и тешког турског пораза код Nagy-Harsanya, 12. је рујна 1687. године аустријска царска војска, у чијем су саставу биле мађарске и хрватске чете, ослободила Барању од османске власти. Но кад је још и утврђен и јак Осијек дошао у власт цареваца, 29. рујна 1687. године, барањско подручје постаје сигурно од даљњих турских ратова. Царска војска и даље ослобађа подручје у источној Хрватској, а најзначајнији царски војсковођа је принц Еуген од Савоје.
Ослобођена су подручја дошла под управу Бечкога двора, који их даје својој Комори (ризници) на управу. Тако су и подручја у јужној Барањи, која нису имала живог власника, припала Бечком двору. Комора је пописала сав живи и мртви посједовни инвентар и одредила становништву висину пореза те уводила управу.
За своје бројне војне успјехе, а особито за побједу над османском војском код Сенте, 11. рујна 1697. године, принц је Еуген Савојски од аустријскога цара 24. просинца 1698. године добио лијеп, али прилично девастиран посјед у јужној Барањи. Тај је посјед назван Beije по мјесту управе Bellyu (Bilju). Стога треба исправити годину оснивања бељскога посједа; узимана је година ослобођења Барање од турске власти (1687.). Наиме, након побједе принца Еугена код Сенте крајем 1697. године, цар је 24. просинца 1698. године службено даровао посјед Беље принцу Еугену Савојском.
Посјед су чинила полупразна села, а многа су стара хрватска и мађарска насеља била спојена. Бељски је посјед обухваћао мјеста Биље (Bellye), Батина (Kis Keoszeg), Брањин Врх (Barangavar), Бели Манастир (Pel Monostor), Брањина (Kisfaluđ), Дубошевица (Daltjok), Гајић (Herczeg Marok), Грабовац (AIbertfalu), Каменац (Keb), Копачево (Kopacs), Козарац (Keskenđ), Кнежеви Виногради (Herceg-Szollos), Котлина (Sepse), Луч (Lucs), Петловац (Sz. Istuan), Поповац (Baan), Подравље (Eugengfalu), Подоље (Bodolga), Суза (Csuza), Шумарина (Benge), Топоље (Iszep), Вардарац (Darocz), Луг (Lasko), Змајевац (Vorosmarth), те још неколико мјеста у Мађарској. Власник је бељског посједа принц Еуген Савојски на своје имање поставио управитеља који је почео с организацијом посједа на западноеуропски начин. Средиште и управу посједа смјестио је у близину снажнога Осијека, у Биље, гдје је 1702. године подигао утврђени дворац. Посјед је подијелио на господарске округе (биљски, брањинвршки, змајевачки и вилањски). Одмах су се почела обнављати села и насељавати нови становници, особито са запада. Тако је на сјеверној обали Драве, с друге стране Осијека, њемачким досељеницима насељено данашње Подравље (тада звано Eugenidorf или Eugenifalu). Нове су се плодне површине у Барањи добивале крчењем шума, исушивањем мочвара и заштитом од поплавних вода.
Престанком рата, почетком 18. стољећа, на те се просторе вратила сигурност, а бељски се посјед обнавља и изграђује на темељима западноеуропских достигнућа. Тому су особито доприносили чиновници и стручњаци Властелинства, као и становништво дошио са запада.
Други посјед у хрватској Барањи који је 1918. године постао саставним дијелом бељскога био је дарђански. Он је обухваћао мјеста Дарду, Барањско Петрово Село (Petarda), Каранац (Karancs), Јагодњак (Kacsfalu), Болман, Шумарину (Benge), Торјанце (Torjanc), више мјеста у Мађарској те неколико пустара.
Први су посједници били генерали Johann и Friedrich Veterani, но од 1749. године тај је посјед добио гроф Eszterhazy, да би га 1842. године купио кнез Schaumburg Lippe. Иако је и дарђански посјед имао сличну прошлост као и бељски, ипак није био развијен као бељски.
Након смрти првог посједника принца Еугена, опћепризнатог витеза у Еуропи (Беч, 21. травањ 1736.), посјед је припао краљици Елизабети од које га је наслиједила краљица Марија Терезија. Посједом је управљала Бечка комора до 1775. године када га изнајмљује на девет година. То раздобље није било особито продуктивно, нити се много улагало у посјед због познатих закупничких односа. Ипак треба навести да је за то вријеме организирана црквена управа, да се становништво које су чинили Хрвати, Мађари, Нијемци и Срби, консолидираио. Били су то највећим дијелом припадници католичке вјере, затим православне и реформиране.
За вријеме урбаријалне регулације 1767. године било је бељско имање (као једино на читавом простору Задунавља) под коморском управом; сусједно дарђанско имање евидентирано је тада као припадајуће насљедницима грофа Kšrolya Eszterhšzyja.
У складу с наведеним опћим критеријима категоризације феудалних земљопосједа по величини, међу двадесетак барањских имања налазимо властелинство Беље на другом мјесту, а властелинство Дарда на шестом мјесту.
У доба терезијанске регулације највећи опсег посједа у Барањској жупанији држао је кнез Kšroly Batthyšny (с 3.280 подложника, 1.368 и 12/32 сел. и 48.918 јут. коса урб. земљ.); више од дарђанског имања имао је код свјетовних посједника – на петом мјесту величинског редослиједа – кнез Miklos Eszterhšzy (са 1.407 подложника, 636 и лл/32сел. те 22.892 јут./кос. урб. земљ.). Најкрупније барањске црквене посједе – на трећем, четвртом, седмом и деветом мјесту укупног величинског редослиједа – држали су тада: опатија Pecsvar (с 1.680 подложника, 1172.04/32 сел. и 38.595 јут./кос. урб. земљ.), затим печушка бискупија (са 1.619 подложника, 684.25/32 сел. и 23.313 јут./кос. урб. земљ.), печушки каптол (с 977 подложника, 478.03/32 сел. и 17.525 јут./кос. урб. земљ.) и печушка столна црква (с 423 подложника, 233.04/32 сел. и 8.426јут./кос. урб. земљ.).
Az urbćres birtokoiszonyok Magyarorszđgon M. Terćzia korđban. Dunžntdl, Buđapest 1970. 1. tom, p. 96-97.
Повијесни слијед власничких односа код бељског и дарђанског велепосједа од краја 17. ст., као и развој властелинског господарства на тлу барањског трокута у раздобљу касног феудализма (до 1848./49.), рељефно су приказани у прилозима мађарских хисториографа. Притом треба напосе споменути приказ који је дао Peter RAJCZI о правном уређењу/дјеловању бељског и дарђанског имања, те прилог у којем Magdolna KISS оцртава (с обзиром на живот подложног сељаштва) активност властелинских
чимбеника код ових двају велепосједа дунавско-дравског међурјечја Барање.
Стога ћемо овдје указати на битне значајке земљопосједника Беља и Дарде до средине 19. ст., особито с обзиром на њихову улогу у настојањима око унапређивања господарске организације.
Након што је принц Еуген Савојски (као војсковођа у хабсбуршкој служби) 1697. године код Сенте побједио турске снаге, за исказане му је заслуге цар Леополд I у виду феудалног посједа додијелио барањске крајеве што се од ушћа Драве протежу покрај Дунава узводно према сјеверу. Ондје је затим Савојски подигао дворац у Биљу, који постаје – и тијеком више од једног стољећа остаје – управним средиштем велепосједа. Круг насеобина његових феудалних подложника досеже испрва двадесетак, а касније готово тридесетак већих и мањих сеоских насеља (опћина). Уз традиционално присутно хрватско и мађарско становништво, те нове србијанске насељенике, ускоро се у те крајеве досељују њемачки житељи и оснивају властите нове сеоске опћине (уживајући притом погодности тзв. слободног подложништва, с правом сељења). Како је принц Еуген Савојски умро 1736. године без насљедника, бељски велепосјед преузимају коморске власти и све до 1780. године држе га под својом управом (повремено путем закупника). Тада је властелинство припало члановима надвојводског рода Хабсбурговаца, те се они изравним или неизравним насљеђивањем смјењују до распада Аустро-Угарске Монархије на крају Првог свјетског рата 1918. године. Знатну дјелатност око побољшања властелинског господарства развијао је у доба коњунктуре наполеонских ратова почетком 19. стољећа принц Albert Sasko-Tešenski (супруг хабсбуршке надвојвоткиње Марије Кристине). Сљедећи посједник, надвојвода Karl Ludwig претворио је бељско имање у фиделкомис; такођер је 1827. године подигао дворац у Кнежеву као властелинско сједиште које уједно постаје ново управно средиште овог каснофеудалног, а затим капиталистичког велепосједа.
На властелинству Дарда – што се развило на барањском тлу, уздуж лијеве обале ријеке Драве – као први феудални земљопосједници јављају се Johann и Friedrich Veterani: имање су стекли дијелом заслугама за бечки Двор, а дијелом новчаном куповином. Од 1749. године преузимају тај велепосјед даровницом царице Марије Терезије чланови мађарског великашког рода Eszterhazy и располажу њиме скоро стотину година. Нешто прије слома феудалног сустава, прелази дарђанско имање (1842.) купњом у руке кнезова Schaumburg-Lippe. 0 оквиру тога земљопосједа налази се такођер старосједилачко хрватско и мађарско житељство, уз ново досељено србијанско/српско и њемачко становништво. Бројношћу насеља и житеља заостаје ипак властелинство Дарда за опсегом који исказује сусједно Беље, те досеже око двадесетак сеоских опћина.
Извор: Становништво и господарство Барање 1776. и 1824. године, Осијек, 2002.
13. јун 2018. у 17:15
Војислав Ананић
О Барањи
Хрватска регија Барања природни је наставак мађарске жупаније Baranye који је послије трианонске подјеле мађарскога краљевства припао Краљевини СХС. Испрва је дијелила судбину с Војводином, да би тек устројем авнојевских граница Хрватске ушла у њезин састав.
Географски гледано, Барања обухваћа трокут површине 1147 км2, чије двије странице чине ријеке Драва и Дунав, док се на сјеверу њена граница подудара с државном границом Републике Хрватске и Републике Мађарске. У административној подјели Републике Хрватске, она је дио Осјечко-барањске жупаније, као некадашња опћина Бели Манастир. Данас се у њезину саставу налази град Бели Манастир, те опћине Биље, Чеминац, Дарда, Драж, Јагодњак, Кнежеви Виногради, Петловац и Поповац. Насеља Тврђавица и Подравље, премда смјештена на подручју Барање, дио су града Осијека. Већинско је становништво хрватско, а значајан је и број Мађара и Срба, те, у мањој количини, Нијемаца.
Географска основа Барање је равничарска, брежуљкасто се подручје налази уз границу с Мађарском (Банско брдо, 243 м). На југоистоку, у међурјечју Драве и Дунава, налази се мочварно плавно подручје Копач(евс)ки рит. Због честих плављења, дошло је до низа мјера регулације тока двију ријека.
Некадашњи богати шумски покров данас је знатно редуциран јер су шуме крчене ради добивања обрадивих подручја. Често се некадашње вегетацијско стање може видјети управо у појединим топонимима.
Барањска насеља и становништво
Најстарија се насеља спомињу у XII стољећу (Брањин Врх), остала у XIII и XIV стољећу. Насељеност Барање, међутим, датира још из неолитика. Касније је у саставу римске провинције Паноније, затим аварско-славенске државе. У IX стољећу долазе Мађари, који језично асимилирају локално славенско становништво. Од 1526. до 1687. Барањом владају Турци, у чије се доба у Барањи населило доста српског становништва (мађарски их извори биљеже као Racok, вјеројатно према имену Рашке). Мађарско се становништво у то доба углавном групирало уз Дунав и на подручју Банског брда јер је средишњом Барањом водила главна турска прометница Цариград-Беч. Тај је дио Барање стога остао релативно пуст и необрађен. Након повлачења Турака у Барању се насељава хрватско шокачко становништво с подручја источне Босне (околица Сребренице), а под водством Арсенија Чарнојевића у Барању долази и други вал Срба, почетком 18. стољећа (Велика сеоба Срба). Од 1720. расте и број Нијемаца, углавном из Аустрије, Порајња и Баварске. Њих је почео насељавати принц Еуген Савојски, некадашњи феудални господар дворца Беља, те је тада и већина данашње хрватске Барање устројена као властелинство Беље. Касније је то властелинство већином прешло у државне руке, поставши испрва државним добром, а касније пољопривредним комбинатом.
За вријеме прве Југославије у Барањи се населила и омања скупина Козака, који су бјежећи пред Октобарском револуцијом доспјели у Југославију, те се запослили на имањима ‘Беља’. Таква се мијешана слика барањског становништва задржава све до послије Другога свјетског рата, када се њемачко становништво углавном исељава, а на његово мјесто долазе Хрвати и Срби из сиромашнијих предјела Хрватске (Далматинска загора, Бановина, Хрватско загорје, Међимурје).
Шароликост становништва одразила се и у именима барањских мјеста, пустара и салаша. Готово свако мјесто (осим најновијих насеља) има три имена – хрватско/српско, мађарско и њемачко. Будући да се српска имена подударају с хрватскима, не треба их сматрати посебном скупином.
У овом ћемо раду покушати дати преглед хрватских и мађарских (тек понегдје и њемачких) имена данашњих барањских насеља, као и неколицине још постојећих пустара. Количина топонимије мађарскога поријекла у Барањи је голема, посебице када је ријеч о називима појединих предјела, ливада, шума и бжуљака, но такав би задатак прелазио границе овога рада, стога ћемо се у њему ограничити на ојконимију.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешомир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
13. јун 2018. у 17:25
Војислав Ананић
Барањско Петрово Село (Петарда) – село западно од Петловца
Изгледа да је село добило име по локалном властелину, на чијем се посједу налазило. Старије верзије мађарског имена записују се као Peturd (1276.) и Peterd (1332., у оба случаја с типичним деминутивним суфиксом -д), а облик Петарда, вјеројатно према хрватском облику особног имена, први се пута спомиње 1554.
Хрватско је име усто добило и придјев Барањско, како би се разликовало од осталих Петрових села, којих у Хрватској има још неколико.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
13. јун 2018. у 17:33
Војислав Ананић
Батина (KiskSszeg) – село источно-југоисточно од Дража
Хрватско име Батина долази од имена насеља Баттyан (1305./1342. Батхyан: Гy5рффy 1: 710), које се налазило на другој обали Дунава, на подручју данашњег Бездана (раније римски Батинцум). Два су мјеста била повезана баттyанском скелом (стога се гдјегдје мјесто још назива и Батина Скела).
Мађарско име долази од ријечи ко ‘камен’ и szeg ‘угао, кут; руб’, вјеројатно се притом мисли на високу обалу Дунава, будући да се овдје обронак Банскога Брда стрмо руши у Дунав. Испред њих је додан придјев kis- ‘мален’, како би се разликовало од града Ko’szega у западној Мађарској.
Као пустара локалитет се спомиње још 1591., иако се годином оснутка мјеста сматра 1720. година. У римско доба, овдје се налазило насеље на лимесу, названо Ad Militare.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
14. јун 2018. у 05:23
Војислав Ананић
Драж (Darazs) – мјесто сјеверно-сјеверозападно од Змајевца
Топоним је славенског поријекла, можда од особног имена. Први се пута спомиње 1263. Било какво објашњавање преко мађарског апелатива darazs ‘оса’ може бити само пучка етимологија.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
14. јун 2018. у 05:35
Војислав Ананић
Грабовац (Albertfalu) – село јужно-југоисточно од Кнежевих Винограда
Хрватско име према апелативу граб. Мађарско и њемачко (Albertsdorf) према имену саског надвојводе Алберта Казимира Аугуста.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
14. јун 2018. у 05:47
Војислав Ананић
Јасеновац (Občlpuszta) – пустара јужно-југоисточно од Кнежевих Винограда
Хрватски назив од апелатива јасен. Мађарски од именице obol ‘удубина, шупљина’ и суфикса puszta, који означава да се ради о пустари.
Каменац (Кб) – село сјеверозападно од Кнежевих Винограда
Од мађарске ријечи ćb ‘камен’. Мјесто је подигнуто у јужном подножју 243 м високог брежуљка K^hegy “Камено брдо’. Хрватско је име пријевод мађарскога.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.