31. марта 1876. – Рођен је Борисав „Бора“ Станковић, приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Своју најпознатију драму “Коштана” објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи Врањски дијалекат и говор људи из јужне Србије, што изазива велике критике. Свој најпознатији роман “Нечиста крв” објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Рођен је у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањског трговца Ристе Грка. Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години. Отац му умире 1881. године, а мајка 1883. Тако да се је од тада о њему старала очева мајка, Злата (познатија као баба Злата). Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене, врањске породице и често му је причала о „старом“ Врању.
У Врању је завршио основну школу и седам разреда Гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао. Баба Злата умире 8. фебруара 1896. исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду. Он због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.
Године 1900. издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1924. Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Из тог брака добио је 3 кћери. У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.
Објављује роман Нечиста крв 1910. године. Када је роман објављен, одмах се проглашава за ремек дело српске књижевности. Године 1915. године оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Нишу, са моштима Стефана Првовенчаног. У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту. Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама, како би прехранио породицу.
После рата, 1920. године постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу. У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.
22. октобра 1927. године умире у Београду и сахрањен је на Новом гробљу.
Његово целокупно књижевно дело везано за Врање, мада је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима и није познавао географски положај материјалних места. Сам Бора Станковић је у једном предавању признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које га нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.
Станковић је увео Врањски дијалекат у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена и оријентална.“
Јављајући се у време кад се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама и дело му је прожето симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“ дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осјећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.
Ниједан његов рукопис није сачуван.
ИЗВОР: Википедија
Коментари (0)