Порекло презимена, Илино Брдо и околна села (Пљевља)

Порекло становништва села Илино Брдо, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Илинобрдска регија (да је тако назовемо) се налази јужно од Пљеваља и реке Ћехотине, до Богомоље, Горњег Села, Врањег брда, Зелене локве и Гостеча. Та регија обухвата пљеваљску котлину и стране по њеном ободу. На том простору се налазе села: Рабитље, Мрзовићи, Илино Брдо, Калушићи, Зеница, Забрђе, Шумане, Боровица, Љуће, Збјево, Комини, Видре и Радосавац.

Орографско-хидрографске одлике илинобрдске регије

Ова регија је по свом рељефном изгледу већином раван предео, са странама које оивичавају ту равницу. Највише равног земљишта има у Рабитљу, Мрзовићима, Калушићима, Шуманима, Боровици, Љућу и Радосавцу, док се благе падине наласе у Забрђу, Зеници, Збјеву, Коминима и Видрама.

Геолошки састав земљишта је разноврстан. Пљеваљска котлина је у далекој геолошкој ери била испуњена водом, односно била је језеро, на чијем су се дну наталожили иловача и шљунак. Изнад тог слоја, у каснијем геолошком добу са топлијом климом, слагале су се биљне материје дебљине око 15 метара. Тај биљни слој затим је покрио лапорац дебљине од неколико до 120 м. Под притиском дебелог слоја лапорца и воде, а у недостатку кисеоника, постао је угаљ лигнит одличног квалитета, око 2500 калорија. Пошто дно језера није било равно већ таласасто, то је и слој угља таласаст. При ободу Поља угаљ извирује на површину, док се поред Ћехотине понегде налази на дубини и до 120 метара.

Угља има скоро свуда испод површине Пљеваљског поља, као и у Брвеници и Шуманима Он се сада вади на 2 места: Потрлици и Боровици.

Осим Мале и Велике Плијеши, које су састављене од чврстих кречњака, сви брежуљци, брда и стране, састављени су од кристаличних шкриљаца, пешчара и меких стена.

Од текућих вода највећа је Ћехотина, која тече северном ивицом регије. Она код Рабитља улази у теснац који је школски пример раседа кречњачког масива између Отиловића и Рабитља. Из теснаца (малог кањона) код Дурутовића, Ћехотиина излази у Пљеваљско поље. Поред Ћехотине, Везичница је једина већа текућа вода. Долази од Оџака и улива се у Ћехотину испод Радосавца. Поред ове две реке, кроз регију теку два мања потока од Шумана и Збјева и уливају се у Везичницу.

Сва села ове регије су богата изворском водом. Нема извора – врела као што има у Оџаку, али има мањих и средње богатих водом, свуда по средини страна и у подножју брда.

С обзиром да се Пљевља и највећи део ове регије налазе на надморској висини око 760 метара, климатске прилике су повољне. Снег брже и раније копни у овим селима него у околним. Ваздух је топлији због мале надморске висине. Међутим, непријатни су фактори магла и смог који се ствара из фабричких димњака кад је мирно време. Атмосферског талога пада мање него у планинским пределима, али ипак довољно.

Пошто су у читавој регији климатски услови повољни, а земљиште плодно, постојали су одлични услови да се људи настане у овом крају знатно пре нове ере. Као потрвду за то имамо у Боровици гробље које је постојало пре нове ере и у ком су сахрањивани Илири, а затим Римљани, па Срби, све до пре пар година када је Рудник угља разровао то гробље.

На врху Плијеши налазило се у средњем веку велико утврђење. Локалитет се назива Градови, што значи да је у том комплету било више зграда. До 1941. године, на том месту могло се приметити више темеља неких зграда. Међутим, Италијани су правећи велике камене бункере на том локалитету, све зидине порушили, па се сада не може ништа реконструисати.

Да су људи живели на овом простору почетком нове ере или пре, сведоче мала удубљења око Краљеваца, која личе на темеље или подруме неких зграда. Слични темељи кућа постоје и у Шуманима, као и старо гробље које народ назива грчким – на месту Крижевци.

Посебна је прича о римском насељу у Коминима и налазима у римским гробницама код Кнежевића кућа. О том локалитету су писали Др Срејовић и други археолози и нећемо се на том задржавати.

Према предању, на Илином Брду је била црква још за време Немањића, па је срушена доласком Турака у ове крајеве. Око ње је било српско гробље. Црква није обнављана по обнови Пећке патријаршије већ знатно касније. Постоји предање према коме су Срби претерали малу дрвену цркву од Бољанића, са Илине главице, и поставили је на Илином брду. И данас се познају темељи цркве на Илиној главици и још се односи камење из њених темеља за грађење штала. То преношење цркве било је око 1740. године. Касније, око 1900. године, на месту старе дрвене цркве подигнута је велика црквена зграла од камена, која се и данас одржава

Према другој верзији, црква је у средњем веку била на Малој Плијеши – Градови, па је пренесена на Илино брдо. Олтар цркве је направљен на гробљу.

Почетком овога века формирано је друго гробље у близини цркве у Мрзовићима. Кад је Тане Шиљак, син попов, рањен ножем у некој свађи са Турцима у једној пљеваљској кафани, око 1900. године, отац га је много прекоревао и он изврши самоубиство. По старом српском, односно православном обичају, самоубица се није могао сахранити у гробљу, већ изван њега. Тако и поп свога сина сахрани на једном брегу, око 300 метара од цркве. Након тога догађаја, на том месту је формирано ново гробље.

Росуље су (од Краљеваца до старе цесте) до пре седамдесетак година биле обрасле густом храстовом шумом и клекама, па је то после 1920. године искрчено и обрађено.

Северна страна Плијеши (окренута граду) била је до 1840. године обрасла густом боровом шумом. Кад је стари Јово Клачар, око 1900. године, дошао у Калушиће, добио је један амбар који је био направљен од лучевих брвана. Та лучева брвна су сечена на северној страни Плијеши око 1850. године. Још су се, око 1850. године, могли наћи ретки велики борови. Чак се и данас може наћи доста лучевих пањева. У Калушићима, као и на Илином Брду од давнина је било српско гробље.

Изнад Шумана једно се брдо зове Градина. Ту је можда било утврђење у средњем веку.

Интересантно је напоменути да су у средњем веку равнице и поља углавном били обрасли шумом, а стране око поља обрађиване, из разлога што је стране било лакше орати него равнице. Равнице су биле изложене тоњи, магли, а било је метиља. Тога је у брдима далеко мање. Тако је Боровица до 1875. године била обрасла густом храстовом шумом. У њој је био само један савардак на омањем пропланку. Касније је све искрчено и обрађено.

У гробљу у Боровици је била једна велика крстача све до 1980. године, односно до отварања рудника угља. Некада је Мала Плијеш била обрасла смрчевом и боровом шумом, па је све сасечено и спаљено у кречане. Са северне стране било је више удубљења – кречана, где је та борова и смрчева шума спаљена И читав Коријен је био обрастао густом боровом шумом све до 1918. године. За скоро 20 година та је шума читава исечена за прављење кућа у околним селима.

Према казивању Душана Ћаћића (1902), из Боровице, у Забрђу и Зеници није било муслиманских кућа до 1912. године, осим куће Герине, али су и они прешли у Маљевац. Касније су прешли Илићи. У та два села било је 10 српских кућа. На Забрђу, код чесме, био је Прекиђа хан, али доласком Шваба у хан се уселила 1915. године аустроугарска жандармеријска станица са командиром Марјановићем. Он је био велики пријатељ Станије … из Шумана.

Код ње му је остао новац кад су га Бобовци крајем октобра 1918. године убили у Стрмећицама изнад Какмужа.

У Шуманима је био богати домаћин Јово Батрићевић, али му је Марјановић одузео 10 хектара земље и дао Станији. Батрићевићи су старо српско становништво из периода Немањића.

У Боровици су 1912. године биле српске куће: Ђуришића Михајила, Јова Лонцовића, Мила Јовића, Вукића Вучинића, Мијата Пушоње, Васа Брашња, Мила Томића и Риста Ћаћића.

Шумане су имале 9 домаћинстава: Кнежевић Обрад, Лонцовић Радоје, Ћаћић Новак, Крезовић Вуле, Бјековић Јаков, Јечменица Саво, Ахмет Диздар, Раде Лацмановић и Терзић Новак. Ова муслиманска породица доселила се из Крушева.

У Љућу је било 12 српских кућа. Муслимани ту нису живели. Била су ова српска домаћинства: Тодо Џарић, Милић Драгашевић, Мићо Прерадовић, Вукола Прерадовић, Неђељко Старовлах, Михаило Лучић, Лазар Драгашевић, Бојо Коруга, Мијаило Бајчетић, Владе Потпара, Миле Терзић и Милован Бајовић. Мурат-бег Селмановић држао је читаве Шумане и Боровицу и део Љућа. Сви су му сељаци (Срби) били чифчије.

 Братства илинобрдске регије

1. Робовићи су пореклом из Србије. Од њих су се одвојили Сокићи. Неки су Робовићи примили ислам па њихових потомака, муслимана, има у Требињу, Горњем Вакуфу, Јајцу, Горажду. Познате су хајдучке харамбаше Дмитар и Иван Робовић. Иван је погинуо око 1905. године у Дабовини са хајдуком Гвозденовићем и сахрањени су у гробљу у Малим Крћама.

2. Кнежевићи у Рабитљу воде порекло од Кнежевића из Матаруга, а ови су од Старчевића из Калушића. Из Матаруга су дошла три брата: Радован, Андија и Мирко, синови Милована Кнежевића (1790 – број иза имена означава годину рођења дотичног). Радован и Андрија су отишли у Јасен, а Марко (1820) се настанио у Рабитљу, на земљи неке жене Гомилановић. Маркови синови су: Малиша и Јаков. Марко је био у хајдуцима. Једанпут су их Турци опколили у Бабинама. Сви су хајдуци побегли, а Марко се сакрио у трап и остао.

Касније су Турци звали Марка да се преда и примили су га у сејмене. Аге су им били Селмановићи. Славе Лазаревдан. Има их 3 куће у Јасену, у Калушићима 4, Коминима 4, Рабитљу 7 итд.

Димитрије и брат му Ђуро су Кувељићи из Мораче. Од 1912. године зову се Кнежевићи. Има их 5 кућа и славе Ђурђевдан. Од њих је Крсто Кувељић- Кнежевић. Једна удовица Гвозденовића се удала у Кнежевиће и довела мушко дете. Од њега су 4 куће, али је прихватио презиме Кнежевић. Синови су му Вуле, Ђорђије, Ристан и Мијаило.

3. Гомилановићи су се раније презивали Вуксановићи. Највероватније су из Крње Јеле (иза Стожера). Дошла су два брата, јер су тамо убили неког Турчина. Знају имена предака од Јефта (1800), а његов син је Ристо. Периша је рођен 1820. године. Перишин син је Обрад (1850). Имају читуљу у којој је убележно 40 умрлих пре Перише. Прво су уписана три попа, што значи да су ту дошли давно, можда око 1650. године. Неки су имали своју земљу, а неки нису, већ су обрађивали агину земљу. Гомилановића има 10 кућа у Врбову. Тамо су отишли 1875. године, а након њих су отишле две куће у Мијаковиће, 2 у Подборову, 2 у Никшић и 10 кућа у Мрзовиће и Рабитље.

Стеван је 1914. године погинуо у црногорској војсци у борби против Шваба на Дрини.

4. Бајићи су пореклом из Колашина. Доселили су око 1700. године и настанили крај Дурутовића. Ту су имали своје гробље све до 1830. године, а сада је запуштено. Од њих су Бајићи у Маочу и другим местима, као и Цвијовићи у Маочу, односно Поткрајцима.

Стево Бајић (1800) дошао је у Пљевља око 1830. године и почео се бавити трговином, а потом му син Михаило, па Лазо. Постали су богати. Имали су читаву улицу – Бајића сокак и више читлука

Ћетко Бајић је из Мрзовића доселио у Пљевља 1880. године. Направио је кућу код Крстате касарне и отворио кафану. Био је богат. Синови су му: Перо и Симо (1870). Симов син је Цветко, учитељ. Тодо је погинуо у црногорској војсци у рату против Аустрије 1914. године. Биле су их 4 куће код Крстате касарне.

Памте имена предака од Васа (1830). Његови синови су: Маринко, Мијаило и Милан, а Миланови су: Митар, Петар, Душан, Мико и Момчило. Милан је држао кафану у Пљевљима. У црногорској војсци, у рату против Аустро-Угарске 1914-1915. године, учествовали су Митар и Петар.

Трговци Бајићи су од Стева. Он је рођен у Мрзовићима 1800. године, а умро 1879. године. Његови синови су: Јосиф, Спасо, Михаило и Алекса. Спасов син Драго био је професор. Михаилови синови су: Лазо и Страхиња. Имали су 70 хектара обрадиве земље у Оградама, Црљеницама, Отиловићима, Пљеваљском пољу. Држали су по 12 пари волова и трговали стоком и вуном.

5. Терзићи у Пљеваљском пољу пореклом су од Терзића из Малих Крћа. Дошли су пре скоро 400 година. Од њих су 4 братства у Бобову.

Око половине прошлог века био је познат хајдук Новак Терзић из Комина. Његова жена Митра била је са двоје деце код брата Јека Јестровића. Новак је једанпут дошао код Јоје Пијевца у Голеша. Стајао је пред тором испред куће и преко ограде разговрао са женама које су музле краве. У кући су са Јојом седели сејмени. Кад Јоја из куће примети Новака поред ограде, рече сејменима да је то Новак – хајдук. Они га из куће пуцаше и убише. Главу су му посекли и пронели поред куће Јека Јестровића, дозвали Митру и рекли јој: “Харамбашице, познај главу Новакову.”

Свим посеченим хајдуцима, до 1878. године, носили су Турци главе на дугим моткама и набијали на коље у Милет-башти. Изгледа да је Новак погинуо око 1877. године. Његов син Мирко је радио у суду до 1936. године. Умро је у Ваљеву.

6. Прерадовићи у Греву у Мрзовићима пореклом су од Цмиљанића. Нису им род Прерадовићи у Љућу. Претпоставља се да им је најстарији предак Илија и сестра му Василија. Не знају кад су дошли у Мрзовиће, али знају да су се одвојили од Цмиљанића. Памте имена предака од Аћима и Тана (1840). Танови синови су: Миле, Раде (1870) и Ноле. Има их 4 куће у Мрзовићима и 7 у Греву.

У I светском рату у црногорској војсци 1914-1915. године учествовали су: Миле, Раде и Ноле. Интерниран је Миле и умро је у робији.

7. Церовићи у нашој општини нису дошли истовремено. Први је дошао Милош (1813) бежећи од крвне освете, јер је убио неке Морачане, и населио се на Илином Брду око 1850. године као чифчија на имању Селмановића. Милошеви синови су: Симеун, Милан, Милован и Ђорђије. Симеунови синови су: Алекса и Михаило, а Алексини: Ратко, Војин, Јован, Момчило и Богдан.

Симеун је око 1900. године убио Паша Ђаволовића, опасног одметника од турске власти. Пашо је дошао једног дана да опљачка Церовиће (иначе он је са великом бандом дрско пљачкао и злостављао српски народ). Симеун се са њим порвао, бацио га на земљу и заклао. Мртвог га је однео на леђима и бацио у једну јаму изнад куће. Узео му је пушку брзометку – маузерку.

После Милоша је дошао Јоко са братом Миланом и 6 синова из Тушиња у Мрзовиће и ту се населио као чифчија 1870. године. Дошли су из економских разлога Јокови синови су: Радован, Раде, Стево, Станко, Дико и Гавро. Око 1880. године Стево и Јоко су убили коцем једног турског полицајца када је хтео да им отме јагње. Осуђени су на дугогодишњу робију, али су кроз три године помиловани. Сви су поново, бојећи се Турака, побегли у Тушиње. Милан је тамо и остао, а Јово се са синовима вратио на Катун. Радован је отишао на Грево, а Стева је убио Ферхат-буљубаша Чутурић 1902. године. После овог убиства, Стевов син Ноле (1886) је прешао у Крушево са три стрица.

У црногорској војсци у I светском рату учестовало је 5 Церовића. Станко је интерниран у Мађарску 1916. године и тамо је умро. Лале је добио златну медаљу за заслуге у I светском рату.

Војин – син Јова Церовића, дошао је у Пљевља 1914. године са женом и сином. Око 1920. године је купио на Вароши велику кућу са шталом у паше Бајровића. Држао је кафану и шталу за коње.

8. Џогази су пореклом од Бајчетића, али се не зна кад су се одвојили од њих. Неки Бајчета је био кириџија и терао товар у великој колони. Коњ му је преврнуо товар, а пошто сам није могао да га исправи, тражио је од свих другова који су пролазили поред њега да му помогну, али нико није хтео. Кад наиђе Турчин Џогаз, поможе му исправити товар и наставише пут. Сви га почеше задиркивати и викати да је и он Џогаз, те их прозваше Џогази и тако оста до данас.

Најпре су живели под Гостечом и на Паучу. Петар је живео под Гостечом и прешао у Калушиће, а затим у Чеперје. Са Пауча је Милош Џогаз отишао у Брвеницу, а у Коријен (Јасен) Димитрије. Џогаза има 15 кућа у Греву и Забрђу, 10 у Брвеници, 2 у Коријену итд. Антоније је убио агу на гувну и побегао (убио га је лопатом). Старога Мијаила убили су Турци 1916. године.

У Чеперју су до тада живела два брата Ђоковића: Обрад и Јокан. Били су необично лепи момци. Дошао неки Турчин ноћу да им краде стоку, али га они убију и закољу. Плашећи се да их Турци не пронађу, побегли су у Дробњак око 1860. године. Тамо су остали све до 1925., године. Обрадов син Васо је био Милосаву деда.

До 1860. године Џогази су живели у Калушићима, а после бекства Ђоковића прешли су на њихова имања, премда су задржали и имања у Калушићима. Памте имена предака од Антонија (1800). Његов син је Петар (1830), а Петрови су: Тодо, Вуле, Васо, Марко и Мијаило. Аге су им били Шећеровићи и Хаџисмајиловићи. Васови синови су: Павле, Илија, Новак, Ђоле, Спасоје и Маринко. Друга њихова линија иде овако: Петар (1824) – Тодо – Стеван – Милан – Урош.

У црногорској војсци у I светском рату учествовало је 9 Џогаза. Митар је био на робији.

9. Капетановићи не знају своје порекло. Знају имена предака од Вула (1815) и Радована Капетановића. Вулов син је Милован, а Радованови су: Петар, Јован и Новица Петар је отишао у Зеницу и тамо их има 5 кућа. Били су чифчије неког аге. Кад се Милован обогатио, купио је од аге земљу у Калушићима. Све је платио златницима Уочи дана плаћања, увече, бројао је новац и из кесе бацао златнике на патос. Уз слабу светлост лојанице осећао се одблесак злата. Стрпао је велику гомилу златника и платио земљу.

Швабе су интернирале Милована 1916. године и у робији је умро. На самрти је говорио да му је најжалије пгго му је остало закопано злато. Вуле је био храбар, а био је и коџобаша више година

Мајка Алије Пијука је била од Капетановића.

10. Гогићи из Зенице су из Сељашнице и род су са Глушчевићима, Гајевићима и Бујацима. Прво су дошли у Шумане, па потом прешли у Зеницу. Презиме су добили по томе пгго су се бавили грађевинскум пословима, а на турском гога значи мајстор (зидар – тесар). Памте имена предака од Радована и Илије. Радован је рођен 1830. год. Радованови синови су: Божо, Обрад и Ристан. Доселио је изгледа Радованов чукундеда. Има их код Сарајева, Ниша, Пријепоља, у Зеници 10 кућа итд. Једна њихова линија иде овако: Бо(ш) ко – Бог- дан – Алекса – Сретен, а друга: Ристан – Дико – Милојица – Ристан – Дико. Нису им род Гогићи у Котлинама

Кад је мајка паше Бајровића правила мост на Везичници око 1900. (себи споменик), Обрад је са братом носио камен на пачкама и радио на мосту. Наишао је на коњу Адем – буљубаша Ајановић и рекао Обраду: ”Ђе си крсту, твој ти крст, што си до сада радио нека буде на твоју душу, а од сада ће бити све на моју.” Обрад је скочио, бацио га са коња на земљу и добро измлатио. Аге су им били Селмановићи.

Андрија Гогић је хајдуковао са Мићом Глушчевићем. Оженио се у Дробњацима од Бећковића. Деца су му одселила код Лебана (на југу Србије) 1880. године.

Радосављев син Ристан је убио два Турчина из Оџака око 1880. године и побегао у Шаранце. Није био ожењен. На вашару су бацали момци камен и он је све надјачао. Увече га је неко убио у Шаранцима из зависти.

Од аскера су 1909. године побегли у Шаранце Вукашин и Милојица. Вратили су се као црногорски војници 1912. године. У црногорској војсци у I светском рату учествовало је 7 Гогића. Вукашин је 1916. године интерниран у Мађарску. У рату су била двојица Милојица Гогић и оба су били водници.

11. Бјековићи су од Кнежевића из Горњег Села и Црнобора. Род су им Томићи у Шуманима и Хоћевини, а можда и Мариновићи. Према једној верзији, пореклом су из места између Гацка и Билеће. Отуда је дошао Мијаило Властелиновић још у 15. веку. Према другој верзији, они су потомци старог српског становништва и давни преци су им били кнежеви, па су се зато и презивали Кнежевићи. У Црноборе су дошли најмање 100 година пре Лацмановића.

Памте претке од попа Бјека Кнежевића (1770), који је имао белу браду, по чему их и прозваше Бјековићи. Манастир Св. тројице посла попа Бјека у Довољу да буде игуман Манастира Довоље. Његов син је Никола, а Николини су: Јован, Перо, Мијо и Стево. Перови синови су Јаков, Павле и Гавро, а Јаковљеви: Мијаило, Војин, Трифун, Стеван и Милојица. Војинов син је Душан.

Од старих Бјековића најугледнији је био Јаков (1865). Он је био коџобаша и богат човек. Бавио се кириџилуком. Имао је понекад и по 40 коња, по 300 коза, 150 оваца и др. Код њих је живео неки Саво, био им је род и држали су га као свога члана фамилије. Тада су живели у Шуманима. Јаков је имао доста златника које је држао у једном чекмежету, а чекмеже су држали под јастуком. Једне ноћи им Саво украде чекмеже и побеже код једног Премћанца. Овај му узе све паре, па се под старе дане морао вратити код Бјековића. Они су га примили и код њих је и умро. Са новцем је побегао око 1900. године.

Павле је волео народну традицију. Знао је напамет око 150 народних гусларских песама и био је одличан гуслар. Кад су дошле Швабе 1915. године све су им опљачкале. Жито које нису могли однети, просули су по блату.

У црногорској војсци у I светском рату учествовли су: Јаков, Павле и Гавро. Павле је добио златну медаљу за храброст. Гавро је водио краву Јанку Вукотићу да музе млеко за све време рата 1914-1915. године.

12. О пореклу Кнежевића из Шумана има две верзије, али је изгледа тачнија да су староседеоци, односно остаци старог српског становништва у Горњем Селу или Црноборима. Преци су им били кнежеви пре више од 500 година, па их прозваше Кнежевићи. Од њих су се одвојили Бјековићи, Томићи, а можда и Мариновићи. Не знају када су дошли у Шумане, али знају да је међу првима дошао Дајо (1775). Дајов син је Никола, а Николин Димитрије (1835). Дајо је био веома угледан човек у месту. Димитријеви синови су Обрад И867), Новица и Никола. Обрад је био коџобаша за Шумане и околна села и имао је мур – печат. Било их је око 1930. године 7 кућа у Шуманима, 1 у Горњем Селу, 1 у Зеници, 1 у Боровици. У црногорској војсци у I светском рату био је Велимир…

13. Јовићи у Шуманима су од Јовића из Бобова. У Шумане је дошао Продан око 1855. године са три сина. Једна њихова линија иде овако: Продан (1815) – Милован – Вук – Момчило – Милосав.

14. На Луке (Комини) су доселила 1924. године 4 сина Лазара Кнежевића из Вашкова: Милика, Живко, Спасоје и Вукола. Милика је био управник поште у Пљевљима, Живко је умро 1917. године, а жена му је Сара доселила са синовима Владимиром и Данилом. Спасоје и Вукола су живели на Лукама.

Око 1920. године из Шаранаца је доселио у Пљевља мајор црногорске војске Михаило Кнежевић.

15. Лонцовићи су пореклом из Дробњака. Живели су у Црном Врху изнад Црљеница Памте имена предака од Ђорђија (1834). Његови синови су: Средоје и Гавро. Стеванови синови су: Средоје, Радоје, Обрад, Милојица и Марко. Гавро Лонцовић је био у најму у Подборови (чувао је козе), али су га Турци ножевима сасекли на парчад. У Шумане су дошли око 1903. године. Било их је, 1920. године 2 куће у Шуманима и 4 у Крњачи.

Милан Лонцовић је на покладе 1910. године истукао два Бајровића који су се ругали српским девојкама и задиркивали их. Један од њих дође другог дана с пушком да га убије. Милан га ухвати за пушку и она му пуче међу ногама. Тада му Милан оте пушку и добро га истуче. Други дан су га Турци тражили да га убију, па је морао да бежи у Црну Гору. Отуда се вратио 1912. године као црногорски војник.

У првом светском рату учествовао је Милан у црногорској војсци. У Мађарску је интерниран Стево.

16. Ђуришићи из Боровице су пореклом из Тушиње. Род су им Дробњаци из Врбе и Бошчиновића. Кад су дошли на Врбу, неки су се прозвали Дробњаци. Доселили су се пре 1865. године. Један је Ђуришић доселио са Врбице у Боровицу. Био је висок и танак, па га прозваше Лемез. И Дробњаци у Бошчиновићима су се раније презивали Ђуришићи, па су променили презиме и сада се зову Дробњаци. Ђуришићи у Боровици су дошли са Врбице 1875. године. Дошао је отац са синовима: Мијаилом, Иваном, Миланом и Радом

У I светском рату у црногорској војсци учествовао је Милан.

17. Кечине су старином из Слатке или Воднога. Отуда су их отерали Турци Мицановићи (Синановићи или Мемићи), па су се населили у Боровици. Кажу да се само један спасао и сакрио у клеке, па их прозваше Кечине по њему. Изгледа да је то било око 1830. године, када су поубијани и растерани и Марковићи. Род су им Ђондовићи.

Памте претке од Јова (1877) и браће му: Новице и Божа. Јовови синови су: Саво, Љубомир и Добрило. Савов син је Драго.

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је троје Кечина Божо је погинуо на Дрини 1915. године. Аге су им били Селмановићи.

18. Џарић су од Ђуровића из Заграда, од Никшићке Жупе. Поп Лука Ђуровић је одселио у Србију. На коњима су му биле вреће (даре – џаре), па га по томе прозваше Џарић. Имао је Лука више синова, а син му се Петар (рођен око 1795.год.) вратио из Србије на Бјелово Брдо око 1820. године. Не знају да ли се вратио са фамилијом или као момак. Петар је имао 5 синова, од којих је најмлађи био Јован (1835). Јован је рођен у Зеници. Његови синови су: Миле, Тодо и Божидар (1875) – игуман Серафим. Милов син је Јосо, а Тодови су Јован и Лука. Јосов син је Петар, а Јованов Бошко.