Порекло презимена, село Дарковци-Дарковце (Црна Трава)

Порекло становништва села Дарковце, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Настанак села и порекло становништва:

Село Дарковце је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 205 становника (према попису из 1991. било је 455 становника).

У насељу Дарковце живи 201 пунолетних становника, а просечна старост према попису из 2002.године је износила 60,0 година (56,4 код мушкараца и 63,3 код жена). У насељу је било 104 домаћинства, са просечним бројем чланова по домаћинству од 1,97. Насеље је насељено Србима.

Демографска слика становништва после Другог светског рата(1945.г.) је изгледала овако: 1948.г.(1501 становника), 1953.(1428), 1961.(1507), 1971.(1379), 1981.(922), 1991.(455) и 2002.г.(212 становника).

Раније, пре масовног исељвања становништва, Дарковце је било највеће црнотравско село.

С обе стране брзе планинске Дарковачке реке налази се село Драковце. Омеђује га река Власина и Градско-Каланска (око 536 м), село Градска и Плана (1719 м).

Надморска висина у село Дарковце је 1042 метара.

*

О ранијем етничком стању ових крајева постоји у народу легенда о Џидовима и Латинима. Она говори како су у некој бици, временски неодређеној, сви мушки Латини изгинули, а остала само женска чељад.

По истом предању мушки који су заменили Латине дошли су из Русије. Долазили су као бескућници или као војници које су војне старешине распоређивале по кућама на рад са женама.

Тешко је одредити ове Латине, али по свему судећи, то су били рудари католици. Ово се документује и тиме што Латине идентификују са прстенџијама који долазе са Косова, а то је уствари старо српско рударско становништво католичке вере, пореклом из Босне и Херцеговине.

Као скорашњи обитаваоци црнотравских пашњака помињу се и Ашани. Ови грцизирани староседеоци Балканског полуострва долазили су са стоком и напасали је овде на пашњацима.

Данашње становништво је потомство или старих породица којима је у већини случајева непознато порекло или досељеника о чијем се пореклу и времену досељавања зна нешто више.

Многи су се у ове предле досељавали да би се склонили у доба најезде тирске империје, други због њихових зулума, пореза, злочина и других тешкоћа из живота.

Долазило се у планину на слободу, крчила шума, освајала земља и чувала стока.

Највећи део становништва се доселио у времену експлотације руде на овим просторима. Ово насљавање под Турцима је било прво добровољно а онда принудно.

Један део се доселио касније у време крџалија који су између 1792 и 1806. године били господари над Ћустендилско-знепољским крајевима и живели од пљачки и уцењивањима градова и насеља.

Насељавање Влаха (сточара), по којима је добила назив река Власина, пада с краја 16. века и почетком 17. века. Сточарећи око Власинског блата и чемерничке висоравни, или живећи као „војници“ (нек врста коморџије-косили сено, чували царске коње и бавили се коњушарском или караванском службом).

Насељавање избеглица са свих страна у планину, највише их је било из области Косова, Рашке, Метохије, Копаоника и Македоније.

Становништво је бежало у црнотравско-власинска беспућа и склањала се од турске најезде и зулума.

Највеће насељавање је било под крај XVII века, када је српски народ под Арсенијем Црнијевићем бежао у јужну Угарску (1690) и Арсенијем IV Шакабентом (1739). Тада је један део народа уместу за Угарску се склонио у планиснка беспућа овога краја.

*

До 1940. године село Дарковаце (на картама пише „Дарковци“) је припадало власотиначком срезу, административно се водило као посебна општина у црнотравском крају са зесоцима(махалама): Ливађанска, Ристина, Рженачка, Антуновска, Златановска и Миличева.

У разговору са староседеоцима села смо дознали да је село тополошки у народу имало назив Д а р к о в ц и, док је касније сигурно ради лаше лингвистичке употребе администартивно добило назив Д а р к о в ц е- што се тако данас као насеље и наводи у општини Црна Трава.

Данас у село постоји потес Ц р к в и ш т е, на коме је постојала црква, која је 1938.године пребачена у село.

После Другог светског рата (1945.г) укидањем власотиначког среза, село дарковце (са засеоцима-махалама) приало је општини Црна Трава у лесковачком срезу.

У Горњем делу долине Дарковачке реке, углавном леже и расуте попут звезда на небу, села Дарковце – мала насеља такозване махале(1964.г):

– Махала Р и с т и н и (8 к),

-Махала Б о ј и ш и н и (10 к),

-Махала Д у к а т (5 к),

– Махала К у р т и н и (20 к),

– Махала Ш е г е н о в и (20 к),

– Махала Р ж е њ а ц и (21к),

-Махала А н т у н о в и (20 к),

-Махала А н т у н о в е К о л и б е (7 к),

– Махала А н т у н о в а К р у ш ч и ц а (20 к),

-Махала Д е б е л и Д е л (6 к),

– Махала З л а т а н о в и (10 к),

– Махала П а в л о в и 813 к),

– Махала М и л ч и н и (5к),

– Махала М и ш и н и (15к),

– Махала К о ш а р ц и (23 к),

– Махала Т е р з и ј и н и (21 к),

– Махала Џ о к и н и –Џокинци ( 6 к),

-Махала П е т к о в и (8к),

– Махала Л и в а ђ е (30 к),

– Махала Р и д (4к).

Причало се како је некада старо село Дарковце било на окупу на „станицу“ између Средње и Антунове реке. Чак и када је село Дарковце имало 30 кућа нису се делили.

Турци су их држали „на куп“ да живе заједно и заједно да раде по мајданима, јер су дарковчани тада били махом скоро сви рудари.

Јер је тако Турцима било лакше су их тако могу држати у покорности на тежак рад у рдницима .

По Р. Николићу у овој планини се били намножили хајдуци, па су мештани преко лета бежали у збијено село.

Други разлог збијеног типа села било је рудовање, јер су многа села бика „маденска“-рударска. Турци су их приморавали да скупно живе јер се лашке могло њима управљати.

Дарковци су типићан пример збијеног типа. Имало је 30 кућа. Људи су почели да напуштају село одлазећи за стално на појате.

Но Турци су их једном приликом приморали да се врате, на своја имања, где су направили куће и формирали махале на обронцима планина.

За централни део села Дарковце , постоји предање да је насељено у доба Турака и то од црнотраваца. То централно насеље се и данас зове С е л и ш т е.

На удаљености од око 7 километара од централног дела села Дарковце у стрмој уској дубодолини реке Власине и Градске с тешком муком је био формиран истурени центар овог села кроз који пролази и пут Црна Трава-Лесковац.

То новоформирано насеље било је названо је састав река. Ту је сада не само аутобуска станица за сва села која овој рупи гравитирају, већ и централна школа, амбуланта, пошта и неколико радњи које опслужују не само село Дарковце, већ и Криви Дел, Јабуковик и Горње Гаре.

Постојала је и земљорадничка задруга која је фоорморањем општине Састав Река 1955.г-засела:Дарковци(Дарковце), Гаре, Јабуковилк и Криви Дел; пребачена са седиштем у Састав Река.

Иначе горе на око 1122 метара надморске висине на месту где је било старо село селиште саграђена је школска зграда у којој су 71.. године 20. века била првих пет разреда школе, задружни дом, кафана, продавница, стругара, влачара и низ других приватних радњи.

Касније до краја 20. и почетком 21. века село Дарковце, као и остала црнотравска села су добила асфалтни пут, струју, воду,телефон, аутобусни превоз и потпуну комуникацијом са светом.

Нажалост миграција становништва је учинила своје. Села су остала пуста без деце и школе. Једна по једна школа је остала без деце.

Села у црнотравском крају полако одумиру са географске карте. Такво нестајање је захватило и село Дарковце.

* * *

Занати:

Када се негде на почетку 20. века, 1904. године, аустриски археолог Феликс Каниц обилазио ове крајеве, наилазио је на трагове рударења још из доба Римљана.

Међутим, овде су рударили и „Латини“, народ о коме се само по нешто знамо, а и оно што знамо заснива се на легендама и предањима.

Становници села Дарковца су се бавили рударским радовима и камичарским занатом. Били су понати мајстори ковачи у Турским самоковима, када се рударило у овим крајевима.

Били су ненадмашни мајстори за израду воденичних каменова. Некада веома уносни стари занат. Кажу да су се овим занимањем бавили још у „јеринско време“.

Априла 1907.године Бугари за извоз овог камена повећали царину од 60 динарских пара за два камена („на чив“-на пар) на 12 динара и 60 динарских пара, те су тиме прекинули ову традицију Дарковчана и извоз камена из Дарковце за Бугарску.

Остало је у запису Каница 1904.године, да је између Павлове и Златанове махале, постојало место „Воденички камен“ (Манјдан)-за изрдау воденичног камена.

Мајстори дарковчани за израду воденичних камена су тада били познати на далеко у овом крају. Тако су чак половину израде воденичног камена испоручивали за Бугарску и скоро другу половину за Македонију.

Воденични камен су на коњима терали трговци преко Плане на „четверкама“ са воловском запрегом за Бугарску.

Иначе казивач Станча Ристић (1949.г) памти да је у село Дарковце до 60. година 20 века на потесу Златановског потока и Дарковачке реке постојало 60 воденица,

Дакле, дарковчани су били познати и као воденичари. Станча Ристић памти четири Турске воденице с леве и десне стране Дарковачке реке.

Полава 1988.године је однела многе воденице, па је остало у око 15 воденица, а до 2011.године је једино радила воденица Ристић Михајла (1929.г), која више не ради а у село поред река су остле још зидине постојања старих воденица.

Иначе дарковчани су од ослобођења Турака познати као признате дрводеље. Овај занат научили су баш због тога што крај обилује свакојаком шумом, па су вештину обраде и упознавања особина дрвета стицали, још од малих ногу.

Традиција дрводељства у овом селу се продужава, те је 60.г. 20. века још било известан број људи који су одлазили у равничарска села, где су подизали куће такозване бондручаре.

Међутим, највећи број дарковачкана се преорјентисао на савремено грађевинарство(зидарством)-а предходно су се бавили дунђерским занатом.

Овладали су свим врстама занта у грађевинарству и у 20. веку били одлични ммастори-печалбари.

Из старе „гарде“ мајстора неимара-печалбара, из села Дарковце са посебним симпатијама се помињу њихова имена: Сима Илић, Михајло-Ђека Илић, Милан Илић, Радул Илић, Јованча Синадиновић, Драги-Црни Илић, Стојче Илић, Ћира Раденковић, из фамилије Сибиновић и др.

У село Дарковци (Дарковце) су постојали и други занати с којима се бавили житељи овог планин ског села у општини Црна Трава.

Тако је у село после Другог светског рата био познат „сваштар“ мајстор Богољуб Сибиновић. Кажу да је могао све да оправи као мајстор што му „око види“.

Тако је био главни мајстор новоизграђене хидроцентрале на Златановску Средњу реку (Дебелоделска река), преко које је тада село једино имало електричну струју у том крају од 1948-1967.године.

Овде је важно чак напоменути да у том периоду је једна жена Ристић Душанка (1912.г) била мајстор и главни инструктор за електрификацију села-када треба да се „пушти“ или да се регулише ток струјног кола за осветљење целога села.

Богољуб Сибиновић као мајстор је поседовао и соптвену СТРУГАРУ за стругање букових дасака за дрводељски занат, а поседовао је и сопствену ЦРЕПАНУ за израдњу црепа „бибера“од иловаче за покривање кућа.

На тој црепани главни мајстор је био Михајло Ристић.

Јоца Ристић (1904) је био познат мајстор фотограф и бојаџија у село Дарковци(Дарковце).

Од музичара познати гајдаши у село су били: Вељковић Горча и Радул „Ржењачки“. Од хармоникаша је био познат Радулов син Славиша.

* * *

Сточарство:

Дарковачка домаћинства предњачила су и у гајењу стоке. Сточарили су на принципу зимске исхране стоке по појатам (стајама).

Ретка је била кућа која није имала 100-200 оваца и истурене појате за јесење и пролећно бачијање(Бачија-место чување стоке са целом породицом).

Појате су биле удаљене од махала и по десет километара. Док је сточарење у другим црнотрвским селима углавном ствар деце до 15 година старости дотле се у Дарковцу овим послом баве и одрасли.

У другој половини 20. века број сточних грла се смањује, као и гајење сточарством у корист грађевинарства а многа домаћинства мигрирају и то углавном према Смедереву.

* * *

Етничке особине мушкарца (1964/80.г.):

Драковчани су веома по физичком изгледу лепи људи. Много њих има словенског типа мушкарца (риђи и високи). Поносни су на своје словенско-српско порекло.

Дарковчани су познати као поштени и добри радници. Прихватали се савогог посла. Увек су педанто радили. Као радници и ратници су веома признати.

То су своја својства показивали у свим бунама и ратоовима за национално ослобоиђење. Посудују високу националну свест-родољубље.

Скоро није било издајника у првом и Другом светском рату, а међу дарковчанима су били чувени хајдуци и комите у борби против Турског зулума и покушаја бугаризације у овим крајевима.

Поштење, искреност, вера у правду, част и достојанство је одлика њихових личности.

У друштву су веома поуздани и сигурни. Физичко обрачунавање због материјалних односа и користи је сотало од давнина и нису га још превазишли.

Због честог одласка ван куће-као печалбари, поседују посебну склоност према намерницима путницима у току зимских месеци. Зато је и етичка особина-г о с т о п р и м с т в о, на већој висини него ли код неких других околних села.

У групи су хомогени у печалбу. Сви за једног, један за све. Држе се свога родног краја. Воле да певају и играју старе песме и игре из црнотравскога краја. Веома су били верско религиозни-као православни хришћани, све до почетка Другог светског рата.

* * *

Писменост и образовање:

У погледу писмености и образовања паралелно се развијају као и остали планински центри.

Због скучености материјалних прилика Скупштина општине Црна Трава није могла отворити за потребе великог броја дарковачке деце осморазредну, већ само петоразредну школу.

Иако дарковачка деца псу путовала 70.г. 20. века по 7 и више километара до осмогодишње школе у састав река, што је по зимским леденим данима код деце претила велика опасност од смоповређивања непроходности самог планиснког терена на литицама.

Петоразредна основна школа је радила неколико година 70.година 20. века, да би касније и четворазредна основна школа била укинута са порпуним исељавања становништва из црнотравскога краја пред крај 20. века.

Тај терен на коме су деца пешачила до ниже тачке према село Састав Река(поред реке Власине, где се „састају“ река Власина и речица „Грацка“-насеље Састав Река)-је под углом од 45 степени косине, силаска до школе из села Дарковце.

Дарковчани су много ценили школу. То је долазило што их неплодно земљиште, упућивало на школе па на занат.

Ту своју приврженост школи су доказали што су својим радом, не само пре, но и после Другог светског рата, и по неколико пута умели подизати велелепне зграде за осмогодишњу школу и Дом културе.

Пре Другог светског рата у село је била велика неписменост, али после отварања школа становништво се опесмињавало.

Прво су старији житељи одлазили на алфабета опсимењавање за неколико месеца, да би касније се завршавала четвороразредна, осморазредна, трогодишње, четворогодишње школе и факултети.

Много је данас по Србији интелектуалаца у свим сферама живота, који својим интелектом су прави виузионари-градитељи живота свуда тамо где су били запошљени све до 20. века.

Такав је дарковчанин, свој интелект и масторско „око“ за нешто креативно стваралачко увек носи са собом. Таквом ствараоцу увек је важније дело од материјалне користи. То је дух сваког планинца са Власинских ридова.

* * *

Ратна прошлост:

Многи Дарковчани су дали своје животе као ратници за слободу. Овде ћемо издвојити поједине записе и имена који су дали своје животе у балканским и Првом и Другом светском рату из дарковачке општине.

Погинули и умрли од 1912-1918.г:

-1. Милан.С. Јоцић,

– 2. Драгомир С. Јоцић,

– 3. Влајко. Г. Момчиловић,

– 4. Аргаћија Т. Стаменковић,

– 5. Милан С. Ранђеловић,

-6. Стојан Р. Илић,

7. Милутин В. Игњатовић.

– 8. Јероспија Р. Јовић

(Из књиге Др Живан Стојковић, Хранислав Ракић „Лесковачки крај у Првом светском рату“)

Дакле, из село Дарковце у балканским и Првом светском рату су погинула 8 бораца.

*

ДРАМА РАЊЕНИКА У СЕЛУ ЛИВАЂЕ (Запис из Другог светског рата:-стр. 381-383. –„Црна Трава и Црнотравци“, Р.Костадиновић, 1968. Лесковац)

У току ове пролећне непријатељске офанзиве, а нарочито у борбама на Таламбусу, Црвеној Јабуци и Корубама, било је много рањених партизана.

Услед јаке навале бугарске фашистичке војске са свију страна, многи покретни рањеници упућени су својим кућама да се по разним земуницама лече.

Међутим, било је тешких рањеника који су морали са болницом да се крећу. Таквих рањеника било је 47 и они су смештени за време непријатељске офанзиве у Јеловој Падини (шуми испод села Ливађа) у Дарковцу.

Ту је била скоро цела партизанска болница са свим рањеницима који су се у време офанзиве затекли на овом подручју.

Тешко рањени борци без хлеба и лекова, тако су предахнули један дан. У међувремену бугарска фашистичка војска стационирана близу ових у Дарковачком Ливађу и Горњигарској школи успела је да открије једног рањениак Руса.

Почели су да претражују и остале стене. Прво би у стену бацили бомбу па тек после би кок прилазили.

Тако су побили око 45 тешких рањеника. Већину рањеника сачињавали су борци са овог подручја, међу којима је највише било бораца Седме бригаде.

Од рањеника су остали живи једино *Радојловић Божо, сада мајор ЈНА у пензији и један Каланац (запис 1963.г.-подвукао М.М.).

Они су се добро маскирали у овим стенама те их бугарска полиција није приметила и ухватила.

Разбеснели фашисти после убијања ових рањеника побили су око 12 људи из суседних махала.

Тако су побили 5 људи из Павловске махале, 5 из Кошарца и два човека из села Ливађа у Дарковцу. Потом су остављали за собом пустош свугде где су прошли.

*Радојловић Божа, пензионисани мајор ЈНА из Црне Траве (махала Попадисци) овако је испричао своју причу као тада рањени борац:

“Како је 8 дана боравио у овој стени без хране и како је тога дана непријатеља гледао у очи.

За време од 8 дана дана именовани од страха и зверског мучења поубијених рањеника није се извлачио из овог склоништа нити је пак имао осећај за храну и воду. Скоро као укочен данима је на овај језив догађај мислима био уперен. Тек 9. дана први хлеб испечен од мало брашна а више од кромпира дао му је неки старац – воденича из села Ливађа (код Дарковца) и тако му спасао живот“.

У Другом светском рату број погинулих у рату и као жртве фашистичког терора је за слободу дало своје животе 41 житеља села Дарковце.

Погинули и жртве фаишистичког терора од 1941-1945.г партизанског покрета у борби противу окупатора (Из књиге Јосифа Стефановића:“Жртве фашизма 1941-1945, из Црне Траве и околине“):

Погинули:

1 9 4 3. године

-1. Аранђеловић М. Винка-погинула од Бугара у с. Брод,

– 2. Михајиловић Драгомира Радул, зидар- погинуо од четника у Алексинац, Озренска бригада,,

– 4. Станковић Гмитра Никола, зидар-погинуо од Бугара у Дарковце, сарадник позадинца НОП,

– 5. Тодоровић Ђорђа Марко, зидар- погинуо од Бугара у Дарковце, сарадник позадинца НОП,

1 9 4 4. године

– 6. Бранковић Тозе Божидар, зидар-погинуо од Бугара у село Кална, 7. бригада,

– 7. Голубовић Милутина Криста, зидар-погинуо од Немаца у Параћин, 7. бригада,

– 8. Димитријевић С. Јона, зидар-погинуо од Бугара у село Рупље, Ком.подруч.,

– 9. Ђорђевић Милутина Сотир, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, 7.бригада,

– 10. Ђорђевић Милутина Андон, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, Ком. Подруч.,

– 11. Ђорић Јоце Манасија, домаћица-погинула од Бугара у с. Дарковце, сарадник НОП,

– 12. Златковић Александра Витомир, зидар-погинуо од четника у с. Крчимир, 7. бригада,

– 13. Златковић Ђорђа Станко, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, позадинац НОП,

– 14. Илић Радула Радомир, зидар-погинуо од Бугара у Баушници, 7.бригада,

– 15. Илић Симе Тихомир, зидар-погинуо од Бугара у Бабушници, 12 бригада,

– 16. Љубеновић Ранђела Андон, зидар-погинуо од Бугара на Станикин Крст, 7.бригада,

– 17. Миладиновић Милана Душан, зидар-погинуо од Бугара у Бабушници, 7. бригада,

-18. Милојковић Радомира Борисав, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, Ком. Места НОП,

– 19.Милчић Радула Чедомир, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, позадинац НОП,

– 20. Рајковић Славка Марко, зидар-погинуо од Бугара у с. Свође, сарадник НОП,

– 21. Раденковић Диме Чедомир, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, Ком.подруч.,

– 22. Ранђеловић Тодора Милан, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, позадинац НОП,

– 23. Сибиновић Симе Таса, зидар-погинуо од Бугара, у Бабушници, 7. бригада,

– Сибиновић Душана Добрић, зидар-погинуо у с. Дарковце, позадинац НОП,

– 24. Станковић Мате Воја, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, 7. бригада,

– 25. Станковић Мите Драгица, домаћица-погинула од Бугара у с.Дарковце, сарадник НОП,

– 26. Станојевић Симе Стојча, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, сарадник НОП,

– 27. Станишић Стевана Коста, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, Ком.места,

-28. Стичић Илије Никола, зидар-погинуо од Бугара у Предејане, Ком.места,

– 29. Стојановић Сибина Душан, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, позадинац НОП,

-30. Стефановић Живојина Јоца, зидар-погинуо од Немаца у Параћин, 7. бригада,

– 31. Тончић Милана Добривоје, зидар-погинуо од Бугара на Криву Феју, 8. бригада,

– 32. Цветковић Стојанче Цветко, зидар-погинуо од Бугара у с. Дарковце, ком.места Црна Трава,

1 9 4 5. године

– 33. Ђорић Витомира Радомир, зидар-погинуо од повреде у с. Дарковце, 8.бригада,

– 34. Ђорић Милорада Милан, зидар-погинуо од Немаца на реку Босут у Срему, 10.бригада,

– 35. Илић Радула Јован, зидар-погинуо од повреде у с. Дарковаце, 7. бригада,

– 36. Илић Симе Јованча, зидар-погинуо од немаца у Бјељини(БИХ), 7.бригада,

– 37. Митровић Драгутина Таса, зидар-погинуо од Немаца у Загребу, 7. бригада,

– 38. Станковић Мите Доброска, домаћица-умрла у с. Дарковце, као сарадник НОП,

– 39. Стојановић Стоимена Станимир, зидар-погинуо од Немаца у Виновци, 12. бригада,

– 40. Тодоровић Марка Десанка, домаћица, умрла у с. Дарковце, као сарадник НОП,

– 41. Цветковић Стојадина Љубомир, зидар-погинуо од четника у Истри, 7. бригада.

* * *

Порекло родова (махала):

-Родови: ШЕГЕНОВИ, А н т у н о в и   и   Р ж е њ а ц и, су по Ристи Николићу три најстарија рода (куће) у село Дарковце („ Од бир вакт њихово је ту).

Староседелац им је био неки Илија Јовчин, а зову се по староме и Р а д о в а н о в и.

Ш е г е н о в и су прозвати стога што су се са другима много ш е г а ч и л и (шалили). Та особина карактерисила је само једног од њихових предака „Шегена“ па је у читавом махали дато такво име.

Да је ово врло стари род (фамилија) доказује то што Шеганових њива данас има у Златановој Махали, Ливађу и још друге махале које су у разним крајевима пространог села Дарковца.

Неки од Шеганових се одселили давно чак и одонуд Нишаве у Бресници (зову их Караџини).

За Шеганове се каже да су пореклом из Божице. Дошли им стари отуда због неплаћеног харача.

Из Божице је пореклом 70 кућа. Сви они који су славили св. Стевана, воде порекло из Божице;

– Род (фамилија) ДАМЈАНОВИ-и од њих Р а д о ј ч и н и   у Ливађу су од Косова бањског, па се често тај део Ливађа и зове Косовска Махала.

Дошли су из Божице око 1830.године. Од њих су неки отишли за Присјан, а неки у Јабланицу у село Маћедонци;

– Род (фамилија) ДАВИНИЋЕВИ су данашњи. Од њих је дарковачка махала у Божици;

– Род (фамилија) МИШИНЦИ су око 1800. године дошли из Божице. Зову се по прадеду и К о с т о в ц и;

– Род (махала) КУРТИНСКА МАХАЛА води порекло из Острозуб, а населили се у Дарковце још у самоковско време када је мајдан у Дарковце радио;

– Родови (фамилије): П а в л о в и   и   М и л и ч и н и су такође из Божице. И они су славили св. Стевана;

– Род ГИГЕ у Антунову су из Црне Траве, откуда га довела мајка. Славе Ђурђевдан;

– Род ЗЛАТАНОВИ или З л а т а н о в ц и су потомци Златана који је дошао из Копривнице или Крчимира код Заплања.

Златан је био груб и сиромашан, па како није могао да нађе девојку, узео је „Циганче“ (црно-мањасту девојку) и побегао овде на Шегенову земљу.

Иначе су виђени људи из ове махале били. Неки су чак били и преседници општина у турско време.

По својим физичким особинама спадају у чисто словенске типове (Сви су риђи и високи);

– Род К о њ а р о в и су из Преслапа или Божице;

– Род  Б о ј и ш и н и су се пре 150.година доселили из Преслапа (око 1817.г). Предак им доашо као слуга и ту остао да живи;

– Род  Р и с т и н и  или   Т а ј к и н и  су потомци деда Ристе. Они су од Антунових. Предак им Риста остао сиромах па се од Средњег Рида населио ту код Пољаничког Дела и ту образовао насеље;

– Род   Д е д а Г р у ј и н и   су из села Брода. Грујиног оца довела је мајка из села Брод преудавши се за неког дарковчанина. Славили су Ранђеловдан;

– Род Ц в е т к о в и ћ и –Цветковић Раденко (Павлова махала) је из Црне Траве (Струмићева махала-порекло из Струмице, Источна Македонија). Дошао као посињеник око 1850.г.;

– Род Џ о к и н е (Џокинци) су из Преслапа или Божице;

– Род К у р и н о в и – су из Јабукова (околина Пирота) или Космовца (под Сувом планином). Од њих су 3 куће у Ливађу. Славе св. Илију.

Предак им радио у самокову у време када је у село Дарковце било свега 12 кућа па се призетио (пришао жени у кућу и ту остао да живи);

* * *

Порекло презимена родова (по махалама) и крсна слава:

– Махала Р и с т и н и– крсна слава: Св. Јован; Презимена: Раденковић, Вељковић;

– Махала Б о ј и ш и н и– крсна слава: Св. Јован; Презимена: Спасић, Костић, Новковић, Јоцић;

– Махала Д у к а т– крсна слава:Св. Јован, Презимена: Милошевић, Грујић;

– Махала К у р т и н и– крсна слава: Св. Ранђел; Презимена: Тричковић, Ђорић;

– Махала Ш е г е н о в и (Шигенови)- крсна слава:Св. Никола, Презимена: Николић, Голубовић;

– Махала Р ж е њ а ц и– крсне славе: Св. Ранђел и Св. Јован; Презимена: Радовановић, Благојевић, Матејић, Јаћимовић, Бранковић;

– Махала А н т у н о в и– крсна слава:Св.Јован; Презимена: Стојановић, Ђикић, Новковић, Златковић, Рајковић, Гроздановић;

– Махала А н т у н о в е   К о л и б ј е (Колибље): крсна слава: Св. Јован; Презимена:Љубеновић, Младеновић;

– Махала А н т у н о в а   К р у ш ч и ц а- крсна слава:Св. Јован; Презимена: Грујић, Тасић, Сибиновић, Милијић, Тодоровић;

– Махала З л а т а н о в и-крсна слава: Св. Никола; Презимена: Ристић, Благојевић, Митровић, Митровић, Ђикић, Илић, Михајловић-већина одсељени у Смедерево;

– Махала Д е б е л и Д е л- Презимена: Благојевић, Ђикић, Сибиновић, Милчић. З л а т а н о в и рођени у махалу К о ш а р ц и. Сибиновићи из дебелог дела имају “везе” са Златановим-Кошарцем, као и Милчић;

– Махала П а в л о в и– крсна слава Св. Стеван: Презимена: Ђокић(одсељени у Кнић-Крагујевац), Раденковић (одсељени у Смедерево), Ђорђевић, Цветковић;

– Махала М и л и ч и н и– крсна слава: Св. Стеван; Презимена:Бранковић( одсељени у Смедерево); Димитријевић;

– Махала М и ш и н и– крсна слава:Св. Стеван; Ђорић, Цветковић;

– Махала К о ш а р ц и– крсна слава: Св. Никола, Презимена: Ристић, Аранђеловић (Ранђеловић), Сибиновић, Милчић, Јовановић, Златковић.

Из рода Златанови Аврам рођен је у махалу Кошарци-прешли у Златанови (Ристић). Васиљко Ристић(посињен)-баба Савросија се преудала за Јанка Јовића у Златанови.

Један од родова: Сибиновићи и Милчићи из махале Кошарци су се одселили у махалу Дебели Дел, а остали родови су остали у махали Кошарци;

– Махала Т е р з и ј и н и– крсна слава:Св. Стеван; Презимена: Стојановић, Јовановић, Николић, Милијић, Стефановић;

– Махала Џ о к и н и– крсна слава:Св. Никола; Презимена: Станковић, Миладиновић, Николић( Стојанча Николић:-кумови Ђорићима (Павле Ђорић) у махали Петкови -Св. Стеван), Златковић;

– Махала П е т к о в и– крсна слава: Св. Стеван; Презимена: Илић(кумови свим Ристићима у Златанови-Кошарци), Ђорић;

– Махала Л и в а ђ е– крсне славе: Свети Стеван (“косовска махала) и други део махале слави Свети Илију; Презимена: Глигоријевић, Ђорђевић(Св. Стеван), Милојковић бб Ливађе (Св. Илија), Јовић, Анђелковић, Стојановић, Величковић бб Ливађе, Вучковић бб Ливађе.

Родови из “косовске махале” су од Косова бањског, а дошли су из Божице око 1830.године. Од њих су неки отишли за Присјан, а неки у Јабланицу у село Маћедонце(1878/79г.);

– Махала Р и д– крсна слава: Св. Стеван; Презимена: Јовић, Дојчиновић, Глигоријевић (исељени у Власотинце).

Занимљиво да су сва презимена више од једног другог рода по махалама.

На пример више од једног презимена су ова другога рода по махалама:

– Раденковић, Новковић, Ђорић, Ђикић, Благојевић, Бранковић, Сибиновић, Илић, Јовановић , Николић, Глигоријевић, Стојановић,Ранђеловић, Златковић..

* * *

И с е љ а в а њ е   с т а н о в н и ш т в а:- Многи становници села Драковци (Дарковце) су се исељавали у више фаза.

Један део се иселио у времену “буна”, други талас после ослобођења од Турака.

Тако имамо родова из дарковца у селима: Крушевица, Црнатово, Шишава, Доња Ломница и другим селима општине Власотинце.

Према истраживањима због турског зулума и тешкога живота под турском влашћу, као и после одлобођења од Турака(1878.г.)-дарковчани су се исељавали “Низ реку Власину” све до села Маћедонце (Јабланица) и у селима око Власотинца.

Тако у село Шишава (Власотинце( између два светска рата су се из села Дарковци (Дарковце), населиле две породице Ђ о р и ћ а са славом: Свети Јован (Петар С. Ђорић- рођен1880.г. и Таса Ђорић –рођен 1884.г.).

Почев од 1885.године у село Шишава из село Дарковце са крсном славом Св. Ранђел су се доселиле следеће фамилије:

– Тричковић Игор (1955), Миливоје Вељковић (1938), Драгослав Стојановић (1954), Сава Ђорђевић (1951), Влада Новковић (1958), Радомир Ђорђевић (1927) и Александар Илић.

*

Због економске миграције дарковчани су се раселили ван села по читавој Србији:

– Из махале Р и с т и н и-исељени у: Але4ксинац, село манстириште (Власотинце);

– Из махале Б о и ш и н и-исељени у с. Манастириште (Власотинце);

– Из махале Д у к а т-исељени у: Алексинац (Житковац);

– Из махале К у р т и н и- исељени у село шишава и село Стопање (лесковац);

– Из махале Ш е г е н о в и-исељени у Лесковцу;

– из махале Р ж е н а ц и- исељени у Власотинце, Алексинац;

– Из махале А н т у н о в и- исељени у: Власотинце и Смедерево;

– Из махале К о л и б ј е (К о л и б љ е)- исељени у Власотинце;

– Из махале К р у ш ч и ц а- исељени у Смедерево;

– Из махале Д е б е л и Дел- исељени у Смедерево;

– Из махале З л а т а н о в и – исељени у: Црну Траву, Смедерево, Власотинце и село Трупале код Ниша;

– из махале П а в л о в и- исељени у: кнић (Крагујевац), Смедерево, Светозарево (јагодина);

– Из махале М и л и ч и н и- исељени у: Смедерево;

– Из махале м и ш и н и- исељени у: КаЛУЂЕРИЦА (Београд), Смедерево;

– Из махале К о ш а р ц и- исељени у: Смедерево, Ниш;

– Из махале Т е р з и ј и н и- исељени у Власотинце;

– Из махале Џ о к и н и- исељени у Власотинце;

– Из махале П е т к о в и- исељени у Власотинце;

– из махале Л и в а ђ е- исељени у: Власотинце, Смедерево;

– Из махале Р и д- исељени у: Крагујевац, Житковац, Власотинце .

Запис: јануар 2014.г Власотинце

Казивачи: Снежана Ђорић (рођена 1941.г.,девојачко Миленковић из с. Брод) удата у село Дарковци(Дарковце) и Станча Ристић (1949.г)рођен у село Дарковце (Дарковци)-живе у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Топоними (Називи места):

-Селиште, Шигенови, Дукат, Куртини, Ржењаци, Бојишини, Антунови, Колибље, Крушчица, Дебели Дел, Златанови, Павлови, Миличини, Мишини, Кошарци, Терзијини, Џокини, Петкови, Ливађе, Рид, Црквиште(ту је била црква и 1938.године пребачена у село), Златанова Долина, Златанов поток, Средња река (Дебелоделска), Антуновска река, Северинска долина(ту је „латинско гробље“),Брезова Чука, Смиљева Чука, Тодорова вада, Трлине, Бродско присоје, Тршевина, Црвене Ровине, Златанов Валог, Куси Дел, Лековита вода, Кобиљска Долина, Хајдучки Валог, Хајдучка воденица, Султанов Кладанац (Кладенац на македонском), Равниште, Големо Равниште, Шигенове Њиве, Антунова ливада, Јанково Равниште, Барљив Валог, Јечмиште, Вргаивица, Пландиште,..

НАПОМЕНА:

Овде је изостављен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Дарковце

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[4] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2014.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

14. јануар 2014.године, Власотинце, Република Србија