Шта се крије иза личних имена

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић даје приказ књиге аутора Петра Стевановића  “Име знати изабрати”, у којој је сабрано преко 2.300 популарних личних имена

 

Nomen el stamen – лично име одговара обележју особе (латинска изрека)

„ Преко 2.300 популарних личних имена у збирци ’ИМЕ ЗНАТИ ИЗАБРАТИ’ пружају основне податке о пореклу, значењу и историјату личних имена… Утврђивању етимолошког порекла подвргнута су основна лична имена што за резултат даје њихово детаљно тумачење, за разлику изведених (варијанте, скраћенице, хипокористици, деминутиви и др.) за која се могу применити иста у виду релативног тумачења.

Уочљива међусобна различитост представљених имена историјски је одређена низом разноврсних дешавања што су се одиграла на нашим просторима. Од античких времена до данас наша култура се непрестано укршта и прожима са различитим другим културама: грчком, латинском, германском, романском, хебрејском, арапском, турском, мађарском и др. Но, наш ономастикон је утемељен још у прасловенској домовини (индоевропској заједници народа).

Као што то бива код свих других народа, нека лична имена примили смо директно из језика у коме су изникла, а нека посредно из језика где су се већ одомаћила. Овако примљена прилагођена су нашим језичким правилима…

…По доласку у ове крајеве имена су нам била иста са именима свих Јужних Словена и оних на западу јер су сва црпла порекло из корена насталих у словенској прадомовини, у заједничким индоевропским језицима. У средњем веку под утицајем примања нове хришћанске вере почели смо примати имена светитеља са Истока (календарска имена).

Вековна изложеност јаком византијском утицају оставила је значајан траг у нашем националном ономастикону. Препознатљив је такође и романски утицај који није занемарљив за разлику од германског и других који су симболични.

Ако хришћанско именско наслеђе узмемо као историјско-верску условљеност, намеће се закључак да је наш национални ономастикон у великој мери сачуван јер обилује основним карактеристикама општесловенског антропонимијског наслеђа. Наиме, у њему је релативно мали број имена чији елементи имају ослонца у неком од језика народа са којима смо у прошлости долазили у непосредан додир као нпр. са Турцима, Германима и др.

Именско наслеђе које је наш народ обликовао у прошлости предато је нама, стварајући нам обавезу његовог чувања од разноврсних савремених уплива (утицај других језика, култура, медија, моде и др.) којима је изложено. То се једино може постићи уколико се према њему будемо односили одговорно у оној мери колико заслужује његов значај као једно од важних обележја нашег националног идентитета.

Време у коме живимо је захтевно. Дошло је до наглог пораста разних медијских утицаја, посебно телевизије и филма који су постали саставни део модерног начина живљења. Њихов утицај постаје видљив у формирању свести о модерним именима која су нам често неразумљива јер црпу порекло из језика других народа. Да бисмо се успешно одупрли њиховом упливу, неопходно је познавање националне ономастичке грађе укључујући кључне фазе кроз које је ономастика прошла од стварања у словенској прадомовини у вези са семантиком имена, преко примања хришћанске вере, када смо почели преузимати календарска имена (као један од знакова припадности новој вери). Уз занемаривање свих других фактора који су оставили трага у обликовању нашег ономастикона и оволико знање може бити довољно успешном одупирању страним утицајима који у савременом начину живота постају израженији све већом сарадњом међу народима у области економије, културе, туризма и др.

Неговање народне ономастичке традиције, стално подстицање интереса за значај што га порекло и значење личног имена за сваког појединца може имати, истицање важности његовог етничког обележја, значај за културни идентитет особе и друго може допринети очувању наслеђеног ономастичког блага. То је уједно и дуг који имамо према претходним генерацијама које су о њему бринуле дуги низ протеклих векова…

… Профилакса је важна карактеристика општесловенског антропонимијског наслеђа… Кренемо ли све даље у прошлост, важност јој је била веше наглашена. У далекој прошлости када примитиван човек још није могао да разликује речи од ствари, веровао је да између предмета и имена постоји природна веза, те су имена за њега имала реалност објективног света и била знак нераскидиве везе између имена и својства именованог….

… Вера у блиску везу имена и особина његовог носиоца значила је да се именом унапред могу одредити својства особе (какав да буде, шта да буде у животу, какав да буде према ближњим, чему да стреми, да се залаже у животу и др.)…

… У ’Летопису попа Дукљанина’ (најстаријој и најзначајнијој збирци словенских имена јужнословенских народа у периоду од 8. до 10. века) прибележено је да је краљ балканских српских Словена из средине 10. века био Павлимир који је због великих ратних заслуга и успеха на бојном пољу прозван Ратник (лат. Белум) што дословно значи – рат. У наредном веку краљ Доброслав 1. прозван је Војислав због показане способности великог војсковође и стратега. Отуда се у историји именује као краљ Доброслав – Војислав 1.“

ИЗВОР: Цитати су узети са страница 5, 6 и 7 из књиге Петра Стевановића „Име знати изабрати“, 1. издање – Београд: „Орфелин“ – 2001 (библиотека Наслеђа); приредио Војислав Ананић, у Сенти 16. 11. 2012.