Mara Branković, rođena 1412. godine, bila je kćerka poslednjeg srpskog vladara, despota Đurđa Brankovića i Irine (Jerine) Kantakuzine.
Da bi ojačao i osigurao položaj Srbije, despot Đurađ je stariju kćerku Maru udao za turskog sultana Murata II, a mlađu, Katarinu, za Urliha Celjskog. Mara odlazi u sultanov harem 1435. godine. Sultan Murat ju je voleo i poštovao, pa je dozvolio da ostane u pravoslavnoj veri i poverio joj vaspitanje svoga sina prvenca, Mehmeda II.
Iako je Mara imala veliki uticaj na sultana, nije uspela da spreči oslepljivanje njene braće Grgura i Stefana, koje je sultan kaznio zbog pobune protiv Turaka. Po smrti Murata II, njegov sin, Mehmed II joj je dodelio čin sultanije – najviši položaj, koji je bio u rangu sultanovog savetnika. Tako je imala veliki uticaj na dvoru, pa je svim silama spasavala Srbiju i Konstantinopolje, koje je bilo centar pravoaslavlja. Bila je veliki diplomata i nije se zamonašila.
Poveljom je darovala posede srpskim manastirima na Svetoj Gori. Noseći darove, pošla je na Svetu Goru, ali je zaustavio Bogorodičin glas. Mara je ostavila sve darove i odmah se vratila na brod. Tu gde je zaustavljena Bogorodičinim glasom, postavljen je krst CARIČIN. U 18. veku na tom mestu je izgrađen paraklis (kapelica).
Pastorak, sultan Mehmed II, darovao joj je veliko imanje, ispod Soluna. Tu oblast Grci i danas zovu KALAMARIJA što znači, Dobra Marija. Dvor joj je bio u Ježevici. Uvaženi istoričari kažu da je Mara Branković najzaslužnija za spas srpske nacije od biološkog nestanka. Umrla je u u Ježevici, 1487. godine.
PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
Komentari (0)