Despot Stefan Lazarević

18. septembar 2012.

komentara: 7

Plemstvo

Nakon odsudne Bitke na Marici, od kada je obezglavljena zbog nesloge velikaša, počinje brodolom srpske države. Novog vožda Srbi će dobiti nešto kasnije u despotu Stefanu Visokom koga nazvaše „voždom novog Izrailja“.

Despot Stefan potiče iz blagočestive porodice kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanović, koji su njegovi roditelji. Bog im dade najpre pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja (koji je umro mlad).

Lazar Hrebeljanović je rođen 1329. godine u Prilepcu kraj Novog Brda. Imao je dve sestre: Draganu, koja je bila udata za vladara Gornjeg Ibra i Zvečana, čelnika Musu i mlađu, udatu za hvostanskog vojvodu Altomana. Lazar je bio stavilac na dvoru cara Dušana Silnog. Oko 1353. godine, oženio se Milicom, kćerkom kneza Vratka, poznatog kao Jug Bogdan. Posle smrti cara Uroša, Lazar postaje knez Raške sa prestonicom u Kruševcu. Milica je, dakle, potomak Nemanjića. Vratko je bio praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija, u monaštvu, Davida koji je sazidao manastir Davidovicu.

Milica je rođena oko 1335. godine. Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, ona je upravljala narodom i državom jer su joj sinovi bili još deca. Pošto je učinio izbor dostojan Nebeskog Carstva, narod mu dodaje titulu cara, a ne kneza. Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor SPC je doneo odluku o prenošenju moštiju Sv. Kneza u Ravanicu. Ova se odluka sprovela o šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989.

Čim je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tada je napustila državne poslove i sa svojom rođakom Jefimijom otišla u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. Tu se zamonašila pod imenom Evgenija. Pred smrt je primila monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. Preminula je 11. novembra 1405. godine i sahranjena u istom manastiru. Za života se bavila i književnošću („Molitva matere“, „Udovstvu mojemu ženik“), a književni dar od nje su nasledili kćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan.

Stefan je rođen oko 1377. Na krštenju je, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Vuk Lazarević je rođen posle 1380. godine. Najstarija sestra despota Stefana Lazarevića, Mara, je oko 1371. udata za Vuka Brankovića, gospodara Kosova, Metohije i Skoplja. Imali su tri sina. Grgura (+1408), Đurđa (1375 – 1456) i Lazara (+1410). Druga sestra Stefanova Dragana je oko 1386. bila udata za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Ivana Šišmana. Treća mu sestra Teodora je bila prva supruga mačvanskog bana i ugarskog velikaša Nikole II Gorjanskog. Jelena, četvrta sestra Stefanova je 1386. udata za Đurđa II Stratimirovića Balšića, vladara Zete. Posle njegove smrti, preudaje se 1411. za bosanskog velikog vojvodu Sandalja Hranića, gospodara Huma. Najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, Olivera, rođena je oko 1373. godine, a 1390. je data za ženu osmanskom sultanu Bajazitu I. Olivera je bila vanredno lepa i imala je veliki uticaj na Bajazita i koristila svaski trenutak da pomogne svome napaćenom narodu i državi.

Pored slanja Olivere, Lazarevići su se Bajazitu obavezali i na vazalne obaveze. U bici kod Angore, Vuk je sa bratom Stefanom i sinovima Vuka Brankovića Grgurom i Đurađem učestvovao na strani Turaka kao vazazal protiv Mongola predvođenih Tamerlanom. Posle Bajazitovog samoubistva 1403. godine zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri od tatarskog emira Tamerlana, vratila se u Srbiju. Nastanila se na dvoru svoga brata Stefana u tadašnjoj prestonici u Beogradu i sve do njegove smrti, bila mu verni savetnik i podstrekač.

Vuk traži deo teritorije Srbije za sebe, ali Stefan uporno odbija komadanje zemlje

Stefan stupa u pregovore s Ugarskom i od kralja Žigmunda dobija najprestižniju ugarsku titulu Zmaja Prvog reda. Bio je na prvom, počasnom mestu i zbog toga je zmaj obmotan oko štita porodice Lazarević. Početkom 1409. godine, Vuk je sa turskom vojskom i sa Đurađem Brankovićem napao Stefana. Uspeli su da upadnu do Beograda i posle pregovora sa Stefanom, dolazi do podele Srbije u kojoj Vuk uzima južni deo, a despot Srefan severni sa Beogradom. Stariji brat je ugarski, a mlađi turski vazal, ali Vuk uzima i polovinu od prihoda sa Stefanove teritorije. Te godine dolazi do sukoba među Bajazitovim sinovima i oba brata su u vojsci Bajazitovog sina Muse, koji kod obojice igra dvoličnu ulogu. Kad Vuk sklopi savez sa Musinim bratom Sulejmanom, Musa odlučuje da ga kazni smrću. Ali, i pored dotadašnjih razmirica, Stefan jamči za brata. No, ipak je pogubljen 1410. godine. Stefan Lazarević je bio knez od 1389. do 1402. godine, a despot Srbije od 1402. do 1427. godine.

Stefan se kod cara Vizantije Jovana VII Paleologa okitio titulom Despota. Despot predstavlja titulu koju su vizantijski carevi dodeljivali najmoćnijim velikašima i oblasnim gospodarima u zemlji ali i izvan nje. U pokosovskom periodu, Stefan Lazarević je od Vizantije dobio ovu titulu i formalno vazalstvo. Tako je Srbija postala Despotovina. Kada je Jovan VII Paleolog dodelio titulu despota Stefanu Lazareviću, da bi učvrstio tek sklopljeni savez, predložio je Stefanu brak sa Jelenom, svojom svastikom. Po preseljenju prestonice u Beograd i kad je koliko-toliko uredio dvor, doveo je svoju verenicu nakon tri godine od veridbe. Jelena je prvi put ugledala Srbiju u septembru 1405. godine. Odmah nakon venčanja, usledila je sahrana kneginje Milice. Kao veoma obrazovana i naviknuta na život u raskoši, Jelena je uvela promene na dvoru u Beogradu: zaveden je red, a dvorski enterijer kreiran je po njenoj zamisli, propisana je i odgovarajuća dvorska odeća i uvedena su pravila ponašanja, posle čega je srpski dvor postao reprezentativan. No, nisu imali dece, ali su ostali zajedno do kraja života. Despot Stefan i despotica Jelena, bili su najobrazovaniji par tog vremena u Srbiji i u Evropi. Istorija svedoči o despotovoj lepoti i visini. I o Stefanovim vrlinama saznajemo mnogo, da je bio miroljubiv, pravičan i istinoljubiv, milostiv prema sirotinji, ćutljiv, nežne prirode, produhovljene figure, veliki zadužbinar.

Kasnije, Stefanovi naslednici Brankovići su ovu titulu dobijali i od Vizantije, ali i od Ugarske. Posle pada Smedereva, ovo zvanje je ostalo samo kao titula a ne kao faktičko priznanje vlasti jer Srbija više nije bila nezavisna. Mnogi Srbi su se naselili u Ugarskoj da bi kasnije Austrija od njih napravila graničare i podigla Vojnu granicu.

Stefanov natpis na kosovskom kamenom stubu na Gazimestanu je zapis o kosovskom boju 1389. Predstavlja pohvalnu pesmu napisanu u formi apostrofe i u njoj se vidi uticaj crkvene poezije, ali i daleki odjeci viteške epike. U njemu se veličaju hrabrost i duhovnost kneza Lazara. Njegovi ljudi blistaju kao zvezde svetle, kao zemlja cvetovima šarenim, odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni. Ovakav prikaz srpske vojske u Kosovskom boju, javiće se kasnije u narodnoj epici („Car Lazar i carica Milica“), ali i u modernoj poeziji (kod Rakića „Na Gazimestanu“). Osim biografskih radova, a posebno Zakona o rudniku (1412. godine, kojim se uređuje život u tada najvećem rudniku na Balkanu, Novom Brdu), despot Stefan je pisao i književne radove „Pohvala knezu Lazaru (1389), „Natpis na mramornom stubu na Kosovu“ (1404), „Slovo ljubve“ (1409). Istorijski izvori navode da se Stefan bavio i prevođenjem sa grčkog i latinskog jezika. Imao je veliku biblioteku, u kojoj je, osim bogoslovskih i poučnih tekstova, bilo i filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije. Njegova najlepša zadužbina, manastir Resava (Manasija), bila je umetničko središte slikara, pisaca, pesnika i pripovedača srednjovekovne Evrope.

„Slovo ljubve“ je delo despota Stefana nađeno u jednom rukopisu iz prve polovine XV veka. Pretpostavlja se da je „Slovo ljubve“ pisano u Beogradu. Nažalost, rukopis je izgoreo u požaru Narodne biblioteke u Beogradu, 6. aprila 1941. Pisano je u prozi, u deset strofa, u obliku poslanice (epistole), sa akrostihom koji sadrži naslov pesme. Veruje se da je ovu poslanicu despot posvetio svome bratu Vuku, sa kojim jedno vreme nije bio u dobrim odnosima.

U doba despota Stefana Lazarevića, Beograd postaje prestonica srpske države, njeno političko, privredno i kulturno-crkveno sedište. On je grad posvetio Presvetoj Bogorodici, o čemu govori i sledeća pesma:

BOGORODIČIN GRAD

“Visok Stefan despot mladi
prestonicu novu gradi.
Na brdu je utvrđuje,
ka nebu je uzvisuje.
Vapijuć’ u molitvama
za blagoslov zidinama:
Da ih Majka Bož’ja brani
od zla koje nose dani.

Tebi, Majci Vaskrsloga Gospoda,
podižem beli grad na dvema vodama.

Nek’ ne budu ovog grada
blaga brda od dukata.
Nek’ njegova budu slava
duše vrednije od zlata
u kojima ljubav živi,
ljubav koja se ne gasi.
O, Presveta Vladičice,
Ti ih sačuvaj i spasi.

Tebi, Majci Vaskrsloga Gospoda,
podižem beli grad na dvema vodama.

Promis’o je Srbe prizv’o
službi na tlu raspetome
na koje se bure dižu,
oko kog’ se koplja lome.
Da posluže Bogu dragom
i da Njegov barjak nose,
verujući u slobodu
okovima da prkose.

Tebi, Majci Vaskrsloga Gospoda,
podižem beli grad na dvema vodama.

Nek’ od sada pa do veka
bude bedem pravoslavni.
Slava da mu ne izbledi,
ime da mu ne potamni.”

 

 

U samom gradu je bila smeštena velika Saborna crkva. Pre 1417. godine sagrađen je hram Svete Petke, sa moštima preporodne Paraskeve. Po smrti despota Stefana, 1427. godine, Beograd je predat Ugrima. Od tada pa do pada Beograda pod Turke, 1521. godine, srpska mitropolija živi u vrlo teškim okolnostima. Spolja je ugrožavaju Turci, a iznutra Ugri zbog nepristajanja na Uniju. Konačnim padom Beograda pod Turke, veliki broj Srba proteran je iz grada pod stražom i naseljen u Carigrad.

Kao otomanski vazal, despot Stefan je predvodio srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u Srebrenici 1426. godine imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika.

Visoki despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara. On je na povratku iz Šumadije ka Beogradu, zastao nedaleko od današnjeg Kragujevca, kod mesta Glavica, odn. Markovca u zaseoku Crkvine, gde se nalazila jedna njegova zadužbina, da bi se odmorio i ručao, posle čega je otišao u lov. Tokom njega, dok je bio na konju Stefana je udarila srčana kap, od koje je i preminuo. Na mestu njegove smrti, njegov pratilac Đurađ Zubrović, podigao je mermerni stub sa natpisom, koji se danas nalazi u porti seoske crkve u Markovačkim Crkvinama kod Mladenovca.

I danas postoji sporenje naučnika oko toga gde se nalaze posmrtni ostaci despota Stefana Lazarevića: da li u manastiru Koporinu ili u manastiru Manasiji (na slici desno). Antropolog i paleopatolog Srboljub Živanović smatra da su kosti otkrivene 80-ih godina XX veka u Koporinu.. Stefanove su, na osnovu njihovih oštećenja, koja po njemu, odgovaraju povredama za koje se zna da ih je imao. Sa druge strane, tokom radova na rekonstrukciji manastirske crkve u Manasiji, početkom XXI veka, otkriveni su zemni ostaci za koje arheolog Marin Brambolić, smatra da pripadaju despotu Stefanu. On svoju tvrdnju temelji po mestu samog groba u crkvi, koje odgovara grobovima Stefana Nemanje u Studenici, odn. kralja Milutina u tzv. „Kraljevoj crkvi“ u Sofiji. Kasnije je urađena DNK analiza tih ostataka i njom je utvrđeno, sa 99,9378% tačnosti, da se radi o sinu kneza Lazara. Živanović smatra da se radi o njegovom mlađem sinu Vuku, dok Brambolić taj nalaz smatra potvrdom svoje pretpostavke da ti ostaci pripadaju Stefanu. DNK analiza kostiju pronađenih u Koporinu nije obavljena pošto vladika Braničevski nije dao saglasnost. Međutim, da je sveti despot Stefan Lazarević sahranjen u manastiru Manasija potvrdili su monasi DAMJAN i PAVLE još 1597. godine.

Stefanova ktitorska kompozicija u Manasiji je nastala između 1415. i 1418. godine. U levoj ruci drži model crkve, bez narteksa, koji prinosi svetoj Trojici naslikanima preko puta njega, ali i samom Hristu koji je prikazan iznad njega kako ga levom rukom ovenčava, a desnom blagosilja. Oko Stefana se nalaze dva anđela koji mu pružaju mač i koplje, dok on u desnoj ruci drži žezlo s dvostrukim krstom. Glavna zadužbina mu je manastir Manasija, u blizini Despotovca. Gradnja je trajala između 1407. i 1418. godine. Manasija je rušena i pustošena mnogo puta, ali je i obnavljana.

Zadužbina svetoga despota Stefana je i manastir Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri, iz poslednje četvrtine XIV veka.

Jedna od zadužbina svetoga despota Stefana je i manastir Koporina, kod Velike Plane, koji je kasnije pretvoren u ženski manastir.

Stefanova zadužbina je i manastir Pavlovac, na obroncima Kosmaja, u ataru sela Koraćice, kod Mladenovca. Manastir je podignut u drugoj ili trećoj deceniji XV veka.

 

Prilog: 

Despot Stefan ustanovio četiri “S” kao srpski grb

Beli dvoglavi orao je preuzet od Nemanjića. Simvol srpskih kraljeva tj. Srpske države je usvojen iz vizantijske kulture. Četiri slova „S“ po uzoru na vizantijski grb sa četiri „Beta“, na srpski grb UVEO JE STEFAN LAZAREVIĆ nakon što je postao vizantijski despot 1402. godine. Iz tog perioda je i srebrni novčić na kojem su ugravirana “ocila”. Kasnije je ovaj simbol postao akronim, označavajući moto Srpstva: “Samo sloga Srbina spasava!“

 

PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo VOJISLAV ANANIĆ (Materija za ovaj tekst je pribavljena iz manastira Popovi kod Bijeljine, kao i od Svetosavske omladine „Sveti Stefan despot srpski“).

 

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (7)

Odgovorite

7 komentara

  1. 28. mart 2014. u 20:34

    Slobodanka Stojakovic

    Postovani autoru ovog clanka, ne ulazim u neke navedene detalje
    iz Despotovog zivota, kao npr. o Jelani, sa kojom je “ziveo srecno
    do kraja zivota” ! Mora da si procitao mnogo romana o srecnoj zenidbi
    Despotovoj I njegovom dugovecnom braku. Takvih romana ima danas
    kao pleve, I svako zeli da se ogleda bas u pisanju o zivotu I delu naseg
    najboljeg I najuspesnijeg vladara srednjeg veka. Tebi I svima bih preporucila
    da procitaju istorijske IZVORE, pre nego sto se uhvate u kostac sa ovako
    ozbiljnom materijom.

    Sto se tice ilustracije *Despotovog novca” savetovala bih te da to sto pre
    uklonis, da znalci ove materije ne bi umrli od smeha. Bas me zanima
    odakle ti ideja da kao Despotov dinar postavis Handheller katolicke biskupije
    (ruka, koja oznacava providenciju). Posto su ovakve handhellere kovali
    nemacki, austrijski, svajcarski I ceski gradovi i biskupije jos od 12 veka, za ovaj tvoj, zbog
    reversa, koji veoma fals deluje, ne mogu da tvrdim kome pripada, ali najverovatnije
    gradu Pragu, odn. vladaru Odalriku (Odalricus Dux ili Oldrich ,1012-33.god).
    Pored tolikih vrsta dinara despota Stefana Lazarevica ti prondje bas ovaj da
    zamajavas neupucene osobe,mozda zeljne da nesto novo saznaju! Savetujem ti
    dobronamerno da pogledas bar neki od danas u knjizarama postojecih kataloga
    o Srpskoj srednjovekovnoj numizmatici.
    Izvini, ako sam bila malo ostra.
    S.Stojakovic

    Odgovori

  2. 29. mart 2014. u 06:02

    Vojislav Ananić

    Da, poštovana gospođo ili gospođice Slobodanka Stojaković, pročitao sam puno romana, jer mi je to i struka, pošto sam do odlaska u inv. penziju predavao srpski jezik i književnost. Ali ne i o despotu Stefanu Lazareviću. Znači, istorija nije moja uža struka nego samo interesovanje, pogotovo kad je to prošlost moga naroda. Numizmatikom sam se nekada bavio u mlađim danioma i čitavu zbirku sam dao (poklonio) daljem rođaku, koji je radio u Nemačkoj i verovatno je za sebe dobro unovčio. Što je ovde najbitnije, ništa ja u ovom tekstu nisam izmišljao niti imao nameru da nekoga zamajavam. Lepo sam naveo odakle sam se služio izvorom za tekst, iz manastira Popovi kod Bijeljine i Svetosavske omladine “Sveti Stefan despot srpski”. Baš sam smatrao da je to pouzdan izvor, koji potiče iz manastirskih rukopisa pogotovo što jedno udruženje naše omladine nosi ime VELIKOG DESPOTA. Više sam verovao tim njihovim izvorima jer sam smatrao da su verodostojni. Ukratko, da završim, podaci nisu iz nekih romana sa neproverenim sadržajem. I, što se ilustracija teksta tiče, mislim da su to učinili u uredništvu portala Poreklo (prošlo je od tada dosta vremena i objavili su mi već preko šest stotina priloga – stvarno se u obilju svega toga, više ne sećam). A da lutam po knjižarama i antikvarnicama i da tražim kataloge, ne mogu, jer sam u inv. kolicima. A Vama kao ekspertu za tu oblast, predlažem da napišete neki tekst za čitaoce i posetioce portala Poreklo. Nemojte samo kritikovati. Više koristi bismo imali svi kada bismo nešto novo i saznali i naučili.
    Srdačan pozdrav!

    Odgovori

  4. 15. decembar 2016. u 09:53

    IRINA LAZAREVIC

    NEMANJICI SU OSNIVACI REDA ZAMAJA,STO JE ZIGMUND HTEO DA PRIGRABI ZA SEBE,ZATO JE USTAJAO KADA JE DESPOT STEFAN DOLAZIO U UGARSKU I KLANJAO MU SE.MOSTI SU MU U KOPORINU,A VUKOVE SU U MANASIJI…VKU SU TURCI DSEKLI GLAVU I ANALIZE MOSTIJU SU POKAZALE DA JE TELO U MANASIJI BEZ GLAVE.OBAVLJENA JE I ANALIZA DNK U KOPORINU I UTVRDJENO JE DA JE TU SAHRANJEN DESPOT STEFAN!

    Odgovori

  5. 7. decembar 2017. u 17:52

    Vojislav Ananić

    Beograd i Manasija – dve najvažnije zaostavštine despota Stefana Lazarevića

    Život Stefana Lazarevića, despota srpskoga – kako je ovo delo naslovio znameniti slavista Vatroslav Jagić, izuzetno je dragocen izvor za izučavanje srpske istorije XV veka. Nastalo je najkasnije do 1431. g., kako svedoče posredni istorijski dokazi; naime, posle te godine gubi se bilo kakav trag koji se odnosi na Konstantina Filosofa (Konstantina Kostenečkog), autora despotovog Žitija (Života).Konstantin je bio izuzetno zanimljiva ličnost, koja je na najbolji način obeležila ne samo naš književni život u vreme Despotovine, nego je i na mnogo širem političkom, kulturno-istorijskom,književnom i jezičkom planu obeležila taj period naše države i našeg naroda. U srpsku Despotovinu sklonio se od turskog zuluma i pribežište je našao po svoj prilici u Beogradu, u Despotovom okruženju. Rođen je u mestu Kostenec koje se nalazi u gornjem toku reke Marice (otuda Kostenečki). Mesto Kostenec ima sve značajniju ulogu u tursko vreme: pored njega je prošla srpska vojska 1371. g. idući za Črmen; tuda je prolazila i turska vojska idući najpre na Sofiju a onda na Zapad.Od velike je važnosti što se Kostenec nalazi nedaleko od Bačkova i Konstanin Kostenečki je mogao da sazna da se u Bačkovskom manastiru nalazi patrijarh Jeftimije Trnovski, pa da se u njemu pojavi želja da ode tamo i da postane njegov učenik; međutim, postao je učenik Andronika iz „romanijske oblasti“, koji je učio kod patrijarha Jeftimija, što znači da je Konstantin, na posredan način, preko svoga učitelja Andronika, postao i Jeftimijev učenik.Boraveći u Bačkovskom manastiru Konstantin se sigurno upoznao sa reformatorskim radom slavnog bugarskog patrijarha na ispravci i ponovnom prevođenju bogoslužbenih knjiga prema grčkim predlošcima i starim slovenskim prevodima, jer su se tokom mnogih godina prepisivanja knjige „iskvarile“, pa je ponovo trebalo ispraviti njihov jezik, pravopis i stil.U tradiciji pripadnika Trnovske književne škole i njenog najuglednijeg predstavika, patrijarha Jeftimija, poznatog isihaste, jeste stav, i to naročito treba istaći, da slova i njihov grafički lik nemaju samo formalno nego i dublje, semantičko značenje. Kao primer može poslužiti tzv. „okato o“; naime, Konstantin predlaže u svojoj reformi srpskog pravopisa da ako se, na primer, želi napisati reč „oko“, jedno oko, onda se ono piše sa o koje ima jednu tačku u sredini,a ako se misli na dva oka, odn. „oči“, onda se pišu dva spojena o sa po jednom tačkom u sredini . Ta „dvooka“ grafema veoma podseća na neki crtež iz slikovnog pisma.Za Jeftimijeve sledbenike i učenike takođe je bila karakteristična naročita briga za dosta apstraktnu lepotu izgovorene reči,za učen i običnim ljudima teško razumljiv stil pa je i Konstantin oponašao ono što je neposredno naučio od svog učitelja Andronika, posredno i od samog patrijarha Jeftimija. Stoga ne treba da čudi što su se i V. Jagić i Đ. Daničić žalili na sklop njegove rečenice,teško razumljiv i zapleten. (Kod pripadnika ove Jeftimije škole usavršila se i umetnost tzv. „pletenija sloves“, „koje se kao stil – prema rečima Đ. Trifunovića – zasniva upravo na najsvestranijem odnosu prema reči“; za njega su karakteristične leksičke asocijacije, bogata sinonimija, tautologija itd.). Pri svemu tome treba imati u vidu da su za Konstantina i srpski narodni jezik, koji je u nekom obimu morao naučiti, kao i srpskoslovenski kao jezik srpske književnosti ipak bili strani jezici, u većoj ili manjoj meri, i nije se uvek najbolje snalazio u srpskoj jezičkoj materiji. I pored svega toga njemu se ne može poreći da je bio dobro i svestrano obrazovan prema tadašnjim merilima. Despot ga je uputio i na neku vrstu doškolovavanja kod srpskog patrijarha, putovao je po Despotovim nalozima u diplomatske misije, imao je ličnu Despotovu podršku za svoj rad na ispravci srpskog pravopisa i srpskih knjiga.Nema dokaza da je Konstantin bio crkvena ličnost, ali je očigledno njegovo poznavanje mnogih aspekata crkvenog života i hrišćanstva kao religije (govori i kometariše sedam vaseljenskih sabora,brine se za nepatvoreno „pravo“ odn. pravoslavno učenje i za tačnost prevoda bogoslužbenih knjiga u strahu da nebriga oko njih ne bude uzrok nekim jeresima, koje takođe spominje). O svemu ovome piše u svome delu Skazanije o pismeneh, odn. Povest o slovima. Despotovo Žitije i Skazanije jesu dva Konstantinova najznačajnija dela.O svemo ovome može se mnogo govoriti; pokušaću, međutim, da pažnju čitalaca usmerim na ono što stoji u naslovu moga rada, odn. na podatke koje o prestonom Beogradu i o najznačajnijoj Despotovoj zadužbini i grobnoj crkvi, manastiru Resavi (Manasiji), iznosi Konstantin. Ti su podaci toliko dragoceni i skoro u potpunosti jedinstveni da su do današnjeg dana neizbežan izvor, ne samo za istoriografska proučavanja, nego i za istraživanja koja se odnose na mnoge oblasti našeg narodnog i državnog života toga vremena.Prema podacima iz njegova dva već pomenuta dela on je izgleda živeo uglavnom u prestonom Beogradu, ali nije isključeno da je boravio i u nekom od srpskih manastira, npr. u Resavi (Manasiji) za koju se vezuje i pojam „resavska škola“, pri čemu se misli na načela resavskog pravopisa kao i na prepisivačku i prevodilačku delatnost vezanu, makar po imenu, za najvažniju Despotovu zadužbinu. U vezi sa ovim pojavljuje se uz Konstantinovo ime i atribut „prevodnik“, što K. Kujev i G. Petkov tumače kao dragoman, odn. prevodilac srpskog vladara u kontaktima sa stranim predstavnicima, dok. V. Jagić i Đ.Trifunović smatraju da atribut označava prevodioca knjiga sa jednoga na drugi jezik, odn. sa grčkog na srpski. U Starim srpskim zapisima i natpisima nalazi se sledeći zapis iz jednog apostola iz 1660. g. koji u prevodu glasi: „jer i mi od dobrog izvoda prepisasmo (koji) od starih resavskih prevodilaca /ot starih prevodnik resavskih/ (potiče), koji nikakve mane nema.“ Ova velika pohvala Konstantinovom radu i radu njegovih resavskih učenika jeste istovremeno i pohvala samom Despotu, koji je lično naredio svome štićeniku Konstantinu da proveri i dovede u red srpske bogoslužbene knjige, kako u njima ne bi ostalo ništa što bi se moglo označiti kao jeretičko učenje, suprotno učenju pravoslavne crkve.I najzad, Konstantin, prema sopstvenom svedočenju, pošto je Đurađ Branković, naslednik despota Stefana na srpskom prestolu,morao vratiti Beograd Mađarima, „sa svima svojima“ napušta dotadašnje boravište, Srbiju, i započinje njegovo lutanje od nemila do nedraga. Ko su bili ti „njegovi“ sa kojima odlazi u izgnanstvo, nije baš jasno – da li je to bila njegova porodica, mada o njoj nema ni pomena u njegovim delima, ili su to bili njegovi učenici, ostaje da se nagađa. Posle 1431. g. Konstantinu se gubi svaki trag. Ostala su,međutim, njegova dela, na sreću i ova dva najvažnija, pa se na osnovu njih mnogo šta može reći ne samo o Konstantinu nego i o njegovom svestranom posleništvu u srpskoj sredini.Pre nego što prikažem opis Despotove prestonice rečima samog Konstantina, pogledajmo kako je opisao uređenje samoga dvora, šta je rekao o ponašanju njegove vlastele i dvorana, kakva je etikecija vladala u njihovim međusobnim odnosima, jer sve to Konstantin naročito ističe videći u svemu tome ruku samoga Despota, koji je od svoga dvora želeo da stvori uzorno hrišćansko obitavalište. Veli Konstantin za dvorane Despotove: „…svi su se jedan prema drugome (odnosili) kako priliči (i kako) pristoji, (sa) smernošću… Vika, podgurkivanje, smeh ili nepristojna odeća nisu bili dozvoljeni; svi behu obučeni u svetlu odeću, koju dobijahu od Despota.“Posle ovoga sledi Konstantinovo pripovedanje kako je Despot odlučio da mu prestonica bude Beograd: „On /Despot/, obilazeći i razgledajući zemlju, kao što rekosmo, nađe ranije pomenuto mesto po imenu Beograd i izmoli (ga) od Ugara; (Beograd), iako leži u srpskim krajevima, izgleda kao da je na srcu i plećima ugarske zemlje. Stoga i sklopi ugovor s njima i prihvati se posla“.Objašljavajući dalje zašto je izbor baš pao na Beograd, slede Konstantinove reči da je Beograd:„…(jedan) od tih velikih starih (gradova), a na krasnom mestu,kao malo gde u vaseljeni, što više puta rekosmo; beše prostran po izgledu, (nalik) na brodska jedra u pristaništu; (imao) je svakovrsna utvrđenja i (mogućnost) dobavljanja hrane. Ne mogosmo (tako nešto) bilo gde zamisliti (da postoji), niti (naći) takvog utočišta,niti (mogućnost) da mu se priđe i sa vode i sa kopna.“Sledi potom opis položaja i lepote Beograda:„I ko je u mogućnosti da pisanom rečju iskaže kakav je položaj,izgled i lepota Beograda)?! Sazida (Despot) i mnoge utvrđene kule za ljude koji žive unutra i napolju; zato se za (beogradsko) uzvišenje, kao za solomonsko u Jerusalimu, moglo reći: od (ovih) zdanja senka padaše po okolini (kao što je padala) od visokih, moćnih vavilonskih vrata. Beše i viseći vrt sa koga je ovaj gordi (Despot),pošto se popeo, rekao: „ne sazidah li ja sve ovo krepkom desnicom i mišicom podignutom“? – što je citat iz 136, 12 psalma. Despot je bez prestanka zidao, doziđivao i ukrašavao Beograd: „I carsku je (palatu) ukrasio veoma kitnjastim uzvišenjima, (a) izvan dvojnih bedema (iskopao je) veoma dobre rovove.I zaključuje:„Ovaj (Beograd) zaista beše sedmovrh, veoma veliki i prekrasan, sličan Sionu u višnjem Jerusalimu…“ Govoreći dalje o mnogim preimućstvima koje Beograd ima u odnosu na druge gradove Konstantin kaže da jedino nema reku Jeleon, ali zato „…umesto Jeleona ima rajsku reku, koja teče ka istoku“,misleći, naravno, na Dunav. Upoređujući beogradska uzvišenja,utvrđenja, brežuljke, sa Jerusalimom i Sionom opisuje i svako utvrđenje, odn. kulu i njihovu namenu; tako, recimo, za šesti grad (kulu) kaže da je pravo graditeljsko čudo i da se vidi sa svih strana a za sedmi grad (odn. kulu, uzvišenje) kaže da je drugi carski dom.Sledi dalje opis gornjeg grada. On ima četvora vrata, sa istoka,zapada, severa i juga i svaka od njih se posebno opisuju. Ističe Konstantin da se Beogradu može prići samo sa juga a sa istoka, zapada i severa zaštićen je rekama.U Beogradu je sazidano i više crkava. Jedna od njih je na istoku i nju naziva „velika crkva“. To je, naime, mitropolija posvećena Uspenju Prečiste Bogorodice. Njoj je Despot dodelio mnoga sela, darovao je mnogim bogatstvima; sazidao je Despot i drugu crkvu koja je trebalo da bude grobna crkva srpskih arhijereja, a posvećena je bila Svetim Trima Jerarsima. Brinući uvek o bolesnima i prosjacima Despot je sazidao i prihvatilište (stranoprijemnicu) uz crkvu posvećenu Svetom Nikoli. I njoj je priložio mnoga sela i imanja.U završnici Konstantin ističe sve privilegije koje je Despot dao Beogradu i njenim stanovnicima:„Taj grad (Beograd) oslobodi (davanja) raznovrsnih nameta; dade povlastice (ovim bogatim ljudima) zaklinjući se tvrdom verom da se neće pokolebati; u (toj zakletvi navodile su se) i blagodati Božije sadržane u slobodi od ropstva; pismo sa zlatnim pečatom na kome je lik ovoga grada dade im; a ako ko hoće kupovati nešto u bilo kojoj oblasti, dobiće pismo sa pečatom da je stanovnik toga grada (Beograda) i nigde neće plaćati ni carinu ni putarinu.“Despotova briga za prestonicu i za ljude u njoj bila je zaista velika – tako je izmolio od susednih oblasnih gospodara i od samoga mađarskog kralja da trgovci po njihovim zemljama budu oslobođeni dažbina. Zahvaljujući svemu ovome grad se razvijao i uvećavao. Jedna od završnih rečenica glasi: „I više od (svih svojih) gradova ovaj (grad) je (Despot) čuvao i snabdevao svim što je potrebno, jer beše carski dom.“Posle Beograda Despot je okruživao najvećom pažnjom i brigom manastir Resavu (Manasiju) koju je predvideo za svoju grobnu crkvu.Naziv Manasija je novijeg datuma. Uzet je iz vizantijske literature i vezan je za vizantijskog letopisca Konstantina Manasiju iz XII veka.Despot se upoređuje sa njim po „slatkoglagolanijima“, odn. po lepom i nadahnutom pričanju.U našim starim letopisima postoji mnogo podataka o ovoj Despotovoj zadužbini. Ona je zidana od 1407. do 1418. g. U svodu svih letopisa od Dušanove smrti pa nadalje nalazimo podatke koje govore o Stefanu, koji je postao vladar posle pogibije svoga oca, kneza Lazara i kako je počeo zidati Resavu: „Odespoti se sin njegov (despot) Stefan i carstvova 38 godina. Ovaj Stefan sazida veliki hram Svetu Trojicu na Resavi“; i sledeći podatak: „On (Despot – G. J.) beše pravedan i bogobojažljiv, a žena mu gospođa beše od grada Galate i oni behu bezdetni. Gospodin Stefan sagradi veliki, časni hram Svetu Trojicu na Resavu (tako !); navodi se i podatak da pošto je manastir sazidan počelo je i doseljavanje monaha: „useliše se u novu lavru Resavu, Svete Trojice“.Osim letopisnih podataka treba istaći i ono što o ovom izuzetnom graditeljskom delu kaže nauka. U Karlovačkom rodoslovu (nastao između 1501. i 1520. g.) nalazimo zabelešku koja se u naučnoj literaturi veoma često citira; to su reči pisca ovog rodoslova koji, opisujući prizrensku crkvu Svetih Arhanđela, veli kako tamošnji ljudi govore „da prizrenske crkve patos, dečanska crkva, pećka preprata,banjsko zlato i resavsko pisanije nigde se ne nalaze.“ Ovu sintagmu – „resavsko pisanije“ – neki naučnici su tumačili kao „resavske knjige, resavski rukopisi nastali u okviru tzv. resavske škole“.Međutim, naš istaknuti istoričar umetnosti, V. Đurić, dao je veoma dobro i uverljivo objašnjenje; naime, „resavsko pisanije“ odnosi se na živopis manastira, na slikarstvo, odnosno da je sam Despot bio uveren kako je „slikarska lepota njegovih zidanih dekoracija nadmašila sve starije srpske tvorevine ovoga roda i da se, po njoj, Resava mora staviti u red najznačajnijih umetničkih ostvarenja srednjovekovne Srbije.“ U nauci se naročito ističe da „resavski svetitelji i kompozicije, po svojim crtežima i tipovima, dosta liče na scene i likove sa nekih fresaka iz Soluna i sa Svete Gore iz druge polovine XIV veka.“ Podvlače se sličnosti manastira Resave u odnosu na solunsku crkvu Sv. Ilije kao i na najveću crkvu posvećenu Svetom Dimitriju, zaštitniku grada Soluna. Solunski umetnici su svoje veliko umeće pokazali i slikajući resavski živopis. Među njima su najverovatnije bili i Grci i Sloveni i oni su, prema rečima V. Đurića, postali slavni baš zahvaljujući Despotovoj zadužbini. Ovaj će naučnik dati i poetičan opis resavskih fresaka: „Zasenjujući blesak plavog i zlata simbol je resavske lepote“. Još nije istraženo koliko je majstora radilo na resavskom živopisu. V. Đurić ističe da je svakako najveći majstor bio „anonimni živopisac, koji je, počinjući sa ostalima živopisanje crkve, naslikao u kubetu proroke: Gedeona, Avakuma i Jezekilja.“I drugi nesumnjivi poznavalac manastira Resave, B. Todić,ističe u svojoj monografiji mnoge elemente koji su važni za ovo najznačajnije delo Despotovih graditelja i živopisaca. Tako saznajemo da je trpezarija manastira sa svojim dimenzijama 31,60 m x 16,88 m jedna je od najvećih srpskih srednjevekovnih manastirskih trpezarija. Pa i sama Resava (Manasija) duga, bez priprate, 22 m, široka 14,28 m i visoka oko 25 m nesumnjivo je impozantna građevina i nadvisuje Ravanicu kneza Lazara – baš kako je Despot i rekao da će sazidati veću i lepšu crkvu od one koju je sagradio njegov otac, knez Lazar.Dajmo sada reč samom Konstantinu Filosofu koji opis Resave započinje ovako:„Vreme nam je da spomenemo i drugi grad koji ima stazu ka višnjem Jerusalimu i njemu je sličan. (Despot Stefan) imaše ogromnu želju da razgovara sa pustinjacima i rado bivaše sa njima.Jer kad ova božanska ljubav obuzme bilo koga, ona ga podupire i uznosi; radovao se (pustinjacima) i lepo ih dočekivao (darujući ih),bolje nego Kris (što je činio), mnogobrojnim riznicama (u kojima behu) zlatno posuđe i pehari i trudio se da uvek sa njim budu“.Konstantin nastavlja pripovedanje objašnjavajući zašto je Despot tražio mirno i tiho mesto za manastirsku obitelj, odn. Za molčalnicu (ili mesto za tihovanje). Pošto se pomolio, kaže Konstantin, Despot se prihvatio posla:„i postavi temelj u ime Svete Trojice, svedržavnog božanstva. I svuda je, sa velikom žurbom, (nalazeći) vešte i najbolje graditelje i iskusne živopisce, gde god da (ih) je bilo, ukrasio (taj) manastir zlatnim (ukrasima) i cvetnim šarama. Slao je (po majstore) svuda, čak i na ostrva. Sagradi se (ova obitelj) uz mnoge i ogromne troškove i ukrasi se (taj) dom i grad oko njega – (to behu) izvanredni stanovi za opštežiće.“Konstantin je, dakle, istakao karakter ovog manastira: on je ustrojen kao opštežiće (opštežiteljni manastir); ovaj način monaškog života bio je ustanovljen od strane Svetog Pahomija, početkom IV veka.On je u gornjem Egiptu osnovao prvu monašku zajednicu ovoga tipa i sačinio određena pravila (ustav) za manastirski život.Konstantin dalje govori o sledećim koracima koje Despot preduzima u vezi sa svojom zadužbinom: „Sakupi sa svih strana veoma umne i i izuzetne monahe i naseli ih tu. Priloži i dade (manastiru) sela i vinograde po čitavoj svojoj zemlji (i) potpisom (potvrdi).“ Nema nikakve sumnje da je Despot izdao darovnicu (povelju) kojom manastir Resavu daruje mnogim dobrima – svim onim što je potrebno za normalan život jednog manastira. Na našu veliku žalost ta se darovnica nije sačuvala, ali Konstantin potvrđuje da je ona postojala. Uostalom,drugačije i nije moglo biti – svi srpski vladari darivali su crkve i manastire (ne samo svoje zadužbine) i o tome ostavljali napismena svedočanstva. Despot je popunjavao, iz dana u dan, i manastirsku riznicu i davao mnoge priloge : „Priloži i skupocene ikone ukrašene biserom i zlatom, snabde (ga) različitim bogoslužbenim knjigama,odeždama i crkvenim sasudama, (takođe) pozlaćenim i ukrašenim velikim biserima, što prevazilazi i izabrane velike lavre na Svetoj gori“. Dodaje Konstantin da je i svetogorske manastire Despot „ukrasio mnogosvetlećim kandilima, koja (od) zlata sijaju.“Sledi dalje opis osvećenja manastira:„Pozva i patrijarha – to je tada bio Kiril – sa čitavim saborom srpskih prvosveštenika, igumana i drugih časnih njudi, uz to i blagorodnih, da svi (prisustvuju) obnovljenju /tj.osvećenju/ hrama u dan Svete Pedesetnice, kad je Duh Sveti sišao, kao ognjeni jezici,na učenike Slova i Boga“.U svakoj prilici Konstantin ističe Despotovu pobožnost i njegovu brigu za uboge, koje štedro i iskreno daruje:„Dođe i mnoštvo prosjaka da (svi) prime jednaku milostinju,koju im uvek štedro davaše. I moglo se videti (kako) se slavi (taj) lepi i čestiti praznik, pa se na Solomonov način, kada je dom obnovio, moglo reći da se uzveseliše ljudi ne samo što pojedoše mnoge (pečene) brave kao tamo nego što i mnoge darove dobiše.“Konstantin ne zaboravlja da kaže kako je ovaj manastir Despot sebi odredio kao mesto gde će biti sahranjen: „Tu načini sebi i grobnicu, gde uskoro bi položen.“ Navodeći datum kada je počelo zidanje Resave (6915, odn. 1407. g.) smatra da je potrebno da kaže kako se godinu dana pre toga upokojila:„gospođa Evgenija /tj. Milica/, majka ovoga slavnoga (Despota).U monaštvu primi ovakvo ime i beše sahranjena u manastiru svome po imenu Ljubostinja, (posvećenom) Uspenju Prečiste Bogorodice.“Završavajući svoje pripovedanje o manastiru Resavi (Manasiji) Konstantin kaže:„Ova dva zdanja carstvujućega grada (Beograda), koja ranije spomenusmo, i grad u Resavi za čitavog svoga života nije prestajao da izobilno daruje najboljim darovima i da (ih) čuva i pazi. Zato i nisu bili podignuti za kratko vreme – da bi se slagali sa pričama (o njegovim) ratovima – nego su (zidani) za mnogo godina.“U vreme turskih osvajanja manastir Resava delio je sudbinu čitave srpske Despotovine. Utvrđenje i manastir Resava pali su u turske ruke 10. maja 1458. g. U letopisima se na potresan način opisuje osvajanje Resave rečima: „Predade se crkva Resava; u njoj leži blagočastivi despot Stefan“; ili: „Osvoji paša grad Resavu meseca maja desetog, u sredu, u toku dana, a sutradan beše Vaznesenje Gospodnje. Zatim i Golubac.“Nepravda bi bila i prema despotu Stefanu i prema njegovom ogromnom trudu koji je uložio u sveukupni život svoje države ako se ovo sasvim kratko saopštenje o dvema Despotovim najvećim zaostavštinama (i zaveštanjima za potomstvo) ne završi letopisnim beleškama o njegovoj smrti koje na najbolji način svedoče o tome kakva je on ličnost bio i kako je srpski narod teško i tragično doživeo njegovu smrt koja se zbila 19. jula 1427. godine: „19 jula, uoči Ilindana, prestavi se blagočastivi gospodin Srbljima despot Stefan, i carstvova 38. godina“; sledeća beleška nas izveštava: „Prestavi se despot Stefan meseca jula, mnogo plača i žalosti Srbima ostavi, jer nemaše dece te osta zemlja obezglavljena; ali imaše sestrića Đurđa Vukovića te njemu ostavi zemlju svoju da njome vlada.“ Mnoge beleške u kojima se govori o Despotovoj smrti završavaju se rečima: Tada /beše/ plač i ridanje.

    Gordana Jovanović

    Izvor: Društvo Sveti Sava, BPATCTBO, XV, Beograd, 2011.

    Odgovori

  7. 11. decembar 2019. u 11:06

    Vojislav Ananić

    Na grbu obnovljene Vizantije nalazila su se četiri grčka slova beta (vidi sliku!). Smatra se da su četiri beta – akronim od motoa dinastije Paleolog, tj. motoa Vizantije: Bazileus Bazileom Bazilenom Bazilenovius, sa značenjem Car Careva Caruje nad Carevima. Ovdje se misli na Isusa Hrista, cara nebeskog, koji caruje nad svim carevima svijeta.
    Po uzoru na vizantijski grb sa četiri beta, srpski grb je napravio Stefan Lazarević, nakon što je postao vizantijski despot 1402. godine. Još prije njega, nosili su ga, na svom grbu, plemići dinastije Mrnjavčević.
    Slovo sa grba je tokom 17. i 18. vijeka protumačeno kao ognjilo tj. ocilo, i to od strane zapadnih stručnjaka čije heraldike ne poznaju upotrebu slova kao heraldičkih elemenata.
    Četiri ognjila, ili četiri ocila, preuzeo je Miloš Obrenović 1838. godine za Kneževinu Srbiju, prilikom obnavljanja srpske državnosti.
    Vremenom je i ovaj simbol postao akronim, označavajući moto srpskog naroda: Samo Sloga Srbina Spasava!

    Izvor: carsa.rs
    Objavio: srbin.info

    Odgovori