Банатски Срби

14 коментара

1. 30. мај 2017. у 09:43

   vojislav ananić

   БАНАТ

   Банат је кроз историју више пута мењао господаре. Коначно је подељен између Југославије и Румуније, а један његов мањи део припао је и Мађарској. На југословенској страни остала је претежно банатска равница са Делиблатском пешчаром и Вршачким планинама. Гудурички врх са својим 641 метром надморске висине највиша је висинска тачка у Војводини (надвисује Фрушку гору за 102 метра). Ипак Вршачке планине и Делиблатска пешчара заузимају само југоисточни део југословенског Баната. Све остало је равница са незнатним висинским колебањима од неколико метара.
   Банатска плодна житна поља изукрштана су добрим железничким и друмским путевима, који спајају неколико значајних градова и велики број урбанизованих села. Железничке пруге и путеви воде од Београда према Румунији и Мађарској.
   Кроз Банат теку кривудаве и некада плавне реке Златица, Галацка, Бегеј, Тамиш, Караш и Нера, углавном од својих изворишта са планина у Румунији до ушћа у Тису и Дунав. Тиса одваја Банат од Бачке, а Дунав га дели од Срема и Србије. Корита банатских река људи су исправљали каналима. Такви су Бегејски канал и канал који дели воде између Бегеја и Тамиша. Највећа банатска река је ипак Бегеј, који спаја два највећа банатска града — Зрењанин и Темишвар.
   Банат је у својој богатој историји био поприште сталних људских струјања и мешања, освајања и ослободилачких борби, тешких болештина и поплава. На тој ветрометини Банаћани су научили да се боре за хлеб и за слободу. А сви нису одвајкада живели овде.
   Према попису из 1931. године у југасловенском делу Баната живело је укупно 585.549 становника и то 273.573 или 45,7% Срба, 120.450 или 21,5% Немаца, 95.760, односно 16,4% Мађара, 62.284 или 10,6% Румуна, а затим 17.884 Словака, 4.678 Рома, 3.566 Русина, 2.499 Чеха, 875 Словенаца, 218 Албанаца, 206 Јевреја, 91 Турчин, 48 Украјинаца и 3.487 осталих.
   Срби су и поред свих недаћа очували своју већину међу банатским становништвом. Други по бројности су Немци, иако их се до овог пописа велики број преселио у Америку. Немци су у Банату имали главне економске позиције. Били су то имућни земљорадници, занатлије, трговци и индустријалци. Они су у својим рукама држали 29,8% трговине, 38,860% занатства, 26,5% угоститељства 49,04% индустрије у Банату, а 24.000 Немаца поседовало је 150.000 хектара ораница.
   Банаћани имају богату револуционарну традицију. Овде су већ 1870. године основане прве социјалистичке групе, а само годину дана касније у Панчеву је преведен и штампан познати Марксов „Комунистички манифест“. У Бечкереку (касније: Петровград, данас: Зрењанин) већ 1886. године је забележен штрајк пољопривредних радника. Штрајкови и буне снажно су потресали поредак те последње деценије деветнаестог века.
   У првом светском рату Банаћани су били мобилисани и поведени у рат против Русије. Тај рат они нису желели. Зато су се масовно предавали. А кад је букнула октобарска револуција, велики број Банаћана, Срба и Мађара, нашао се на страни руских радника и сељака. Борили су се они у интернационалним јединицама под командом Чапајева, Алексе Дундића, Данила Срдића, Густава Барабаша. Ево имена неких од њих: Димитрије Георгијевић, Роман Филипчев, Јожеф Дакаи, Гаја Ранисавлиевић, Михаило Грбанов, Арманд Милер Абрамовић, Љубомир Мојин, Жива Кузманов.
   Учесници октобарске револуције одиграли су значајну улогу у организовању радничког покрета у Банату, посебно у стварању готово масовних организација Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), створене априла 1919. Пред Вуковарски конгрес, 1920. године, на коме је Партија променила назив у Комунистичка партија Југославије, у њеним редовима било је око 5.500 чланова из Баната. Тада је панчевачка организација имала 2.000 чланова, меленачка 632, куманачка 312, кикиндска 474, бечкеречка 441, елемирска 425 и тако даље. На челу ових организација били су познати учесници октобарске револуције Милорад Несторов, Љубомир Чолић, Роман Филипчев и Јожеф Хермал. На првим парламентарним изборима Банаћани су изабрали комунисте Николу Ковачевића и Владу Марковића, а међу „црвеним местима“, у којима су комунисти имали већину, били су Меленци, Кикинда, Мокрин, Кумане, Елемир, Арадац, Ботош и друга.
   А тада је дошла Обзнана, донесен је злогласни Закон о заштити државе, којим су забрањене све организације комуниста. Наступило је тешко раздобље илегалне борбе, у којој су и банатски комунисти трпели тешке губитке, али су истрајали, ослањајући се на подршку коју су имали у народу. Терор и прогон комуниста појачан је 1929. године завођењем диктатуре. Многи комунисти су се нашли на робији, други су упорно настављали борбу, обнављали организације и комитете, стварали легалне масовне организације радника, пољопривредника и омладине. То је већ било време када Жарко Зрењанин постаје један од водећих револуционара у Банату и Војводини, али и време када су се у Партији разбистрили ставови о националном питању, што је за војвођанске прилике било врло важно.
   Управо када су комунисти, 1936. године, водили велику акцију за помоћ шпанској републици, партијске организације и комитети у Банату претрпели су највећу провалу. Ипак из Баната је на шпанска бојишта стигло близу 30 бораца, од стотине, колико их је дошло из Војводине. 1937. године и у Војводини се осетило ново струјање у револуционарном радничком покрету. Било је то време када је Тито дошао на чело Партије. Титовим смером у Банату су пошли Жарко Зрењанин, Светозар Марковић и велики број млађих комуниста који су до краја 1938. успели обновити многе организације. Тито је крајем 1937. године написао да се у тој покрајини Партија добро консолидовала . . .“ и да овдје другови не раде рђаво. . “
   У септембру 1940. у 45 војвођанских места биле су обновљене партијске организације, у којима је тада било преко 650 чланова. Створене су јаке скојевске организације у Петровграду, Кикинди, Панчеву и Вршцу. У многим селима формирани су први активи Скоја. У том месецу одржана је Шеста покрајинска конференција војвођанских комуниста, а месец дана касније и Пета покрајинска конференција Скоја. Тиме су створени путеви за организационо јачање партијских и скојевских организација и стварање нових. Револуционарне традиције биле су пробуђене и комунисти су добили отворене путеве за акцију. За секретара Покрајинског комитета Партије поново је изабран Жарко Зрењанин, а за секретара Покрајинског комитета Скоја Борислав Петров.
   У наредних шест месеци партијска организација у Банату учинила је значајан корак, посебно на покривању готово свих срезова мрежом својих организација и комитета. Попуњени су окружни комитети, а формирани срески и месни. Секретар Окружног комитета Партије за северни Банат био је Серво Михаљ, а секретар Окружног комитета Партије за јужни Банат Славко Мунћан.
   У северном Банату постојала су четири среска комитета Партије, и то у Петровграду, Куману, Кикинди и Александрову (Велике Ливаде). У тим местима биле су и најјаче партијске и скојевске организације а срески комитети вршили су и дужности месних комитета. Партијске и скојевске организације радиле су у Мокрину, Меленцима, Новом Бечеју, Драгутинову, Арадцу, Башаиду, Банатском Аранђелову и Стајићеву, а само партијске у Ботошу, Сајану, Врањеву, Тарашу, Мужљи, Елемиру, Перлезу, Фаркаждину, Подлокању и Крстуру. Организације Скоја постојале су у Кнежевцу, Бочару, Иђошу и Руском Селу. Партија је имала поједине чланове и јака политичка упоришта у Карађорђеву, Душановцу, Војводи Степи и Падеју.
   У јужном Банату срески комитети Партије и Скоја радили су за срезове Панчево, Вршац и Белу Цркву. Та су места имала јаке партијске и скојевске организације, а имали су их још Избиште, Гај и Делиблато. Партијске ћелије постојале су и у Дубици, Ковину, Ковачици, Јарковцу, Ченти, Опову, Старчеву, Идвору, Долову, Неузини, Добрици, Дубовцу, Маргити, Великом Гају, Потпорњу, Павлишу, Загајици, Крушчици, Врачевом Гају, Црвеној Цркви, Кусићу, Банатској Суботици и Дупљаји. Скојевски активи радили су у Црепаји и Баваништу. Поједини чланови Партије или Скоја радили су у Баранди, Дебељачи и Крњачи. У формирању су били срески комитети за ковински и ковачички срез.
   У свим овим организацијама у Банату уочи рата радило је око 600 чланова Партије и око 1.200 чланова Скоја.
   У априлским данима партијске и скојевске организације у Банату биле су снажније него икад, како по организационој структури, броју организација и чланова, тако и по великом политичком и моралном угледу који су уживале у широким масама. Оно што је за Банат било од особите важности јесте исправан став Партије о националном питању, њена борба за пуно поштовање националне равноправности и стварање јединства на класној основи. Отуда у Банату није дошло до конфронтације на националној бази, иако су се Немци наметнули као једино господарећа националност, али и то стојећи на позицијама фашизма.
   Банатски комунисти дочекали су спремно револуционарне дане који су долазили.

   ИЗВОР: ЂОРЂЕ МОМЧИЛОВИЋ, БАНАТ У НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ, БЕОГРАД, 1977.

   Одговори

2. 30. мај 2017. у 17:16

   vojislav ananić

   УКИДАЊЕ МОРИШКЕ И ПОТИСКЕ КРАЈИНЕ

   (Осамнавсти законски члан Пожунског сабора 1741. годинe. Постепено укидање Моришке и Потиске крајине. Отпор Срба. Реинкорпорациона комисија у Потисју и Поморишју. Претварање српске милиције у регуларне пукове. Коначно укидање Моришке и Потиске крајине. Митрополитове противмере. Зборови Потисана против инкорпорације у Бечеју и њихове резолуције. Меморијал бачког епископа Генералу Етелсхофену. Плебисцитна комисија у Потисју и Поморишју. Гласачки спискови са резултатом гласања. Збор Моришана у Надлаку. Захтев за одређивање новог земљишта. Декрет o подели мађарског племства и земље развојаченим официрима. Списак нових Срба племића и њихових поседа)

   Узроци који изазивају сеобе су разноврсни: историјски, психолошки или економски, и они се у већини случајева преплићу. Да би се одредило који је од њих превлађивао, мора се засебно испитати сваки метанастазички случај. Хорватову и Шевићеву сеобу Срба из Поморишја и Потисја у Русију изазвало је укидање Моришке и Потиске крајине. Али она унутрашња узбуна која је Моришане и Потисане натерала на сеобу, састојала се из социјално-политичких, верских и национално-политичких мотива. Овом поглављу је задатак да те мотиве подробно испита. Конференција министара и дворских саветника одржана 5. септембра 1754. у Бечу, расправљајући o узроцима сеобе српске милиције из развојачене Моришке и Потиске крајине у Русију, дошла је до закључка да та сеоба проистиче из акта o инкорпорацији тих крајина Угарској. Ту инкорпорацију је одређивао 18. законски члан Пожунског сабора 1741, чија је 3. тачка гласила: „да се места, која се зову милитарска [loca militaria dicta] у Бачкој, Бодрошкој, Чонградској, Арадској, Чанадској и Зарандској жупанији [у Моришкој и Потиској крајини] наново предају и подложе јурисдикцији краљевине и жупанија; затим да се и дистрикти Темишварски, Сремски и Доњославонски, чим мирнија времена наступе, такође на исти начин краљевини утелове [reincorporentur]“ Комесара за тај посао ћe за Угарску одредити палатин, за Славонију бан. За Мађаре је тај 18. законски члан 1741. године представљао крупан политички успех, јер је привилегисана српска милиција у Моришкој и Потиској крајини под управом Дворског ратног савета и Дворске коморе у Бечу стајала у опреци са вармећким земаљским законима, зато се Мађари нису могли измирити с изнимним положајем Срба у Угарској. Вармећке и врховне земаљске власти противиле су се већ и самом оснивању обе те крајине (1702) толико да су се у Бачкој и Бодрошкој жупанији због тих сукоба многa српска села радије вратила под Турке, што нису хтела да дођу под жупанијске племићке власти и деле незавидну судбу мађарских немешких кметова – јобађија. По извештају намесника ћесарске власти у Славонији Каланека Дворском ратном савету од 19. фебруара 1702. прешло је, из разлога што нису хтели да дођу под мађарску цивилну управу због варварског поступања мађарских чиновника, више од хиљаду српских породица преко Тисе на турско земљиште и тамо населило села Сигет, Батку, Орловат, Боску, Модош, Итебеј, Стиплец и Бечкерек. Осим тога, јавио је Каланек, сви сељаци јавно говоре, ако у Бодрошком дистрикту – у Тителу, Мошорину, Сентивану, Кули, Каћу, Ковину, Петроварадину, Гардиновцима и Госпођинцима – и даље остану под мађарским вармећким чиновницима, продаће куће и имање и у Турску ће отићи. У социјално-економском и политичком погледу су привилегије граничарском милитарском сталежу (status militaris) пружале много повољнији живот него што су имали мађарски и српски сељаци – провинцијаши (status provincialis) под цивилном управом. Тако су милитари у мирно и ратно време били опроштени од контрибуција, добијали су за своје издржавање земље и војничко одело делом готово, делом у накнади, а кад би служили изван земље, давала им се плата као и другим ћесарским трупама. Осим тога, према њима католичка пропаганда није смела бити тако насртљива као према провинцијашима. Поред толиких повлашћености милитарског сталежа над грађанским јачала је код Срба одвратност према грађанској управи и националнополитичка и верска мржња Мађара према њима, јер Срби су, од како се у мађарској повесници показују у свим побунама Мађара против круне а особито у Ракоцијевој, били најснажнија потпора Аустрије. Сматрајући Србе као Austriaco-Politicum, бечка влада је ту мржњу намерно појачавала и старала се да српску милицију у доброј вољи одржи, да би је што сигурније могла да искористи, и то у политичке сврхе као противтежу сепаратистичким тежњама Мађара и у војничке сврхе, као добру и јевтину војску за ратовање против Турака и на страни. Мађари су опет сматрали Србе као Hungaricum-Provinciale и тежили да их својим земаљским законима подвргну, али разлози претежно војничко-династичке природе одржавали су им наклоност бечког двора и стицали поновне потврде њихових привилегија. Борба Марије Терезије против Фридриха II ојачала је политички положај Мађара на бечком двору. Као награду за обећану оружану помоћ морала им је царица да потврди споменути 18. законски члан 1741. године, који је одређивао укидање Моришке и Потиске и Подунавске крајине. Знајући o дотадањем отпору Срба да не дођу под мађарску цивилну управу, да би непосредно укидање тих крајина довело до заплета који би у оном ратном времену кад је српска милиција чинила више од половине аустријске војске могло пo државу бити врло опасно, Примас Угарске и палатин су тешком муком на сабору израдили да се том законском члану дала таква стилизација да се с његовим извршењем чека док мирнија времена не наступе. Док je Темишварски Банат (између Мориша, Тисе и Дунава) био у рукама Турака, имале су Моришка и Потиска крајина права на опстанак у милитарским шанчевима, који су Банат у полукругу од обала Мориша у близини Ердеља ду ушћа Тисе опкољавали, гледале су околне жупаније и своје одбрамбене позиције; али кад je после Пожаревачког мира (1718) Банат добила Аустрија и државне границе се помериле дубоко на југ, нестало је разлога њихову даљем опстанку. Када су се затим у миру односи почели уставно да сређују, постао је за жупаније у државно-правном и административном погледу привилегисан положај Моришке и Потиске крајине све несноснији. Ту опреку је заоштравало још и то што услед рђавог устројства самих крајина оне нису биле под чисто војничком управом, него се у њима делокруг војних и цивилних власти сукобљавао. Поред тога, кад је нестало сврхе, почеле су крајине изнутра саме од себе да се растварају, у срцу самог војништва нестајало је војничког заната и услед учесталих изгреда односи између жупанијских и цивилних власти бивали су све гори, српска милиција била је само на штету грађанском елементу и мађарски су сталежи журно захтевали да се она провинцијалише и жупанијама утелови. За то су навели три главна разлога: треба испунити 18. законски члан 1741. ерар би имао од тога више користи и што Срби не заслужују поштовања. Непосредан повод је Пожунском сабору за доношење 18. законског члана и пружила жалба Бачко-бодрошке жупаније против разних изгреда граничарске милиције. Срби су се опет из наведених разлога укидању крајина противили, стога је бечка влада да не би увредила ни Србе ни Мађаре, чију је помоћ за рат подједнако требала, само развојачивање Моришке и Потиске крајине почела да изводи лагано и постепено. Почетком 1743. године у Сегедину су распуштене две компаније хусара и једна компанија хајдука и против њихове молбе да остану милитарци; који нису хтели да остану под жупанијском влашћу, раздељени су у друге потишке шанчеве. Да би Србе, који су међутим на ратишту стекли нових заслугa донекле умирили, Марија Терезија им је те године потврдила привилегије. У намери да свечаном објавом потврђених привилегија дејство 18. и 40. законских чланова 1741. године донекле паралишу, Срби су од двора тражили и добили дозволу за одржавање Народно-црквеног сабора. 3a тај су Сабор народни посланици од својих изборника добили упуту да, између осталога, на сабору траже да се крајине не укидају. Пошто се на Сабору пронео глас да је укидање обеју крајина код двора свршена ствар, сабор је међу осталим постулатима тражио да народ и у инкорпорираним крајевима ужива привилегије. Тако су на пример, енергични Будимци својим посланицима наложили да траже не само „никаковои Краини или шанцев в редукцију допуштити, но еште… и редукцирати шанци досада пак в первии штант милостиво поставити.
   Поводом тог саборског постулата су за инкорпорацију одређени комесари генерал Бнгелсхофен, Патачић и Вајај (Vayay) доставили митрополиту Ненадовићу царичин рестрикт (1. јула 1745) са овом одлуком: „Пошто се у смислу 18. зак. чл. последње дијете Њ. В. решило 1743. г. да се Дистрикт Сремски, Доње Славоније с једне и с друге стране Дунава, a наиме војничка места у Бачкој и Бодрошкој жупанији Сабадка, која се зове Св. Марија, Сомбор, Брестовац и Паланка инкорпорирају, на молбу Срба из тих дистриката се одређује да се [и поред тога] привилегије имају држати и да им инкорпорације нема прејудиковати и дероговати“. Влада је била приморана да чини такве уступке само да стиша незадовољство које се почело у народу због укидања крајина јављати. Из једне представке 1745. године лепо се види у каквом су се очајном стању налазили Срби у мађарском провинцијалу и јасно се разабирају неки разлози који су стварали незадовољнички покрет у народу и терали гa на сеобу. „У горем смо положају од робова“, туже се они ту. „Упућују нас да се обратимо на жупаније ради лека, но те судије су наши гониоци. Ако се и у најправеднијој ствари обратимо на Локумтенцијални савет у Пожуну, не можемо се ни отуд надати помоћи, него највише да ће се тужбе послати жупанијама на изјашњење, па ако оне и као сунце јасна факта негирају, доста ће бити да будемо одбијени и још ће нас онда жупаније затварати и бити. Шта ће тек бити ако се без инартикулације привилегија инкорпорирају земље у којима живимо? Неки су се чак и у Турску вратили и нагињу онамо због мање порезе од једног дуката на главу, a овде се уз работе плаћа до 30 форината“, јадају се резигнирано, али све то није више помагало. Суботички шанац је развојачен и 1745. године је Угарској дворској комори уступљен. Граничарима је остављено на вољу да остану под новом жупанијском влашћу или да се с целим иметком у друге шанчеве селе. Пошто нису хтели да признају грађанске власти, послали су три изасланика Дворском ратном савету с молбом да остане по старом, но када су одбијени, многи су се Срби одселили у банатску ландмилицију a на њихова земљишта су дошли Мађари, највише из Кечкемета. Те године су такође укинути шанчеви Сомбор и Брестовац, и при премештању старе Дунавске крајине у нову дунавску линију од Петроварадина до Земуна, Потиској крајини су додани шанчеви Тител и Ковиљ привремено a потиски граничари том приликом су поново подељени. Идуће године (1746) у Моришкој крајини неки шанчеви су укинути (Jeno, Vilagos, Ohaba, Irratos, Arad, Szimanda). Исте године у лето дошла је инкорпорациона комисија са генералом Енглсхофеном на челу у Петроварадински шанац да и њега провинцијализује и Бачкој жупанији утелови. И ту je граничарима остављено да бирају или да пређу у грађански сталеж и постану камерални поданици или пак да остану милитари и буду премештени у друге шанчеве. Приликом плебисцита одржаног 11-13. августа изјаснило се од становништва Петроварадинског шанца 149 граничара за прелаз у грађански сталеж, a 224 да и даље остану милитари, међу њима оберкапетан Секула Витковић, капетан Јован Николић, 2 хаднађа, 3 барјактара, 3 стражмештера, 7 каплара и 207 редова. Провинцијалисање шанчева и утеловљење њихово у жупаније под грађанске или камералне власти вршила је комисија по одређеним правилима. Милитари су земљу коју су по свом чину уживали морали вратити a за продају приватног имања истављен им је после сеобе рок још од шест недеља. Пре преласка у грађански сталеж морали су све платежне заостатке као војничку порезу, за време рата примљено оружје итд. измирити и вратити, иначе их је војничка власт могла путем оврхе на то присилити. Исто тако су пре сеобе у друге шанчеве сва приватна потраживања и дуговања појединаца у присуству жупанијских камералних и милитарских чиновника морала бити измирена. Ho много тешкоће је задавало питање куда да се милитари преселе. Жупанија је захтевала да пређу у Срем и царица је одобрила за њих земљиште ниже Сланкамена. Међутим, Сремска жупанија је уложила (9. августа) протест против насељавања њихова у Срему тако да су једва 1747. године пресељени у сремски, за њих одређени шанац. Међутим, за продужење рата за аустријско наследство требало је нових војника. За поновни упад у Провансу и ново заузимање Ђенове обавезала се Аустрија у Хагу (12. јануара 1747) дати 60.000 а своју војску у Низоземској појачати са више од 25.000 војника. За толику допуну требало је напети државне силе до крајности. Да би одобровољила Мађаре, морала је царица њиховом трајном захтеву o реинкорпорацији Моришке и Потиске крајине сада попустити. Командујући генерал у Банату Енглсхофен je из Беча 3. маја доставио митрополиту Ненадовићу царску резолуцију: „да се не гледајући на све њој учињене протупредлоге потишки и поморишки граничари морају на банатску територију преселити“. У комисију која ће пронаћи најзгодније земљиште и још те године све извршити, одређени су Енглсхофен и генерал гроф Карољи. Пошто је рат још трајао, трансмиграцију Моришана и Потисана у Банат отезали су бечки кругови колико су год могли. Године 1748. дошла је реинкорпорациона комисија у Арад, главно место моришке ландмилиције. Позвани су сви штапски и други официри српске ландмилиције као и представници нижих чинова. По савременом опису тога збора од лајтнанта Симеона Пишчевића, који је самој комисији био додељен, обратио се генерал Енглсхофен граничарима речима: како царица цени верну службу српског народа и изриче му за њу своје царско благоволење. „Не мислите“, рекао је Енглсхофен, „да се Ваша ландмилиција укида из ког другог разлога, него због померања граница услед протеривања Турака. Стога треба и милиција да се помери. Царица је одлучила да од исељеника оснује нове регуларне пукове, што ће Вам више части донети. Вама се оставља на вољу“, наставио је Енглсхофен, „ко жели да и даље остане у војничком сталежу нек се сели у нову границу где су нова места назначена камо хоће; али ко хоће да остане код своје куће и земље, постаје поданик мађарске круне.“ На крају свога говора затражио је да му преко својих изасланика јаве зборску одлуку. Међу присутним Моришанима тај генералов говор је изазвао огорчење и крајње негодовање. Изасланици збора позивали су се на привилегије Леополда I по којима од Срба насељене земље припадају њима и њиховим потомцима, говорили су o заштити коју је српска милиција указала империји за време побуна Мађара и турских ратова, споменули су учешће Срба у недавним далеким раним походима у Француску, Баварску, Пруску и Шпанију. „Срби још ни суза нису отрли“, говорили су изасланици, „за својим, у последњој војни палим синовима и браћом, од којих су остале жене удове и малолетна деца у сиротињи и крајњој беди и од других родитељи у тузи и старости без помоћи. Нама ни тај губитак пале наше браће и синова не би још био тако неподношљив, пошто ми остајемо при том да служимо до конца свога живота; али нас огорчује што чујемо, што за сву ту нашу верну службу треба најпосле или да идемо Мађарима у поданство или да разоримо своје домове и пређемо тако далек пут преко Дунава на Саву и населимо по границама нове шанчеве, чему никако приступити не можемо.“ Ha крају су поднели молбу да, с обзиром на учињену ратну службу, остану на старим местима. Комисија је ту молбу послала у Беч и оставивши грофа Карољија који се од старости разболео, отишла је у Потиску крајину, где је такође сабрала народне депутате, но и ови су јој поновили исту молбу: да Мађарима не буду подложени, него да остану војници на старим местима. И ову је молбу комисија послала у Беч, одакле је добила заповест да се и она врати натраг. Међутим, у Славонији се приступило реорганизацији српске граничарске милиције, која је дотле имала српски карактер са Србима официрима, у регуларне аустријске пукове. По регуламенту од 29. јуна 1747. генерал Бнгелсхофен је подунавску и посавску српску милицију разделио у пет пукова, и то у три пешачка: Петроварадински, Бродски и Градишки, и два хусарска пука: Сремски и Славонски. Прво је отпочео у Срему, где су активирани Петроварадински пешачки и Сремски хусарски пук. Оба та пука добила су Србе за команданте, над Хусарским пуком добио је команду хусарски пуковник Атанасије Рашковић, који се с патријархом Арсенијем IV заједно у монархију доселио, а над Петроварадинским пешачким Јосиф Монастерлија, трећи син подвојводе (вицедуктора) Јована Монастерлије, који је већ 1744. због храбрости именован за пешачког пуковника, са седиштем у Митровици. Бродски и Градишки пукови су тек од 1. јануара 1750. активирани, само Славонски хусарски пук са седиштем штаба у Винковцима није потпуно формиран, недостајало је и земљишта и способних људи. За пуковника Славонског хусарског пука постављен je Иван Петранди, за кога Пишчевић каже да je био Хрват, осталим пуковима командовали су Немци Пек и Јанус, сви други официри у њима били су Срби. Ти, од српске милиције формирани регуларни пукови имали су на почетку потпуно српски карактер, са српском момчади и Србима официрима. Но кад je 1751. године постао главни командант све пограничне војске коњички генерал гроф Сербелони, почео je нагло те, у први мах чисто српске пукове да пуни немачким и мађарским официрима. После Ахенског мира (октобра 1748) није требало више српске милиције и Беч je морао наваљивању Мађара коначно да попусти: августа 1750. je издана заповест да се и остаци Моришке и Потиске крајине провинцијвлизују и као крунска и коморска добра Бачкој, Чанадској и Арадској жупaниjи утелове, али су овом приликом Тител, Јарак, Гардиновци, Мошорин и Ковиљ за шајкаше из Острогона, Коморана, Ђура резервисани. Граничарима je до Михољдана 1751. остављен рок да се одлуче за војни или цивилни сталеж, но ови нису никако хтели да свој заштићени, релативно слободни грaничaрскo-вojнички сталеж под командом аустријских војних власти подложних Дворском ратном савету у Бечу, замене тешким прoвинциjaлнo-цивилним сталежом под управом жупанијских власти и мађарских племића. Митрополит Ненадовић je из Карловаца 4. септембра 1750. поднео, у име целог српског народа, цару Францу и царици молбу да се крајине не укидају. Осим тога писао je опуномоћеном агенту за српске ствари Оренгију у Беч да се и он код меродавних у том смислу заузме. После скупљених информација одговорио му je умешни Оренги (25. септембра) да je против укидања Моришке и Потиске крајине било цело немачко министарство, али како je поред свега тога царска одлука изречена, не може се више уништити, но сваком je остављено на вољу да се „qua militaris“ да преместити, пошто се не утеловљује народ, него само тeритoриja. Међутим, у народу je незадовољство све више расло. Ретко je ко помишљао да остане код своје куће под мађарским властима, сваки je почео да мисли на сеобу, и ту сеобу осећао као издајство и тешку неправду, која им се неправедно наноси од стране царице после толиких заслуга српског народа за царски дом на многим бојиштима. Незадовољнички покрет заталасао je обе крајине, и протестни зборови против инкорпорације почели су да се нагло ређају један за другим. Из тих зборских резолуција видећемо јасно психолошко стање оне унутарње узбуне духова, која je изазвала метанастазички покрет око 2200 српских породица из Поморишja и Потисја у Банат, из кога je опет пуковник моришке милиције Јован Хорват (из развојаченог шанца Печке) изазвао емиграциони покрет и сеобу у Русију. Први такав протестни збор сазвали су граничари Потиске крајине 20. септембра 1750. у Бечеју. Ha збор су послали као изасланике по једног „ешкута и депутира“ шанчеви: Кањижа, Мохол, Мартонош, Бечеј, Фенлак, Сентомаш, Острово, Жабаљ, Тител, Нови Ковиљ, Чуруг, Петрово Село, Мошорин и Стари Ковиљ. У резолуцији збор моли митрополита Ненадовића да код царице посредује да их не пусти да падну „под иго паорства“. Они захтевају: „у служби Њезина Величанства у реду милитарском по заклетви верно и правно свагдар ми и потомци наши до последње капи крви наше служити на сваком месту, где заповест буде, a само да би помиловати били и на овом грунту заостали, зашто није нам могуће од многих година виршовте ваше, домове, цркве, где сродници наши почивају заоставити. Карактеристично je за расположење у официрским круговима „покорное доношение“ изасланика свих потишких граничарских официра, послато са збора из Бечеја 1. октобра Ненадовићу. Ту они сматрају „као великое несчастије и крајну нужду како своју тако потомака својих царичину резолуцију да се таком чему нису никада надали“. Не само они, него дедови, очеви, браћа њихова служећи милитарску службу нису штедели ни живота, ропства и невоља су допадали код главног непријатеља хришћанства, Турака, одакле су се од стране својих домова са својим сиромаштвом искупљивали. Ипак су остајали у непоколебљивој верности дому аустријском и служили a обећавају унапред, до последње капи крви служити и мисле: да су и десет пута својом крвљу ова места искупили. Ha ту милитарску службу су из државе турске од Леополда I привилегијама позвани, које је 1743. и сама царица потврдила. Није им познато – кажу – какву су кривицу учинили, да је та промена наступила, питају сами себе, да ли је кадгод где од њих какво неверство учињено, да такву срамоту и поругу морају трпети. У Банат су вољни да се селе у том случају ако им се за исхрану покажу довољна места као што су овде имали, да знају где она леже, кад већ не могу остати онде, где су њихови прадедови помрли, они се изродили и заслужили. Ha крају резолуције жале се резигнирано и на судбу што морају да се селе и скитају: „само тамо може цигани с чергами, a не прави и привилегирати национ, и моле Ненадовића да се код царице заузме да она не одбије њихове заслуге, осим тога да приликом доласка инкорпорационе комисије и Ненадовић у њиховој средини присуствује. Истог дана одржан је и један збор у Чуругу, и на њему састављен меморандум, који углавном исте разлоге против развојачења крајине наводи и одлучно завршава: „сви ми једном за свагда, један за све и сви за једног изјављујемо, да тражимо да останемо војници и ради нашег имена и части ни најмање воље немамо да одбацимо од себе пушку и постанемо паори“. Тај меморијал на српском језику предали су бачком епископу Висариону Павловићу, који са баш тога дана кроз Чуруг провезао; овај гa је превео на немачки и предао гa генералу Енгелсхофену, додавши са своје стране да би, с обзиром на њихове велике заслуге, неправедно било кад би и против изјаве да хоће да остану милитари или силом их учинити паорима или одагнати их од њихових домова и цркава. Такав збор су одржали у Надлаку (10. новембра) и изасланици из свих шанчева Моришке крајине, на којем су против развојачивања своје крајине протестовали, наводећи исте разлоге. Бечка влада je била у неприлици: није хтела Србе раздражити a морала je дату реч Мађарима испунити. У то je упорном настојању мађарских магната да развојачене граничаре Моришке и Потиске крајине задрже под жупанијским властима успело, да неке више официре из Потиске крајине наговоре обећањима да ћe добити мађарско племство и курије, да се изјасне за цивилни сталеж. Тиме су Мађари пробили затворене редове српске опозиције и у њих убацили раздор. Пред плебисцитном комисијом, која је под председништвом генерала Енгелсхофена дошла почетком новембра са задатком да официре и момчад моришке и потишке милиције испита који сталеж хоће да приме: провинцијални или војнички, изјаснило се више од половине официра из потишке милиције за грађански сталеж, док су се готово сви официри из поморишке милиције изјаснили за војнички сталеж, исто тако и већина војника обеју крајина. Te гласачке спискове обеју крајина, који за нас имају велике историјско-етнографске вредности (јер су се готово сви официри који су гласали за остајање у војничком сталежу одселили касније у Русију), послао је генерал Енгелсхофен 13. новембра 1750. у Беч. Из њих видимо да су се за прелаз у провинцијални сталеж из Потиске крајине изјаснили ови официри: Из шанца Hoвог Ковиља: капетан Ладислав Фејервари, хаднађ Петар Рајковић, барјактар Периша Косић; из Cтарог Ковиља: капетан Михајло Продановић, барјактар Јован Пеаковић; из Мошорина: нико; из Титела: Јован Антоновић; из Жабља: хаднађ Јовица Вушедин(!), Ђурађ Поповић, барјактар Лазар Међански; из Сентомаша: хаднађ Живан Николић, барјактар Марко Радишић, Лазар Ђурић; из шанца Чypyгa: капетан Арсеније Ђулинац, капетанлајтнант Мина Лазаревић, хаднађ Живко Поповић, Атанацко Бајезитовић, Јован Каначанин, барјактар Радосав Облачић, Јован Поповић, Гаја Сударевић; из Фвлдвара: барјактар Вуја Војновић, Гаврило Илијевић, Максим Мириловић; из Бечеja: капетан Петар Зако, хаднађ Ђурађ Чокић, барјактар Михајло Тешић; из Мохола: хаднађ Драгић Каракашевић, Велемир Аврамовић, барјактар Остоја Кубурин; из Сенте – Острова: обрст-вахтмајстер као капетан Марко Марковић, капетанлајтнант Георгије Голуб, хаднађ Субота Суљин, Јован Бадрљица, барјактар Нешко Милиновић, Игњат Вујичић; из Кањиже: капетан Стеван Зако, хаднађ Максим Нинчевић, Сава Карапанџић, барјактар Никола Kapaпаџић, Стеван Зарић, Груја Чанадац, Георгије Зако; из Мартоноша: капетан Лазар Вујић, хаднађ Јован Јегарац, барјактар Јован Ђурић, све 45 официра. Из шанчева Моришке крајине: Чанада, Надлака, Шајтина, Семлака, Глоговца, Мандорлака, Чичира, Суботхеља није се за прелаз у грађански сталеж изјаснио нико, само из Печке: капетан Михајло Хорват и барјактар Сава Јоцић; из Павлиша: капетан Петар Марјановић, барјактар Јован Трновац и из Шољмоша: капетан Живан Терзин. За останак у војничком сталежу (status militaris) изјаснили су се из шанчева Потиске крајине, Cтарог Ковиља: хаднађ Арсеније Станојевић, барјактар Василије Продановић; из Hoвог Ковиља: нико; из Мошорина: капетан Максим Зорић; из Титела: хаднађ Михајло Пешић, барјактар Јован Печигра, Ђура Влашкалин, Јован Хрњаковић, Живан Галета; из Жабља: Михајло Соринка; из Сентомаша: капетан Јован Николић, хаднађ Константин Николетић, барјактар Стеван Николетић; из Чуруга: нико; из Фелдвара: хаднађ Јован Нешић, барјактар Петар Јовичић; из Бечеја: капетанлајтнант Сава Ракишић, хаднађ Стојан Бошковић, хаднађ Остоја Спаић, барјактар Михајло Сударски, Ђурађ Ђуришић; из Петрова Села: капетан Лазар Поповић, хаднађ Петар Ковачевић, хаднађ Јаков Мартић, барјактар Нешко Томашевић, Михајло Вујичић; из Мохола: хаднађ Недо Марковић; из Острова: хаднађ Риста Мирковић, хаднађ Марко Милосављевић, Стеван Мајновић, барјактар Никола Дудварски, Тодор Томин; из Сенте: хаднађ Георгије Пововић, Михајло Пешић; из Кањиже: хаднађ Петар Бајанац; из Мартоноша: капетанлајтнант Петар пл. Вујић, хаднађ Максим Вујић, барјактар Живан Јеремић. Из Моришке крајине гласали су за милитарски сталеж из шанца Чанада: оберстлајтнант qua оберкапетан Јован Шевић, капетан Живан Шевић, хаднађ Петар Шевић, хаднађ Павле Марјановић, барјактар Манојло Вујичић, Живко Радојчић; из Надлака: капетан Никола Штрба, капетанлајтнант Живан Мишковић, хаднађ Сабо Иштван, Субота Чупоња, барјактар Теодор Чорба, Игњат Миоковић; из Шајтина: капетан Павле Кнежевић, хаднађ Станиша Кнежевић, барјактар Живан Томашев; из Семлака: капетан Гаврило Новаковић, хаднађ Георгије Новаковић, Остоја Сатковић, барјактар Ранисав Живац; из Печке: оберстлајтнант qua оберсткапетан Јован Хорват, хаднађ Ђурка Гајић, Михајло Гајдаш, Јосиф Цветиновић, барјактар Јован Остојић; из Глоговца: капетан Георгије Филиповић, хаднађ Јован Убавић, барјактар Михајло Дабић; из Maндорлака: капетан Димитрије Михајловић, хаднађ Живко Попов, барјактар Михајло Михајловић; из Чичира: капетан Ђура Јосић, хаднађ Гаврило Симкић; из Суботице: хаднађ Маринко Милутиновић, барјактар Радивој Радовановић; из Павлиша: хаднађ Павле Милутиновић; из Шољмоша: нико. Према том гласању се из обеју укинутих крајина изјаснило за прелаз у грађански сталеж 50 официра, a за остајање у милитарском сталежу гласала су 72 официра. Ова последња група официра чини језгро незадовољничког покрета, који тада још није имао ни вође ни директиве. Од простих војника гласале су „pro status militari“ из Потиске крајине, из шанца Старог и Новог Ковиља 124 особе, из Фелдвара 141, Сентомаша 117, Бечеја 295, Петрова Села 222, Острова 288, Сенте 417, Кањиже 199, Мартоноша 188, дакле укупно 1971. Из Моришке крајине, из шанца Чанада 196, Надлака 320, Шајтина 113, Семлака 146, Печке 466, Глоговца 122, Мандорлака 59, Чичира 53, Суботхела 105, Павлиша 101 – свега 1881; из обеју крајина за милитарски сталеж гласала су 3652 проста војника. Велику је бригу задавало официрима и момчади обеју крајина који су гласали за милитарски сталеж, што им је Михољдан идуће године био одређен као крајњи рок за сеобу, а није им тачно назначено земљиште на које су их војне власти мислиле иселити. Стога су се обратили митрополиту Ненадовићу за помоћ, и он је у тој ствари 22. децембра 1750. послао царском пару опширну молбу да се Моришанима и Потисанима који хоће да остану војници око Дунава и Тисе у Темишварском Банату назначи довољно земљишта за вођење господарства, како би се без штете и губитка свога имања могли преселити, уједно моле и да се рок за сеобу продужи. Међутим, Реинкорпорациона комисија која је тај плебисцит одржала, у намери да своје обећање одржи и друге официре умири и привуче царици je учинила предлог да се старијим официрима из Потиске крајине који су се изјаснили за грађански сталеж да мађарско племство у куријално добро. Царица је тај декрет 28. фебруара 1751. потписала, a 11. марта га је Угарска дворска канцеларија објавила. По том декрету сви официри из укинуте моришке и потишке милиције који тамо служе бар од 1740. године при ступању у цивилни сталеж добијају племство и одговарајуће земљиште на слободан ужитак на десет година. Ha том земљишту могу зидати у вредности до 500 форинти тако да се по истеку десет година a по исплати новца за зидање, та земља може од њих повратити. Ha основу тога декрета су од развојачених официра Потиске крајине добили мађарско племство и земље у Ади: заставник Никола Дудварски 44 ланца (а 2200 квадратних хвати); у Бечеју: оберкапетан Јаника Антоновић 145 л., заставник Михајло Брановачки 44 л.; у Фелдвару: заставници Гаврило Илијевић, Максим Мириловић и Вуја Војновић, сваки по 44 л.; у Кањижи: лајтнанти Сава Карапанџић, Лазар Међански и Максим Нинчић по 58 л., заставници Стеван Зарић, Груја Чанадац и Ђорђе Зако по 44 л.; у Мартоношу: лајтнанти Велимир Абрахамовић и Драгић Каракашевић 58., заставник Остоја Кубура 44 л.; у Сентомашу: вицекапетан Сима Рунић 73 л., лајтнант Живан Николетић 58 л,; заставници Лазар Ђурић, Стеван Николић и Марко Радишић 44 л.; у Сенти: вицекапетан Ђорђе Голуб, лајтнанти Јован Бадрљица, Субота Брановачки и Михајло Тешић по 50 л.; заставници Неца Милиновић, Игњат Вујичић по 44 л. – сви заједно добили су 1734 ланца земље. Касније (15. јула 1765), та, само на десет година дарована земљишта поклоњена су на вечита времена.

   ИЗВОР: MИTA КОСТИЋ, HOBA СРБИЈА И СЛАВЕНОСРБИЈА, НОВИ САД, 2001.

   Одговори

3. 24. август 2017. у 08:04

   vojislav ananić

   Сеобе Срба

   Банат се налазио током средњовековне епохе најпре у оквирима Угарске. Продор Турака на Балканско полуострво и њихово разарање српске феудалне државе у другој половини 14. века отворио је пут надирању Турака ка средњој Европи. Сеобе које су почеле од краја 14. до краја 18. века трајале су континуирано. После пораза крсташа код Никопоља (Бугарска), граница судара хришћанског света и ислама постао је простор северно и јужно од Саве и Дунава. Стварању одбрамбене линије Угарске краљевине ка Турској допринело је успостављање веза и вазалство Стефана Лазаревића према угарском краљу Сигисмунду у време 1403-1404. године, а што је значило заједничко укључивање српског и угарског друштва у одбрану хришћанске цивилизације. Лазаревић је ушао у ред витезова Зма- јевог реда 1408. године са привилегијама, правима и обавезама који су му припадали по угарским законима. Добио је поседе у Торонталној жупанији: Бечкерек и Бечеј. Поседе је наследио Ђурађ Бранковић. Поседи српских деспота као и других феудалаца била су места у којима су се досељавали Срби.
   Пад Српске деспотовине 1459. године отворио је врата масовним српским сеобама на простор јужне Угарске. Мађарско становништво се услед опште несигурности померало ка северу. Угарски владар Матија Корвин подстицао је сеобе Срба, како би српски насељеници попунили опустело земљиште и успоставили живи штит према Османлијама, дајући им при том, пре свега војничку улогу. Непрестални ратови са Турцима на подручју југоисточне Европе стварали су потребу за најамном војском. Српско се становништво у процесима сеоба претварали од сељака у ратнике. Сматра се да је већ крајем 15 века у Угарској било око 12.000 српских војника најамника. Тромесечна плата лаког коњаника износила је 10 златника 1481.године. Већ 1464. године у Угарску су прелазили и други српски великаши: Вук Гргуревић (у песмама Змај Огњени Вук), Браћа Јакшићи, Стефан и Дмитар синови војводе Јакше и други, добијали поседе и примали вазалство. Према неким историским изворима 1480. године Пал Кинижија, Вук Гргуревић и Јован Јакшић после продора до Крушевца у Банат су довели преко 100.000 људи, што је највећа српска сеоба, при чему је опустело преко 1000 села у Србији.
   Унутрашњи сукоби у Угарској, дуга ратовања исцрпили су ову земљу, док су Турци располагали већим економским и људским снагама. Једновековни сукоб и ратови између Турске и Угарске, допринели су да се Угарска краљевина у првим деценијама 16. века нашло при свом крају. Завршни поход трајао је пет година и завршио се Мохачком битком 1526. године у којој је погинуо и угарски краљ Лајош Други. Био је то крај средњовековне Угарске краљевине и победа Сулејмана Величанственог. Српски и Угарски крајишници заједно су ратовали против Турака све до Мохачке битке 1526. године, кад је граница сукоба померена далеко на север.
   Српске најамничке чете служиле су по тврђавама широм Угарске и ратовале у свим метежима четрдесетих и педесетих година 16. века. Ратовало се за онога ко више плаћа.
   Турци су се од 1529. године усмериле преко Срема и Бачке ка Бечу.
   Године 1551. заузео је Мехмед-паша Соколовић цео Банат сем Темишвара који је пао следеће године. Простор Баната нашао се у оквиру исламске цивилизације. Са турском посадом стизало је и муслиманско становништво, ново градитељство, култура и вера, џамије и медресе исл. Бечкерек је проглашен за шехер што значи варош.
   Након великог Турског пораза код Сиска 1593. године избио је масовни устанак Срба у Банату нападом на Вршац. Устаници су 1594. године заузели Бечкерек. У биткама од којих је највећа била код Претаје Устаници су победали Турке и ускоро сва места осим Темишвара нашла су се у рукама устаника. Устанак је имо одјека како код Турака тако и у хришћанском свету. Устанике су подстицали и помагали из Ердеља Франц Гести и Лудошки бан Ђерђ Полотић.
   У бици код Бечкерека 1594. године Турци су са 36.000 војника напали око 4.300 устаника тако да је пораз био неминован. Са српским устаницима који су чинили већину учествовали су заједно Мађари и Румуни.
   Турци су припремили сурову одмазду. Године 1594. донели су из Милешева и спалили на Врачару мошти Светог Саве. Многи устаници погубљени, набијани на колац, насеља спаљена и опљачкана. Узрок пропасти устанка налазио се у несразмери велике доспеле турске силе наспрем устаника, нејединству вођа устанка и природи војничких скупина, без обједињавајуће војне страегије.
   После турске катастрофе 1683. године под Бечом, отворио се рат на просторима Балкана и Подунавља који се назива ”Бечки” или ”Велики” рат и трајао од 1683-1699. године, а је имао опште хришћански карактер, са различитим успехом. У овом рату било је масовно учешће српсог народа.
   Пиколомини, аустријски генерал октобра месеца 1688. године продро је до Скопља. Осетивши се угроженом Турска је напрегла све своје снаге и уз помоћ кримских Татара кренула у против напад. Турци су почетком јануара 1690. године потукла хришћане у Качаничкој клисури, турски и татарски одреди пустошили су Косовом. Тада је кренула велика сеоба српског народа ка северу, под вођством пећког патријарха Арсенија Чарнојевића Трећег. Са високим свештенством, ка Сави и Дунаву кретао се становништво из северне Македоније, Косова, Метохије, Лима, Старог Влаха, Ужица, Поморавља. Турци су тада спалили манастире Ђурђеве Ступове, Пећку патријашију, Милешеву, Сопоћане, Дечане, Грачаницу.
   Избеглице су се сабрале у Београду. Дворска канцеларија Леополда Првог обећала је, а 21. августа 1690. године издала прву привилегију којом је српски народ признат као аутономна целина, а православна црква привилегована. Привилегија издата 1690. године постала је темељ положаја српског народа у Хасбуршкој монархији. Привилегије су давале Србима персоналну аутономију, слободу вере, избора војводе, обезбедиле црквену аутономију и ослобођење црквених дажбина становништва католичкој цркви и сл.
   Глад куга и разбојници пратили су народ у покрету. Монаси манастира Раванице носили су мошти кнеза Лазара. Нешто народа се задржало око Суботице и Сегедина, а преко 30.000 породица стигло је у крај око Будима и Сентандреје. Путовање је трајало око четрдесет дана.
   На Темишварском сабору 1790., Мајској скупштини 1848. и Благовештенском сабору 1861. године формулисан је захтев Срба за посебном територијом, која се од 1848. назива Српска Војводина. Аутономија под називо Српско војводство и тамишки Банат са центром у Темишвару трајала је од 1848-1860. године, када је укинута и дошла под управу Угарске у саставу двојне Аустроугарске монархије.
   Благовештенски сабор је одржан после укидања Српске Војводине и Тамишког Баната, након чега је Светозар Милетић покушао да уставним путем и сарадњом са Мађарима постигне остварење националне равноправности. Собзиром на доктрину у Угарској о постојању само једног, мађарског политичког народа није успевао, те су дате привилегије из 1690. године дуго биле само правни основ захтева за аутономију Срба.
   Срби су заједно са Немцима, Мађарима и Хрватима наставили ратовања по блатиштима Баната и Војводине са различитим успехом. Године 1691.Турци су поражени код Сланкамена, али су на Бегеју код Хетина 1696. године поразили војску Фридриха Августа.
   Септембра 1697. године догодила се највећа и најкрвавија битка од свих битака, битка код Сенте, где је прослављени аустријски војсковођа Евгеније Савојски поразио Турке. То је била последња велика битка ”Бечког рата” који је трајао 16 година. У битци код Сенте учествовало је око 3000 српских ратника, а Јован Текелија кроз Потиске пустаре и мочваре ”ноћу по звездама” спровео војску Еугена Савојског до Сенте.
   Велики ратни вихор испразнио је народе подунавља. Карловачки мир 1699. године донео је предах, али не и крај рата.
   Нешто касније након заузећа Баната и расформирања поти- скоморишке границе дошло је до насељавања једног дела србских граничара у области опустелог Баната.
   Положај Срба. Добивене привилегије, долазак пећког патријарха, ојачали су специфичну позицију српског народа у Угарској. Српска црква је била заступник српских интереса. Унутар српског народа црква је у 18. веку одлучивала о свим питањима. Тада је формирано и српско племство, милитаристички сталеж израстао из бројних ратова и Војне границе и грађански слој који се развио из отворености трговачких путева. Грађанство је с јачањем успело да нађе компромис и прихвати тадашњу европску цивилизацију и њене вредности, очувавши национални и верски идентитет српског народа.
   У овом периоду Срби су се по средњем Банату изван већ оформљених паланки којих је било мало, углавном бавили сточарством и трговином, а земљорадњом веома мало и то само за своје потребе. Тежили су да се докопају војне и граничне службе. Живећи полуноматским начином живота нису градили стална насеља. “Срби нигде не граде, не зидају, него бораве у колибама и земуницама како би могли одмах кад затреба, на друго место преселити.” стоји у једном извештају Бечком двору.
   То су биле насеобине земуница од прућа и блата или бусења укопане у земљу. Такве насеобине постојале су у Кендерешким пустарама и мочвара где су мењале локације под називом Тополовац и Кендереш. После исушивања Кендерешких мочвара, изградњом Бегејског канала (1728-1733.) на овом простору изграђено је 1794. године стално насеље Катарина (Катхреинфелд), које од 1946. године носи назив Равни Тополовац.
   На простору Тиса, Мориш, Арад, Темишвар, Вршац Срби су чинили аспсолутно већинско становништво, а изван овог простора било је значајних и великих енклава Срба и у другим деловима Баната.

   Извор: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште, 2010.

   Одговори

4. 24. август 2017. у 11:39

   vojislav ananić

   БУДИМ И ПЕШТА СА ОКОЛИНОМ КАО ЗНАЧАЈНЕ НАСЕОБИНЕ СРБА ПОЧЕВ ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА

   Срби у Панонској низији

   Присуство Срба у Панонском басену, између река Дунав и Тиса, евиденто је још од Средњег века. Поуздани доказ томе налазимо у родослову династичких породица. Мати угарског краља Гезе I (1141-1162) била је Јелена из Рашке, ћерка Уроша – великог жупана Рашке. Током владавине њеног сина Гезе, Јеленин брат Белош Вукановић, живео је на двору као палатин краљевине Угарске. Народ је живео у поданичком положају, по малим раштрканим насеобинама, полуземуницама, на мочварном тлу, на рубовима старих панонских шума.
   Надирање Османлија са југа, пораз српске војске на Косову Пољу 1389. године, па самим тим и пропаст средњовековне царевине, подстакло је бежанију од отоманске сабље. Ишли су уз Дунав, на север све до Коморана и Ђура. Ту настају мале српске енклаве, које се држе херметично, у оквиру своје религије и обичаја. Читава територија некадашње постојбине је под турском влашћу. Године 1456. Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко, у народној епици) ослобађа Београд од Турака. И данас се на Калемегдану у подне, оглашавају звона, као спомен на ту сјајну победу. Београд је следећих седамдесет година, све до 1521. био неосвојиво гранично утврђење које је одолевало турским нападима. Другу границу, на Дунаву код Сланкамена, чувају најамни војници краља Матије, који својим брзим лађама (шајкама), онемогућавају продор на север. Већину те „дунавске флотиле“ чине Срби из околних насељених места у Бачкој са Тителом као средиштем војног гарнизона. Истовремено, на поседима српске властеле (Јакшићи, Бранковићи) диљем Угарске територије живе „Срби слободњаци, хајдуци и погранични ратници, граничари“ (Вујичић, 1997:13).
   Борбе хришћана и мухамеданаца су се, са променљивим успехом, смењивале све до другог великог пораза хришћана на Мохачу 1526. године. Тада велики део Угарске територије потпада под отоманску управу. Срби су у истој невољи као и сви други народи, али се у горњеподунавским градовима живот одвија „како мора“. Староседеоци обрађују своје башче и винограде, прерађују кожу и вуну, тргују, дају обавезне дажбине, немају право гласа када се наочиглед и насупрот црквених звоника, подижу минарети и хамами. Упркос
   свему, упражњавање правослане вероисповести и обреда, у оквиру своје Цркве, било је масовни и неприкосновени чин у животу српских заједница. То је за дуго био одбрамбени бедем свакој асимилацији. Чувао се традиционалан начин живота унутар великих породичних заједница, самим тим и језик. Турски путописац Евлија Челебија (1640) бележи да је „заједница будимских Срба, економски снажна, јер имају своје цркве, епископа, митрополита“ (Вујичић, 1997: 13)
   Енглески лекар Едвард Браун 1669. године је боравио у Будиму и коначио у Табану, о чему је записао: ”Ми смо становали код једног старог Србина, где смо се врло добро осећали, пошто смо из његове куће могли да видимо Дунав, мост, град Пешту и велики део целе околине.” (Вујичић, 1997: 13)

   Извор: Драган М. Јаковљевић, Српске културне и просветне установе у Мађарској
   у 19. веку као носиоци културолошког препорода српског народа, Завршни рад на студијама трећег степена Докторска дисертација, Београд, 2015.

   Одговори

5. 24. август 2017. у 11:40

   vojislav ananić

   Велика сеоба Срба

   За своје ратне заслуге у борбама против заједничких непријатеља добијали су Срби од аустријских и угарских владара разне врсте потврда за храброст и за лојалност. Следом догађаја, 1683. године Турци су дошли до Беча и држали га у опсади. То је прелило чашу, па су се Европске државе ујединиле у Свету лигу (Аустријско, Римско царство, Пољска, Русија, Млетачка република) и позвале народе Балкана у борбу против Османлија. Саговорници на српској страни су били гроф Ђорђе Бранковић (као световни вођ народа, наследник српских деспота) и поглавар српске цркве у Пећи, патријарх Арсеније III Чарнојевић, који је запретио анатемом сваком Србину, ако буде сарађивао са Турцима. Мобилисан је готово сав расположиви српски и православни албански војни потенцијал.
   Војску предвођену генералом Пиколомијем, само пред Призреном је дочекало 6000 бојовника, а процењивало се да их је у аустријској војсци било укупно 20.000. Међутим, крајем 1689. године. Пиколомини умире од куге и Турци то вешто користе за контраофанзиву, терајући војску да се повуче све до Саве и Дунава. Плашећи се турске освете (с разлогом), велики број Срба на челу са патријархом се креће за војском. У списима Вука Стефановића Караџића налазимо да је пошло око 37.000 фамилија. Црквени поглавар тада наступа као дипломата тражећи и добијајући одређене гаранције за свој народ.
   Цар Леополд I је дао Србима пет привилегија у периоду од 1690-1695. године. Све су биле издате преко Угарске дворске канцеларије. У тим документима је писало да се одобрава организација Српске цркве, гарантована су извесна права и повластице, тако да су били третирани као слободни људи, а не кметови. Овакви, печатом оверени списи, били су правни основ за регулисање положаја Срба у монархији, што им је знатно олакшавало живот унутар државе. То значи да Срби нису стигли у средишну Угарску као пребези (избеглице) већ као део народа по позиву и на основу писаних привилегија од стране аустријског цара Леополда првог. Њихов је основни задатак био, да буду увек спремни за регрутацију у царску војску. Но, у суживоту са домаћим народом, нарочито са мађарском властелом, такав третман је изазивао суревњивост, опструкцију, па и отворена негодовања. Писана начела су била слово на папиру, „Цар далеко, а Бог високо“.

   Извор: Драган М. Јаковљевић, Српске културне и просветне установе у Мађарској
   у 19. веку као носиоци културолошког препорода српског народа, Завршни рад на студијама трећег степена Докторска дисертација, Београд, 2015.

   Одговори

6. 24. август 2017. у 11:41

   vojislav ananić

   Досељавање на обале Дунава – у Будим, Пешту и околину

   Чини се да су „најбоље прошли“ они који су стигли до Будима и Пеште, где су ојачали Србе „староседеоце“ са више хиљада нових житеља. Иако изнурене, придошлице су биле национално стабилне, окренуте духовном наслеђу са простора које су оставили за собом. Упражњавали су изразито традиционалан начина живота. Ранији утицај византијске цивилизације настављен је, и деценијама негован у новој средини, прилагођаван новим условима живљења.
   Ипак, требало је стотину и педесет година да се несрећни народни збег пресабере, да преживи и консолидује се; да се економски оснажи, да се духовно зацели, па да се опет почне осећати и делати као национ, иако су на туђој земљи. Прва половина Х1Х века обележава Будим и Пешту, као два града на обалама Дунава, који се сматрају водећим културним центрима Хабсбуршке монархије, коју ће врло скоро да уздрма мађарска револуција, у години када се читава Европа потреса у превирањима (1848).
   Будући врло витални, Срби су брзо почели да користе одобрене привилегије, како би се организовали и јачали своју економију у занатству и трговини. Стицајем прилика, а нарочито захваљујући географском положају, нашли су се на трговачком путу од Балкана ка Средњој Европи. Није требало много мудрости па да се, поред поменутог, прихвате и послови трговине између северних и јужних области тога поднебља – између Панонског басена и приморских градова. Ослањајући се на Привилегије, 1695. године се приступило утврђивању регула српском месарском цеху, терзијском и еснафу јорганџија. Две године касније потврђена су еснафска права српским шеширџијама, а затим су у ред цехова сврстане и ћурчије (прерада овчије коже).
   Поред Будима, узводно уз Дунав, у подножју Пилишких планина настају српске енклаве: Помаз, Калаз, Чобанац, Сентандреја; на оближњој Чепелској ади: Ловра, Српски Ковин, Чип, Тукуља. Могућности за економски и културни напредак биле су знатно повољније него у јужним српским крајевима, највише због тога што је у матици робовање под Турцима трајало готово век и по дуже него у Угарској (до 1804). Главну улогу у очувању друштвених норми досељених Срба, имале су православне црквене општине чија власт се, на основу привилегија одобрених из Беча, протезала и на цивилну сферу. Прву организацију Српске цркве у Хабсбуршкој монархији извршио је избегли патријарх Арсеније III Чарнојевић, што уопште није било лако. Требало је под тешким околностима сачувати, национални идентитет и православну веру у веома јакој римокатоличкој држави. Наш народ је од самог почетка био суочен са духовном опасношћу од унијаћења. То је била перфидна стратегија превођења православних верника у римокатоличанство, јер се представљала под маском повољности, за добијање пензије, или чак под неком врстом принуде (Марчанска епархија, Жумберак – крај јужно од Самобора). Шта више, унијачење је спровођено уз помоћ војних власти, што значи физичким малтретирањем свештеника и народа.
   Ваља се подсетити да је „српска Црква обезглављена“, као и вековима већ – непостојећа држава. Постоје само српске земље и српски етнички простори у границама: Отоманске империје, Аустрије, Угарске, или Млетачке републике. Султан из Цариграда је насилно укинуо Пећку патријаршију (1766) и потчино је Васељенској. Тако је изгубљена самосталност коју је у XIII веку (1219) стекао Свети Сава.

   Извор: Драган М. Јаковљевић, Српске културне и просветне установе у Мађарској
   у 19. веку као носиоци културолошког препорода српског народа, Завршни рад на студијама трећег степена Докторска дисертација, Београд, 2015.

   Одговори

7. 24. август 2017. у 11:42

   vojislav ananić

   Сентандреја вишевековно огледало српског идентитета у Мађарској

   Насељена места настају крај водених или друмских путева. Сентандрејска варош се налази на Дунавском, али и друмском путу који спаја Будим, Вишеград и Естергом. Крајем XVII века ту је живело већинско мађарско становништво и свега неколико српских породица. Друмским путем су, са југа стигли Срби, предвођени својим патријархом Чарнојевићем и населили се у значајнијем броју. Досељеници су град уредили према својим скромним могућностима, имајући у виду да ће се бавити углавном трговином и занатством. Наиме, у сеобу из Србије су се и покренули они што су имали покретни капитал (трговци, занатлије, сточари са „благом“). Градили су куће збијене једне уз другу, са малим двориштима или без њих, са неплански формираним уличним распоредом – што ће рећи да је на малом простору живело много људи. Очигледно је да се добар део свакодневних активности одвијао на улици или на пијацама.
   ”Мада те старе куће чувају велике и мале тајне својих житеља, оне, ипак, понешто и откривају. Њих, не треба посматрати само као архитектонска здања. У њима се могу наслутити, па и открити, важна социолошка сазнања… Тако сазнајемо много о друштвеном животу и економском стању српских становника Сентандреје… људима који су имали скромне потребе и који су се бавили занатима и виноградарством. ”(Давидов-Медаковић, 1982: 23)
   Године 1696. службеници Будимске коморске администрације су начинили попис становништва. Уз сву резерву о тачној евиденцији и искрености казивача (прикривала се истина ради мање пореске основе, као и број младића стасалих за војску), заведено је око хиљаду старешина домаћинстава. Патријарх је често боравио међу њима, у скромној келији столовао, па је сав народ у Угарској, због њега Сентандреју називао „српска патријаршија“. Долазили су на литургије у тек освештану првобитну Саборну цркву, да им протумачи Царске привилегије и њихова права:
   ”Царску диплому, исписану калиграфски, на латинском, патријарх је дао да се преведе на српски. То је учињено, па су ти преводи умножавани у преписима и раздељени свим српским општтинама.” (Давидов, 2011:22)
   Житељи СентандреЈе су марљивим радом стицали, чували и градили. Поред Саборне цркве, још шест других богомоља: Преображенску,Благовештенску, Ћипровачку, Пожаревачку, Оповачку, Збешку. Уз њих, стварали су своје материјалне и духовне вредности. Множили су се и у људству. За само један век, становништво је бројало око осам хиљада породица, које су се интересовале за уметност, посебно за сликарство и књижевност. Зидове кућа богатијих житеља красиле су Жефаровићеве графике, док су у полицама биле његове најпознатије књиге: Стематографија, Привилегије и Описаније Јерусалима. Краће или дуже време у граду су боравили Захарије Орфелин, Михаило Живковић, Теодор Крачун, Василије Остојић, Теодор Илић Чешљар и други.

   Извор: Драган М. Јаковљевић, Српске културне и просветне установе у Мађарској
   у 19. веку као носиоци културолошког препорода српског народа, Завршни рад на студијама трећег степена Докторска дисертација, Београд, 2015.

   Одговори

8. 8. септембар 2017. у 08:22

   vojislav ananić

   БАНАТ

   Данашњи Б. састављен је од највећег дијела бивше торонталске и од дијела тамишке жупаније. По попису, који је провела наша држава 31/1 1921. имао је Б. на 9776 кнр 582.571 становника (од тога 3940 војника), од којих је било Србо-Хрвата 241.233, Словенаца 2139, Чеха 2081, Словака 15.544. Русина 6, Бугара 2277, Пољака 70, Руса 2369, Маџара 102.104, Нијемаца 138.292, Жидова 4690, Арнаута 375, Турака 91, Румуња 72.305, осталих 3867. По вјери је било: православних 310.846, католика 225.000. гркокатолика 1649, евангелика 39.210. мухамеданаца 697, других 69, без конфесија 590.
   У 2. вијеку био је Б. саставни дио римске провинције Дације. Послије Римљана били су господари Б. редом Готи, Хуни, Гепиди. Авари, Бугари. У то доба било је већ и Јужних Словена у Б. у знатном броју, Маџарима је тек у 12. вијеку пошло за руком да сломе у Б. словенску племенску оргранизацију, па да је замијене маџарском жупанијском и да проведу колонизацију Маџара у већем опсегу. — Сеобе Срба са српског политичког територија у ове крајеве почеле су одмах послије битке на Косову, у јачој мјери за деспота Стевана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, а нарочито послије пада Смедерева (1459). Маџарски елеменат брзо је ишчезао пред Турцима, а на њихово мјесто населили су се Срби. Од 1552. до 1717. Б. је био под Турцима као темишварски вилајет, подијељен на санџаке, а санџаци на нахије. Око половине 16. вијека западни, равни Б. био је потпуно српски. Из тога доба на територију Б. знамо за српске епископије: липовску, вршачку, бечкеречку и темишварску. 1594. дигли су Срби у Б. под водством великобечкеречког владике Тодора устанак, који се несретно свршио, а владика ухваћен и жив одеран. — Пошто је Б. ослобођен од Турака (1718), Аустрија уреди Б. као војничку провинцију под именом тамишког Баната, те га подијели на 11 округа. Марија Терезија изузме 8 округа испод војне власти, те их споји (1741) с Усарском, док је од остала 3 округа касније (1768—1773) устројила банатску границу. Послије развојачења поморишке и потиске границе, многи су се Срби преселили у Б, и насељени су у мјеста поред Тисе. При стварању банатске војне границе нису ушли у њен састав сјеверни дијелови данашњег Б. и Срби су због тога били незадовољни. Да би стишала незадовољство Срба, који нису ушли у границу 1774. формирала је Марија Терезија велико-кикиндски округ (дистрикт), који се састојао од 10 опћина, и то: Велика Кикинда, Мала Кикинда, Карлово, Кумане, Караш, Обилићево (Јосефово), Српски Крстур, Врањево, Меленце и Мокрин. У то доба већ _се провађала снажна колонизација Нијемаца у Б. — 1849. створена је нова круновина »Војводство Српско и Тамишки Банат«. која је, између осталога земљишта, заузимала, изузимајући војну границу, читав Б. 1860. укинута је Војводина. 1873. развојачена је банатска граница, 1876. престао је кикиндски округ, те је читав Б. био подијељен на три жупаније: торонталску, тамишку и вршачку, а тако подређен централној државној угарској управи. Од Нагодбе даље провађали су Маџари снажну колонизацију Маџара у Б. 1919. повучена је демаркациона линија између Румуњске и наше државе, а касније су накнадно учињене још неке коректуре (Модош, Пардањ).
   Некад је Б. био врло мочваран, а када је исушен, постао је једно од најплоднијих земљишта у Европи. Као и сусједна Бачка и Б. Је, осим нешто на истоку, раван, али без шума и руда. Становништво се бави огромном већином ратарством, те се производе све врсте жита, нарочито пшеница и кукуруз. Знатна је и култура духана и шећерне репе. Виноградарство је развијено код Вршца и Бијеле Цркве. Сточарство је такођер врло важно, али не у оној мјери као прије, када је било главно занимање становништва. Чувени су коњи у Франзфелду, а рогата марва у Чоки и Беодри. Познати су сајмови за коње и стоку у В. Бечкереку, Дебељачи, Панчеву и В. Кикинди. Трговина је знатна, нарочито са житом и стоком. Индустрија је лијепо развијена у градовима, а нарочито у В. Бечкереку. Знатна је млинска. а и друге индустрије, као циглана, шећерна, пиварска, камена, кожна, дрвена, текстилна, кемичка и др. — Б. има врло густу жељезничку мрежу, али још није везан ни са Београдом ни са Сријемом, а са Бачком је везан сасвим на сјеверу, код Сенте. По вриједности своје земље и положају између двије пловне ријеке, усред богатих покрајина, под Београдом, са врло културним становништвом, богатом индустријом и врло знатном трговином. Б. као покрајина, заузима видно мјесто у нашој држави.
   Д. Поповић

   Извор: Проф. Ст. Станојевић,НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, I КЊИГА

   Одговори

9. 7. март 2018. у 18:54

   Војислав Ананић

   ПОПИС БАНАТСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ 1819. ГОДИНЕ

   Нино ДЕЛИЋ

   Историјски институт, Београд

   Апстракт: У раду је представљен попис Банатске војне границе за 1819. годину који се чува у Ратном архиву у Бечу. Попис садржи податке о структури становништва, земљишног и сточног фонда по региментама и војним комунитетима. Од посебног је значаја због могућности укрштања података о верској и језичко-националној разноликости, чиме се добија представа о прецизнијој етничкој структури области. Попис садржи и сумарне податке за поједине категорије за 1818. годину.
   Кључне речи: попис, демографија, становништво, земљиште, сточни фонд, Банатска војна граница, Војна граница, Хабзбуршка монархија, 19. век.

   Банатску војну границу су почетком 19. века чиниле Влашко- илирска и Немачко-банатска регимента заједно са војним комунитетима (градовима) Панчево и Бела Црква. Становништво ових области је било верски и етнички хетерогено. Популационе и економске структуре тога времена се најбоље реконструишу помоћу пописа надлежних државно- војних и црквених власти. Према попису Карловачке митрополије из 1821. године, на простору Банатске границе живело је 157.877 православних становника, од тога 66.616 Срба. Франц Ваничек, у свом капиталном делу о Војној граници, наводи да је према војном попису из 1820. године на истом простору живело 174.586 житеља православне вероисповести (од укупно 199.360 становника). Разлике у броју православних становника у временски блиским пописима веома су изражене. Црквени попис не обавештава о укупном броју становника области док војни попис не наводи етничку структуру православног становништва.
   У Аустријском државном архиву у Бечу, у склопу заоставштвине Јозефа Хостинека у Ратном архиву, чува се и попис (или ревизија пописа) Банатске војне границе за 1819. годину. Вредност овог извора се огледа у томе што садржи податке о верској и „националној“ структури становништва. Аустријска статистика није испитивала становништво по питању њихове народности већ је националну класификацију вршила на темељу језика којим се пописани становници користе. Сходно томе, сви наводи о националној структури су заправо изведени из података о језику становништва. Попис садржи више рубрика о вероисповести (католици, грчко-сједињени, грчко-несједињени, некатолици и Јевреји) и националности становништва (Словени, Власи, Немци, Мађари, остали). Целокупно становништво се наводи као „домаће“ (Einheimisch) и „ефективно“ (Effectiv). Под „домаћим“ се подразумева домицилно правно становништво (заправо присутни и одсутни грађани дате круновине). Ефективно становништво је целокупно присутно становништво које се израчунава као збир присутних „домаћих“ грађана и присутних „туђинаца“ (Fremde; грађани из других аустријских круновина). Осим подробних података за 1819. годину, попис садржи и сумарне податке за читаву границу за 1818. годину. Према извору који представљамо, у Банатској граници је 1818. године живело 191.038 домаћих становника (196.687 у 1819. години).
   Укупан број свих Словена и Влаха/Румуна у 1818. години је био 171.972 (1819: 177.308), односно за 5.306 већи него свих православних становника (1819: 5.149). У Банатско-немачкој регименти је живео значајан број Словака протестаната, што објашњава и већи број Словена од укупног броја православних житеља (4.653 у 1819. години). На осталим подручјима, број Словена и Влаха/Румуна углавном је прибли- жан броју православаца. Уколико готово све Влахе/Румуне означимо као православце, преостали број православних становника могао би се изједначити са бројем Срба. Тиме се добија податак о приближно 77.000 Срба православне вероисповести у читавој Банатској граници у 1818. години (1819: 80.000) што је представљало око 40% од укупног броја становника (скоро 41% 1819).
   Попис садржи и податке о броју насеља, зграда и породица у граници, као и о полу, брачном стању и грађанском праву домаћег становништва. Врсте запослења домаћих житеља наведене су у неколико рубрика: духовна лица (за католике, грчко-сједињене, грчко-несједињене и некатолике посебно); пензионери (официри и државни службеници); племићи; разне делатности (фабриканти, трговци и дућанџије, уметници и разне занатлије, калфе и шегрти, гостионичари, виноградари, сељачке газде, надничари и возари/скелеџије, слуге, остали).
   Осим информација драгоцених за историјску демографију, попис садржи и подробне податке о економским приликама: сточни фонд (коњи, волови, бикови, краве, овце, свиње, козе); остала имовина и привредни објекти (кошнице, казани за ракију, плугови, кола, штагљеви, стаје, врсте погонских млинова); врсте земљишта (врсте сесија, њиве, ливаде, виногради, повртарске баште, пашњаци, шуме, разни насади, пустаре, пешчаре, стрелишта).
   Попис се састоји од 4 листа са текстом уобличеним у табеле. Оригинална документа нису потписана, датирана, нити поседују посебну сигнатуру (једино су поједини листови нумерисани I-IV). Извор је писан руком, латиничним писмом на немачком језику.

   П. С. Табеле нисам могао унети.

   Одговори

10. 4. јун 2018. у 15:30

    Војислав Ананић

    ХУНИ су варварски народ турско-татарског порекла. Живелн су у азиској унутрашњости животом степских коњаника, у чврстом војном уређењу. Још од прастарих времена играли су велику улогу у азиском свету. Покоривши многа друга оближња монголска племена, X. су основали у кинеском суседству огромну и силну државу. Одатле су вековима наваљивали на културне Кинезе, који су протнв њих подигли и чувени кинесии зид (око 200 пре Хр.). Али је Кина вајзад ипак разорила X. царство. Од тада су се масе X. или покориле Киии, или, у грдним ројевима, одселиле из кинеског домашаја. Наскоро су се стали помиљати и турско- татароки степски X. на средњој Волзи, али се још не зна сигурно, јесу ли они истоветни са X., одсељеним нз суседства Кине. X. са Волге направили су још већа чуда у Европи, него њихова ранија браћа у Азији.
    Од тих X. откинуо се један јак део, западни X., па је јурнуо дубље у европску унутрапшост, у другој половини 4 века. Спуштајући се најпре на Касписко Језеро и ка Кавказу, западни X. су прегазили кавкаске Алане, покорилн на Црном Мору германске источне Готе, најурили, из Бесарабије и Румуније, преко Дунава на римски Балкан, западне Готе (375), и изазвали тиме епохалне догађаје у европској историји: велику германску сеобу у римске земље, разорење римског царства на западу, па и словенску сеобу у испражњена германека станишта црноморска и висланска.
    Вандали X. су подвластили на свом путу кроз Европу многа племена, нарочито германска и словенска, и створили су огромно X. царство. Оно ,је достигло врхунац под страшним X. каном германског имена, Атилом (434?—453), који је из својих дворова на Тисн дрмао скоро целом источном и средњом Европом. Он је напао и на римску империју, а најпре је провалио у земље источног римског или византиског престола и ужасно опустошио Балкан (441 и 447). Затим се окренуо и против области западног римског престола, продревши чак у Галију. Но ту га је сузбио, у бици на мавриским (каталавинским) пољима (451), велики римски војвода Ајеције, у савезу са западним Готима. Атила је покушао да се за овај неуспех освети Римљанима, и упао је у северну Италију, где је разорио јадранску Аквилеју (452). Но молбе папе Лава I, удружене с поклонима, и са заразама, које су удариле у X. логор, склониле су Атилу, да се врати на Тису. Убрзо је Атила умро (453), оставившн престо својим синовима.
    Дотле су и источни X. на Волзи порасли, па су и они стали утицатн на европску историју. Идући стопама својих западних саплеменика, и они су се слустили на Кавказ и на Црно Море, ширећи се по тамошњим крајевима, које су западни X., све даљим својим проднрањем у Европу, испражњавали. Тако су нсточли X. доспели и до Атилиних поданика, источних Гота, на десној странн Дњепра, а по смрти Атилиној, они су заузели и те источно-готске земље, док су источни Готи моралн одатле побећи у Панонију.
    Но светска моћ западшнх X. већ се била заљуљала, због неслоге међу Атилиним синовима. А исгочни X. су и нехотице убрзали њен пад, отеравши источне Готе у Панонију. Против Атилиних синова били су се већ дигли вихори германски поданици, Гепиди, а уз њихов устанак наскоро су пристали п панонски источни Готи. Савез та два германека племена разбио је Атилине синове у Панонији (454). Царство западних X. срушило се у средњој Европи. У Панонији су, с допуштењем западног римског двора, коме је та провинција припадала на хартији, остали и даље источни Готи, а у Потисју Гепиди. Западни пак X. утеклпи су чак у малопређашља источно-готска станишта на ушћу Дунава.
    Тако су се сви негдашњи X. са Волге груписали у јужној Русији, дуж Црног Мора и Кавказа. Ту се они помињу и даље, најпре под старим, ошптим именом X., а затим, од 5 века, под засебним, племенско-политичким именима Бугари, Котригури, Утругури итд. Као суседи Византије, на њеном црноморском и доњедунавском фронту, сви су се ти X. уплитали у њену историју, пљачкајући јој честим упадима Балкан, или бијући се по који лут, за њен рачун, између себе и са другим њеним северним непријатељима. Чак ни досељење Словена у Дакију и на Балканско Полуострво није потпуно одвојило Византинце од црноморских X., јер су на словенске досељенике у византиској Доњој Мезији навалили Бугари, па су ту основали сврју државу (679).
    Најзад, постојали су и тзв. бели X., или ефталитски, такође турско-татарски народ на североисточној граници Персије, с којима је Персија имала доста посла, почев од прве половине 5. века по Хр. То је свакако било засебно турско-татарско племе, а не огранак од X. око Кине, или од X. на Волзи.

    Д. Апастасијевић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори

    • 16. октобар 2021. у 07:07

      Воја

      Ко је био Атила “Бич Божји” и јо су били Хуни

      https://balkanskageopolitika.com/2021/10/16/ko-je-bio-atila-bic-bozji-i-ko-su-huni/

      Одговори