Порекло презимена, село Бечањ (Чачак)

Порекло становништва села Бечањ, стање из 1903. године

Бечањ је село разбијеног типа. Подељен је на три краја, а у крајевима се виде усамљене групице кућа које су се збиле услед делења задруга. Крајеви су: Буковац, Коса и Плац.

БУКОВАЦ – Ниџовићи (1 к.), Витакићи (3 к.), Радуловићи (1 к.), Анђелићи (2 к.), Мишовићи (3 к.), Савићи (2 к.), Симовићи (1 к.), Васиљевићи (2 к.).

КОСА – Курезићи (4 к.), Сенићи (2 к.), Станишићи (4 к.), Јеремићи (4 к.), Вуксановићи (3 к.), Ратковићи (5 к.), Вујичићи (1 к.), Шундерићи (3 к.), Вукадиновићи (3 к.), Радојевићи (3 к.), Стојановићи (5 к.), Живковићи (7 к.), Радовићи (1 к.), Пезовићи (1 к.), Марићи (13 к.), Нешковићи (3 к.), Јовичићи (1 к.), Станковићи (3 к.), Радојичићи (6 к.), Даниловићи (2 к.), Пауновићи (2 к.).

ПЛАЦ – Станишићи (4 к.), Љевајци (3 к.), Музикравићи (7 к.), Катанићи (24 к.), Симовићи (4 к.), Јовановићи (2 к.), Стевановићи (2 к.), Филиповићи (1 к.), Јовичићи (1 к.), Радошевићи (2 к.), Радојевићи (3 к.).

У селу има до 140 кућа. Како је постало ово име селу, народ не зна да протумачи.

Више Анђелића кућа на једној коси налази се једно старо гробље, које они зову џиновско гробље. Камење је велико и неулепшавано.

Бечањ је забележен на аустријској карти из 1718.год. (Bezan), дакле био је насељен у то доба. И народно се казивање слаже с овим. Ево шта каже стогодишњи старац Панто Калајица: Овуда је било мало народа. Бечањ, Мрчајевци, Остра и Горијевница чинили су једно село, а ово су били само засеоци, па се то после изделило. Отуда сва ова села, која су једно уз друго, имају и исту заветину – на Бели четвртак. Али те прве породице, које су биле у овим селима нису се одржале. Најстарије данашње породице доселиле су се пре 150 година.

Најстарије су породице: Музикравићи и Катанићи.

МУЗИКРАВИЋИ (Вујичићи, Вукадиновићи, Марићи) славе Св. Аранђела. Прво су се од некуда доселила два брата: Радован и Ђорђе Брко. Садашњи нараштај им је четврто колено. Зна се да су 1813.год. Музикравићи бежали у Аустрију па су се доцније повратили и тада је један део њих отишао у Ужице.

КАТАНИЋИ (Милићевићи) славе Ђурђев-дан. Катанићи су старином из Херцеговине, но прво су били настањени у селу Милатовици код Сјенице, па су одатле прешли у Бечањ.

После ове две породице, а пре Првог устанка доселили су се:

МИЉИЋИ (Станићи, Радовићи, Радојевићи, Нешковићи, Јовичићи, Станковићи, Радојичићи) из Доброселице (ужички округ), славе Св. Јована.

ЈОВАНОВИЋИ (Пумпаловићи, Тимотијевићи) славе Св. Николу. Јован Пумпало био је слуга код Лазара Мутапа у селу Прислоници, одатле пређе у Бечањ, те га Милосав Музикрава насели на своју земљу, и од њега су данашњи Јовановићи. Одакле је Јован дошао у Прислоницу, не зна се.

У време Првог устанка од Сјенице, дошле су ове породице:

СЕНИЋИ (Ђокићи), славе Ђурђев-дан;

КУРЕЗИЋИ славе Св. Аранђела;

ЈЕРЕМИЋИ, славе Св. Стевана;

ВУКСАНОВИЋИ, славе Св. Николу;

ШУНДЕРИЋИ, славе Св. Николу;

ЖИВКОВИЋИ (Станићи, Живановићи), славе Св. Николу.

АНЂЕЛИЋИ (Радуловићи) славе Св. Јована. Њима се прадед доселио из вароши Сјенице. Био је механџија и правио кожухе.

После Првог устанка доселили су се:

МАРКОВИЋИ (Маринковићи), славе Ђурђиц. Доселио им се дед из Старог Влаха.

СИМОВИЋИ (Чикарадићи) славе Св. Николу. Пошло је од некуд из Старог Влаха више браће да траже боље земље. Један од њих, Симо, задржи се у Бечњу да буде воденичар у газде Луњевице, а остали оду у смедеревску Бадљевицу и тамо се настане. Од Сима су данашњи Марковићи. Кумство им од старине држе Зимоње из Горачића (Драгачево).

ФИЛИПОВИЋИ славе Никољ-дан. Њихов прадед пређе из Осата у Доброселицу (ужички окр.), па одатле његови синови дођу у Бечањ.

МИШОВИЋИ славе Св. Стевана, досељени су из Осата. За ове две последње породице причају да су прве почеле да праве куће брвнаре по овим селима.

ДРНДАРИ (Савићи, Васиљевићи, Радошевићи), славе Јован-дан. Не знају одакле су старином, али веле да њихове породице има и у Коњевићима.

ВИТАКИЋИ (Радосављевићи) славе Св. Николу. Њима се доселио из Лисица (Доње Драгачево) прадед Радосав са сином Петром. Петар је имао три сина: Рака, Рада и Сима. Симо се одсели у Гунцате (Гружа), а Рако и Раде остану у Бечњу. Петар је био прозват Витака па се тако и цела породица и данас зове.

ЉЕВАЈЦИ (Обрадовићи, Павловићи) славе Ђурђиц. Доселили су се из села Љеваје (срез таковски).

РАТКОВИЋИ славе Св. Јована. Дошао им је дед из Новог Пазара те су га с тога звали и Милан Пазарац.

ИЗВОР:  РАДОМИР М. ИЛИЋ – О ЉУБИЋСКИМ СЕЛИМА (Прислоница – Пријељина – Брђани – Соколићи – Коњевићи – Горња Трепча – Доња Трепча – Остра – Бечањ – Бресница – Тамник – Лађевци). СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК Књига пета 1903. година. Приредио Александар Маринковић

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Danijela Stevanović

    Poštovani,
    Pošto sam od Stevanovića iz sela Bečanj, moram da Vam ukažem na par činjenica. Prva je da nas ima više od dve kuće kako Vi navodite. Druga činjenica je da smi jedna od familija koja je osnovala selo Bečanj a poreklom smo od Stevana brata Stefanovog koji ima svoje potomke u Bresnici kao familija Stefanović. Puno pozdrava i pažljivije istražuje pre no što objavite ovako značajne istorijske podatke.
    S postovanjem D. Stevanović

    • f

      draga danijela,
      ovaj spisak je iz 1903. godine. tada su, ako ne gresim, u becnju bili aleksije i zdravko sa svojim porodicama, sto izlazi na dve kuce.

    • Vladimir

      Poštovana,

      vidim da ste već dobili adekvatan odgovor na Vaš, bez potrebe nabusit i posve nepotreban komentar.
      A drugo, te 1903 godine bilo Vas je previše malo da bi ste bili “jedna od familija” koje su osnovale selo i treće, pišete o Vašem pretku Stevanu i njegovom bratu Stefanu, elem, malo mi je neobično da se dva rodjena brata zovu zapravo istovetno a usput, u Bresnici nema familije Stefanović od starina.