Порекло презимена Лековић

22. фебруара 2012.

коментара: 14

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЛЕКОВИЋИ

(живе у Расови)

Постоје двије верзије о поријеклу Лековића. По првој верзији Лековићи потичу од Ивановића са Чева. Из овог села Лековићи су се иселили у два правца. Једни су пошли у Црмницу, а други у Тару. Лековићи у Тари мисле да нијесу дошли са Чева, већ из Црмнице. Са овим се слаже и предање црмничких Лековића.

Друго предање казује да Лековићи потичу од Леке капетана из Кочана код Никшића. Из Кочана се Лекин син Иван преселио на Чево, а други синови на Гласинац и Соколац у Босни. Даље, постоји мишљење да су се Иванови синови на Чеву по Ивану прозвали Ивановићи. Са Чева се Иванови потомци селе у село Груду у Албанију. И једна и друга верзија имају основа.

Међутим, А. Лубурић у својој монографији Дробњаци – племе у Херцеговини каже да су се Лековићи доселили из Чева у Кличево код Никшића 1736. године, и то три брата: Марко, Тимотије и Симеун. Из Кличева се послије неког времена населе на десној обали ријеке Таре у Ђурђевића Тари. Ту се Симеун закалуђери и постане калуђер у манастиру Светог Арханђела Михајила, који се налази на десној обали ријеке Таре. Од Марка су Лековићи у Ђурђевића Тари и Расови. Тимотије је имао два сина Марка и Милића, који због заваде са Турцима одселе на Гласинац, населе ново насеље и тамо добију презиме Новосели. Од Марка, који је имао надимак Мало, потичу Маловићи на Гласинцу, а од Милића су Новосели. Милић је имао шест синова и са њима се доселио у село Босачу код Жабљака 1826. године. У братству Новосела живи верзија да су потомци Тимотијеви, тј. да су се доселили са Гласинца на Босачу 1826. године.

Милисав Лековић у својој књизи Лековићи и Остојићи у ускочком локрету из Затарја (Нова књига, Београд 1990) казује да је најстарији предак за кога знају Стеван, који је имао седам синова: Марка, Млађена-Мала, Арсенија, Тимотија, Максима, Јова и Ђорђија.

Лековићи у Расови потичу од Јовових и Ђорђијевих потомака.

Јово Стеванов је имао два сина, једног који се замонашио у манастиру Светог Архангела на лијевој обали Таре и Јанка који се преселио у село Расово на лијевој обали Таре и он је имао пет синова: Јова, Малишу, Станишу, Петра-Пера и Јована. Од Јова и Малише нема потомства, Станиша је одселио прво у Босну, одакле је прешао у Радоину код Нове Вароши, гдје и данас живе његови потомци; Петрови потомци живе у Сврачкову код Ужичке Пожеге. У околини Чајнича има Лековића, за које се претпоставља да су од Петра или Станише.

Јован Јанков има сина Вукашина, чије потомство живи у Расови.

Ђорђије Стеванов је имао два сина – Мијаила и Миливоја, чији потомци живе у Ђурђевића Тари, а Мијаилов син Симеун пресели се у село Расову. Он је имао синове: Мијаила, Шћепана и Рада, а Мијаило има три сина – Милинка, Сава и Милутина. Сва тројица су били учесници НОП-а и велики активисти. Милутин је погинуо у јединицама НОВ-а у Лековини 1941. године, Милинко је 1945. године колонизован у Бачко Добро Поље, а Саво је био активиста у НОП-у и борац у 7. омладинској бригади. Са њим су у истој бригади били и његови рођаци браћа Милорад и Жарко Шћепанови.

Славе Аранђеловдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. Lekovic Ivan

    dobar dan, ako bi mogli da dopunite pricu sa podacima o lekovicima iz crmnice, sela godinja…o malisi i ivu lekovicu. malisa je ivov otac, ne znam kada je malisa rodjen ali za iva verujem da je rodjen 1892, tako mi je moja nana, ivova zena rekla. za ivov grob se ne zna, 1944 je nestao. ako neko drugi zna moze da me kontaktira preko maila [email protected] . hvala i pozdrav.

    • dr Slobodan Leković iz Godinja u Crmnici

      1.2. PORIJEKLO I NASTANAK BRATSTVA LEKOVIĆA
      (POTRAGA ZA ISTINOM DRAGOCJENIJA JE OD NJENOG POSJEDOVANJA – A. EISTEIN)
      U „Rodoslovlje Lekovića u Godinje“, koje je Ivo napisao po priči đeda Stijepa Nikova, na početku kaže da se „mnogo trudio i mučio da bi našao kakvih pisanih dokumenata ili zapisa iz kojih se moglo utvrditi nastanak Lekovića“. Pošto ništa nije mogao naći napisao je ovo po čistom i istinitom predanju starog đeda Stijepa, koji je bio u dubokoj starosti, ali koji pamti Marka Nikova, „unuka starog Leke koji bješe čovjek velikog pamćenja i prava istorija“. On je zapamtio od oca Nika i stričeva Jova, Pera i Đura kako su nastali Lekovići. Zapravo, Leka koji je došao u Godinje, iz plemena Grude i sela Dinoše, oko polovine XVI vijeka (po D. Lekoviću oko 1615. godine), bio je katolik i imao brata Vuksu koji je bio stariji od Leke. Grude su jedno od pet plemena Malesije. U rimskom periodu, selo Dinoša je bilo vezano za staru Duklju i snabdijevala je vodom putem akvadukta /vodovoda/ čiji se ostaci i danas nalaze na obali rijeke Cijevne . Inače od 2019. godine, Dinoša je pripala novoformiranoj opštini Tuzi. Tu su još plemena Klimenti, Kastrati, Hote i Selca.
      Zbog svađe sa jednim čobanom iz jakog bratstva iz Dinoša, kojeg su ubili, braća su pobjegla, i to Vuksa u Podgoricu, a Leka Gelin sa ženom koja je bila „u breme“ u Godinje.
      Vuksa je imao sina Leku koji se poturčio i od njega su bile čuvene spahije u tursko vrijeme i ugledna porodica Lekića u Podgorici . Prema podacima iz Bogišićevog arhiva u Cavtatu XVI, 3-1894. godine, porodica Lekić nastala je po Gegi koji je došao iz Grude u Podgoricu i primio islam. Imali su tri kuće, a Begzići, koji su od istog Gege, dvije kuće.
      Leka Gelin je čunom došao u Godinje. Tada su u Godinje bili Nikači gdje su i sada, a Perazići su živjeli u Ćeskote za Gameriće. Bilo je i starosjedioca kao što su Lilići, Milaši, Đurmani, Dabišinović, Petrović i jedna muslimanska porodica Redžepovića. U knjizi S. Markovića ime Godinje spominje se 1319, 1365. i 1503. godine gdje se navodi „ime Alekse Petrovića iz Godinja, neđaka Damjana Chiucha iz Crmnice kojem pomaže Aleksa Karuči iz Bara pišući prigovor na odluku suda u vezi neke imovine…“.
      U Kotorskim knjigama iz XVI vijeka spominje se „Stefan Božidarov (Dabišinović) iz Crmnice (Stephanus Natalis de Cernica), stanovnik Kotora, sluga (ac famulus) majstora Bernarda, drvodjelca, zatražio je preko suda, 16. decembra 1953. godine da mu se dodijeli imovina pok. Damjana Ćuka iz Crmnice (quondam Demiani Chiuch de Cernica), koji je umro bez testamenta, a na koju on polaže pravo nasljedstva do srodnosti. Pojemčio Aleksandar Bečić iz Paštrovića (XVI, 21), (Kovijanić, R).

      Karta 1. Privremeni “dvorovi” Balše III u Godinju i Berislavcima, tokom rata sa Mlečanima (Izvor: Bratislav-vlastito djelo,CC BY-SA 3,0)
      Leka je svratio u Nikače u jednu kuću i domaćina „nazvao ga kume“ na što je Nikač odgovorio „od kada smo mi kumovi“. „Nijesmo do sada, ali oćemo ako Bog da“ odgovorio mu je Leko i pitao ga gdje bi se mogao smjestiti, na što mu je ovaj odgovorio da ide „pod tom stranom u te ljeskovine“ . Kada je Leka dobio sina, zvao je Nikača za kuma i krstio ga u pravoslavnu vjeru i dao mu ime Đuro. Nakon ovog, Leka je imao još tri sina – Jova i Pera, koji su živjeli zajedno i najmlađeg Nika (Nikole) kod kojeg je najstariji sin Đuro, poslije smrti svoje žene prešao da živi, jer nije imao muškog potomka, a doživio je i duboku starost. Po Peru, na manju granu su Perovići, a po Niku, Markovići i Lekaši. Svi slave posnu slavu Sv. Nikolu, 19. decembar, koji je ujedno i zaštitnik pomoraca . Crkva koja je zajednička za čitavo selo Godinje nosi njegovo ime, i iz XVIII je vijeka.

      Karta 2: Plemena u sjevernoj Albaniji gdje su i Grude (https://sr.wikipedia.org)
      Naša grana nastala je po Jovu, ali poslije velike crnogorske bitke na Carev lazu sa Turcima 1712. godine i sukoba sa braćom Vukašinović iz Seoca, niko nas više nije zvao po Jovu (Joku, prema D. Lekoviću) Jovovići već Jakšići (a ne Jokšići, koji se zbog neznanja, koristi kod rođaka) / . Jovo Lekov je imao tri sina Rada, Bogdana i Đura (rano je umro). Rade je bio oženjen i pozvan u boj, a Bogdan nije, ali je bio u bici na Carev lazu „na sramotu svojeg oca“ gdje je i poginuo . Rade je imao tri sina – Nika (Mitar po D. Lekovića) i Jova koji su bili oženjeni i Đura, koji je bio najmlađi i „čuvao je ovce i rano umro“.
      U tom periodu bili su u jeku plemenski ratovi, pa zbog sigurnosti, nakon smrti sina Đura , stari Rado /unuk Leke Gelina/sa sinovima /Nikolom i Jovom/ seli se u Zetu u Golubovce, u kuću i na zemlju svojih rođaka Lekića iz Podgorice, koje imanje su održavali njihove „ćivčije“ /stalni najamnici i napoličari/. Otišli su iz kuće koja se i danas nalazi iznad Gornjeg Točka (izvorska voda sa kojeg su se mještani snabdijevali do današnjeg dana), a koja je, u podjeli, pripala mom stricu pok. Luki /danas sinovima Dragoljubu i Miodragu/. Živjeli su 12. godina dok rođaci Lekovići nijesu ih pozvali da se vrate ponovo u Godinje, što su i učinjeli pod uslovom da mogu, na komun /zajedničko vlasništvo svih rođaka/, izgraditi kuću i obor. Tako je i bilo. Kuću od 28. lakata su podijelili na dva dijela (Nikola i Jovo), kada nastaje i podjela na dvije grane. U grani Jovovoj bili su naslednici, sinovi jedinci – Niko – Šuto – Ivo do Miodraga koji nije imao naslednika . Za razliku od njega, Nikola (Niko iz kojeg dijela potiče i autor) takođe su bili jedinci /Đuro pa Marko/, ali sledeći nasljednik Jovo imao je četiri sina – Nika, Iva, Novaka i Živana. Od Nika nije ostalo ništa, ali je Gornje Guvno u Lekoviće /koje je sada u ostacima, odakle su se ploče prebacile za sanaciju novijeg gumna tzv. Donjeg Guvna/, njegova je zadužbina. Živan je poginuo u plemenskom ratu pod Sotoniće, a brat mu Novak u Gluhom Dolu 1786. godine, od koga je moja bliža grana. Tada se rodio i Stijepo Nikov iz bližeg ogranka Markovića (Garićevići i Kojičići) koji govori Ivu o nastanku Lekovića.

      Slika 10: Plemena Grudi i Hoti – pobunjenici 1911. godine za zaštitu albanskih zemalja za njihovo oslobođenje i ujedinjenje do posljednjeg daha (www.AlbanianPhotography.net – Robrt Elsie).
      Novak je imao jednog sina Đura koji je poginuo na Moračniku 1818. godine, a od njega su ostala tri sina – Milo, Vuko i Mališa (moj prađed). Od Mila nije ostalo ništa, Vuko je poginuo na Meterize 1872. godine, a moj prađed umro je od rana u ratovima 1876. godine. To je moj peti pas. Vuko je imao jedinca sina Marka /četvrti pas/, a ovaj Božidara od koga su sada pokojni Nebojša i Svetlana koji nijesu ostavili porod. Detaljnija moja grana počinje od Iva, /sina Mališinog/ koji je imao dvije kćerke, Milicu i Jelenu i tri sina – Branka koji je poginuo u Lješanskoj nahiji 1944. godine, Luku i Mihaila (Musu) moga oca. Od Luke su sinovi Dragoljub /Draško/ i Miodrag /Pišta/ i kćerka Mimela, a od Mihaila sin Slobodan i kćerka Nada.
      Ivo zapisa: „Ja i Marko smo prvobratučedi od dva ista brata, od jednoga oca i jedne majke. A ja i Ilija smo treći bratučedi (iz grane Jovove). Šuto Nikolin i Savo Markov su prvobratučedi. S njima smo na četvrti pas od Leka se razdvojili, a sa Ilijom na šesti pas od Leka koji je korijen Lekovića. Leka je imao četiri sina, Đura, Jova, Nika i Pera. Detaljniji pregled i širi podaci o porodici daju se u poglavlju 1.3, ali je jedno sigurno da porijeklo ide ovako, počev od autora do rodonačelnika Leke – Slobodan Mihailov – Musin, Mihailo- Musa Ivov, Ivo Mališin, Mališa Đurov, Đuro Novakov, Novak Jovov, Jovo Markov, Marko Đurov, Đuro Nikov, Niko Radov, Rado Jovov, Jovo LEKOV i LEKA GELIN, ili ukupno 12. pasova – Prilozi 1 i 2 (prekucana varijanta, a original je u porodičnom arhivu).
      Stijepo Nikov koji je sve ovo pričao Ivu imao je 105. godina kada je umro, a Ivo ga je zapamtio, kako kaže „jer sam tada bio punoljetan“. Stijepo je to čuo od unuka Lekinog, Marka Nikova koji je dugo živio i imao 111. godina kada je umro. Marko je pričao, da je u ratu sa Turcima bila izgorjela sva Donja Crmnica. Tada je u Lekoviće bilo samo 7. kuća koje su sve izgorjele, ali pamti i kada su se popravljale.
      Sa jačanjem Lekovih sinova i unuka i ukupne porodice Leković, starosjedioci se nijesu osjećali sigurni pa su se raseljavali. Živjeli su na prostoru koji se i sada zove Pustolovine, a ime je nastalo nakon njihovog odlaska jer je sve ostalo „pusto“. I danas su vidljivi ostaci naselja gdje su živjeli. Oko porodice Redžepović bilo je raznih pritisaka da se isti isele. Redžep nije imao sinova već samo dvije kcerke koje su bile udate u Starom Baru i Skadru. Između Lekovih sinova, njih četiri, i porodice Lilić /koji su živjeli uz Redžepa/ napravio se plan da za vjerski praznik Bajram, kada je planirano da dođu i zetovi, ubiju Redžepa i njegove ukućane. Redžep je od ranije imao netrpeljivosti sa Lekovim sinovima pa je bio na oprezu i upozorio zetove da bježe. Međutim, Lekovi sinovi su sustigli zetove i ovog iz Bara ubili u ulici iznad stare crkve sv. Jovana Bogoslova koja se nakon ovoga i danas zove „Barska ulica“. Zeta iz Skadra posjekli su na početku puta za Nikače, ukopali i ovo mjesto se od tada zove „Skadarev grob“. Redžepa su kod kuće ubili i posjekli u „sitne komade“ da su psi raznijeli njegovo tijelo, a jednu nogu, žedni odnijeli na Točak – izvor bratstva Perazića po čemu je ova voda, nazvana i tada i danas „Turčin noga“. Nakon ovoga Đurmani i Milaši su se raselili u Primorje, a za Liliće se ne zna kuda su otišli . Tada su Perazići prešli iz mjesta Ćeskote /“tjeskobe“/ odnosno Gamerića i prešli da žive na prostoru gdje su i sada .
      Iva je ineresovalo i porijeklo kuće Sulevića. Iz priče đeda Stijepa, saznaje se, da je neki katolik iz Tuzi, Đona Kolin oženio blisku rođaku Leke Gelina i da se oko livade posvađao sa nekim čovjekom i onda pobjegao sa ženom i muškim djetetom od dva mjeseca u Crnu Goru. On je znao da Leka pobjegao negdje u Crnu Goru, prije 15. godina, ali nije znao gdje? Ipak, tragajući za njim pronašao je Leku, čiji sin Niko je krstio dijete, prešao u pravoslavnu vjeru, i dao mu ime Jovo po kome se i ovo bratstvo zove Jovovići. On je imao tri sina, a najmlađi je bio suv (mršav) pa su ih brastvenici nazvali Suljevići.

      Slika 11: Albanci u Grudama 1913. godine (Foto: By Franz Nopcsr – Http//wwwforumishgptar.com/sh).
      Pošto je Ivo stalno tragao za svoje korijene, jednom prilikom boraveći na Cetinju, 15. avgusta 1896. godine sa Sokolj Bacom, vojvodom iz Grude pitao ga je o preseljenju Lekovom u Godinje. Pošto su dugo razgovarali ispalo je da „se mi nađosmo rođaci“ što je Ivu još više potvrdilo činjenicu o pravilnom i istinitom kazivanju svojih đedova – Stijepa i Marka Nikova .
      Ovu verziju o nastanku Lekovića potvrdio je i bratstvenik Dragan – Drago P. Leković, u svom štampanom dokumentu od 4. strane, septembra 2000. godine, gdje je zapisao: „Da je naš predak Leka Gelin, po vjeroispovijesti bio katolik i da je došao iz mjesta Grude, iz sela Dinoši u Malesiji, svjedoči i zapisana ispovijest Iva Mališina. Ivo se od malena isticao bistrinom uma i znatiželjom. U nedostatku školskih ustanova u njegovo doba i za vrijeme njegovog dječaštva, svojom upornošću i željom za pismenošću, samouko se obrazovao i naučio da čita i piše. Kao dječaka zanimalo ga je porijeklo našeg bratstva i podatak odakle i kada je naš predak došao u Godinje“. Nakon detaljnog opisivanja događaja, kako je i zbog čega došao naš rodonačelnik te prelaska u pravoslavnu vjeru, D. Leković je zaključio „da se ova pisana ispovijest Iva Mališina Lekovića može smatrati u potpunosti vjerodostojnom i istinitom.

    • dr Slobodan Leković iz Godinja u Crmnici

      Ovo je dio knjige koja uskoro izlazi, a naslov je IVO MALIŠIN LEKOVIĆ I FAMILIJA-ZAPISI DOKUMENTA

      • Boris Leković

        Postovani dr Slobodane

        Hvala na izuzetnom komentaru na informacijama za kojima godinama tragam a evo dana, na Sv. Nikolu nailazim na vaš post.

        Bio bih vam veoma zahvalan ako bi me obavjestili kako i gdje mogu da nabavim ovu knjigu a vrlo rado bih došao i na promociju knjige.
        Unuk sam pok. Veliše Lekovića (ne slikara) o kojem malo šta znam sem da je pravio velike probleme italijanima u Godinju i Boljevićima i da su mu seljani zapalili kuću da bi se oprali od njegovih spletki koje je smještao italijanima. Ovu priču mi je ispričao stari čovjek iz Boljevića koji mi je rekao da smo kumovi i da je dedi pravio kapiju na prilazu kući.

        Hvala Vam unaprijed

        S poštovanjem

        Boris Leković

        • dr Slobodan Leković iz Godinja u Crmnici

          Gospodine Borise,
          Knjiga se priprema za štampanje. Sada se lektoriše, a poslije Nove godine treba izvršiti pripremu i ostalo te dati u štampu. Planiram da bude gotova krajem trećeg kvartala. Primjerak ćeš doviti.
          Da li je Veliša iz Godinja ili iz Boljevića. Kako mu se zvao otac. Imam rodoslov čitavog bratstva pa mogu pogledat i javiti.
          Pozdrav.
          S. Leković iz Podgorice

          • Boris Leković

            Poštovani gospodine Slobodane

            Najljepše vam hvala za odgovor i informacije o knjizi koja je u pripremi.

            Otac pok. Veliše Lekovića se zvao Todor i koliko se sećam iz priča oni su prešli iz Godinja u Boljeviće i tamo su imali kuću koja je poslije zapaljena i dan danas postoje ostaci temelja i okucnice. Veliša je 1905.rodjen, oženio se Andjelijom Zenović, unukom Đura Zenovića (prvi guverner Budve i zet vladarske kuće Petrovića)

            Radujem se buducem kontaktu i susretu.

            Lijep pozdrav
            Boris Leković
            [email protected]

        • dr Slobodan Leković iz Godinja u Crmnici

          Gospodine Borise.
          Lekovići iz Boljevića su iz Godinja. Naš rodonačelnik je Leka Gelin koji je bio katolik, a sinovi su mu prešli u pravoslavnu vjeru. Jedan od sinova je bio i Pero. Od Pera su Perovići kojem ogranku i vi pripadate. Pero je imao dva sina Janka i Andriju, a vi ste na uži dio od Andrije. Andrija je imao dva sina Stijepa i Stanka koji se odselio u Boljeviće. Stanko se kao dijete odselio kod sestre koja se tamo udala za Adruškovića (?) koji su mu dali dio imovine gdje je razvio svoje potomstvo. Odatle imate Rodoslov, kao što ste kazali, kako ide grana do vašeg đeda. Inače stara kuća vaša se nalaze u Lekoviće /zaštićena kulturna baština/ između kuće Rista Jošova i Dušana Đurova. Nasljednici danas žive u Baru i u Godinju.
          Brat Velišin je pok. Branko koji je dugo radio na željeznici kao kondukter. Njegovi žive u Baru. Veliša je bio obućar i na Virpazaru je imao obućarsku radnju za vrijeme Kraljevine SHS. Imao je kuću u Budvi iznad hotela “Avala”. Ima živih Lekovića koji su prisustvovali sahrani u Budvi. Jedan od njih je i Drago Popov Leković koji živi u Podgorici. Žena mu je kasnije umrla.
          Nadam se da su bili korisni podaci. Ako imaš Rodoslov Lekovića iz Boljevića, pošalji mi.
          S pozdravom.
          Dr Slobodan Leković iz Podgorice.

          • Radosav Leković

            Postovani dr Slobodane,
            Ja sam Radosav Lekovic iz Lekovine, profesor srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske kniževnosti, u penziji.
            Znam Slobodana Lekovića, brka, crne kose, koji je dolazio na Susret Lekovica u Lekovini 12. 8.2012. godine. Da li ste Vi taj Slobodan? Poslao bih Vam Rodoslov Lekovića u Lekovini.
            Kada izađe iz štampe Vaša knjiga kupio bih je obavezno.
            Srdačan pozdrav
            Radosav leković

  2. Ivana

    Dobar dan!
    Moja majka Dragica je od Lekovića od Čajniča (BiH). Njihova slava je Aranđelovdan.
    Mamin otac Mile je imao oca Avakuma. Avakumov otac se zvao Petar. Po priči deda Mila njihovi Lekovići su iz Crne Gore (Đurđevića Tara).

    • dr Slobodan Leković iz Godinja u Crmnici

      Ivana,
      Ima dosta podataka iz knjiga koje su napisane, a mogu se naći na internetu.
      – Karadžić, S. i Šibalić, V. (1997): Drobnjak i porodice u DROBNJAKU i njihovo porijeklo, II dopunsko izdanje, IŠ „Stručna knjiga“ Beograd.
      – Leković, Zdravko, Petko i Vlastimir (2014): Lekovići iz Radoinje i Vilova, autorsko izdanje, “Interprint” Kragujevac.
      – Leković, M. (1990): Lekovići i Ostojići u uskočkom pokretu iz Zatarja, “Nova knjiga” Beograd.
      – Luburić, A. (1999): Drobnjaci pleme u Hercegovini, monografija, fototipsko izdanje iz 1930. godine, “Nikola Pašić”, Beograd.
      Pozdrav.
      S. Leković iz Podgorice

  3. Dusan Lekovic

    Da li ima nesto o Lekovicima iz Lekovine u Pavinom polju ?

    • dr Slobodan Leković iz Godinja u Crmnici

      Dušane
      Ima dosta podataka iz knjiga koje su napisane, a mogu se naći i na internetu.
      – Karadžić, S. i Šibalić, V. (1997): Drobnjak i porodice u DROBNJAKU i njihovo porijeklo, II dopunsko izdanje, IŠ „Stručna knjiga“ Beograd.
      – Leković, Zdravko, Petko i Vlastimir (2014): Lekovići iz Radoinje i Vilova, autorsko izdanje, “Interprint” Kragujevac.
      – Leković, M. (1990): Lekovići i Ostojići u uskočkom pokretu iz Zatarja, “Nova knjiga” Beograd.
      – Luburić, A. (1999): Drobnjaci pleme u Hercegovini, monografija, fototipsko izdanje iz 1930. godine, “Nikola Pašić”, Beograd.
      Pozdrav.
      S. Leković iz Podgorice