Горан Ж. Комар: О књизи проф. др Дарка Танасковића “Неоосманизам. Повратак Турске на Балкан”

30. август 2015.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар

 

ГОВОР НА ПРEДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ ПРОФ. ДАРКА ТАНАСКОВИЋА – ПОВОДОМ НЕДАВНИХ ИЗЈАВА ТУРСКОГ ЗВАНИЧНИКА НА КОСОВУ ПОЉУ

Neoosmanizam

Д. Танасковић, Неоосманизам. Повратак Турске на Балкан, Београд, 2010.

(23. септембар 2010., Музеј Херцеговине – Требиње)

 

Доста давно, говорио сам пријатељима заинтересованим за старину средишње балканске земље, како бих желио да у будућности начиним упоредне анализе двају путописних дјела двојице истраживача посвећене Босни и Херцеговини. Александра Гољфердинга и Артура Еванса. Руса, вјерника православне Цркве, дипломате, и Енглеза, католика, аристократе и археолога. Вјерујем у непосредне корисности такве замашне радње којој још нисам приступио. Такође, видио сам, ови непосредни, пјешачећи свједоци древног и надасве синтетичког политичко-вјерског и културног клупка Босне и Херцеговине, укрштавали су своје погледе у кључним питањима њезиног историјског опита. Те тачке, опажене од двојице савременика различитих национално-вјерских и културних традиција са два краја Свијета, али одњегованих и узраслих фамилијарним и школским васпитањем у приврженике истини, са њихових јасних и очевидјелачких секција, требало би да буду предметом занимања културне јавности ове земље. Особити разлог за понирање у овакве студије нас православних Срба налазим у упадљивој и дубинској конгруентности гледишта и опажања двојице путописаца. Овај простор је премрежен множином путописних свједочења у разним временима, множином студија и књижевних дјела, множином традиција, али пажљивим разгртањем и слојевитим откривањем чворишних и исходишних тачака свих, тако упадљиво дивергентних и супротстављених народносних и вјерских традиција Босне и Херцеговине, било би могуће отворити реални историјски код ове тајновите земље.

Г. Танасковић обједињује својства оба поменута истраживача, наравно са висине врхунског научника, дакле, испитивањем политичке савремености снажних политичких средишта умногоме окренутих простору Балкана, трагалачким разлагањем вјерских и политичких традиција које свој утицај укршатају на Балкану, али и оштром и прецизном секцијом реалног хода државних субјеката које је дипломатском службом у наше вријеме додиривао. Ја ипак, иако вечерас говорим о књизи ”Неоосманизам. Повратак Турске на Балкан”, не могу да не поменем другу једну књигу разговора са г. Танасковићем ”Аутономија мишљења. Нови разговори са Дарком Танасковићем” Милоша Јефтића којом се доносе изузетно занимљива казивања аутора везана за његов боравак и дипломатску службу при Светој Столици. Узевши ове двије књиге могуће је изнова сагледати реално високи степен занимања древног римског црквеног и политичког средишта за Балкан, историјски најјасније исказан након Тридентинума, то јест масивних територијалних губитака Римокатоличке цркве реформаторским покретом. И такође, с друге стране, немојте ми замјерити што ћу изрећи, првим историјским детаљно организованим повратком Турске на просторе старих земаља нашега народа у часу дубоког стратешког пораза који је наш народ доживио у последње двије деценије. Међутим, дјела г. Танасковића указују на историјски модел одржања српског народа који само снажним и упорним привредним и културним размицањем својих стјешњених државних међа може дочекати обнову државно-црквеног и културног наслијеђа. То подразумјева живи дотицај са великим Свијетом, посебно средишњим свијетом, а он је као дипломата имао привилегију да дјелује у два најживља историјска политичка и вјерска средишта, која су, међутим, посвједочено експанзионистичка.

Веома су занимљиви ставови о савременом Исламу тадашњег префекта Конгрегације за доктрину вјере Јозефа Рацингера које у ”Разговорима” доноси г. Танасковић (86-89). Излагање Рацингера је сажето и веома корисно. Не вјерује у могућност продубљенијег, истински продуктивног теолошког дијалога с Исламом, али, такође, говори и о евроинтеграцији Турске која би се силом и антиисторијски гурала у Европу. Taкође и разговор са Анђелом Соданом државним секретаром Св. Столице. Био бих слободан препоручити ову књигу и указати на овај њен одломак (234 – 260). Занимљиво је тражење равни додиривања и толеранције изражено кроз питања о нивоу куранског учења у којему би се могао водити дијалог. Такође је интересантна и нимало куртоазна ad hoc изјава кардинала Карла Mарије Mартинија приликом посјете Београду у сусрету са г. Танасковићем којом је овај ватикански угледник поздравио избор исламолога за мјесто амбасадора у Ватикану. Читави овај одјељак књиге говори о дужној пажњи коју Ватикан посвећује питањима Ислама као питању европског идентитета, а сљедствено, није ли насушна потреба да српске политичке номенклатуре посвете и неупоредиво више пажње овом комплексу. Поред описа разговора са ватиканским званичницима, г. Танасковић доноси за нас јако занимљив преглед програмских аката Ватикана посвећених међурелигијском дијалогу. Но, ја бих вам скренуо пажњу на његово помињање Lumen Gantium-a (1964) у коме је наглашено да Створитељев пројекат спасења обухвата и муслимане као баштинике Аврамове вјере и поштоваоце једног и јединог Бога. Необично је занимљиво оцртавање биографије монсињора Мајкла Фицџералда увјереног у продуктивност заједничког аврамовског хумуса трију једнобожачких религија (244, 245). Данас, на овом простору средишње земље нашега народа, суочавамо се са живом дјелатном оштрицом турске вањске политике исказане платформом неоосманизма. На живост Ислама указује и искорак 38 муслиманских теолога и интелектуалаца из цијелога свијета међу којима је и Церић и Зукорлић, изазваног папиним помињањем једног давнашњег цитата из 14. вијека? Тим поводом, у нивоу званичности, отворено је и дотакнуто питање насилног превођена у Ислам. Утврђено је да је то био изузетак, а не правило.

Вјерујем да је и озбиљно и научно поткрепљено дипломатско сондирање живота и кретања интересантних политичких средишта великог свијета насушна потреба српског народа, а такође и објективно архивски утемељно изучавање прошлости и историјских дотицаја народа и конфесија босанско – херцеговачког клупка. Моја архивска истраживања историје ове тромеђе у раздобљу у којем се тромеђа интензивним догађајима сабила у тачку огромне, васионске тежине, говоре да је и тим путем могуће отворити нова поља и пожњети нова знања. Најприје о нама самима.

Г. Танасковић, као дипломата и научник, овом књигом тражи исходишне тачке велике и живе политичко-вјерске платформе неоосманизма, разлаже њезину сложену идеолошку нутрину и пружа хронолошке секције њезиних историјских развојних варијанти. Kao дипломата и научник, он нас је сјетио на времена када су београдске политичке номенклатуре за дипломатију ангажовале сопствену књижевну и научну елиту. О тој потреби и пракси уоченој и провођеној у данашњој Турској, аутор сажето говори на страни 43. књиге. Г. Танасковић дјеловао је након раздобља послијератних дипломата блиједог лика, често програмски окренутих проблематици унутрашњих политичких раскола и напетости у домовини. И овом књигом, показао је колико су политички употребљиве студије политичких и вјерских доктрина и традиција. Народ масовних губитака, обиљежен снажном традицијском анархистичком оштрицом која је сувише упадљиво и сувише масивно разламала сопствене државне печате, морао би наћи пут у просвијети и снажној, снажнијој него би то морали многи други народи, дипломатској активности. Г. Танасковић сугерише дијалошки пут ка свијетским средиштима моћи.

Проблем са турском спољнополитичким концептом Давутоглуа и ако јој не би одрицали добронамјерност сходно декларацијама о доприносу регионалне стабилности, лежи у историјском огледу немогућности контроле над циљним утицајним периферијским областима (Босна, Санџак) које и аутохтоно разбуктавају агресивно политичко и вјерско дјеловање и та је појава, чини ми се, сасвим у складу са концептом стратешке дубине Давутоглуа. Овдје дјелује један закон у којем се турски концепт неоосманизма, који се термин од турских званичника и не изговара, на рубним подручјима његова утицаја, до те мјере потицајно изобличава да се показује као исламски фундаментализам који, по моме утиску, неће одвише водити рачуна о томе из којега средишта, или жаришта, прима материјални и духовни потицај и подршку. Најбезначајнији спољни знак ове појаве је одбијање г. Изетбеговића да код посјете Турској посјети маузолеј Кемала Ататурка што сами домаћини очекују и сугеришу. Овдје, на Балкану, изрека ”већи папа од папе” је претворена готово у политичку праксу и доктрину. Или је напросто потреба?

Данашња Турска, насљедница Османске империје, настоји и настојаће да уз стратешки ослонац на САД реафирмише њено културно и политичко наслијеђе, систематичним и наметљивим увођењем неоосманизма као константе турске спољне политике (8, 9). Видите, мени је занимљиво, тај ослонац на САД тражили су упорно и систематски подржавали косовски Албанци. За мене је јако привлачно питање извјесног слућеног потискивања у други план потреба и тежњи римокатоличких Албанаца којима је Католичка црква путем своје барске надбискупије у протеклим вјековима поклањала толику пажњу. Сјетите се надбискупа Змајевића или мање познатих млетачких повјереника за албански простор которских свештеника и државних службеника Болица? Аутор говори и о феномену секуларистичког национализма (11), што је мени који живим у Црној Гори лично изузетно занимљиво јер је политичка снага овакве идејне орјентације и утемељења она доминанта која је одредила историјски ход српског народа у другој половини 20. вијека, а овдје се, прекорисним сондажама указује као регионални феномен. Радикални турски секуларизам од Ататурка, у религији је видио највећу опасност за друштво и његов напредак (15). Ово заиста подсјећа на доктрине југословенских комуниста, али такође, може бити занимљиво и оцртавање просторних досега ове невјероватне идеје која се, ипак, историјски, ограничава на православни свијет и евроазијске просторе.

Друго што је за нас јако значајно је залагање турских званичника у нивоу Савјета Европе за унитарну Босну и Херцеговину (13). Оваквим изазовима једноставно политичке номенклатуре, саме по себи, не могу одговорити уколико се у тражењу рјешења не окрену и не наслове на упућенике у ову сложену проблематику.

Данас се исламски експанзионизам ослања на систем образовања, на просвјетне установе и школе, те специјализоване државне установе крећући се трагом римских установа за распростирање вјере насталих почетком 17. вијека. Дужни смо подвући и мишљења да је Турска спољна политика на Балкану је наглашено антисрпска. Аутор цитира мишљења турских комуниста који казују да је турско ”ново” непријатељство према Србима превазишло оно традиционално према Јерменима и Грцима (29). Веома би, најширем читалачком кругу било поучно излагање историје провођења и промовисања неоосманизма у Турској (32, 33…) јер је могуће, тада, трасирати и перспективе развоја одређених доктрина овдје на балканском простору. Оваква студија г. Танасковића су наглашено проспективне студије.

За нас, православне, више него било што што чини садржај турске званичне политике према Православљу, дубину идеолошког застрањења савремене Турске политике, показује став турских власти према патријаршији у Фанару (41) који, свакако, подстиче и нека крупна питања устроја и организовања васељенског Православља у будућности. Лично сам скромни поборник васпостављања једног дјелатног саборског средишта.

Г. Танасковић указује на оспособљавање турске дипломатије наглашеним приширивањем компетенција (43) и није могуће не подсјетити на такву интенцију државне политике Краљевине Југославије и насушну потребу нашег политичког и историјског тренутка. Да ли ико данас код нас ради у правцу школовања кадрова. Мандати политичким номенклатурама трају четири, пет година? Толико трају високе школе и специјалистичке студије?

Говор Давутоглуа у Сарајеву 2009. године (45) је упозоравајући и када се у савременом тренутку пројектује ка неком унутрашњем ентитетском питању било које државе, да ли би био претјеран? И још нешто. Унутрашња помјерања на тлу републике Србије током 2010. године долазе минут након овог наступа високог званичника који износи став моћне државе? У међународном суду мало се коме судило због непосредног дјеловања.

Православни свијет у свом земљишном опсегу носи чињеницу присуства муслимана који чине аутохтони садржај и нема сумње да тај свијет тој чињеници мора прићи коструктивно и можда саборно.

Г. Танасковић на крају књиге пружа смјернице, а не видим да неко то може учинити са више упућености и стручних компетенција. Он је свједок  из два снажна политичко – вјерска средишта која свој утицај простиру на нови Балкан, Балкан нових државних субјективитета и компликоване етничке слике, али Балкан у којем се његове значајне саставнице наслањају на јако савезништво са тим центрима. Ја не могу да не упитам која је балканска саставница са најмање упоришта у традиционалним савезничким релацијама?

Рад г. Танасковића је необично користан и са високог дипломатског активизма и његов позив за дијалогом и отварањем, јест трасирање јединог пута српском народу који не треба да изазива непријатна подсјећања на окупације. Из таквог дијалога за који су потпуно отворене вршне структуре старих политичко – вјерских средишта која сам помињао ми можемо имати само користи уколико смо као народ чврсти и утемељени у сопственој политичко-вјерској традицији.

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.