Порекло презимена, село Симићево (Жабари) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Симићево (ранији назив до 1947. године Ракинац Моравски), општина Жабари – Браничевски округ. Према књизи Др. Михаила Ј. Миладиновића Порекло становништва села Симићево (ранији назив до 1947. године Ракинац Моравски), општина Жабари – Браничевски округ. Према књизи Др. Михаила Ј. Миладиновића Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Симићево (Жабари)

Порекло презимена, село Симићево (Жабари)

Порекло становништва села Симићево (ранији назив до 1947. године Ракинац Моравски), општина Жабари – Браничевски округ. Према књизи Др. Михаила Ј. Миладиновића „Пожаревачка Морава“ издање из 1928. године. Приредио сарадник портала Порекло Александар Аксић Шарко.

 

Положај села.

Село је већим делом на Свилајначком Друму. На југу се пружа до Гостиловачког Потока, 2км. до Жабара.

Воде.

У селу нема извора, али на оближњем брду има неколико извора, од којих су само два јака и њихови потоци стижу до Ресавчине. То су: Ћурчијевски и Гостиловачки.

Земље и шуме.

Делови атара са шумом и њивама зову се: Кусјак, Велика Мртвица, Јасенова Бара, Личина, Бучје, Конић, Расје, Старо Блато и Дугановица. Ова последња је до 1864. г. била бара, па је велика киша снела земљу са брда и испунила ову бару која тада поста општинском земљом.

Тип села.

Село је збијеног типа са обликом друмског села, изузевши западни део, поред Ресавчине, који је тимочког типа. Подељено је у мале које носе име родова: Којића, Кршљана, Палијана, Милетића, Рајковића, Бошковића, Ђуричића, Шарковића, Шароњића, Гроздановића, Чупића и Тошића. Источно од друма су: Влашка, Циганска Влајића и Крајинска. Највећа је Влашка Мала са 98 кућа, па Палијанска са 95, Којићска са 40, а остале су мање. У селу има свега 603 куће, са 3360 душа.

Име селу.

Мештани причају да је село добило име по оснивачу, неком Раки, који је дошао са Косова, и основао село близу Мораве, скупивши збег од неколико колиба. Ну како не знају ништа ближе о томе Раки ни о његовим потомцима (а село није тако старо да се то могло временом заборавити) то изгледа да је овај „оснивач“ добио име по селу а не село по њему. Прво насеље било је 6 км. западно од данашњег, близу Мораве, на данашњем „Старом Селу“. Одатле су се 1830. г. по наредби власти преселили на данашње место. По арачким списковима од 1822 г. Ракинац је тада имао 67 домова. Место где је сада Ракинац пре насељавања било је покривено шумом и звало се Русково. Североисточно од Рускова, било је село Ћурћијево, где су живели већином Власи (по попису од 1822. г. било је у селу Ћурћијеву 25 кућа). Кад су Ракинчани преселили из старог Ракинца у данашњеи, наређено је селу Ћурћијеву да са брда сиђу на Свилајначки Друм, и да се населе у Ракинац. Тако су се ова два села спојила и Власи из Ћурћијева населе се на северо-источном крају Ракинца и њихови потомци сачињавају данашњу Ракиначку-Влашку Малу. Место где је било некада Ћурћијево зове се сада Старо Село.

Сеоска слава.

Сеоска је слава (заветина) Духови, а преслава Спасовдан. Ово су заједничке славе целом селу, а поред њих имају Срби и Власи засебно по једну славу, коју су имали док су били у својим „старим селима“. У Ракинцу има сада од целокупног становништва око 1/8 Влаха, али се они врло мало разликују од Срба и ускоро ће се сасвим посрбити, а и сад себе сматрају за Србе и тако су се при попису становништва записали.

Српски Родови су:

Ракићи (Матићи, Јанићијевићи 16 к., Св. Ђурђиц). Непознато порекло; сматрају их за старе досељенике. Куће су им у средини села.

Којићи (Мратинковићи, Живковићи 42 к., Св. Мрата), доселили се око 1730. године из Азање (смедеревске).

Палијани-Пољани (Манојловићи, Станишићи, Радишићи, Ивановићи, Војиновићи, Благојевићи, Радојевићи, Јовићи 95 к., Св. Никола), досељени 1740. године из околине Призрена.

Кршљани (Матејићи, Степановићи, Радовановићи, Радојковићи, Радивојевићи 25 к., Св. Ђурђиц), доселили су се из села Велика Крсна код Младеновца око 1760. године.

Влајићи (Стојановићи, Ивановићи, Јовановићи 40 к., Св. Трифун), доселили су се из околине Пећи око 1760. године.

Шароњићи (Марјановићи, Лазаревићи, Сенићи, Радишићи 55 к, Св. Јован), доселили су се са Косова, падина Шар-планине око 1770. године.

Бошковићи (Илићи, Животићи, Обрадовићи, Бранковићи, Марковићи 20 к., Св. Никола), род су са Палијанима, доселили су се из околине Призрена око 1780. године.

Мијајловићи (Ранковићи, Милановићи, Милошевићи 15 к., Св. Лука), доселили су се из околине Ђаковице око 1780. године.

Крајинци (Станојевићи, Бранковићи, Марковићи, Пацићи, Стајићи, Симићи 16 к., Св. Никола), доселили су се у време Кочине Крајине око 1790. године из Тимочке Крајине, село Сикола.

Ђуричићи (Ранисављевићи, Стајићи, Стојановићи, Милошевићи, Милорадовићи 15 к., Св. Јован), пореклом су из околине Приштине, а доселили су се око 1790. године.

Шарковићи-Шарчевићи (Миливојевићи 10 к., Св. Лука), пореклом су са падина Шар-планине, одакле су се доселили око 1800. године.

Скокићи (Милићи, Милошевићи 25 к., Св. Арханђел), пореклом су из околине Скопља, а доселили су се око 1800. године.

Рељићи (Милићевићи, Ивановићи, Стевановићи, Николићи 20 к., Св. Никола), доселили се из околине Косовске Митровице – регион Трепча у време Првог српског устанка.

Бугари (Цолићи, Перићи, Николићи, Витковићи), досељени су из Малог Извора у Тимочкој Крајиниу време Првог српског устанка. С њима су у сродству и истог су порекла Гроздановићи, Пајкићи и Нетковићи, који су дошли двадесет година касније из истог места.

Чупићи (Ноцићи, Младеновићи 8 к., Св. Андреја); досељени су из Ресаве у време Првог српског устанка.

Влашки родови су:

Грујићи (Стојановићи, Новаковићи, Јовановићи), пореклом су из околине Зајечара, а доселили су се у време Првог српског устанка.

Булутићи (Андрејићи 8 к, Св. Петковица), досељени из околине Зајечара у време Првог српског устанка.

Јевтићи (6 к., Св. Јован), дошли из Црне Реке.

Станкуљеви (6 к., Велика Госпођа), из села Добро Поље у Црној Реци.

Аврамовићи (8 к., Св. Алимпије); из Влакоња у Тимочкој Крајини.

Брежанци (Стојановићи 6 к., Св. Петковица); из Брежана код Пожаревца.

Јаношевићи (6 к., Св. Петковица); из Шарбана у Тимочкој Крајини.

Нестровићи (5 к., Св. Петковица); из Оснића у Тимочкој Крајини.

Аранђеловићи (5 к., Св. Арханђел); из Грљана у Тимочкој Крајини.

Добрњци (1 к., Св. Арханђел); из Добриње на Млави, било их је више па су изумрли.

Букуровци (25 к., Ваведење); из Прљиге у Тимочкој Крајини.

Николићи (14 к., Св. Никола); из зајечарског среза.

Јанковићи (2 к., Св. Никола); из Црне Реке.

Керићи (3 к., Св. Никола); из околине Зајечара.

Ове влашке породице доселили су се у Ћурћијево пре него је Ракинац пресељен на данашње место. Већина је пресељена почетком XIX века, нарочито после пропасти Хајдук-Вељкове, када су бежали од турског зулума, и овде нашли више безбедности а уз то и родну земљу, погодну и за земљорадњу и за сточарство, чиме су се они подједнако занимали. Све влашке породице су сад посрбљене.

Кад се Ракинац из Старог Села преселио на данашње место убрзо су се доселили и из Великог Орашја (смедеревски) Митарићи (сада разгранати као: Милићи, Миловановићи, Станојловићи, Илићи). Има их 15 кућа, слава Св. Ђурђиц.

У исто време су се доселили Цигани: Петковићи, Филиповићи и Николићи. Има их 13 кућа. Славе Петковицу; досељени су из околних села. Већином су ковачи, а неки се од њих баве и земљорадњом.

ИЗВОР: Михајло Ј. Миладиновић, „Пошаревачка Морава“ и sr.wikipedia.org/sr/Симићево.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top