Срби у Будмиру (Мађарска)

18. март 2015.

коментара: 1

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић

Будмир (мађ. Nagybudmér) је село у Барањи, смештено североисточно од Шиклоша. Срби су у турско доба населили Велики и оближњи Мали Будмир, а тада су ова села припадала санџаку Мохач, односно Сечуј.

Према државном попису из 1695. године у Великом и Малом Будмиру живели су Срби и мањи број Шокаца.

Приликом каноничке визитације, коју је спровела Печујска бискупија 1721. године, прегледане су и српске цркве, али је забележена и описана само црква у Малом Будмиру. Била је начињена од плетера и блата, окречена и покривена трском, а имала је куполу. Црквица је била посвећена светом Ђорђу.

Организованом колонизацијом Немаца у четвртој деценији XVIII века Срби су у многим барањским местима потиснути и расељени. У опису Будимске епархије из средине тога века не појављује се Мали Будмир, а црква Светог Георгија била је или срушена или су је преузели римокатолици. Тада је наведено само село Велики Будмир са 32 српска дома, без цркве и свештеника.

Није познато кад је подигнута садашња црква у Великом Будмиру, али црквене матице постоје од 1790. године, што треба да значи да је и црква из тих година.

Мало је података о Србима у Великом Будмиру у XIX веку. Црква Светог архистратига Михаила обновљена је 1875. године. Године 1905. Велики Будмир јер немачко-српско село у којем је било 225 српских и 301 немачки житељ. Исте године црква је после пожара обновљена, а данашњи иконостас сликао је мало познати путујући иконописац Александар Шуљагић из Србије. Уметничка вредност овог сликарства је незнатна.

ИЗВОР: Динко Давидов, Горња земља, Београд, 2008, стр. 165-166

Попис Систематске комисије из 1715. године

Велики Будмир: Petár Hevesigovacs, Vuisics Ivanovics, Pejo Dogovics, Mitár Miliasovics, Joan Bugadovics, Spán (Stepan) Ivanovics, Milisan Bilasics, Sivko Radanovics, Dragacsan Plasics, Bojvinicsa, Vasil Siskovics.

Мали Будмир: Radusan Vucsetics, Pano Siklocsacs, Stanko Dombolics, Grubacs Radusolics, Milos Vucskovics, Csvio Niemács, Mihalylo Ostovics, Pano Milics, Nyesko Vutkovics, Csiro Dorics, Stanivok Kolard, Nyesko Danisics, Davidisa.

ИЗВОР: Az 1715. évi országos összeírás

Попис Систематске комисије из 1720. године

Велики Будмир: Milisza Kricsicz, Vucsicz Ivanovicz, Pejo Bagojovicz, Mitar Miliasovicz, Jovan Vukadonovicz, Sztipan Ivanovicz, Milisza Belacsicz, Sivko Sztojanovicz, Dragosza Plavcsicz, Boenicza özv., Vaszil Sivkovicz.

Мали Будмир: Milos Moskovicz, Radosza Vujseticz, Grubacs Radoszlovicz, Csvio Niemacz, Mihajlo Osztovicz, Pauo Milicz, Misko Vujkovicz, Csiro Doricz, Sztaniok Kollár, Nesko Damcsicz, Gruicsa Radvicsicz, Sivko Vidicz, Davidicsa özv., Vuk Masikicz.

ИЗВОР: Az 1720. évi országos összeírás

Списак српских оптаната из Великог Будмира (1920-1931)

Агић (5), Бејатић (1), Бертић (1), Бошњак (1), Веменац (1), Видаковић (1), Вудраг (1), Грубић (1), Драгомир (1), Ћелановић (1), Ђађак (1), Елаковић (1), Живановић (2), Здјеларовић (3), Ивановић (9), Илић (1), Исчанин (1), Јеренић (2), Јерковић (2), Јовановић (11), Ковачевић (3), Кресић (1), Лауш (1), Максимовић (4), Миодраговић (3), Михајловић (1), Мишковић (3), Недић (2), Николић (1), Новаковић (2), Павковић (1), Павловић (6), Панић (1), Прекодравац (2), Радановић (2), Радивојевић (12), Секулић (1), Соколовић (1), Стојаковић (2), Стојановић (20), Сујић (1), Трифуновић (1), Цвијановић (1), Цицак (2), Шимуновић (2).

У заградама је наведен број оптиралих домаћинстава по презимену.

ИЗВОР: Гојко Маловић, Сеоба у матицу – списак српских оптаната у Мађарској 1920-1931., Нови Сад, 2010, стр. 282-291

Списак свештеника у Великом Будмиру од 1777. године до данас

Христофор Николајевић (1777-1781), Јован Поповић (1780-), Јелисеј Поповић (1796-1797), Адам Стојановић (1797-1806), Давид Поповић (1806-), Павле Комадиновић (1806-1823), Роман Јовановић (1809-1810), Прокопије Станковић (1812-1814), Михаил Радмановић (1824-1830), Михаил Ћосић (1830-1834), Сава Јанковић (1834-1835), Арон Барбирновић (1835-1836), Михаил Ћосић (1836-1841), Милош Радмановић (1842-1847), Георгије Окановић (1847-1890), Димитрије Грујић (1891-1892), Јован Милић (1892-1895), Димитрије Грујић (1895-1903), Теофан Радић (1903-1911), Лаврентије Томић (1911-), Сергије Јанковић (1912-1915), Милутин Петровић (1916-), Стеван Иванчевић (1916-1920), Урош Мађаревић (1920-), Георгије Голуб (1920-1927), Тимотије Николић (1929-1934), Софроније Живковић (1933-1938), Алексеј Бабић (1939-1941), Лазар Поповић (1942-1947), Љубинко Галић (1947-1949), Илија Минчовић (1949-1993), Милан Дујмов (1993-2004), Радован Савић (2004-2007), Предраг Хајдуковић (2007-2008), Милан Ерић (2009-).

ИЗВОР: Милан Дујмов, Листа свештеника Српске православне епархије Будимске, Будимпешта, 2013, стр. 22-23

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Воја

    Најсјевернија српска тачка

    Бајковитих мјеста уз Дунав има много, али само једно је толико урезано у нашу колективну свијест као ова варош смјештена 10-ак километара сјеверно од главног града Мађарске.

    Сентандреја је била обећана земља и исходиште највеће сеобе Срба и других Словена још од њиховог доласка на Балкан. Српски Сион у који су неколико вјекова пристизале избјеглице из Турцима окупиране Србије препун је објекaта од цигле и камена који свједоче о тим прошлим временима. Некада су улице Сентандреје биле закрчене коњским запрегама српских трговаца и занатлија, а у модерним временима њене улице су биле непроходне због многобројних туриста. Њени гости су били посјетиоци са свих страна свијета, али ове 2020. године Сентандреја је скоро потпуно пуста са већином замандаљеним прозорима продавница, ресторана, галерија и свих оних објеката који су живјели од „продаје” романтизиране историје овог малог мјеста. Сабласно празне калдрмисане улице ове јесени не испуњавају
    хиљаде туриста већ тек по која локална душа намјерена својим свакодневним работама. Једно од мађарских племена предвођено Арпадом населило је овај простор у 9. вијеку обновивши римску тврђаву која је била дио источног лимеса Римског царства. Али током турских освајања у 15. и 16. вијеку варош бива потпуно уништена и овај простор остаје скоро потпуно без становника.

    НАЈСЈЕВЕРНИЈА СРПСКА ТАЧКА

    У историјском слиједу тада на сцену ступају Срби када се 1690. године под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из Србије у Сентандреју и горњу Угарску по неким историчарима доселило чак 8.000 српских породица. Доступни подаци кажу да су по попису из 1720. Срби чинили скоро 90 посто становништва Сентандреје. А данас их је од 25 хиљада становника, тек нешто више од стотињак. Град познат по музејима, галеријама и умјетницима познат је и по многобројним српским црквама. Некада их је било чак 7, београдска тј. саборна, грчка, ћипровачка, пожаревачка, оповачка, преображенска и збешка црква, а данас су активне само три. Приликом промоције књиге Србина који пише и ствара у Мађарској, гост са Филолошко-умјетничког факултета у Крагујевцу, рецензент књиге др Часлав Ђорђевић, осврнуо се управо на вишевјековни значај Сентандреје у развоју српске научне и друштвене мисли и то илустровао ријечима „постоји та духовна вертикала од Сентандреје на сјеверу до Хиландара на југу”. Као најсјевернија тачка до које су Срби дошли, Сентандреја је капа односно круна тог простора који је током пола миленијума био својеврсна сигурна кућа за Србе који су се склањали пред најездама Турака. У центру вароши се налази трг, а на њему постамент и крст који свједоче о причи са краја 17. вијека када су заједно са народом у Сентандреју избјегли и монаси српског
    манастира Раваница донијевши са собом мошти Св. Цара Лазара. Иако Срба одавно нема, данас тај догађај обиљежава поменути крст, али и само име трга, име великог српског жупана Цара Лазара који је овдје почивао пуних 7 година.

    МИЛЕ НАЈБОЉИ ВОДИЧ

    Ту на тргу је и једини српски ресторан, а његов власник је Миленко Маргаритовић, међу Сентандрејцима познат као господин Миле. Његови преци су поријеклом Цинцари, породица Маргаритис из околине Солуна. Због трговине су дошли бродом уз Дунав, још прије Чарнојевића, до града Баје на југу Мађарске гдје су се помијешали са Србима, а када су пред Турцима бјежали и стигли до Сентандреје већ су били Маргаритовићи који славе Спасовдан. Поред тога што је власник ресторана, он је својеврсни сентандрејски домаћин за српску браћу која туристички дођу у посјету, љети сједи у башти свог ресторана и као прави домаћин дочекује госте и на њихово задовољство прозбори мало са њима на српском, попије ракијицу и упозна их са локалним легендама. Данас Миле није ту као што би иначе знао да буде те сам га позвао телефоном, каже да нема туриста и да ресторан сада ради само доставу хране. Раније је било „пуно госте из Србије”, а сад кад је почела пандемија „једно вријеме су били Срби који раде у Мађарску, а сад су остали само Сентандрејци, Срби који дођу понекад на кафу”, а тренутно је главна тема да ли ће за предстојеће празнике уопште моћи у цркву. Миле објашњава да Срба још има и у три села у околини Сентандреје – Помаз, Калаз и Чобанац. На питање о опстанку Срба у будућности одговара: „Биће тешко, још пар генерација и то је то, мијешани бракови, мање долазе у цркву…” Каже да су узроци вишеструки, многи мисле да је узрок политика али он не мисли тако, каже да смо и сами криви, крива је „човјекова душа која не држи до тога”.

    СРПСКИ ФОЛКОР ОПСТАЈЕ

    Прије пар година сам присуствовао варошкој слави Преображењу, тада на калдрмисане улице изађе силан народ, мирис роштиља се шири уз облаке дима, а на Тргу Цара Лазара се поведе велико коло. Питам Милета ако се зна да Срба има укупно једва стотина откуда онда толико људи који знају кораке наших народних игара? Каже ми да се фолклор одржава, да га и Мађари вјежбају, али да то није довољно. Даје ми примјер како су поједини КУД-ови освајали награде у Србији а да притом ниједан члан друштва није знао ни ријеч српског језика и закључује да су „за једну нацију најбитнији језик и вјера, то је први, лијепо је фолклор, лијепо је да пјевају али…” У Сентандреји већ деценијама од фамозне 1947–48. нема српске школе и због тога дјеца у млађим разредима немају могућност да уче српски осим ако не путују сваког дана у Будимпешту, „е сад пусти мама у Будимпешту или не пусти, устани свако јутро у 6, срећа једино што има организован школски аутобус мада то није лако посебно за јако малу дјецу.” Основати школу није лако посебно јер нема ни за кога додаје Миле и прави паралелу: „ево сада смо спремали пакетиће за Светог Николу, број пријављене дјеце је био седам”. Он сам је као мали доживио трауму због које до 18. године није говорио српски, каже све је разумио, али га није причао, учио га је поново уз пјесме Мирослава Илића, Брене и Бијелог дугмета: „Па од музике помало, помало дошао назад ту”, каже, и сада све разумије, али му једино граматика и родови не иду „али остало све може”. Довољно му је да пар дана буде у Београду и да значајно поправи свој српски, али нажалост исто је и у супротном смjеру. Недавно је због коронавируса био у болници неколико недjеља те није имао прилику да прича српски и по изласку је осjетио да му је знање знатно ослабило. Због тога је, прича он, јако битно водити дjецу одавде у матицу да виде и да осjете, ако ништа барем на путу за море да сврате на пар дана и још пар дана у повратку. – Нису били, морају да осjете то, они не знају, ми морамо да покажемо нашој дjеци не само музеје и цркве, већ и кафане и да их одведемо на пијаце, да виде каква је атмосфера. Миле истиче да је проблем и то што је Сентандреја скупа, станови, земља, куће „и
    ко год је дошао у Мађарску у посљедњих 25 година, у Сентандреју није дошао нико, да освjежи крв.” Срби су много дали Сентандреји, у вjековима за нама дефинисали су је за вjекове пред нама, торњеви наших цркава красе њену панораму и уз старе градске улице њене су црте лица. У изгледу Сентандреја се није много промијенила, али живот и њени становници умногоме јесу. Срба је данас остало толико да би једва напунили једну цркву, али историја која је за њима је толика да ће њихов траг у Сентандреји остати видљив док год је барем једног вјерујућег човјека који ће доћи да се поклони духовима предака и Сентандрејским православним богомољама и док је српских газда добротвора који
    држе до свог народа и поријекла, као што је то вјековима било. Иако празна у јесен 2020. године без туриста и без Срба, Сентандреја и даље плијени својим изворним обликом и обећава да ће увијек доћи нека боља времена и неки нови људи.

    ВЛАДИМИР МАРКОВИЋ

    Извор: СРПСКО КОЛО, број 59, децембар 2020.