Порекло презимена, село Славковица (Љиг) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Славковица, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиц Порекло становништва села Славковица, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиц Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Славковица (Љиг)

Порекло презимена, село Славковица (Љиг)

Порекло становништва села Славковица, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Славковица је на обема обалама Славковачке реке, увучена дубоко у Рајац. Земљиште је планинско и сувише брдовито. Стране брда су врло стрме, а брда купаста или су косе. Са јужне стране диже се изнад овог села и села Ба, Грађеник, са северне, као развође Гукошкој и Славковачкој Реци, Бобија. Главнија уздигнућа су: Широка Плоча до Лалинаца, Тршњица до Гукоша, Рајац до Полома, Обршина и Липак до Кадине Луке. Сва су брда од вулканских дацитних стена, које су по површини јако распаднуте. Само је Рајац, по врху и до Полома, састављен од кречњачких стена и са вртачама.

Изворима је село богато. Многи су извори у падини Рајца и Бобије и од њих се сливају разнолики потоци и граде Славковачку Реку. Око извора су и куће и оне се спуштају дубоко низ потоке или се пењу у планину. Главнији сеоски извори су: Врело, Провалија, Букљенац и Миладиновац у Лисинама, Литице на Бобији, поред многих малих извораца са плазовима око себе.

Славковачка река постаје од потока: Ковачеве Реке, која долази са југа из Ржанице, Иконића врела, које извире под Рајцем, Коловаче, која силази са севера од Смиљанића, Литице која силази са Бобије и Радиновца, који опет силази са Бобије и тече поред цркве. Реку углавном граде два бујна и плаховита потока Коловача и Ковачева Река, који се састају код школе и при поплавама у селу и његовом атару чине велике штете, мада су куће склоњене од њих. Славковачка Река тече на ссеверо-запад и у Кадиној Луци, испод Кошуте, улива се у Љиг.

Земље и шуме.

Славковачке су земље изван кућа по плећима и падинама појединих брда и око Реке. Брдске су земље песковите, хладне, суве, плитког дна и врло неродне, тако да се дају тешко догонити. Око Реке су наносне земље, палучци и луке, подложне квару од река и потока, добре за ораницу и понегде и за ливаде. Уопште је Славковица у погледу зиратне земље посве сиромашна и долази у ред најсиромашнијих села у колубарској области.

Шуме је исувише и од лиснатог је дрвата; цело село је обрасло њоме. Само Литице и један део Бобије, део изнад цркве што није пошумљен, иначе свуда и на сваком месту прекрилиле су многе шуме, које има у изобиљу и за грађу, огрев продају и жежење ћумура. Особито је Рајац пребогат шумама, сав је сеоска заједница, докле су сва повећа брда џематске или породичне заједнице, где и појединци имају дупло више шуме него зиратне земље.

Тип села.

Славковица је имала раније тип старовлашког села, а и данас је углавном овог истог типа, али од пре 30 година нагло се насељава на Реци и поступно прелази у речки или башки тип. Близу трећине села населило се у луке и ту се стално настанио, оставивши у селу своју окућнице и имања, које временом дају у замену за ближе насељеном месту. Славковица је и данас подељена у џемате, који су сви при изворима потока, по јаругама и увалама између појединих брда.

Сеоски џемати су: Ржаница изнад села Ба, испод рудничког села Полома, Качер испод Рајца и око Врела, Јелав при извору Коловаче, Веселиновићи по Бобији до Кадине Луке и Славковица око школе и цркве. Куће у џематима од једне породице су близу једна другој, на растојању од 20-30 метара, а поједине породице увек су у јаругама и увалама удаљене по 200-700 метара једна од друге, докле мале или џемати су спојени.

У Ржанцима су:

-Којићи (Гајићи), Којићи, Матићи (Радовићи), Видаковићи.

Они су у правој Ржаници, а ниже њих, око Провалије су:

Миловановићи и у Белом Потоку Максимовићи.

У Качеру су:

Николићи, Даничићи, Радовићи, Иконићи, Аћимовићи, Крстићи (Ранковићи), Смиљанићи на Лисинама, Радивојевићи (Дујићи) и Весићи.

У Јелаву су:

Ивковићи, Тобџићи, Нешићи, Тошнићи, Стојнићи и Дујићи.

У Веселиновићима су:

Ћајићи, Спасојевићи, Стевановићи, Арсенијевићи, Митровићи, Весковићи, Павлићевићи, Обрадовићи, Раковићи и Ђукићи.

У Славковици су:

Поповићи, Петровићи, Ћирићи и Кирин-и поред осталих, сишлих из села и урачунатих по појединим крајевима.

Задружни живот је слабо развијен. Врло је мали број повећи задруга, као што је Даничића од 25 душа, већином су мање од 2-3 до 10-18 чељади.

Подаци о селу.

Код Вука и по харачким тефтерима из 1818. године насеља Ржаница и Славковица воде се као засебна насеља и обоје су имали 10 домова са 45 породица и 140 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 107 домова и 693 становника.

-1874. године – 121 дом и 768 становника.

-1884. године – 130 домова и 874 становника.

-1890. године – 147 домова и 922 становника.

-1895. године – 158 домова и 959 становника.

-1900. године – 176 домова и 1046 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године хе 10,56 а процентни 1,25%.

Име селу.

Одкуда је име Славковица, непознато је. Имена мала: Јелав, Качер, и Ржаница су по имену појединих рајачких брда, а Веселиновићи су по имену основаоца исте породице, које само у селу носи ово опште презиме.

Старине у селу.

1. У мали Качеру, испод истоименог брда, код Врела, налазе се остаци некакве порушене цркве, коју народ држи да је био манастир до Кочине Крајине, с тога се ове зидине и називају Манастирина. Зидине су врло старе, у средини њиховој је добро очувани олтар и сељаци су га оградили, те трећег дана Духова чине на њему молитву.

2. На ставама Коловаче и Ковачеве реке налазе се остаци старе славковачке цркве, коју Јоаким Вујић помиње у својим „Путешествијама“. Ова је црква била паљена неколико пута, а последњи пут је обновљена трошком мештана 1822. године и саграђена од дрвета. Црква је ислужила своје и замењена је 1875. године новом зиданом црквом, подигнутом на 300 метара на запад од старе, низ Реку, а стара се сама од себе срушила.

3. На месту званом Двориште у Даничићима налазе се два врло висока, вертикално у земљу убодена стећака без натписа, за које сељаци држе да су споменици из доба српске државне самосталности у средњем веку.

4. Мало више старе цркве, уз Ковачеву реку, налази се неко старо гробље, познато у народу овог краја под именом Маџарско Гробље, у коме је до скора било мраморје, па су га сељаци са стране повадили и разнели.

5. У нроду је још свежа успомена на некакав стари пут, који је спајао љишку долину са долином Западне Мораве, јер је одвајкада овуда био најкраћи прелаз из једне у другу долину. Овај пут је ишао уз кадолучку Кошуту, на извор Радиновац, па венцом Бобије, преко Липака, Јелава пео се на Рајац и после спуштао у долину Чемернице, која је са друга стране Рајца извире. Од овог пута и данас се распознају трагови старих калдрма и радова, али је данас замењен просеченим и насутим среским путем, који иде уз Реку, па се кроз Ржаницу пење на Рајац.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Старо село је било око Манастирине и њеног Врела и Качеру, па су тек доцније поједине одељене породице заилазиле дубље у планину и тамо се стално настањивале. Најстарије сеоске породице и данас скоро све имају својих представника око Врела. Оснивачи села сматрају се две породице, за које се не зна да су се и са које стране доселиле:

-Николићи у Качеру су старинци. Њима су род:

Максимовићи у Ржаници,

-Иконићи и Аћимовићи у Качеру

-Крстићи у Качеру (има их и у Штавицама)

-Дујићи у Качеру и Јелаву (има их и у Бранчићима)

Свега Николића и њихових потомака има у Славковици 40 кућа и сви славе Никољдан.

-Радовићи су у Ржаници су такође старинци, има их 11 кућа, славе Ђурђевдан и једна кућа у Иконићима, где се један од њих призетио, који осим Ђурђевдана слави и Никољдан.

-Веселиновићи је најстарија досељеничка породица. Веселин је трећи брат Ђурин, који се доселио пред ктај 17. века иу села Штиткова у Старом Влаху и населио у Кадиној Луци. Веселин се одмах одвојио од браће и населио у Славковици, брдашцу Краљевици у Качеру где су и данас његови потомци:

-Стевановићи, живе у Качеру и на Бобији,

-Ивковићи у Јелаву (има их у Ваљеву, Вртиглавама, Моравцима и свој Србији),

-Ћајићи* на Бобији (има их у Бабајићу, Бранчићу и Вукони),

*Један од старијих је служио некаквог Турчина Ћају и сељаци га тако звали, па по њему се прозвали и његови потомци, Ћајићи.

-Арсенијевићи на Бобији (има их у Јајчићу, Бранчићу, Смрдљиковцу и Бањанима),

-Митровићи на Бобији (и Команицама),

-Весковићи на Бобији,

-Обрадовићи на Бобији (и Кадиној Луци)

Укупно 42 куће и славе Ђурђиц.

-Видаковићи у Ржници. Родоначелник ове породице Видак доселио се из Доњег Колашина у Старој Србији крајем 17. века, са границе Васојевића. Његови потомци су:

-Павлићевићи на Бобији (Санковићу и још неким љишким селима)

Има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.

-Смиљанићи и Весићи. Досељени у исто доба кад и Веселинови. Баба Смиљана са 4 пунолетна сина доселила се из Бучја у Полимљу од породице тамошњих Ајановића, отуда је ово једна иста породица са Стевановићима у Палежници и Демировићима у Велишевцима ове области. Смиљанићима су сродни у селу Весићи, потомци првог бабиног сина, њих има данас у Цветановцима, Бранчићу и другим љишким селима, а овде их је 20 кућа и славе Стевањдан.

-Којићи су четврта стара досељеничка породица. Предак им се доселио из Старе Србије, из околине Пећи, као и претходни, пред крај 17. столећа. Неког од ранијих Којића много су мрзели Турци, а особито што је суделовао у рату аустријском у почетку 18. столећа, те га због тога ухвате и убију, а његову породицу протерају, један део ове породице исели се у Штавицу-округ руднички, други део оде у Срем и насели се у околини манастира Фенек (Бољевци-Јаково, оп. Милодан). Од ових се један врати и насели уместо у Качеру, где су раније били Којићи, у Ржаници и од њега је 5 кућа и славе Св. Петку.

-Даничићи, доселили се пред Кочину Крајину из Бобове у Полимљу од Џувера, славе Лазаревдан.

-Нешићи и Тобџићи*, досељени из ваљевског Врела пред Кочину Крајину, има их 8 кућа и славе Ђурђиц.

*Тобџићи су названи по томе што им је дед био тобџија под Карађорђем и погинуо на топу на Љубићи 1815. године.

-Ђукићи су се доселили од Сјенице у Првом устанку. Предак се доселио као слуга и призетио у Веселиновиће, има их 5 кућа и славе Стевањдан.

-Миловановићи, предак је из Кадине Луке од Швабића, у Првом устанку прешао у Ржаницу, славе Никољдан.

-Којићи (Гајићи), предак се доселио из Сирогојна у Старом Влаху, призетио се у Којиће чије је презиме примио, славе Трифундан.

-Тошнићи. Баба је прешла из београдског села Црљени и са собом повела своју породицу и населила се поред Нешића на Бобији, славе Никољдан.

-Стојнићи. Предак се доселио из Дића-руднички округ, од породице Чикучића и призетио у Ивковиће, славе Ђурђиц.

Досељеници од 1865. године и касније:

-Раковићи, предак се доселио из Чајетине-округ ужички и призетио у Ђукиће, славе Стевањдан.

-Петровићи, предак се доселио из Планинице као занатлија, славе велику Госпојину.

-Кирини, предак се доселио из неког села близу града Поле (Пула) на Истри, Србин католичке вере по занимању камењар, не славе.

-Ћирићи, досељени из Рудара у топличком округу, глава породице био механџија, славе Никољдан.

-Поповићи, глава породице се доселио као свештеник из села Диваца у овој области, славе Ђурђиц.

У Славковици је 183 дома од 18 породица.

 

Занимање становништва.

Славковчани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Главна занимања су им земљорадња и воћарство. Иако је земља посве слаба, иако са мало земље, ипак нема ниједног Славковчанина, који у доњим љишким селима ове области и око реке Качера нема своје земље, којој подмирује своје потребе. На тим својим добрима, као и на онима, које сваке године узимају под закуп, не само да прибављају животне намирнице, већ ту исхрањују и домаћу стоку, које доста држе. Сеоска дацитна брда нису низашта друго до за шуме, воћњаке и винограде, који особито успевају. Своје много воће и вино извозе у великој мери, те обзиром и на околности Славковчани ипак нису сиромашни људи, него најимућнији у области. Славковчани се непрекидно исељавају, нарочито после деобе у селу, када се већином исељавају у она села, у којима су одраније имали своја имања. Осим тога многи се одвајају од кућа и иду по школама, занатима и трговини, те се тако удаљавају од свога села и више се не враћају. На исељавање их не нагони сиромаштина, него потреба за бољим и лакшим животом као и боље земље по другим селима.

Појединости о селу.

Славковица је саставни део Славковачке општине и Срезу колубарском. Судница, школа и црква су на ставама Коловаче и Ковачеве реке. Гробље је подељено на три дела. Преслава сеоска је Трећи дан Духова.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Колубара и Подгорина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени


Коментари (2)

  • Miroslav Dragana Danicic

    Veoma lep i opsiran komentar
    Zahvalan citalac
    Miroslav-Dragana Danicic
    (Poreklom Dzuver) .

    Одговори
  • Miroslav Dragana Danicic

    Nase prezime Danicic nastalo je u selu Slavkovica od Danice koja je tu dosla po kazivanju starih iz okoline Pljevlja ,danica je dosla sa cetiri maloletna sina,jedan od njih se zvao Milovan ciji smo mi potomci,Milovanov sin Cveja,Cvejin sin Simeun,Simeunov sin Radosav,njegov sin Dragan, Draganov Miroslav odnosno ja ,Miroslavljev sin Marko ! Interesuje

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top