Порекло презимена, село Бабина Лука (Ваљево) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Бабина Лука, град Ваљево. Стање из 1907. године, према студији ''КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА'', аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник Порекло становништва села Бабина Лука, град Ваљево. Стање из 1907. године, према студији ''КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА'', аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, село Бабина Лука (Ваљево)

Порекло презимена, село Бабина Лука (Ваљево)

Порекло становништва села Бабина Лука, град Ваљево. Стање из 1907. године, према студији “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Село Бабина Лука лежи на коси, која спаја Влашић са словачким шумама, које су развође р. Убу и Рабасу. Село је особито добро пошумљено. Шуме су од лиснатог дрвета, има их свуда по селу, али су најбоље и најлепше у Осоју код Рабаса, Међацима, Словцу и Караули.

Бабина Лука је право старовлашко село. Куће су по плећима и падинама коса издвојене у веће или мање чопоре. Познатији и већи чопори су: Међаци, Старо Село, Дубрава, Рајчић, Главица и Словац.

Бабина Лука по харачким тефтрима из 1818. год. имала је 52 дома са 80 породица и 160 харачких личности. По попису од 1866. год. имала је 77 домова са 741 становником….по попису од 1900. године 95 домова са 799 становника. Саставни је део бранковачке општине.

Некад се ово село звало Топола, а и црква овог села, кад је некад била, звала се Тополска црква или црква у Тополи, а то је и ме и данас оног имања око црквине. Од куда је данашње име Бабина Лука постоје ова два народна тумачења:

–        Једни држе да се први досељени у ово село звао Бабо па га цело село звало Бабом и по њему и село прозвало Бабином Луком;

–        Други држе да је оно дошло отуда, што се нека баба утопила у поток Бабинац, о чему народ прича овако. Баба била врло стара и дошла уз часни пост цркви да се причести. Црква била у потоку Тополи, у месту које се и данас зове Топола, а где се и данас налазе зидине. Кад се баба причестила, онда по обичају изађе из цркве и отиде на извор да се напије воде и поједе нафору. Извор је био у потоку, а баба, стара и изнемогла, идући оклизне се и сурва у поток, те се удави у једном малом вирићу, који се саградио од надошле воде. Присутни сељаци иузваде бабу и сахране је испод извора, у једној луци, где јој родбина доцније подигне споменик. Прво се ова лука прозове Бабина Лука, а она се и данас тако зове, по том се поток и извор прозову Бабинац, као и цео крај око њих.

У потоку Бабинцу, на месту званом “Топола“, налазе се данас добро очуване зидине старе цркве овог села, у којој је био последњи свештеник Рафаило Хаџи Рувим. Ову су цркву порушили Турци 1789. год. и од тога доба она није ни пропевала.

 

Порекло становнштва и оснивање села

Бабина Лука је врло старо село. У списку села окр. палешког из 1768. Год. помиње се село Pabaluzanin, које није друго до данашња Бабина Лука, само ршаво изговорено име.

У Међацима су ове породице: Пејатовићи, Милиновићи, Илићи и Трипковићи.

У Старом Селу: Хаџићи, Ћебићи, Ћосићи, Нешковићи, Стевановићи, Максићи, Панићи, Срећковићи, Спасојевићи, Јовановићи, Ранђићи и Мијаиловићи.

У Дубрави: Мирковићи, Матићи, Новаковићи, Бабићи, Ристивојевићи и Васиљевићи.

У Рајчићу: Симеуновићи, Спасојевићи, Митровићи, Којићи и Мијаиловићи.

На Главици су: Стенићи, Радојевићи, Панићи, Урошевићи.

На Словцу су: Икићи, Живановићи и Ранисављевићи.

 

  • ХАЏИЋ (6 к) – најстарија породица у селу, прозвата тако по Хаџи – Рувиму, иначе је позната под старим презименом Николајевићи. Хаџићи не знају да су од куда досељени већ су на велике давнине. Из њихове су породице онај знаменити велики мученик и претеча устанку од 1804. Године Хаџи-Рувим и његов синовац Петар Молер, војвода сокоски. Поред ова два велика човека за дуги низ година било је чиновника и свештеника из ове породице, па је то престало и данас нема. Славе Св. Луку. Са Хаџићима су род Пејићи из Докмира, досељени првих аустријских ратова из Никшићке Жупе. Пејићи су род и са Даниловићима или Вукомановићима из Мургаша. Кад се узме да је Данило био синовац старог кнеза Грбе из Мратишића, онда су и Хаџићи од исте породице.
  • СПАСОЈЕВИЋ (3 к) – у засеоку Рајчић, најстарији од досељеника. Дошли су из Царине у Подрињу још пре “швапских ратова“ у другој половини 17. столећа; има их и расељених, славе Св. Кирјака.
  • Мало после Спасојевића “сишли су“ са Добротина, села окр. ужичког, Станоје и његова 4 пунолетна сина, “да траже гдегод мира и боље земље“. Пред Кочину крајину свео је Станојев син свога брата од стрица, Живана, и населио у селу, те тако увећао своју породицу. Ова би породица била најјача да се расељавала 1813. год. и да нису многе куће замрле. Данас су Станојеви потомци: Ћосићи, Нешковићи, Стевановићи, Максићи, Панићи, Срећковићи у Старом Селу, Мијаиловићи у Рајчићу и сви Словчани (Икићи, Живановићи и Ранисављевићиоп. А.М.); има их свега 28 кућа и све славе Ђурђиц.
  • СИМЕУНОВИЋ (9 к) – Станојева сеоба покренула је родоначелника данашњих Симеуновића, те се још с 2 брата спуси из Љештанског, окр. ужичког. Симеуновићи су прво били на Главици, па после прешли у Рајчић. Један од браће се призетио у Јанковиће у Забрдици, а други отишао у Попучке и од њега су данашњи Деспотовићи. Симеуновићи су рано изишли на глас и од њих је познати мученик Никола Симеуновић из 1815. год., сахрањен код бранковачке цркве.  Славе Св. Николу.
  • СТЕКИЋ (2 к) – припадају Симеуновићима, славе Св. Николу.
  • МИРКОВИЋ (3 к) – у доба аустријског провизоријума спустили су се из Стрмова, окр. ужичког, због турске обести, сви они који су у Дубрави познати под општим презименом Мирковић; славе Св. Јована и укупно их има 14 кућа (Мирковићи 3, Матићи 2, Новаковићи 3, Бабићи 3, Ристивојевићи 2 и Васиљевић 1).
  • ПЕЈАТОВИЋ (7 к) и МИЛИНОВИЋ (3 к) – доселили су се из Росића, окр. ужичког, после Кочине крајине, пред устанак 1804. године. Милиновићи су од другог брата, сви славе Св. Ђурђа.

 

У Првом устанку доселили су се:

  • РАДОЈЕВИЋИ (4 к) – из Таора окр. ужичког, славе Св. Арханђела.
  • ЋЕБИЋИ (3 к) – из Маковишта окр. ужичког, славе Св. Арханђела.
  • ТРИПКОВИЋИ (3 к) – из Будимље у Старом Влаху, славе Св. Николу.
  • МИТРОВИЋИ (4 к) – из Осата у Босни, славе Св. Јована

 

После 1820. год. доселили су се:

  • ИЛИЋ (1 к) – из Штрбаца у Старом Влаху, слави Св. Луку.
  • СПАСОЈЕВИЋИ (2 к) – су из Тупањаца ове области и призетили се у Станојеве потомке, славе Св. Стевана.

 

Новији досељеници (после 1878.):

  • КОЈИЋ (1 к) – досељен из Осата, слави Св. Ђурђа.
  • РАНЂИЋ (1 к) – досељен из Рудог у Полимљу, слави Св. Арханђела.
  • МИХАИЛОВИЋ (?, вероватно Мијаиловћ – оп. А.М.) – 1 кућа, досељен из Маоча, слави Св. Луку.

 

Баболучани се занимају земљорадњом и сточарством упоредо. Међу сељацима има доста и занатлија, који иду и по другим селима, па раде занат, па често органиују дружине и даље се спуштају.

 

ИЗВОР: „КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, Љубомир Павловић, СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК – Књига осма НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА, Књига IV Београд, 1907. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top