Порекло презимена Јакић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

JAKИЋИ

(живе на Добрим Селима и Меруљи)

Јакићи су огранак Милошевића. Од њих су се одвојили веома давно, а не знају по коме су добили данашње презиме. Знају да су живјели у Горњој Бијелој, испод Црвене греде. Некада су били врло бројни, али средином 18. вијека спадну на три куће – Јанкову, Спасојеву и Алексину. Они се тада раселише из Горње Бијеле. Алекса оде на Малинско у своју тазбину Ђиласе, а Спасоје и Јанко у село Кочане код Никшића. Тамо добију имање Лековића, који су се одатле били већ иселили.

Јанко је имао синове Давида, Паја и Обрада, а од Спасоја није остало потомства.

Алекса на Малинску имао је синове Саву и Станка.

Јакићи су се у Кочанима обогатили и осилили за четрдесетак година, колико су ту живјели. Око 1807. године заваде се с никшићким Турцима, па један Турчин удари старог Спасоја, а Окица Пајов убије Турчина; због тога се разуре из Кочана, побјегну у Пиву и населе се у селу Брезна, одакле пређу у дробњачко село Дубровско.

Милутин Давидов и Митар Пајов, с осталим Дробњацима, пођу у чети Јована Шибалије Карађорђу у помоћ, састану се с њим у Старом Влаху, гдје у једној борби и погину 1809. године.

На Дубровску су становали десетак година, а одатле се преселе на Добра Села, гдје су се већ били доселили Алексини синови са Малинска Сава и Станко.

Ово братство је увијек давало истакнуте људе и јунаке, међу којима посебно мјесто заузима Окица Пајов. Окица је био велики јунак који се стално тукао с Турцима. Једном приликом ускочи у Никшић и уби седам Турака (А. Лубурић: Дробњаци – Београд 1930). Био је кнез Добрих Села. Окица је умро у шездесет петој години. Осим Окице, и његов брат Живко је био истакнута личност свога доба. У Херцеговачком устанку 1875.- 1876/78. године био је командир, а истакао се посебно у бици на Вучјем Долу 1876. године и приликом ослобођења Никшића 1877. године. За јунаштво које је испољио у командовању одликован је са четири одликовања, која су уклесана на његов надгробни споменик у Шавнику. Живко је био и племенски капетан. Живков син Миљан у балканским ратовима био је начелник штааба Дурмиторске бригаде у борбама које су вођене око Скадра; истакао се умјешним командовањем при заузимању Бардањола, фебруара 1913. године. У бици на Брегалници командовао је батаљоном, када је теже рањен. У Првом свјетском рату био је члан штаба Дурмиторске бригаде која је учествовала у бици на Мојковцу 1916. године. По завршетку Првог свјетског рата, након уједињења 1918. године постављен је за првог команданта Војног округа Пљевља. Одликован је са више високих одликовања.

Миљанов син Велимир, инжињер шумарства, био је истакнута личносг НОБ-а и револуције, командант Главног штаба за Санџак и Треће санџачке пролетерске бригаде, а на првим послијератним изборима 1946. године изабран је за савезног посланика народне скупштине. Био је вијећник II засједања АВНОЈ-а. Он је народни херој Југославије. Његове двије сестре ученице Душанка и Стана и брат Јездимир убијени су звјерски од стране непријатеља у децембру 1941. године као припадници овог братства у знак одмазде за њихово учешће у НОП- у. И Светозар – Свето је као младић преживио ратне страхоте, активно се укључио у токове НОП-а, а послије рата је био на истакнутим функцијама у дипломатији.

Осим Живка и Миљана, за војничке заслуге у минулим ратовима одликовани су још: Милован, Симо, Василије, Лека, Јово, Нико, Матија, официр Благоје, Петар и Милинко.

Матије Јанков био је познати ратник из ратова 1912-1918. године и комитски вођа у Комитском покрету. Када му се лично путем телефона обратио генерал Радомир Вешовић, убјеђујући га да би требало да се преда са својим комитима, Матије му је одговорио: “Радомире брате, ми смо твој изгуб намирили: ти отишао, а дошла нам Јелена Шаулић. Сад нијесмо ништа слабији но што смо били”. Од првих устаничких дана 1941. године Матије се са својом породицом ставља у службу НОП-а у борбама против непријатеља. Гине јуначки на челу своје чете у бици на Пљевљима 1. децембра 1941. године, у шездесет деветој години. И његов син Љутомир гине на Сињајевини 1942. године, док је његов син Момир, носилац Партизанске споменице 1941, преживио троструко стријељање; о њему је писао Будо Симоновић у књизи До смрти и натраг. Матијева супруга Митра, родом од братства Церовића, вјерни је сљедбеник свога мужа и дјеце. Погинула је на Сутјесци 1943. године са својим малољетним сином дванаестогодишњим Рељом. Божидар и Вуко и Веселинка су били у строју бораца НОР-а од 1941. године.

На Пљевљима су тако рећи истог дана погинули истакнути борци НОВ-а, носиоци су Партизанске споменице 1941. стари ратник Петар Савов и његов син Рајко, млади академац, који су у саставу Језеро-шаранског батаљона храбро јуришали кроз Пљевља, града у коме су до почетка рата живјели и града у коме је млади Рајко завршио гимназију. Његов млађи брат Мирчета је у поратном периоду радио на истакнутим функцијама у Републици.

Браћа Радоман и Радомир Благојеви су били припадници НОП-а од првих устаничких дана и организатори устанка у свом крају. Оба су носиоци Партизанске споменице 1941. године. Радоман је обављао одговорне дужности као замјеник политичког комесара батаљона, официр одсјека ОЗН-е, штаба корпуса и политички комесар бригаде народне одбране. У току рата је рањаван. Генерал је ЈНА.

Владо Радосављев је био у НОП-у од првих устаничких дана; носилац је партизанске споменице 1941. године. Радојица Новичин, логораш из стравичних казамата, био је припадник НОП-а од 1941. године. И Ковиљка Миљанова заслужује да се њено име нађе међу именима набројаних братственика. Она је била активни припадник НОП-а од првих устаничких дана.

Поред до сада набројаних, из овог братства је велики број братственика положио своје животе на бојиштима широм наше земље. На Пљевљима 1941. године погинуше: Јово Обрадов, Миро Петра Мићина, Сава Неђељков и Сретен, син Милинка Перјаника; Радомир Крстов погину на Пољима Колашинским 1942, а његов брат Јаков на Матешеву 1944. године. На Пољима Колашинским 1942. године погину и Коста Јовов, а Станислава Лекова оконча свој млади живот у Босни 1944. Војин Ристов погибе 1944. у Аустрији, а његов имењак Војин Акимов на Добрим Селима 1944. Љубомир-Љубо Радов погибе на Бјеловару 1945. године у завршним операцијама НОВ-а за коначно ослобођење наше земље. Теодор М. Јакић оконча свој млади живот 1942. године.

Из млађе генерације треба поменути Драгољуба Урошева, истакнутог друпггвено-политичког радника и привредника, предсједника Општине Шавник, посланика у републичкој и савезној скупштини. Његов рад у органима Републике и Федерације је био веома запажен.

Јакићи су се исељавали из Дробњака. Од њих су Лучићи у Забрђу и Калушићима, као и Топаловићи у Пљевљима. Преци и једних и других су се иселили из Дробњака у другој половини 18. вијека. Има их и у Бачком Добром Пољу у Војводини, гдје су колонизовани 1945. године.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Усјековање св. Јована.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић