Порекло становништва племена Цуца Reviewed by Momizat on . Преглед братстава Цуца сачињен је према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Дата су и другачија мишљења к Преглед братстава Цуца сачињен је према раду Јована Ердељановића „Стара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Дата су и другачија мишљења к Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Порекло становништва племена Цуца

Порекло становништва племена Цуца

Преглед братстава Цуца сачињен је према раду Јована ЕрдељановићаСтара Црна Гора“ (1926) и показује стање сa почетка 20. столећа. Дата су и другачија мишљења која се могу наћи у изворима.

mapa stara CG

 

 

Област Цуца:

 

Цуце су племе Катунске нахије, у њеном северозападном делу, на граници са Херцеговином. На југу од цуцког подручја су Ћеклићи и Бјелице, на истоку Озринићи, на север је некадашње подручје Риђана, сада Рудине, а на запад Грахово и бокешка села-племена Ораховчани, Убљани, Леденице и Кривошије.

У прошлости, северни део Цуца (Трешњево, Кобиљи До) насељавали су Риђани. Могуће је да старији слој становништва у Цуцама чини (барем делом) огранак риђанског племена. Не зна се да ли је старије становништво Цуца било једног порекла (племе) или скуп разнородних мањих родова. Ердељановићева претпоставка је да су Стари Цуце имали заједничку племенску славу – Свети Никола пролећни (Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског, 22/9. маја), што можда указује на истородно порекло становништва или једног дела које чини стожер племена.

Након успостављања турске власти, крајем 15. столећа, ова област је била гранична између херцеговачког и црногорског / скадарског санџака, те, утолико, неповољна за живот, услед пљачкашких упада херцеговачких муслимана и сталних окршаја Црногораца с њима. Временом, становништво се одавде исељавало, а област је коначно скоро сасвим запустела услед куге која је харала овим крајевима 1620. године. 1711. године, Црногорци су успели отети од Турака ову област, али је она поново насељена тек крајем 18. столећа од стране Цуца, али од каснијих досељеника – Орловића и Куча. Северозападни део Цуца су у првој половини 18. столећа држали Риђани[1]. Граница према Озринићима на истоку померена је на штету Цуца, када су села Доњи Крај и Башино Село у 18. столећу посели Озринићи.

Област Цуца је подељена на две географске целине низом планинских венаца који се пружају кроз средину области правцем север – југ. Формирање племена одиграло се у јужном делу области, док је северни насељен касније, када је племе довољно ојачало и постало пренасељено. Источни део тог изворног племенског подручја су Мале Цуце, а западни Веље Цуце. У Цуцама не постоје села у правом смислу, већ предеоне целине састављене од низа веома малих села, која у неким случајевима сачињава свега неколико кућа. У Вељим Цуцама ти предели су: Заљут (већа села у Заљути су: Кућишта, Подаждријело, Липовац, итд), Грепца (Челина, Круг, Граб, Ржани До, Просени До, Липа, итд), Зовина и Трешњево (касније – Трешњевачка општина) на северу, а у Малим Цуцама: Трњине, Ровине, Прентин До и Врљерог, и на северу Кобиљи До. Села Доњи Крај и Башино Село у источном делу племенске области, населили су Орловићи и још нека братства (о чему ће бити речи касније) у 17. столећу. То није одговарало Цуцама и Озринићима, те су их напали и одатле отерали (од ових Орловића су каснија цуцка братства Липљани и Проседољци, као и Бандићи у Команима). Област су посели Озринићи, али је дуго била ненасељена. Тек средином 19. столећа Озринићи су се и трајно настанили у ова два села.

Радусиновић у раду наведеном у литератури, као насељена места у Цуцама наводи (азбучним редом): Заљут, Граб, Градина, Извори, Кобиљи До, Липа, Подбуковица, Прентин До, Просени До, Рокочи, Ржани До, Трешњево и Трњине.

 

pusti lisac

Пусти Лисац

 

Становништво Цуца и исељавање:

 

Подручје Цуца је карстна област, безводна и веома тешка за живот. Осим долова, по којима има нешто обрадиве земље и који пружају заклон од ветрова, цуцка област је сасвим неповољна за било какво привређивање. Отуд је међу Црногорцима и могао настати израз „као цуцка сиротиња“, којом се исказује нечије тешко сиромаштво. У средњем веку, крајолик је био битно другачији, погоднији за живот. Климатске промене, ерозија тла, а затим и ратови и турска освајања крајем средњег века, учинили су да ово подручје скоро сасвим запусти. Зато у Цуцама нема много староседелачког становништва, оно се раселило, углавном према Приморју и Херцеговини. Пребези из турских и немирних области од 16. столећа на даље, склањали су се у природно доста добро заштићени део Цуца, и од њих већином потиче савремено племе Цуца. И они су се касније даље исељавали услед немаштине, пренасељености и тежње за бољим животом. У 19. столећу многи одлазе на течевину, у друге земље где је било неких великих грађевинских радова – Цариград, Русију, Румунију. Многи се више нису ни враћали. Исељење за Србију након 1830. године је непрестано. Коначно, од краја 19. столећа, велики број Цуца је отишао да потражи бољи живот преко океана, за Америку, одакле се већина није ни враћала.

 

kobilji do

Крајолик у Цуцама (Кобиљи До)

 

Отуд је број становника у Цуцама у сталном паду, нарочито у савремено доба, када се становништво иселило у веће градове.

У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, Цуце су део Нахије Пјешивци. Највеће и главно село се зове – Цуце, а осим њега постоје и засеоци (махале): Аладиновићи[2], Миоман, Буковик, Миловићи. У махали Миловићи, старешина је Стјепан Аладинов. Очито постоји нека веза с Аладиновићима по којима се зове друга махала у Цуцама. Да ли је Аладин, отац Стјепанов, изданак братства по којем је добио лично име, или су Аладиновићи добили име по њему или неком његовом старијем имењаку, тешко је рећи. Прва махала пописана после Цуца зове се Војновићи. Није познато да је било оваквог презимена у Цуцама, па аутори, Ђурђев и Хаџиосмановић, имају дилему да ли се можда ради о Војнићима у Чеву. Међутим, према редоследу навођења села и махала у дефтеру, далеко је извесније да је ова махала била део Цуца. Укупно је пописано у наведеним насељима 131 кућа и 21 баштина. Само две године касније, у дефтеру из 1523. године, виде се већ значајне промене. Цуце су пописане као село у Нахији Цетиње, које обухвата три махале, од којих је једна запустела. Већа од две цуцке махале сада носи назив Калођурђевићи, и свакако је у питању онај главни део племена, село под називом Цуце из 1521. године. У дефтеру из 1521. године, једино уписано презиме је управо Калођурђевић (Радован, у селу Цуце). Јасно да су Калођурђевићи били главно Цуцко братство, с обзиром да се племенско средиште те 1523. године назива њиховим именом. Друга махала су заправо обједињене раније махале Аладиновићи, Миловићи и Миомановићи. Махала Буковик, која је две године раније имала 11 кућа, је запустела, па је веома извесно да се становништво иселило. Приметан је и пад броја кућа: 1523. године у Цуцама има 37 кућа и 73 баштине, од којих су неке напуштене. Ономастика Цуца у првој четврти 16. столећа је изразито словенска[3], уз један број општехришћанских имена и неколико западњачких помодних. На неколико места у дефтеру 1523. године, наводи се Соро, као презиме или очево име, нејасно је. У западној Босни (Дувно, Купрес) постојао је род са презименом Соро и славом Свети Јован, с тим што ово братство има неко магловито предање о пореклу из Италије.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Цуце су најбројније племе Катунске нахије, са 175 кућа и 237 војника, под командом Вула и Ника Раичевих. Ово је био и врхунац старог племена Цуца, јер од 1620. године почиње опадање броја становника и стално исељавање. Тек након што су се доселили досељеници из Чарађа и Куча, и умножили, племе поново добија на снази, од половине 18. столећа.

У време Ердељановићевих истраживања по Старој Црној Гори, 1920-их година, у Цуцама је било око 540 кућа, са око 4000 становника. У време Краљевине Црне Горе, Цуце су имале око 2500 војно способних мушкараца.

После Другог светског рата, крајем 1940-их, у Бачку (село Секић, данас Ловћенац) иселило се 52 породице са укупно 283 чланова колониста из Цуца.

Услед савремених миграција ка градовима (углавном у Никшић, затим у Подгорицу, Београд, итд) и Приморју, број становника је после Другог светског рата у сталном опадању. Данас у цуцким селима живи (према попису у Црној Гори из 2003. године) око 280 становника.

 

Назив Цуца:

 

Није поуздано утврђено порекло назива Цуца. У литератури се могу наћи аргументи за албанску (лично мушко име Цуц), као и за словенску етимологију овог назива. У словенским језицима, нарочито код Словена на југоистоку Балкана (Македонија, Бугарска) постоје имена и топоними са основом цуц-. Крајем 9. столећа, један жупан средњевековне жупе Требиње звао се Цуцимир. Из података о првим поменима Цуца, може се видети да је још почетком 15. столећа, Цуца било презиме.

 

Најстарији помени Цуца:

 

До Ковијанићевих истраживања которских архива, сматрано је да је најранији помен Цуца онај из Цетињске хрисовуље Црнојевића са краја 15. столећа, којим су утврђиване границе између црногорских племена. Први помени Цуца су ипак нешто старији.

Цуце се под овим називом и као област први пут наводе у једном которском документу из 1431. године, и то становник Цуца Влатко Витојевић (Vlathicus Vitoevich de Zuçe; његов син Ђураш се помиње 1488. године).

Исте 1431. године у которском документу, Цуце се наводе у облику презимена: помиње се Љуба Цуца (Juba Zuça), a 1445. године и њен муж Иваниш Цуца (Ivanisius Zuza). С обзиром да је у два наврата поменуто као презиме, дало би се закључити да је постојао род са презименом Цуца, који је дао име и области у којој је живео и каснијем племену. Вероватно је то био први род који се ту настанио, или главарски род који се током времена умножио и разгранао и око кога су се, вероватно, касније окупили и други родови. Како су Цуце још 1431. године поменуте као насеље или крај (de Zuçe), јасно је да је овај род старији од 15. столећа, и његов настанак се може сместити у 14. столеће, ако не и раније. Занимљиво је да се у которској документацији помиње и брат поменуте Љубе Цуце – Утешен Ганчевић из Угања код Цетиња. Овај помен је значајан јер указује да је између Цуца и Цетињана било женидбених веза још почетком 15. столећа. На основу ових веза, могло би се размишљати и о могућој вези цуцких Аладиновића са почетка 16. столећа и цетињског братства Аладина у Очинићима.

Следећи помен Цуца је из 1435. године, када се у которском документу помиње Богдан Мусић из Цуца (Bogdanus Musich de Zuça). Током 16. столећа, број которских докумената у којима се помињу Цуце је веома бројан, што указује на живу трговину Цуца са Боком, као и случајеве ступања у млетачку војну службу и давања деце на служење код которске господе. Осим тога, има више помена Цуца насељених широм Боке, што је још једна потврда континуираног исељавања Цуца из своје несигурне области.

 

Братства у Цуцама[4]:

 

Старинци:

 

Николићи (Свети Јован) на Трешњеву, а ранија матица била им је Градина. Били су војводско братство. Последњи војводе цуцки који се памте били су Илија Николић и његов син Манојло[5]. Николићи који живе у Цуцама почетком 20. столећа су потомци војводе Манојла.

„Ивановићи“ су братство у Подаждријелу настало од кнеза Шћепана Иванова из друге половине 17. столећа[6] (Свети Јован / Свети Никола). Братство се дели на родове: Мијатовиће, Зуковиће, Мирковиће и Ђукановиће. Ивановићи су се прибратили Кривокапићима, узели су и њихову славу, тако да се неки њихови исељени родови у новој средини издају за Кривокапиће.

Пејовићи (Свети Јован / Мала Госпођа) у Ржаном Долу. Други их у Цуцама сматрају за старинце, а они за себе кажу да су ту дошли из Дулића у Херцеговини. Презиме је новијег порекла, с краја 18. или почетка 19. столећа.

Ђуричићи (Свети Никола / Мала Госпођа, ранија слава Свети Јован) у Ровинама, Прентином Долу и Кобиљем Долу. Други у Цуцама сматрају их за старинце, а они сами имају предање о пореклу из Комана, од Бандића, од претка Вука Бандића досељеног око 1755. године. Иванишевић у својим записима из Цуца (рад наведен у литератури) наводи да се за њих сматра да су „од Матаруга“.

Од цуцких Ђуричића је познати музичар перкусиониста Драгољуб Ђуричић (1953).

 

Dragoljub-Djuricic

Драгољуб Ђуричић

 

Тодоровићи (Свети Јован / Свети Никола пролећни) у селу Круг. Други у Цуцама сматрају их за старинце, а они сами имају магловито предање о пореклу из Куча, са Медуна. Презиме Тодоровић је новијег порекла (с почетка 19. столећа), а раније не знају. Други их зову Др(е)цете. Од њих има Дрцета у Бару и Улцињу, који су данас католици и муслимани. Иванишевић наводи да се за њих сматра да су „од Матаруга“, и помиње их под презименом – Дрецете. Тодоровић је презиме из савременог доба, када су Црногорци (1907) морали изабрати једно званично презиме.

Иванишевић у наведеном раду наводи као старинце (такође „од Матаруга“) и Мандиће у селу Бата, којих у време Ердељановићевог боравка тамо више нема.

 

Исељени и изумрли стариначки родови:

 

Како је поменуто у анализи два турска дефтера, у Цуцама су у првој половини 16. столећа живела два велика братства којима су запамћена презимена – Калођурђевићи и Аладиновићи, а њима треба додати и Миомановићи и Миловиће (што су вероватно братствени називи махала), а можда и Војновиће / Војниће. Вероватно данашњи стариначки родови у Цуцама потичу од неког од ових братстава, али није упамћена веза са неким од презимена. Речено је већ да у цетињском селу Очинићи и данас живи братство Аладини. Њихово предање је несигурно и наводно су сродни Мариновићима, такође из Очинића, који, опет, имају предање о херцеговачком пореклу, и о доласку на Цетиње из Пипера[7].

У области Цуца (са средиштем у Вукодолу) живели су преци групе родова познате као Шаренци. Према једној верзији, њихова старина је управо у области Цуца и Чева, док су према другој верзији, они у овом крају били само привремено, а да им је изворно завичај у Гатачкој области. У ову групу родова спадају: Авдићи (муслимани) и Бабићи (у Планој), Шаренци (Љубиње и др), Парежани (Паник), Зимоњићи (Гацко) и Жерајићи (Миљевац, Читлук). Заједничка слава ових родова је Лазарева Субота (осим дела Шаренаца који славе Ђурђевдан). Предање братства Зимоњића, међутим, каже да су они старином из Гацка, а да је у Цуце почетком 16. столећа побегао од Турака гатачки кнез Трифко Кнежевић са синовима. Један син Трифков оде у Дробњак и од њега су Кнежевићи у Шаранцима. Преостала двојица Трифкових синова населе се у Пиви. Један од те двојице имао је сина ђедовог имена – Трифко, који се врати у Гацко. Од његових синова су Зимоњићи, Бабићи и Шаренци. Другачију верзију наводи Светозар Томић у свом раду о Бањанима, према којој су Парежани старинци у Бањанима (село Петровићи, слава Свети Тома), те да од њих потичу Бабићи и Авдићи код Билеће и Зимоњићи у Гацку. Парежане у Бањанима сматрају за Матаруге. Што се тиче Шаренаца, постоји утврђена хаплогрупа R1a Z280 код једног тестираног. Занимљиво је да је тестираном Шаренцу генетски близак један припадник братства Елезовића из Бањана, који припадају групи бањанских братстава са предањем о пореклу из Бањске на северу Косова. О Шаренцима и резултату днк тестирања[8] писано је детаљно на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=662.0

У могућој вези са наведеним родовима могли би бити Кокоти који су живели у Прентином Долу, одакле су се раселили, део 1701. године у Кривошије, где и данас постоје (зову их и Кокотовићи, слава: Свети Никола). Ваља рећи да у Бањанима постоји стариначко братство Кокотовића (слава: Свети Тома), који су сродни Парежанима.

Живковићи у Грахову су потомци Живка Шћепанова Ивановића.

Огранак или сродни по пореклу братству Ивановића из Подаждријела су – Чаурине. Могуће је да је ово било и старије презиме кнеза Шћепана Иванова. Кнежевићи у Боки (Бијела) су њихов огранак, потомци кнеза Митра Чаурине, који се одселио у Боку 1692. године.

Спа(х)ићи и Асановићи у Зубцима (Граб) су сродни Ђуричићима, од другог сина Вука „Бандића“. Рођаци су им Раичевићи у Требињу (Полице). Од Ђуричића су и Шаговновићи или Шагуновићи код Билеће (Баљци). Сви ови родови славе Светог Јована.

Бојковићи су били стари цуцки род, исељени у Грбаљ у 16. столећу. Према једној верзији, од њих су (или њима сродни) грбаљски Бојковићи у Вишњеву[9].

Стари цуцки родови Томовићи – Краљине и Кокоре или Кукораче са Кућишта су се иселили у Боку током 16. столећа.

Мијаљи су били стари цуцки род у Грабу, исељени у Доброту у 16/17. столећу. У дефтеру из 1523. године, пописана је баштина Миливоја Мијаља (или Мијаљева), коју је исти напустио. Патроним или презиме и временске одреднице се уклапају у причу о пореклу добротских Мијаља.

Трешњево је некада било густо насељено стариначким становништвом, које би могло бити део племена Риђана, или сродно овом племену. Од старих Трешњеваца, зна се за следеће родове који су се иселили у 16. и почетком 17. столећа: Баројевићи (иселили се у Грбаљ, а један део у Никшић где су се потурчили), Шировићи[10] (у Трст), Чолановићи (сишли око прве четврти 16. столећа у Кавач у Боки, где их има и данас, слава: Свети Никола), Павићевићи (у До Пјешивачки, и данас их има; према њиховом предању, предак им је због крви ту досељен још у време Ивана Црнојевића; слава: Мала Госпођа, раније Свети Илија), Сенићи (у Корјениће, затим део у Гацко – Автовац, а део у Боку – Игало, крајем 17. столећа, слава: Ђурђевдан), Николићи (у Херцеговину – Главска, Волујац; у Херцеговини се прозову Кнежевићи, и од њих су данашњи родови Шупљеглави, Дамјановићи и Сердани, слава: Света Тројица), Ђурићи (у Пода, а 1702. године у Србину у Боки, слава: Ђурђевдан).

 

Trešnjevo

Трешњево

 

Село Доњи Крај, које је накад припадало Цуцама, а данас је у поседу Озринића, било је густо насељено староцуцким становништвом, које су остали звали – Доњекрајци. Најјачи доњекрајски род били су Сјеверовићи, који су због притиска Озринића коначно предигли за Херцеговину 1650-1660-их.

Томашевићи (Кобиљи До) су се одселили у Босну, где их и данас има у селима Сарајевског поља – Врутци и Лужани, а носе презиме Црногорац (Свети Никола / Мала Госпођа).

У Доброј Води (Просени До) живели су старинци, које су остали звали заједничким именом Добровођани, од којих је био и чувени цуцки јунак Вук Добровођа (прва половина 18. столећа). Добровођани су се раселили током 17, па до средине 18. столећа под притиском Бјелица и цуцких Орловића, углавном у Боку, а неки у Црмницу (Лимљани)[11]. Наводно, од Добровођана потичу два велика рода у Кривошијама: Одаловићи (досељени у 17. столећу, слава: Свети Никола) и Водовари (1703, слава: Света Петка). О пореклу Одаловића и Водовара постоје и другачије верзије. С обзиром да је презиме Одаловић ретко презиме, поставља се питање евентуалне везе његушких Одаловића, који су од већег братства Пуношевића[12], и Одаловића Добровођана у Кривошијама. Што се тиче Водовара, Шобајић у раду наведеном у литератури наводи предање о Вуку Брђанину (17. столеће), који је од лужанских Лазаревића или неког њима сродног братства, оцу седморице синова који су због неке крви пребегли у Загарач, а затим се раселили на више страна, и од којега потичу, између осталих, и Водовари у Кривошијама. Ово предање не искључује могућност да је Вук Брђанин или неки од његових синова боравио једно време у Доброј Води и одатле сишао у Боку. О овоме ће бити више речи касније.

Ковачевићи или Ковачи из Зовина су се иселили средином 18. столећа из Цуца. Од њих је био вељецуцки кнез, а затим и гувернадур Стефан – Станко Ковачевић (гувернадур у периоду 1718-1730). Највероватније је да су Ковачевићи у Кривошијама од ових из Зовине (с обзиром да славе типично цуцку славу и прислужбу Свети Јован / Мала Госпођа)[13].

Пиштигњати су живели у Цуцама (Бата) до друге половине 18. столећа, када се већи део овог рода иселио у Херцеговину (Граб), закључно са средином 19. столећа. Данас су Пиштигњати велико братство у Херцеговини (слава: Свети Јован / Мала Госпођа). Њима сродни Мандићи су последњи остао у Цуцама, до половине 19. столећа, када се део иселио у Боку (Ораховац), а део у Никшић (након 1878). Речено је да их Иванишевић још 1891. године бележи у Цуцама.

Из села Трњине: Ратковићи и Милојевићи су се иселили у Зубце, где их и данас има (Ђурђевдан). Милојевићи би можда могли бити Миловићи из турских дефтера из 16. столећа. Видаковићи су се одселили у Боку 1687. године, и има их у Требесину, Подима, Савини и Србини (Свети Андреј), а један део Видаковића се даље иселио у село Данићи у Херцеговини, где су их прозвали Црногорци. Нерићи (Свети Тома, раније Свети Никола) су се одселили у Брезовик код Никшића. У Дулићима у Херцеговини постоји род Црногорци (Мала Госпођа) који су ту дошли из цуцких Трњина око 1800. године.

Пижићи из Вукодола су се иселили, последњи у Херцеговину (Корита код Гацка).

Савичићи из Бате су се иселили у Пераст.

Маковићи су били стари цуцки род у Липи, иселили се и истражили током 18. столећа.

Милаши из Граба су изумрли.

Родови у Боки који народе своје порекло од старијег становништва из Цуца, али не знају од којих су цуцких родова: Бауци у Ластви (досељени у 15. столећу, слава: Свети Јован), Дајичићи у Грбљу – Горовић (16. столеће, Света Петка), Цуце у Грбљу – Горовић (17. столеће, Света Петка), Никодимовићи у Грбљу – Пријеради (17. столеће, Света Петка), Живковићи у Бијелој (1689, Свети Никола), Вукашиновићи у Мулу, Гргуровићи (Свети Лука) и Цуце (Свети Врачи) у Шкаљарима.

Гузине у Фојници код Невесиња су од цуцких старинаца[14].

Кунице у Љешанској нахији, у Буроњама, су досељени из Цуца у другој половини 17. столећа.

У једном которском документу из 1527. године, помиње се Иван Колиновић из Цуца. Како се, по свој прилици, не ради о патрониму, већ о презимену, ваља поменути да овог ретког презимена има и у Љуботињу, где се Колини / Колиновића сматрају за староседеоце у Ријечкој нахији[15].

Посебну целину у Цуцама некада су чинила два села на југоистоку племенске области – Башино Село и Доњи Крај. Старо, цуцко становништво се током 16. столећа из овог краја углавном иселило, а на његово место долазе досељеници из области Куча. Сарадник Порекла Милан Радуловић је, након дугогодишњег истраживања свог порекла, о Башедољцима и Доњекрајцима дошао до следећих закључака: „Радуловићи из Башина Села имају предање да су из Вучитрна, те да су се после Косовске битке повукли према Црној Гори. По казивању, директни смо потомци војводе Војина. Предање вели да смо се склонили у околину Куча из којих прелазимо у Башино Село. Слава Радуловића у то доба, па до средине 16. вијека била је Јовањдан и прислужница Никољдан. По доласку у Башино Село промјенили смо прислужницу у Малу Госпојину. До средине 17. вијека, по казивању Цуца и Чевљана, становници цуцког Доњег Краја  и Башина Села чинили су засебно племе. Толико су били осиљени да су им засметали, па су они заједничком војском под вођством Пренте Драгојевића напали на ова села. По договору Чевљани су припојили села свом племену док су Цуце отеле сву покретну имовину. Тада су се становници Доњег Краја раселили док су Башедољци остали. Од тада (1660) је Башино Село у саставу Чева“.

Услед сталног притиска Цуца и Чевљана, Радуловићи су се постепено исељавали из Башиног Села. Последњи су се иселили 1758. године, и то:

„у Пјешивце  Дамјан Радулов са браћом, те Радулов брат поп Рајич Радуловић. Док се на Цетиње селе браћа Раде и Перо, од којих ће се формирати братство Перовићи и Радовићи звани „Озринићи“. У Невесиње сели се Лазар Радуловић и од њега се формира братство Чалије. У Заврх крај Никшића одеслио се четврти брат Тодор са својих 5 синова. Од Радуловића у Никшићу је и братство Буторовића. Ови Радуловићи у Никшићу су обрнули те славе Малу Госпојину, а прислужују Јовањдан“.

Већина се већ раније иселила у Кривошије, где и данас има Радуловића. Кнежевићи у Боки су огранак Радуловића. Презиме су добили по кнезу Гаврилу Иванишеву Радуловићу (крајем 17. столећа).

Према досадашњим генетским сазнањима, Радуловићи и њима сродни родови су носиоци хаплогрупе Ј2а М92 (тестирани: Радуловић, Перовић, Кнежевић), која је типична за Пјешивце, и то она братства потекла од кнеза Богдана Потолића[16]. Међутим, недоумицу уноси податак о тестираном Кнежевићу, који је навео порекло од цуцких Перовића[17]. Видимо да у Цуцама постоје два рода Перовића: они који су огранак Радуловића, затим Перовићи – Бајковићи (Орловићи), а на крају и Перовићи у Пјешивцима. Све ово узрокује замршену причу у којој се предања и генетика не подударају. Коначно, постоје мишљења да су Орловићи хетерогеног порекла. У овој варијанти, за сада би се могло закључити да су цуцки Орловићи припадници хаплогрупе Ј2а М92, а бјелички, цетињски и загарачки Орловићи Е1b V13.

 

Досељеници од 16. столећа:

 

Досељеници у Цуцама се могу поделити на две главне групе, према пореклу и правцу досељења: на досељенике из Херцеговине (Чарађе) – Орловићи и њима сродна братства, и досељенике из Куча. Имајући у виду до сада утврђене хаплогрупе које носе Орловићи и Кучи, могло би се закључити да је у Цуцама дошло до смене становништва и демографске експлозије две групе досељеника блиског генетског порекла, носилаца хаплогрупе E1b V13. Међутим, ако се за Орловиће и њима сродне родове прилично извесно може закључити да су носиоци E1b V13 (што потврђују резултати више до сада тестираних појединаца из орловићких родова[18]), за досељенике из Куча не би требало доносити преурањен закључак, и поред тога што предање најбројнијег братства Лаковића наводи порекло од Дрекаловића, који су, као и већина осталих Куча такође носиоци E1b V13[19], јер досадашњи резултати ДНК тестирања указују да се у периоду у који пада досељење из Куча, из те области исељавало углавном стариначко становништво, за које се до сада показало да носи другачије хаплогрупе (словенске) I2a dinaric и R1a, а није искључено ни присуство хаплогрупе I1 међу стариначким становништом на подручју племена Куча.

Орловићи су се населили у области Вељих Цуца, а Кучи у Малим Цуцама. Од досељења Куча у Цуце, подела постаје јаснија, јер се Цуце јављају као две кнежине. Тако, 1684. године цуцки кнежеви су: Петар Вучићев Бајковић (Веље Цуце) и Пејо Лаковић (Мале Цуце). С обзиром да су ова два подручја и географски јасно одељена, често се називи Вељецуце и Малоцуце користе и ради означавања припадности једном или другом роду.

 

Досељеници из Херцеговине:

 

Према предању, како цуцких, тако и бјеличких и цетињских родова из ове групе, они су сви из лозе Орловића или сродни овој лози. Орловићи потичу од Вука „Орла“ Црногорца, заповедника утврђеног града Соко или Орлова града, а о његовом пореклу су подељена мишљења: да је са севера Македоније (Скопска Црна Гора), из Бањске, из Драгачева, из Рујна (Ужичка Црна Гора). Орловићи потичу од његова два сина, Милије и Мартина, који су се склонили од Турака у Гацко.

О пореклу Орловића детаљно на:

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/poreklo-orlovica.html

Група братственика Орловића се из Чарађа, према предању – четворица браће Орловића, доселила управо у област Цуца, одакле су се даље расељавали – у Цетиње, Бјелице и Загарач. Предање каже да се ова сеоба у Цуце догодила у 16. столећу. Међутим, которска документа указују да је Орловића било на Цетињу још у првој половини 15. столећа. О томе је писао Ристо Ковијанић у раду наведеном у литератури, а кратак осврт се може наћи на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

По свој прилици, појединачних пресељеника је било и током 15. и у 16. столећу, што значи да је сеоба из Голије била дуг процес.

 

golija

Голија

 

Деле се на: „Бајковиће“, „Липљане“ и „Проседољце“, „Грабљане“, „Градињане“ и „Липовце“. Сви славе Светога Јована, а прислужују Светог Николу пролећног, осим Липљана и Проседољаца који прислужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице).

„Бајковићи“ су потомци Бајка који се доселио у 16. столећу из Чарађа у Кућишта. Од двојице Бајкових синова су: од Вучете – Кривокапићи (Кућиште), тако прозвани по Раславу Вучетином кога су звали „Кривокапа“, а од Вучића – „Преобрежани“ (Братеш), које тако зову јер су отишли „пре’о брега“. Вучић је имао два сина: од првог, Пера, су „Перовићи“, који се деле на: Перовиће, Кнежевиће, Турчиновиће, Живковиће и Косовиће, а од другог, Дамјана – Ђуровићи, Банићевићи и Шакићи.

Од Кривокапића знаменит је био Милош Кривокапић (1819-1907), познати црногорски војсковођа, перјаник Његошев, касније сердар и најпосле војвода и сенатор црногорски. Вуко Јанков Кривокапић је основач прве црногорску пиваре „Оногошт“ 1896. године. Познати Кривокапић је и београдски глумац Миодраг-Мики (1949).

 

miodrag-krivokapic

Миодраг Кривокапић

 

Од „Бајковића“ су исељеници: Кривокапићи у никшићком крају, Рудинама, Лукову, и другде са тим презименом, Средановићи у Зубцима, Кривоглави у Херцеговини – село Мрњићи, Вечковићи у Бјелопавлићима и њихов огранак Ајдарцуцићи у Скадру, наводно и Жерајићи у Херцеговини (Миљевац, Читлук). Од Перовића су Перовићи у Рудинама, а вероватно и они у Ораховцу у Боки (славе Ђурђевдан) и Чагоровићи у Бјелопавлићима (Мартинићи).

„Липљани“ и „Проседољци“ су од претка који се доселио у 16. столећу из Чарађа у тада цуцки Доњи Крај. Двојица синова попа Јакова, Раслав и Петар, били су у оној групи Орловића које су Озринићи и Цуце протерали из Доњег Краја. Поп Раслав(ац)[20] се тада настанио на Липе, по чему се његово потомство зове „Липљани“, а Петар у Просени До, по чему се његово потомство назива „Проседољци“. „Липљани“ се презивају Поповићи, а на уже се деле на Жутковиће, Мирковиће и Вујовиће. Проседољци се деле на Марковиће и Томашевиће. Иванишевић за Поповиће „Липљане“ наводи да су у Цуце дошли из Старе Србије.

Чувени Липљанин је био Крсто Зрнов Поповић (1881-1947), бригадир црногорске војске, официр блиставе војне каријере, један од вођа „Божићне побуне“ у Црној Гори против присаједињења Црне Горе Србији. Након смрти краља Николе, амнестиран је од краља Александра Карађорђевића и вратио се у земљу. У Другом светском рату, стицајем разних околности, постављен је за заповедника црногорске војске под патронатом италијанских окупационих снага, те је ликвидиран од партизанских јединица док се налазио у бекству са својим присталицама. И поред противљења присаједињењу Црне Горе Србији, никада није оспоравао своје србство.

 

Krsto_Zrnov_Popovic

Крсто Поповић

 

Поповића има исељених у околини Никшића, у Даниловграду, у Боки (Ораховац, Морињ, Бијела, Лепетане) у Дабру (село Влаховићи), у Босни (Гласинац), итд. Од „Проседољаца“ су Марковићи у Броћанцу Никшићком и Томашевићи у Рудинама, Боки (Рисан, Пераст), Бару.

„Градињани“, „Грабљани“ и „Липовци“ (имена су огранци добили према селима која су населили: Градина, Граб, Липовац) су братства настала од два Бајкова брата који су дошли у 16. столећу из Чарађа. Миждраг је имао синове Вуждрага, од кога су „Градињани“, и Комнена, од кога су „Грабљани“. Трећем брату није упаћено име, али се памти да су га звали „Змијица“. Од њега су „Липовци“. „Градињани“ се деле на „Миљеновиће“, са презименима: Миљеновићи (Градина), Симовићи и Џевердановићи (оба на Трешњеву), и Бошковићи. „Грабљани“ су: Јовановићи, Перишићи и Вулетићи. „Липовци“ су: Ивановићи и Илићи. Иванишевић за „Грабљане“ Вулетиће и Јовановиће наводи да су у Цуце дошли из Куча.

Од Миљеновића (Бошковића) потиче велико херцеговачко братство Сворцан, од Тројана Бошкова Миљеновића, званог Сворцан, који се доселио у Корита Билећка 1743. године.

Из Чарађа су и Вујадиновићи и Живковићи у Ржаном Долу (оба рода: Свети Јован / Мала Госпођа), досељени у Цуце крајем 17. столећа, нису међусобно у блиском сродству, али сматрају се блиским Орловићима.

 

Досељеници из Куча:

 

У 17. столећу у област Цуца, на југоистоку племенске територије (Мале Цуце) досељава се неколицина дошљака из Куча.

Од једних су Пешикани (у Заљути, касније се населили и на Трешњево), слава Ђурђиц / Свети Никола пролећни. Презиме су, наводно, добили по претку који је у Боки уловио пешикана (ит. pesci cani) – морског пса и донео га на Цуце.

Знаменити изданак овог братства је Митар Пешикан (1927-96), филолог и лингвиста, академик САНУ. Животно дело му је „Правопис српског језика“ (1993), чији је главни аутор био. Много се бавио и ономастиком и оставио велики број радова из ове области.

 

Mitar_Pesikan-150x150

Митар Пешикан

 

Од Пешикана су Међедовићи у Горњем Пољу код Никшића, Драгишићи у Црмници – Лимљани, Бешићи у Бјелопавлићима – Доње Село.

Од двојице браће Лаковића – Станоја и Ср(е)дана[21] (по предању су од Дрекаловића), који су средином 17. столећа дошли у Мале Цуце са Медуна, су: од петорице синова Митра Станојева: од Станише „Рогана“ – Рогановићи, од Стевана – Стевовићи, од Комнена „Аге“ – Ћосовићи (Иванишевић бележи њихово раније презиме – Агић, а Ћосовић као надимак), од Шћепана „Бигана“ – Биговићи, од Драгише су Рогановићи у Љешанској нахији и Шуштовићи[22] у Гацку; од Марка Радула Станојева су Марковићи, (сви Трњине). Од Томана Ср(е)данова су Томановићи (Ровине). Сви славе Светог Николу, а прислужују Малу Госпођу.

Рогановићи у Цуцама су потомци знаменитог малоцуцког кнеза са почетка 18. столећа – Станише Митрова, званог „Роган“, под тим именом опеваног у “Горском вијенцу“. Рогановићи у Љешанској нахији – село Прогоновићи нису Роганови потомци, већ његовог брата Драгише. Од ових је био Илија Рогановић, владика Иларион II (1828-82), митрополит црногорско-брдски од 1860. године и први председник црногорског Црвеног крста.

 

 

Ilarion_Roganović

Владика Иларион

 

Од Томановића је био знаменити јунак Никола Томановић, познатији као Никац од Ровина (око 1725 – 1776). Вечну славу заслужио је обилићевским упадом у табор Осман-паше босанског на Чеву 1756. године, са својих 40 сабораца, којом приликом је убио пашу, изазвао расуло у турским редовима и омогућио Црногорцима да извојују сјајну победу над надмоћнијим непријатељем[23].

 

nikac od rovina

Никац од Ровина

 

Познати богослов Радован Биговић (1956-2012) је од малоцуцких Биговића, свештеник (протојереј-ставрофор) СПЦ, професор и декан Православног богословског факултета у Београду и старешина Манастира Светог архангела Гаврила у Земуну.

 

Protojerej Radovan Bigovic 2006.

Радован Биговић

 

Према предању Лаковића, од њиховог родоначелника Лака су: Радовићи у Невесињу, Делибашићи у Никшићу, као и Вујачићи и Булајићи у Грахову. Наведени родови потврђују своје порекло из Куча, али наводе да су они дошли у Херцеговину знатно пре Лаковића (према родословима Вујачића и осталих њима сродних братстава, ово досељење пада крајем 15. столећа)[24].

Од Лаковића су и: Чолаковићи у Риђанима. Томановића има под тим презименом исељених у Боку, Рудине, Никшић, Херцеговину (Домашево), а од њих су и херцеговачки родови: Цуце у Билећи – Љубомир, Инићи у Мирушама, Миховићи и Ресковићи у Зубцима.

 

Остали досељени родови:

 

Мијановићи у Кругу (Свети Никола / Мала Госпођа) су од Мијана из Зете, из села Аџове Врбе (данас је то локалитет код Понара), који се са братом Рачетом иселио из Зете средином 17. столећа. Најпре су отишли у Корјениће, а затим се населили у Цуцама. Цуцки Мијановићи су од Радоја Мијанова. Деле се на уже на Косановиће и Оташевиће.

Сродни су им: Лакићевићи у Кривошијама (од Лакића Мијанова), Мијановићи у Билећким Рудинама (од Илије Мијанова) и Рачете у Боки – Кавач, Будва, Котор, Доброта (од Рачете брата Мијановог).

Звицери у Челини, Бати, а касније се населили и на Трешњево (Свети Јован / Свети Никола пролећни). Постоји неколико верзија предања о пореклу Звицера, и ни једна није сасвим поуздана. Једино што се може узети за заједничко код свих предања је да досељење Звицера у Цуце пада пред крај 17. столећа. Према тврдњи самих Звицера, они су се у Цуце доселили из Куча, са Медуна, а по брду Звизда код Медуна су понели и презиме. Петар Шобајић у раду о Бјелопавлићима наводи другачије предање о пореклу Звицера: Вук Радулов „Брђанин“ (17. столеће), из села Шобајићи у Бјелопавлићима, а родом од лужанских Лазаревића или неког њима сродног братства, и његових седморица синова су због неке крви пребегли у Загарач. Од њих потичу: од Вукала – Вукаловићи у Зубцима, од Милоша – Милошевићи у Риоцима код Билеће, од Стојана, Вучура и Вука – Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама, од Вујице – Вујичићи у Грахову, од Живка – Звицери у Цуцама; сродни су им и Ћупићи у Загарачу. Вукаловићи потврђују порекло из Шобајића, али као даљу старину наводе Цуце, као и да су од Илића из Кривошија. Исто предање је и код Вујичића. Вучуровићи не наводе порекло из Цуца, али се своје с Вујичићима, исто као и Водовари. Милошевићи кажу да су у Херцеговину дошли из Кривошија. Илићи из Кривошија и Рисна кажу за себе да су из Шобајића, али да су огранак бјелопавлићких Бубића. Звицери се своје с Вујичићима, али као племе од којег вуку порекло наводе Куче. Ћупићи у Загарачу су огранак Радмановића. Не може се поуздано рећи које је порекло Радмановића (према једној верзији – из Братоножића), али се и они у једној варијанти предања везују за Кривошије и Рисан. Из свих ових предања као заједничка црта може се извући (географски логичан) правац сеобе: Шобајићи – Загарач – Цуце – Кривошије. Лубурић наводи предање из Никшића, о досељењу Вука Брђанина у Риђане око 1690. године. На крају, користећи фрагменте предања ових и неких родова у Пиперима, Загарачу и Боки, Ердељановић износи следећу конструкцију о пореклу Звицера, али и неких других родова Црне Горе: као исходиште предака Звицера, он наводи Братоножиће – Пелев Бријег, и братство Балевића као могуће претке Звицера, са славом Свети Никола. Предак или група сродника премешта се најпре у Пипере (где неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, где узимају за славу Свету Петку. Из Шобајића, због неке крви или разуре, група сродника прелази у Загарач (где део остаје, и од њих су Радмановићи и Ћупићи у Загарачу, као и касније одсељени Вукаловићи у Зубцима у Херцеговини). Један од њих (Вук Брђанин?) одлази у Риђане, а његови синови се затим расељавају по Црној Гори, Боки и Херцеговини, и од њих потичу: Звицери у Цуцама, Вујачићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини – Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама. Овде треба додати и могућност да је један или део родоначелника ове групе братстава једно време можда боравио у тадашњој области Цуца (Добра Вода), о чему говори предање Водовара. У том случају, они би били само пролазници кроз Цуце, а не и део цуцког племена.

 

_______________________________________________________________________

Извори (азбучним редом):

 

Вујачић Никола – „Братство Вујачић“

Вукмановић Јован – „Црмница“

Ђурђев Бранислав Ђурђев и Хаџиосмановић Ламија – „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ердељановић Јован – „Стара Црна Гора“

Иванишевић Јован – „Путопис кроз Мале Цуце“

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Лубурић Андрија – „Орловићи“

Милићевић Ристо – „Презимена у Херцеговини“ – Ристо Милићевић

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава – „Бока“

Радусиновић Павле – „Насеља Старе Црне Горе“

Стевовић Ненад – „Исељавање из Цуца“

Томић Светозар – „Бањани“

Шобајић Петар – „Бјелопавлићи и Пјешивци“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

 

Напомене:

 

[1] У Рокочима постоји кула риђанског кнеза Сладоја Вујачића.

[2] Махала носи необичан назив, с обзиром да су домаћини у њој пописани већином имају словенска и један мањи део општехришћанска имена, но треба подсетити да у Цетињском племену постоји братство презимена Аладин.

[3] Осим оних уобичајених за 16. столеће, има старих лепих имена, попут: Дељан, Милибран, Младош, Борјанич, Беривој, Виладин, Вукодраг, итд

[4] Родови који у време Ердељановића још увек насељавају област Цуца исписани су у болду, исељени и изумрли родови у италику, а називи ширих братстава, који се не користе као презимена – под наводницима.

[5] Војводство у Цуцама је престало 1640. године. У другој половини 17. столећа кнез је био Шћепан Иванов, а већ 1684. године као два цуцка кнеза наводе се досељеници из Херцеговине и Куча.

[6] Могуће је да су истог порекла као Николићи.

[7] http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

[8] Резултат тестираних Шаренца, Елезовића и њима блиских хаплотипова може се видети на:

http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=R1a, род Z280>YP4278 A05 Шаренци.

[9] У самом Грбљу Бојковићи фигурирају као староседеоци из велике давнине, што можда потврђује и чињеница да се по њима назива и једна од четири грбаљске кнежине.

[10] Поменути Шировићи су поуздано живели у Цуцама, што доказује помен једног трешњевског Шировића у которском документу из 1566. године (Schircovic de Zuzi).

[11] У Лимљанима су из Цуца: Косовићи (од Бајковића), Драгишићи (од Пешикана), а Стојановићи су од претка давно добеглог из Цуца, али не знају од којег цуцког рода.

[12] О њима на: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

[13] Накићеновић у раду наведеном у литератури, за Коваче у Кривошијама пише да су дошли са Грахова. Ово не искључује раније порекло из Цуца, нарочито јер је у прошлости у северном делу Цуца било прожимања цуцког и граховског становништва.

[14] Према другој варијанти, Гузине су од Перовића из Кривошија. Код Накићеновића нема Перовића у Кривошијама, али би то могли бити Перовићи из Цуца.

[15] http://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/

[16] О Потолићима и њиховој хаплогрупи више на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1305.0

[17] Видети на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg38934;topicseen#msg38934

[18] Видети „род Z5017>Z19851 Орловићи“ на: http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=E

[19] Видети „род Куча“, исто.

[20] Он је потписник једног документа из 1667. године, где се потписао у својству сведока, као: „поп Расав Цуца“.

[21] Ердељановић пише Средан, а Иванишевић – Срдан.

[22] Шуштовиће наводи Иванишевић у раду наведеном у литератури. У попису херцеговачких презимена Риста Милићевића не постоји ово презиме.

[23] „Познато је да је Никац наплаћивао харач од никшићких Турака тј. од Хамзе капетана. Пошто је Никац био страх и трепет за Турке, Хамза је то прихватио, али томе се једном приликом успротивио Јашар Бабић, који је заједно са својом четом кренуо да заплијени стоку од Никца. Рано у зору сусрели су се и обојица су у исто вријеме испалили џефердар па су заједно у истом тренутку погинули“. (са Википедије)

[24] Вујачићи имају родослов по којем су они потомци Вујаче, која је са децом побегла из Куча због крви. Од њих потиче шире братство Вујачића, и то: Вујачићи, Антонијевићи, Вучетићи, Булајићи и Даковићи у Грахову, Радовићи у Невесињу, Рогановићи у Цуцама (!), Кликовци у Зети, Милићевићи у Херцеговини, Делибашићи у Никшићу и Трепачким Рудинама, Поповићи у Боки, Перишићи у Голији, Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у Невесињу. Иначе, предање каже да је муж Вујачин, отац оне деце, био Куч, а даљим пореклом од Мрњавчевића из Скадра, што указује да они своје порекло изводе од Куча „Мрњавчића“. Делибашићи имају сличну причу коју је описао сарадник Порекла Урош Делибашић, на: http://www.poreklo.rs/2016/12/24/poreklo-prezimena-delibasic/ Данашња генетска сазнања не потврђују ову причу, с обзиром да је утврђено неколико различитих и међусобно веома далеких хаплогрупа код родова наведених у предању.

 

 


Коментари (13)

  • Небојша Бабић

    Ево, први да поставим коментар и исправку на свој чланак:
    Односи се на Радуловиће из Башине Воде, где написах
    „Већина се већ раније иселила у Кривошије, где и данас има Радуловића. Кнежевићи у Боки су огранак Радуловића. Презиме су добили по кнезу Гаврилу Иванишеву Радуловићу (крајем 17. столећа)“.
    Исправка се односи на презиме Кнежевић у Боки. Потомци кнеза Гаврила у Боки (Кривошије) се не презивају Кнежевић, већ Радуловић, као и остали потомци Радуловића из Башине Воде, у Пјешивцима, Босни и другде.

    Одговори
  • Цуца

    Небојша јако лијеп текст о Цуцама, али са обзиром да сам ја из Цуца,познајем скоро све породице лично, истражујем скоро 12 година повезаност и поријекло тих породица морам ти написат пар исправки.Све ово горе написано су писали Јован Ерд.Андрија Л.Павле Р ,,,.. итд.и огроман дио тога је истина али има доста исправки јер ни ти приповједачи из Цуца нису знали баш све.Данас ми имамо већи приступ документима и записима само зависи како ко тумачи, например у Турскм дефердарима,тефтерима ,попису како хоћеш се не споминју Цуце уопште, неко је то додао, али у оригиналу нема Цуца у попису, а зашто , па зато што су живјели у Ржаноме долу, а то је данашнја граница Цуца и Бјелица, тако да се могу наћи под Бјелице а не Пјешивце, како је горе наведено, него то је огромна тема и велико објашнјенје. Дале, у Цуцама, Цетинју ,Никшићу ако пођете сви ће вам рећи да постоји само један род ПЕРОВИЋА, а не три рода како пише горе,Ја то први пут Чујем и невјерујем да ће се било који Перовић сложити са тим. Дале, о Радуловићима, Ивановићима,Кнежевићима тјст.(Чаурине), Николићима је такође погрешно написано, јер тачно се зна од кога су и одакле су. Дале,у Српском ДНК пројекту пише група Орловићи, сва та презимена нико од истразиваче не наводи као дио Орловића, само на пројекту, Синиша ми је рекао да је више формално поставио као групу, тако да је и то заблуда.
    По свим папирима ,документима, преданјима, од рода Орловића су : Милићи,Самарджићи,Мартиновићи,Кривокапићи-Перовићи и остала манја братства.Самарджићи,Перовићи,Ивановићи,Радуловићи су већ тестирани и припадају истој групи.Највећа вјероватноћа да су и остали јер ДНК пројекат полако потврђује преданје о Орловићима и нјиховом доселјаванју у Цуце, али счекајмо да се тестирају још неки па да преданје буде у потпуности потврђено. Извини немам више времена и надам се да се није нико увриједио.Велики поздрав!

    Одговори
    • Радуле

      „По свим папирима ,документима, предањима, од рода Орловића су : Милићи,Самарџићи,Мартиновићи,Кривокапићи-Перовићи и остала мања братства.“ – Управо је тако. Свако је потврђено да су Орловићи М92. Но повезаност са Потолићима је такође потврђена.

      Право питање је када се раздвајање између Богданових и Павлових потомака десило и гдје?

      Што се тиче Перовића, тачно је да постоје три групе Перовића.

      1. Перовићи из Цуца, потомци Орловића, што је и потврђено.
      2. Перовићи из Стубице кажу да су поријеклом од војводе Богдана, тачније од његовог сина Радована, што је и потврђено.
      3.Перовићи-Озринићи су огранак Радуловића из Башина Села.

      Одговори
      • Небојша Бабић

        Радуле, а шта ћемо с Божовићем из Загоре, који је од бјеличких Милића (Е1б В13)? За Самарџиће из Кривошија постоји танко предање. Осим тога, имамо два њихова различита резултата, али не бих смео овако јавно да их износим, из познатих разлога. Резултате Мартиновића и Кривокапића за сада немамо, осим ако ми нешто није промакло. Имамо једног Мартиновића који се донекле уклапа у причу, али није ни једна од ове две хаплогрупе које се јављају код Орловића.

        Одговори
  • Небојша Бабић

    Цуца, хвала на коментару. Ја, искрено, никад нисам био у Цуцама да бих с неким разговарао на ову тему. Знам више људи пореклом из Цуца, али ништа нарочито битно о повести овог племена нисам од њих сазнао. Текст је настао на основу грађе коју сам навео иза чланка. Верујем да су аутори истражили све што су могли, а опет, ниште није коначна истина. Зато ће нам, као што кажеш, днк резултати у будућности помоћи да расветлимо до краја састав племена Цуца. Чуди ме, само, како се до сад нико од великих братстава Бајковића и Лаковића, а и осталих (Звицера, Пешикана, Мијановића,…) није тестирао. Да ли су незаинтересовани или можда постоји нека бојазан од неког непожељног резултата, ко зна…

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Исправка коју је сугерисао сарадник Порекла Иван Вукићевић:

    „Једна мала ситница – код Ердељановића постоји штампарска грешка на месту где цитира Шобајића, а иста грешка се провукла и овде:
    Звицери у Цуцама, Вујачићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини – Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама.
    У оригиналу код Шобајића пише Вујичићи. Ради се о братству из Долова код Грахова које је и споменуто претходно у чланку као сродно Звицерима.“

    Одговори
  • Slaviša Vuković

    Poštovani, moji Vukovići su ogranak Radulovića iz Bašinog sela. Sve ovde navedeno o Radulovićima se poklapa sa pričom o poreklu mojih Vukovića.Postojala su tri brata Radulovića, zvali su se Vuko, Baro ii Buto. Od Vuka su Vukovići, od Bara su Barovići i od Buta su Butorovići.Iz Bašinog sela su svi preseljenji u okolinu Nikšićke, a moji Vukovići u Kamensko(nikšićke rudine)
    Pozdrav

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сага о Кучима

    Племе Куча, једно од наших најзнатнијих, заслужује посебно објашњење, јер смо уверени да је то од интереса за најшири круг читалаца. Његова етнографска и географска област (граница Црне Горе и Албаније) захвата крајњи југ садашњег српског етничког простора. У етнографском погледу, осим претежнијег броја припадника православне вере, има и католика и муслимана. Карактеристично је да међу православнима једни не негирају српско етничко порекло, па и националну опредељеност, док је све више других који истичу црногорство као искључиву припадност, а верници друге две конфесије категорички одбијају и спомен некадашњег српског етницитета, осећајући се и изјашњавајући у националном погледу као Албанци (иако сами користе свој изворни, домаћи, етноним Шћиптари).
    У језичком погледу, Кучи уз границу су, поготово мушкарци, махом двојезични.
    Њихов етнички састав ове је сложени резултат вишевековних процеса етногенезе. Као пример, довољно је навести случај најмоћнијег и најорганизованијег њиховог братства, Дрекаловића, који, према испитивањима пре стотинак година, нису крили да су се у својим почецима мешали и са поарбанашеним, такође некад српским фамилијама, а са којима су се ородили придошли Мрњавчевићи, кад су се у 15. столећу као јако братство доселили са југоистока (где су се развили чак у праву династију с претензијама да замене Немањиће). Измичући пре Турцима, морали су се крити најпре у северној Албанији, а потом сишли у јако племе Куче и ставили се под њихову заштиту. Задржали су, међутим, своју славу Св. Димитрија, за разлику од правих Куча који славе Св. Николу. Претходно су се, како каже један од наших највећих етнолога Ј. Ердељановић, „невољом покатоличили, па без сумње научили и арбанашки језик, те су они можда први донели међу кучке Србе католичанство и српско-арбанашку двојезичност”. По тадашњим испитивањима, дакле с почетка прошлог века, било је кроз 16-18 генерација најмање 330 разрођених фамилија Мрњавчевића у Кучима, а све су, по предањима, почињале од историјски непознатог Гојка Мрњавчевића. Велики број њих се и дотле и касније, у међувремену, иселио из Куча, али је их је исто толико и остало овом племену.

    Поузето из „СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ“

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • Perović

    Mit je da su doseljenici u Veljim Cucama, potomci Pavla Orlovića. Tu priču je izmislio Tomo Oraovac u 19 veku. Pre njega nema ni jednog dokumenta da je Pavle Orlović i postojao . Ni u jednoj crkvi ili manastiru u Crnoj Gori ne postoje zapisi o tzv „pokosovskom zbegu“.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Резултат ДНК теста Шупљеглава из БиХ, хаплогрупа I:

    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1193.msg63598;topicseen#msg63598

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top