Порекло презимена, село Комирић (Осечина) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Комирић, општина Осечина – Колубарски округ. Стање с почетка 20. века. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“. Приредио сарад Порекло становништва села Комирић, општина Осечина – Колубарски округ. Стање с почетка 20. века. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“. Приредио сарад Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Комирић (Осечина)

Порекло презимена, село Комирић (Осечина)

Порекло становништва села Комирић, општина Осечина – Колубарски округ. Стање с почетка 20. века. Из књиге Боривоја Милојевића „Рађевина и Јадар“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Komiric

Положај ма(ха)ла у селу.

Горња Мала је на странама долина Периног Потока, Малог Потока и Камењаче.

Средња Мала је на присојној страни Камењаче, на осојној страни Шурићског Потока и на присојној страни долине Џеловца. Муцићи и Гладовићи су у овој Мали на ртовима.

Доња Мала је на обема странама Гладовићског Потока и на присојној страни долине Коњушице.

Тип села-махала и фамилије које живе у њима.

Мале у селу су:

Горња Мала у којој живе: Панићи, Лазаревићи, Пантићи, Веселиновићи, Брадоњићи и Мишићи.

Средња Мала: Муцићи, Вуковићи, Томићи, Пантелићи, Ракићи, Ђурићи, Вујићи, Дамњановићи, Риљићи, Павловићи и Гладовићи.

Доња Мала: Гладовићи, Тодоровићи, Остојићи, Миљанићи, Радуловићи, Коларићи, Танковићи, Новаковићи, Медоњићи, Матићи и Поповићи.

Средња Мала је одвојена од Горње Мале долином, Камењачом. У Горњој Мали, групе породичних кућа су раздвојене долинама: Панићи су растављени од Пантића Периним Потоком итд.

Највећа је задруга Вуковића у којој има 41 укућанин.

Привреда, земље и шуме.

Многи сељаци знају зидарски занат, који су изучили од Осаћана.

Сеоска шума и испаша је на Влашићу. Око 20 сељака обрађује земљу „на пола“ у Лозничком Пољу. До 30 сељака имају на својим њивама, у Рађевом Пољу, колибе, код којих зими борави по један укућанин и исхрањује стоку. Почетком зиме долазе Ужичани и догоне овце.

 

Порекло становништва.

Староседеоци су:

Пантићи, славе Аврамијевдан.

Риљићи, Павловићи и Тодоровићи;

Миљанићи (старо презиме Јанковићи);

Радуловићи. Славе Јовањдан. Од Радуловића има одсељених у Бргулама у Тамнави и;

Остојићи, славе Јовањдан.

Стари досељеници непознатог порекла су:

Томићи и Вујићи, славе Никољдан.

Досељени су:

Панићи и Лазаревићи су досељени из Царине у првој половини 18. века. Доселио их њихов предак Пано, славе Алимпијевдан. Има их одсељених у Оџином Селу.

Брадоњићи су од Пљеваља, досељени у првој полвини 18. века. Доселио их њихов предак Брадоња и довео синовца Симу, коме је при деоби дао трећину имања. Њихови прадедови Никола и Паво бежали су испред Турака у Бадању и Бошњак, славе Ђурђевдан.

Мишићи су из Гуњака, досељени у првој половини 18. века. Доселио их њихов предак Мишо и сео најпре на Мишино Брдо. Његов син Васо заузео је имање Брадоњића, када су ови избегли, славе Томиндан.

Вуковићи су из Лопатња, досељени у првој половини 18. века. Њихов предак је убио човека и да се зими не би распознао траг сишао је низ реку Јадар и уз поток Камењачу дошао на место садашњих Вуковића, славе Никољдан. Од њих има одсељених у Богосавцу (Пајићи).

Ђурићи су из Босне, дошли у првој половини 18. века. Доселио их њихов предак Ђуро, славе Јовањдан. Има их одсељених у Малој Врањској.

Муцићи су од Пљеваља, досељени у другој половини 18. века. Доселио их њихов чукундед Гаврило, славе Никољдан.

Пантелићи су из Коњуше, дошли у другој половини 18. века. Њихов предак Пантелија ступио је у службу код неког Стевана Кенгића. Ага му је потом да четири плуга земље, славе Ђурђевдан. Има их одсељенуих у Причиновићу (Ђукановићи).

Гладовићи су из Херцеговине, досељени у другој половини 18. века. Њихов предак је најпре застао у Годечеву – ужички округ и одатле дошао у Комирић „због гладне године“, славе Никољдан. Има их одсељених у Дубљу.

Коларићи су из Толисавца, досељени у другој половини 18. века. Доселио их њихов чукундед Гаврило, славе Никољдан. Има их одсељених у Клењу и Остружници.

Танковићи су из Танковића (изнад Сарајева), досељени у другој половини 18. века, славе Јовањдан.

Новаковићи су из Јакља, дошли у другој половини 18. века, славе Јовањдан.

Медоњићи су из Меднице (изнад Сарајева), дошли у другој половини 18. века, славе Аранђеловдан.

Поповићи су из Равнаје, досељени у другој половини 18. века, славе Никољдан.

Ракићи су досељени из Равнаје почетком 19. века. Њихов дед се привенчао, славе Никољдан.

Дамњановићи су се доселили из Толисавца почетком 19. века. Њихов прадед је ушао у кућу пасторци Илије Бујиног, славе Ђурђиц.

Матићи су досељени из Бастава почетком 19. века, славе Ђурђиц.

Веселиновићи су се доселили из Црнче у првој половини 19. века. Њихов отац Сима доведен је уз мајку, славе Стевањдан.

ИЗВОР: Боривоје Милојевић – Рађевина и Јадар. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (5)

  • Milivoje Filipović

    Niste naveli familiju Filipović. U Komiriću su sigurno od početka 19 veka. Moj deda Aleksandar je 1892 godište i najmladji od petoro braće a njegov deda Djuro je komirićanac. To ja znam bez pretraživanja knjiga.

    Одговори
  • Đorđe

    Nemate podatke o Petrovićima i Prodanovićima koji su u Komiriću siguno ziveli krajem 18 veka!

    Одговори
  • Defendor

    Треба имати на уму да су ово подаци из књиге која је објављена пре више од сто година (1913), а која је настала највероватније радом на терену, што увек оставља отворену могућност да је нека од фамилија прескочена.

    Кад поменусте свог чукундеду Ђуру Коморићанца, да ли му је ово Коморићанац био надимак, или ви то сад додадосте као напонему да је и он живео из Коморића? Јер ако би било ово прво, онда постоји могућност да се он негде преселио, где је добио надимак по месту из кога је дошао.

    Успут, корисно је увек навести и крсну славу коју породица слави, јер је она поред презимена и места још једна помоћна карика у истраживању порекла.

    Одговори
  • Славица / Драгољуб / Дамњановић

    Једна половина мојих корена рођена је, ницала и стасавала на падинама Комирића. Задојиле су их и напојиле воде Јадра, извора и потока.
    Баба Крсманија – Цуца, девојачко презиме Томић и крсна слава Свети великомучених Георгије – Ђурђевдан / 6. мај /, рођена је 1899. године Лета Господњег, 7407. година. Упокојила се 3. јануара 1970. године Лета Господњег, 7478. година.Рањена је у збегу на почетку Другог светског рата, због чега је имала проблема са ходом. Са учитељицом из села и другим женама, кувала је Титу приликом заседања у Столицама.
    Деда Тихомир / Игњат / Дамњановић рођен је 1902. године Лета Господњег, 7410. година. Упокојио се 21. септембра 1979. године Лета Господњег, 7487. година, на празник Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Свечар – крсна слава Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц / 16. новембар /. По вокацији – мајстор опанчарског заната, којим се бавио до пред крај Другог светског рата, а касније повремено, па је и нас / док смо били мали / знао да изненади опанчићима шиљканима. Сведочанство / према оригиналу / Мајсторско писмо број 588 од 28. октобра 1928. године Лета Господњег, 7436. година, Еснафске управе Занатског еснафа у Лозници, као доказ да је он признат за мајстора у занату опанчарском и да је тиме према Закону о радњама оспособљен за самостално управљање опанчарске радње. Касније се бавио земљорадњом. Мајка им је рано умрла, отац “ нестао “ у Првом светском рату / по неким сазнањима одликован, између осталог, Карађорђевом звездом, убио га због тога саборац, преузео његове заслуге и жив се вратио из рата /. Бригу о деди и његоввој браћи и сестрама, преузима стриц и баба. За време Другог светског рата, деда је два пута заробњен и оба пута је успео да побегне. Други пут је то било са стрељања у Шапцу, када су их Немци поделили у групе по 50. Деда је био у другој групи и када је видео шта их чека, одлучио је да покуша да побегне. Изводили су их на ивицу корита реке Саве, како би река однела доказе злочина. Деда се бацио у воду, био је добар пливач и дуго ронећи, удаљио се од места погрома и на тај начин је избегао потеру и спасао се. Касније смо сазнали да је још један човек / из четврте групе /, видевши да је деда побегао, и сам покушао да избегне стрељање и да побегне. Успео је у томе. На жалост, ја не знам његово име / тата је знао /, али се сећам да су рекли да је тај човек касније живео у Холандији.Дедина слика постоји у музеју у Крупњу / прво заробљавање Немаца код нас, када је и деда био један од оних који су их заробили /.
    Баба и деда су изродили три тића, три сокола, три сина.
    Најстарији, Драгутин – Драја, рођен је 24.09.1925. године Лета Господњег, 7433. година. За време Другог светског рата био је у илегали у Београду / по задатку /. При бомбардовању истог, изгубио слух на једно ухо. После рата, једно време ради у Београду, касније премештен за Сарајево, где и данас живи. Орден рада, похвале и признања. Син јединац, Синиша, рођен 31.10.1956. године Лета Господњег, 7464. година. Убијен у Сарајеву на Видовдан / 28.06.1995. године Лета Господњег, 7503. година / у писледњем / и надам се и задњем / погрому и злу које нас је задесило. Најмлађи планинар алпиниста Југославије са златним значкама. Ожењен, без потомства. Сахрањен у Сарајеву.
    Средњи син, Миодраг – Миле, рођен 24.10.1926. године Лета Господњег, 7434. година. Ђак Ваљевске гимназије. Ангажован. Активан. Изузетно надарен за многе области / глума, музика – певање и свирање инструмената, књижевност, говорништво, природне и друштвене науке, занат… итд. /.Учесник НОР-а. Ваљевска бригада. Прекоманда V Војвођанска. Заменик комесара. Учесник борби за ослобођење Београда / оригинал – Књижица – Учеснику у битци за ослобођење Београда, 20.октобар1944. година Лета Господњег, 7452. година /. Завршне борбе у Другом светском рату / потез Сомбор, Апатин, Дунав, Батина, Вуковар… /. Тешко рањен, негде између 20-24.април 1945. година Лета Господњег, 7453. година. Ратна болница Сомбор. Подлегао ранама 27-28. априла 1945. године Лета Господњег, 7453. година, на прагу младости. Сахрањен на Партизанском гробљу у Сомбору, иза Манастира, први ред. Споменица за вечну успомену и славу палих бораца Народноослободилачког рата, број 56940, од 29.новембар 1950. година Лета Господњег, 7458. година, Београд / оригинал /.Баба и деда стављају спомен плочу-знамење на цркви у селу Цветуља. Без потомака.
    Најмлађи син, Драгољуб – Драган, рођен 24.01.1928. године Лета Господњег, 7436. година. Упокојио се 14.јуна 2000. године Лета Господњег, 7508. година. Сахрањен / уместо на Партизанском гробљу, где му је као борцу и припадало / у Сомбору, на Великом православном гробљу /. Ђак Ваљевске гимназије. Активан. Ангажован.Частан,искрен, поштен, у свему што је радио – изузетан, са великим и опширним знањем, начитан…Учесник НОР-а. Дете борац.Ваљевска бригада. Прекоманда V Војвођанска. Обавештајац. Ћата. Политиком. Учесник борби за ослобођење Београда / оригинал – Књижица – Учеснику у битци за ослобођење Београда, 20. октобар 1944. година Лета Господњег, 7452. година /. Завршне борбе у Другом светском рату / потез Сомбор, Апатин, Дунав, Батина, Вуковар… /. Не зна за брата. И сам рањен. Метак се одбио од кожних ремена на грудима и уместо кроз срце, пролази кроз леву мишицу руке. После рата, одређен за школовање у Русији.Брат га спашава. Друго наређење се не сме одбити по цену живота – школовање Копнени техникум Пула, који завршава у року и са успехом. На завршној години их распоређујју на рад – УДБ-а, Војска, Железница. Његово одредиште – железница и место Кула, Бачка. После венчања 1951. године Лета Господњег, 7459. година у цркви, за казну премештен на рад у Олово, БиХ, а стрика Драја у Сарајево. Годинама одбија сва унапређења и више положаје. Настоји да добије за службу Сомбор и на крају и успева.Чежња и туга за братом су били његова рак-рана до краја живота, јер су он и стрика Миле увек и у свему били заједно и нераздвојни, Сада их спаја последња постеља, а њихова сен чува оне преостале живе и најстаријег брата.Одликован Орденом за храброст / који је неко други подигао, без стида и срама, док је он још био у борбама /, Медаљом за храброст, Орденом рада, многобројним признањима и похвалама.
    Драгољуб има двоје деце из брака са Олгом – ћерка Славица, рођена 20.07.1952. године Лета Господњег, 7460. година и син Миодраг – Миле / носи стрикино име /, рођен 20..09.1953. године Лета Господњег, 7461. година.
    Син Миодраг – неожењен, без потомства.
    Ћерка Славица – има двоје деце : Ћерка Тамара, рођена 4.08.1976. године Лета Господњег, 7484. година / има ћерку – Нина, рођена 13.08.2005. године Лета Господњег, 7513. година /. Син Тихомир, рођен 4.06.1980. године Лета Господњег, 7488. година / има ћерку – Тијана, рођена 16.07.2015. године Лета Господњег, 7524. година /.
    Према неким нашим сазнањима, дедини преци потичу из околине реке Буне. После сукоба са Турцима су морали да се склоне. Породица је , наводно, била многобројна и добростојећа. По договору између браће и старијих, да би заметнули трагове, приликом бежаније, на рути пута су поједини остајали и заснивали нова домаћинства. При томе су и делили имовину, што је и слабило њихову економску моћ и од добростојеће породице више није остало скоро ништа. Има нас на свим просторима, како бивше земље, тако и иностранства.
    Поред расељавања, долазило је и до измена презимена. По једним наводима, један део је узео презиме Мишић и Коштуница / са причом да су браћа хтела да остану у вези, па су се сетили да су кости и мишићи нераскидиво повезани /. Други случај је птредак Новака Ђоковића – по имену Ђорђе – Ђока Дамњановић, који је неким путевима стигао до Америке и како нису успели да му напишу стварно презиме, узео је ново, према своме надимку Ђока – Ђоковић. Једни су узели презиме по реци Буни – Бунтићи / по неким сазнањима, наводно је то изворно презиме наших предака, док презиме Дамњановић потиче од омена једног од браће – Дамњана /. Има много оних који су постали Дамјановић, а све из разлога што нам веома често пишу погрешно презиме и уместо Дамњановић напишу Дамјановић. Са онима са којима сам о томе разговарала, сазнала сам да им је досадило да стално морају да ургирају да би се исправно написало наше презиме, па су оставили оно погрешно написано. И сами смо били веома често у ситуацији да морамо да ургирамо, како би нам се исправно написало презиме.
    На жалост, за подробнија истраживања, потребна су, поред воље и времена, материјална средства.
    Судбина је слична и са мамине и са татине стране – ужа породица нам изумире, корени се затиру, заборав и немар покрива прошлост и само остају сене, које нас прате.
    Иначе, са обе стране, наши су били и остали часни, поштени и праведни. Када је то потребно, храбрости им није и не недостаје. Великодушност и брига за друге, такође.Вредни су, радни и успешни у томе. Има нас и у књижевним радовима и народним предањима и песмама / једна од њих је и Бој на Чокешини /.
    Дедина најмлађа сестра Радојка, са још једном женом из села, прва је жртва стрељања од стране Немаца.
    Брат Радован, имао је проблема са говором и слухом, јер га је газда код кога је служио као дете, бесомучно тукао и тако му оштетио здравље. Касно се оженио. Рано преминуо. Иза себе је оставио ћерку Љиљану и сина Зорана, који живе у Шапцу. Љиља има две ћерке, а Зоран два сина.
    За остале не знам тачно где су, осим да их има у Ваљеву, Шапцу, Лозници, околини. На жалост, свако је отишао својим путем и за својим послом и животом. Тате више нема, а он је знао о томе много више него ја.
    Стрика Драја је продао све имање, заједно са кућом, окућницом и бабиним и дединим гробовима, тако да ми данас немамо где да дођемо.Синиша и ја смо увек маштали о томе да ћемо ту долазити и лети и зими. На жалост, њега више нема, а ја не могу својој деци да покажем све лепоте краја, где им је рођен и одрастао деда.
    Много поздрава…
    Са поштовањем
    Славица Д. Дамњановић
    20.03.2017.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top