Порекло презимена, село Доње Гаре (Власотинце)

Порекло становништва села Доње Гаре, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Школа у селу Доње Гаре
Школа у селу Доње Гаре

Настанак села и порекло становништва:

Доње Гаре је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 165 становника (према попису из 1991. било је 246 становника).

У насељу Доње Гаре живи 143 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 48,6 година (44,5 код мушкараца и 52,9 код жена). У насељу има 58 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,84.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографска слика становништва после Другог светског рата(1945.г.) је изгледала овако: 1948.године (580 становника), 1953.г. (634), 1961.(590), 1971.(459), 1981.(360), 1991.(246) и 2002.г.(165 становника).

Становништво је српске националности.

Број становника из годину у годину пописног циклуса се смањује у село Доње Гаре.

Село Горње Гаре се налази на надморској висини од 438 метара.

Село Доње Гаре је некада било чисто сточарско сеоско насеље разбијеног типа-где се бачовало у бачијима на планинским висовима.

Смештено је на левој страни планинске реке Власине, десне притоке Јужне Мораве, и СИ падинама Острозуба (1546 метара), у висинском појасу 368-600 метара надморске висине, западно од пута Власотинце – Црна Трава- Власинско језеро, 28 километара Ји од Власотинца.

Обухвата две физиономске целине: Село (Доње Гаре и Крачиново.

Сматра се да је настало „одмах пошто је земља опустела од Латина“.

Под називом Гари помиње се 1516.године (30 домаћинства и 15 неожењених).

*

Предање које се чује о оснивању Г а р а је да су досељеници из Србије дошли у свом старом завичају у сукобу са Турским властима, па убивши Турчина понесу мали иметак и поведу белу кравицу и зауставе се на шумаком пропланку на месту где је данас Г о р њ е Г а р е.

Ту су „иземкињу“ кућу себи саградили, растурили нешто букове шуме којом је био обрастао тада Гарски Рид и ову површину назову Горње Гарине.

У жељи да повећају обрадиву површину растрсили су и други део шуме и назову то земљиште Доње Гарине.

Како су се становници Г а р а најпре бавили сточарством то су у потражњи за стоочном храном прешли реку Власину и заузели данашње подручје села К р и в и Д е л, где су наишли на храстову шуму веома погодну за зимску сточну храну

Како је Горњогарски терен ерозиван и без пашњака и ливада, а букова шума није могла служити као зимска храна, то су лисници („нарасници“) који су сечом храстове шуме на Криводелском терену добијани били као одлична зимска храна за говеда, овце и козе-тако су Гарчани у жељи да дођу до сточне хране освајали не само Д о њ е Г а р е на подручју К р и в о г Д е л а.

Овај део Г а р е   је скоро добио име К р и в и   Д е л. Редуковањем назива Горње Гарине и Доње Гарине постало је Г а р е.

Постоји предање о томе како је пре данашњег становништва у „латинско време“ у К р и в о м   Д е л у, постојало насеље, на месту где је данашње Селиште.

Становници тога села „ишли далеко“ и „украли девојку“.Кад турци то дознаду нападну их и принуде на расељавање. Од тих становника данас нема потомака.

Постоји предање да су досељеници тражили место где да се населе. Заставши код Горње Гаре виде своју децу како у игри колибе праве.

Примивши то као божју наклоност да остану и сретни буду, ту населе се у Г о р њ е   Г а р е, а одатле у Д о њ е Г а р е   и   К р и в и   Д е л.

Прво предање има економску основу па је стога и најчешће и највероватније да се Г а р е тако и формирало.

Основано је на месту Криви Дел, одакле је премештено на данашњу локацију, а током првих деценија XX века помиње се као Гаре (1884- 202 куће и 1.476 житеља).

Првобитно представља једно насеље, са сада посебним селима Горње Гаре и Криви Дел, у општини Црна Трава.

Г а р е на удаљености око 5 км од корита реке Власине по косама и долинама налазе се распоређене у низовима мала насеља махале села Г а р е.

Г а р е се дели у три дела:- Г о р њ е, Д о њ е   и   К р и в и  Д е л. Цело Г а р е  имало је уочи Другог светског рата (1940.г.) 316. домаћинства.

Село   Г о р њ е   Г а р е (1964.г.) је имало 107 домаћинства са 626 становника.

Село   Д о њ е   Г а р е (1964.г.) је према броју домаћинства и броју становника једнако било селу Горње Гаре.

*

У  Д о њ е   Г а р е су махале (1964.г.):

– Махала Крачинова,

– Махала Банковска,

– Махала Деда-Лепојина,

– Махала Красићевска,

– Махала Грњинска,

– Махала Петровић.

Становништво је српско (слави Петровдан, Св. Аранђел, Св. Ђорђа, Св. Николу и др.), пореклом из околине Трна, Црне Траве, Знепоља и др.

Страдало је од бугарских фашиста 1943.године, када је становништво масакрирано и интернирано у Бугарску.

Након тога је опустело све до повратка његових житеља после капитулације бугарске фашистичке државе.

Миграција становништва:-После ослобођења ових крајева од Турака 1877-1878.г из Гара су се одселили на опустела имања бивших турских власника у : Лебану, Јабланици (Маћедонце) , Прекопчелници, Златићеву, Орману, Кривачи (Гроздановићи)…

Доњогарчани-родови: Деда-Лепојини, Ђокини, Крстини, Златкови, Деда-Јовини; насељавали су се у околна села:Тегошница (Стефановић, Војиновић,..), Криви Дел(Лепојевић) Страњево(Стојановић, Лепојевић,…), Јаковљево(Стојановић,…), Ново Село (Млаџа Младеновић,…) Златићево(Стојановић, Димитријевић, …, Младен-Младеновић, Величковић, Алексић, Илић) Горњи Дејан (Станојевић, Златковић, Стојановић, Павловић,…., многи су се призећивали :у махалу Ђорђине:-Дојчин-Дојчиновић, а у Село Г.Дејан:- Петар-Петровићи-задржао своју крсну славу Св. Николу).

Насељеника из Гара има и у селима ниже према Власотинцу:Горња Ломница Ђокинска фамилија) Доња Ломница (Ксртинци)-али као вишеетапно расељавање из Трна и Знепоља, преко Власине, Гара до села низводно поред реке Власине све до Лесковачке котлине.

* * *

Крсне славе: Петровдан, Св. Аранђел, Св. Ђорђа, Св. Николу и др.

НАПОМЕНА:

Литије(сеоска слава):- У село су се славили „државни празници“ и обелележја из ратне прошлости партизанског покрета из времена Другог светског рата (1941-1945) социјалистичке федеративне републике Југославије односно Србије.

Тако су се због „кумизмаа“ вршиле забране крсне и сеоске славе повезане са религиозним обредима православне вере.

Нажалост и данас што због незнања што због још постојећег страха од „власти“(полиције)-људи не ретко дају податке у овим некада опустошеним селима од разноразниг зверствава , паљења и покоља, а и често зазиру од сваког питања када је у питању своје ПОРЕКЛО-КОРЕНИ.

Аутору још теже пада што је рођен у овом крају и провео почетне дане младости свога просветарског службовања по селима до саме пензије, баш због тог „критичког мишљења“-због чега су били многи страдалници из ових крајева у прошлости.

Тако је и сада на почетку 21. века било веома тешко изнаћи корене родослова и крсне славе из прошлости, али је село Доње Гаре припадало између два светска рата ГАРСКОЈ ЦРКВЕНОЈ ПАРОХИЈИ цркве у село Добро Поље, тако да ће власти (световне и црквене) допустити докуметацију-која једино није спаљена-било од Бугара или Партизана у Другом светском рату.

Свако од заинтересованих становника појединих расељених родлослова моћи да нађе податке својих КОРЕНА у Историском архиву Лесковца и МК села Тегошница –Власотинце.

(Подвукао Аутор: Мирослав Б.Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар. Власотинце, 1. март 2014.г.)

* * *

Становништво

За време робовања под Турцима од преко 400 година, црнотравску планинску област су постепено насељавале избеглице са свих страна: Косова и Метохије , Рашке, знепољске области, лужнице, Бугарске, Власинске области, заплањске области, динарске области, Херцеговине, Копаоника и Македоније.

Насељавање у непроходне планинске крајеве, обрасло густом буковом шумом, било је спас за многе „бежаније“ становништва из свих крајева од турског зулума.

Највеће насељавање становништва у црнотравском крају је било пред крај XVII. века, када је српски народ под Арсенијем Црнојевићем бежао у Јужну Угарску (1690.) и Арсенијем IV Сакабентом (1739.), па се тада један део народа уместо у Угарску, склонио у Црну Tраву.

После првог насељавања Црна Трава је имала 400 кућа и око 2000 становника. Тада су куће биле грађене од земље и дрвета, покривене сламом, ређе шиндром, нису биле кречене, нису имале стакла на прозорима (пенжерима), већ хартију.

Пре IX века овде су живели староседеоци, који су изумрли, а једино према причању старијих постоје гробови Џидова, великих људи и то на Поповој Чуки, а други гроб на Станићеву изнад Горње Козарице.

Постојала је унутрашња миграција и спољашња миграција становништва. Унутрашња миграциона струја се може поделити на крајишку, знепољско-крајишку и власинску.

Из крајишке миграције у Црну Траву су се доселиле три породице: из Божице једна породица у Добро Поље и две породице у Рупље.

Из Ћустендислког краја доселиле су се четири породице и настаниле се у Броду и Црној Трави, а једна у Гару и две у Битврђу.

Један број досељеника из Знепољске миграционе зоне доселио се на Власину, затим у у горњи слив реке Власине, потом у сливу Каланско-Градске реке и Тегошнице, према Дарковцу, Преслапу,Кални, Грделичкој клисури.

Била је миграција из планинског ка равничарском делу. Од власинске миграције насељена су места попут Крушевице, село Батуловце између Лесковца и Власотинца, потом пусторечки крај-Пуста река негде под крај XVII. века и после ослобођења од турака 1878. године.

Спољна миграција потиче делом из ближњих а делом из даљих области. Досељавање се вршило из Македоније. Та миграциона струја је доспела до Власинског блата (данас Власинског језера), даље на север није ишла.

Један крак ове струје ишао је до Грделичку клисуру и ту стао. Из Кратова, Тиквеша, Струмице – населила су места у Црној Трави, Градској и Власини.

Са Косова су се доселиле неке породице у:- Добро Поље, Црну Траву, Руље и Гаре. У време рудовања под Турцима, многе рударске породице са Копаоника су се насељавале у црнотравском крају, пре неких 300 година, под крај XVII века, као из Кратовских рудника из Источне Македоније. Сматра се да су први досељеници Црне Траве били са Копаоника и из Македоније.

Скоро читав век касније после првог насељавања, уследило је друго наељавање изазвано појавом бандитских чета званих Крџалија (1792-1806).

Ове банде су све живо пљачкале, па се народ селио ван друмова у област Власине. Тако су у време Крџалија настала села: Јармилова, Сајина, Читаћи и друга.

Досељавања је било и ради крвне освете и због бежања од судске одговорности, јер у време турског доба, ко убије Турчина и пребегне у другу област, избегао је одговорност за убиство, па тада престаје судско гоњење и крвна освета.

Првенствено је било досељавање због рудовања-досељавали су се рудари и ковачи. Мањи број се касније бавио и сточарством у планини.

А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербејџинско насеље. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом.

Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербенџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.

И село Гаре је било дербејџиско насеље. Турци су такве јединице у заштити кланац од хајдука организовали од 15. века све до почетка 19. века.

Становништво села Гара које староседелачко је често напуштало своја огњишта, што од турсог терора, што од “чуме” куге-1706.године, да би се потом “враћало” на стара огњишта.

То се може закључити и по топонимима која мозначавају контуинитет живота становништва на подручју села Гара (Криви Дел, Горње и Доње гаре)-постојања потеса С е л и ш т е.

Становништво из Гара се највише расељвало поссле ослобођења од турака 1878/79 године на турска имања и после другог светског рата када је колонизирано у Војводини, као и насељавање у ниже пределе ка Власотинцу, Пустој Реци,лесковачко-јабланичком крају и топличко-нишкој котлини.

Овде треба додати да је у тешким временима после 1878.године село Гаре било “вишеетапна станица” расељавања одбеглог српског становништва из знепољског краја из страха од бугаризације; када је тај крај иако некада био у Немњиној Србији одлуком виших сила берлинским конгресом припао Бугарској.

* * *

СЕЛО НЕКАД И САД

Некада су Гарчани за време лета ишли преко Бистрице за Власотинце, а за време зиме опет пешице али преко Свођа.

Данас крај овог села вијуга новоизграђени пут којим свакодневно саобраћају аутобуси.

Више нико и не помишља на овај дуг и тежак пут преко Бистрице и Тегошнице. У Горњем и Доњем Гару као и у Кривом Делу постоје основне школе.

Село Гаре је богато природним богатством у лековитом биљу, здравом климом, планинским изворима, гљивама, боровницама, малинама, дивљим јагодама и прелепим оазама зеленила неискоришћених пашњака.

Некада су на овом простору биле на „хиљада“ стада оваца, крупне стоке:говеда и коња-а данас је све урасло у коров, без игде ичега, сем јада и чемери напуштених и оронулих кућа у распадању.

Гарчани су били познати по трговини стоком, а и производили на бачијама добар овчарски сир.

Да ли ће се поново вратити прошлост, када се ту скривало од крвождера и потом се расељавало у ниже карјеве Повласиња.

Страдало је од бугарских фашиста 1943.године, када је становништво масакрирано и интернирано у Бугарску

Након тога је опустело све до повратка његових житеља после капитулације бугарске фашистичке државе.

Водом се већином снабдева преко сопствених (гравитационих) водовода. Има четвороразредну ОШ.

Ученици из Доњег Гара похађају осмогодишњу ОШ у село Тегошница- отворена 1970.г. прво као истурено одељење ОШ из села Свође, потом се издвојила као посебна ОШ „Вук Караџић“ Тегошница.

Међу Доњогарчанима је постало велики број образованих људи-учитеља, наставника, инжињера, правника и економиста и што је најважније велики број квалификованих грађевинара у средњој грађевинској школи у Црној Трави и Власотинцу.

Месна канцеларија за Доње Гаре се налази у село Тегошница, као амбуланта, продавнице и ОШ-а.

Некада су Доњо Гарчани били мајстори пинтери-правили бачве, бурад и каце, били печалбари-да би касније до краја и почетком 21. века постали одлични мајстори грађевинари-зидари.

Данас Крајем 20. и почетком 21. века Доњо Гарчани напуштају своје село и одлазе у градове, попут Власотинца, Лесковца, Јагодине, Ниша, Београда и у Неготинској Крајини.

* * *

Стари занати:

У стара времена било је занатлија попут ковача, терзија, дрводеља, ћумурџија и воденичара.

На „гарској“ односно „јакољевској“ речици је било неколико воденица, које су некада радиле и биле једино место да се самли брашно и омеси хлеб од ражи.

Гарчани су били познати по трговини стоком.

После ослобођења од Турака Гарчани су почели да се баве пинтеским занатом, потом дунђерско зидарским. Најпознати пинтер био је Крста Дејански.

Он је тај занат научио у Лесковцу, а с њим и неки Сава, те је 1905.године у Гару било 100 пинтера (забелешка др. Јована Цвијића).

Др Јован Цвијић у једном свом издању каже:“ Данас у Гару има на 100 пинтера. У томе су се занату веома почели усавршавати, граде и велике бачве („коња да прокараш“), успели су да истисну стране мајсторе („изгуби се Чваба као пинтер“) Српски етнографски зборник књига VIII, Београд, 1912. стр.57).

Гарчани су у пинтерство ишли најпре у околину Лесковца и Власотинца а онда у Крајину, Колубару, Крушевац, Крагујевац и Пожаревац.

У 964.години је у село Гаре (Горње, Доње Гаре и криви Дел) има око 200 пинтера. Зидара у Гаре до скоро није ни било, нити пак циглара.

Из Доњег Гара почетком 20. века био је познат Милтен Илић, потом касније су скоро сви стицали „еснафска Писма“ и постајали мајстори-пинтери печалбари.

До краја 20 века међу последњим Доњо Гарчанима су били познати из рода Грујић и Тома Стефановић, који су правили бачве и продавали са бурадима по вашарима и погодбама када је било време развијеног виноградарства и воћарства у власотин- ачком крају.

Негде 70.г. 20 века млађи су престали да уче пинетрски занат од старијих, да би зидарски занат почео да преузима примат над пинтерским код младих у село Гаре.

* * *

Старине и прошлост:

Гарчани су чували стоку-најпре козе и овце; потом су се бавили и рударством.

Има неколико рудишта и то у насељу Горње Гаре и самоков поред реке Власине на месту звано Крстино Самоковиште.

Једно време су се бавили и вађењем воденичарског камена које су преко Добропољске Чуке и Чемерника извозили у Бугарску а преко Бистрице и за Власотинце и даље.

Гаре је револуционарно место што доказује чињеница да су ово село Турци спалили за време нишке буне 1841.године.

У Првом светском рату Гаре је такође страдало, а у Другом светском рату Доње гаре је порпуно уништено од бугарских фашиста.

У року за 24 часа од Доњег Гара остала је пустош. Све зграде су попаљене, седам мештана на лицу места убијено а 1700 интернирано у Бугарску.

Гарчани трећег позива заједно са онима из Градске, Јабуковика, Дарковца и Црне Траве сачекали су 1913.године Бугаре на Тумби и Дешчаном кладенцу (који добио име по кладенцу скованом од дасака) потукли бугарску војску и натерали је на повлачење.

У знак захвалности држава је овим изгинулим трећепозивницима (а и другим погинулим) подигла на Тумби споменик одмах иза првог светског рата.

Доње Гаре је страдало и у Првом и Другом светском од бугарског терора.

Страдало је од бугарских фашиста 1943.године, када је становништво масакрирано и интернирано у Бугарску.

Након тога је опустело све до повратка његових житеља после капитулације бугарске фашистичке државе.

Након тога је опустело све до повратка његових житеља после капитулације бугарске фашистичке државе.

Водом се већином снабдева преко сопствених (гравитационих) водовода. Има четвороразредну ОШ.

Ученици из Доњег Гара похађају осмогодишњу ОШ у село Тегошница- отворена 1970.г. прво као истурено одељење ОШ из села Свође, потом се издвојила као посебна ОШ „Вук Караџић“ Тегошница.

Све је остало као у некада хајдучким песмама, испеване о јунацима из овога планинског краја када су се борили за националну слободу противу турака, а и противу фашизма и бугаризације у првом и другом светском рату.

Још се памате јауци жена, када су стрељани родољуби од Бугара у познатој „гарској трагедији“ 1943.године; када је спаљено цело село. Памте се и препричавају многа „нарицања“ за онима који су оставили своје кости на Зејтилнику, Кајмакчалану, Крфу, Брегалници, Куманову…

* * *

Учесници ратова

Б а л к а н с к и  и  П р в и светски рат (1912-1918.г):

СТАНОЈЕ ПАВЛОВИЋ :

– Овај наредник из Гара(Доње Гаре-подвукао М.М, 2014.г.) је у Првом светском рату, у борби на Гучеву испољио посебно јунаштво због чега је и добио Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде с мачевима.

У рату је унапређен у чин капетана. Носилац је више одликовања. У другом светском рату, априла 1943, као сарадник Нарослободилачког покрета, стрељан од стране Бугара.

На постављено питање да ли је Србин или Бугара. На постављено питање да ли је Србин или Бугарин,

Станоје је поносито одговорио:

“ Србин сам и тиме се поносим, српска ме мајка родила, Србија земља отхранила, не жалим што гинем за српство“.

Стари јунак дао је живот за слободу.

*

ДРАГУТИН (Златка) ВЕЉКОВИЋ:

Наредник Драгутин (Златка) Вељковић рођен је 15. новембра 1889.године у селу Гаре (Доње Гаре-подвукао М.М, 2014.г.).

У сељачкој породици Златка и Марије, уз кућно огњиште васпитавао се родољубљу, раду и поштењу.

Војни кадар је служио 1910-1911. године у митраљеском одељењу 1. пешадиског пука „Књаза Милоша Великог“.

Ратну одисеју започео је 1912.г. у борби са Турцима, а 1913.г. са Бугарима, где је испољио личну храброст и војничко лукавство.

Продужио је војевање и у Првом светском рату, иако је имао жену Агну и четворо деце-Светозара, Владимира, Видосава и Персу.

Истакао се у бробама на Церу, Дрини, Врапчевом брду, колубари као наредник митраљеског одељења 1- пешадиског пука 1. пука, 1. позива.

Као поднаредник ратовао је с Турцима, Бугарима, Аустријанцима и Немцима.

За изузетно пожртвовање и храброст унапређен је у чин наредника и одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде с мачевима 1915.године.

Одликован је златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима „ зато што је на положају на Врапчевом брду, у борби са аустроугарском војском, предузео команду митраљеским одељењем после погибије претпостављених старешина, успешно одбио непријатељски напад и истовремено спасао заставу 1. пешадиског пука“.

Носилац је и златне Медаље Обилић за храброст и руског ордена Светог Ђорђа 1. степена.

У Колубарској бици 1914.године тешко је рањен у обе ноге. Са неисцељеним ранама прешао Албанију, стигао на Крф, а после излечења наставио ратну одисеју и на Солунском фронту 1916-1918.године. Био цењен по јунаштву и чојству.

У Другом светском рату, као припадник Нарослободилачког покрета, стрељан је од стране Бугара 1943.године.

(Извор: Војни Архив у Београду)

*

Погинули и умрли ратници (1912-1918.г) :

Г А Р Е (Доње Гаре, Горње Гаре и Криви Дел ) :

– Радислав Анђелковић, Гаре, стар 40 година. Умро на месту Гавран 8. јула 1913.г., сахрањен на ратишту.

(Извор: Црква у Великом Боњинцу-МК Велико Боњинце)

– Милка М. Стојичић;

– Владимир Стаменковић;

– Милка Аранђеловић;

(Извор: Историски архив у Београду)

– Велимир Б. Станишић,

– Владимир М. Стаменковић,

– Владимир Р. Љубисављевић,

– Владимир Н. Перић,

– Милић Ц. Стаменковић,

– Милорад М. Новковић,

– Обрад Д. Банковић,

– Прока Б. Станковић.

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском рату“, Аутори: Др Живорад Стојковић и Хранислав Ракић)

* *

Списак погинулих бораца и жртве терора фашизма, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба: „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г:

1.) Ђорђе Љ. Динић, од четника 1944.године, Копаоник-4/21 дивизије НОП;

2.) Милорад М. Станојевић, од Немаца 20.9.1941.године, Лесковац;

3.) Крста М. Милтеновић, од Немаца 28.6.1941.године, Г. Орах;

4.) Јулијана М. Станковић, од Бугара 10.8. 1943.године, Јаковљево;

5.) Станоје М. Златковић, од Бугара 19.9. 1943.године, Бугарска;

6.) Светозар (Драгутина ) Вељковић, од Бугара 21.4.1943.године, Јаковљево;

7.) Драгутин (Златка)Вељковић, од Бугара 21.4. 1943.године, Јаковљево;

8.) Сафронија А. Видојевић, од Бугара28.4. 1943.године, Бугарска;

9.) Криста М. Грујић, од Бугара 21.4. 1943.године, Јаковљево;

10.) Миленко А. Златковић, од Бугара 9.12. 1943.године, Бугарска;

11.)Љубомир М. Крстић, од Бугара 21.4. 1943.године, Јаковљево;

12.) Александар П. Миленковић, од Бугара 21.4. 1943.године, Јаковљево;

13.) Станоје П. Павловић, од Бугара 21.4.1943.године, Јаковљево;

14.) Загорка Поповић, од Бугара 10.11. 1943.године, Бугарска;

14.) Миливоје М. Цветановић, од Бугара 21.4. 1943.године , Јаковљево;

15.) Миланка Златковић, од Бугара 21.8. 1944.године, Доње Гаре;

16.) Драгиња Ђ. Грујић, од Бугара 20.8. 1944.године, Бугарска;

17.) Миланка М. Младеновић, од Бугара 23.11. 1944.године, Бугарска;

18.) Милтен Г. Раденковић, од Бугара 19.9. 1944.године, Бугарска;

19.) Мика С. Ђокић, од Бугара 21.4.1944.године, Јаковљево;

20.) Стојанка С. Ђурић, од Бугара 10.11. 1944.године, Доње Гаре;

21.) Милојка Н. Крстић, од Бугара11.2.1944.године, Бугарска;

22.) Перка Т. Цветановић, од Бугара 11.2. 1944.године, Доње Гаре

*

Г А Р С К А   Т Р А Г Е Д И Ј А :

(Бугарска одмазда над људима у село Доње Гаре у II светском рату 1943. године):

За време Другог светског рата бугари су 1943. године запалили целло село Доње Гаре и целокупно становништво интернирали у ропство у Бугарској.

Бугарска полиција у јачини једног вода почетком фебруара 1943 године засела је положај у школи и око школе у село Јаковљево. Ова јединица је била(командир Валчев) је била саставни део пограничних бугарских снага које су биле смештене у село Свође-Тропша, као заштита од партизана из Црне Траве-која је тада била слободна територија све до Јаковљева.

Бугари су у том времену убирали порез од сиромашних сељака и тако су 20 априла(понедељак) 1943 године бугарски порезници дошли у село Доње Гаре-један порезник и један полицајац, да сакупљају порез за царску Бугарску. Исте ноћи су дошли патизани, ухватили бугаре- истерали их изнад села и стрељали.

Сељаке и партизане Бугарима је потказала једна млада девојка-која се тада « швалерисала » са бугарским командиром, према причи из 1980. године деда Божидара Грујића-који је тада требало да буде стрељан, а уместо њега стрељан је његов отац Криста-а потврдила је и његова сестра баба Руска-писцу овог записа(а постоји и тонски запис).

После тога су ту девојку партизани стрељали. Одред 21. априла 1943. године бугарске војске и полиције опколио је село Доње Гаре и све способне мушкарце су одвели у село Јаковљево и затворили их у подрум школе (4×4). ту су их мучили, претили и према њиховој пресуди за стрељање из строја извели следеће: Вељковић Драгутина, Вељковић Светозара, Грујић Кристу, Стојановић Александра, Стојановић Миливоју.

После прочитане пресуде, из гомиле се чула молба Грујић Кристе-бугарском командиру-да стрељају њега уместо, сина, јер му син има малу децу-што се бугарски командир смиловао и тако је отац “дао главу” за сина.

Пре стрељања командир је упитао-има ли неко посебну жељу да каже пред стрељање.јавио се Љубомир Крстић и у току стрељања успео да каже:”Доле цар Борис, да једе говна, Живео краљ Петар”. Сви су немо посматрали стрељање и потом су сељаци пуштени својим кућама, где им је наређено да се спреемају за интернацију за Бугарску.

Тако су 22. априла сељаци Доњег Гара са завежљајима избеглица, са воловима и кравама, овцама-кренули пут према Бугарској преко село Криви Дел, а 23. априла 1943 године су Бугари наредили (дали им прво шибице) сељаццима села Јаковљево-под претњом убијања, да запале цело село, што су и учинили јакољевци.

Изгорело је 171 кућа, 429 помоћних просторија-штала, остава, племњи, трла за овце, колиба. само је близу села остала једна колиба која није била примећена.

Село Доње Гаре је било у пламену. Гореле су тада куће чакмаре, покривене са сламом, а колона људи, жене, деце, заједно са својом сиротињом је све то немо гледала, вукла са собом стоку, крећући преко планинског масива Тумба према Бугарској.

Стравично згариште, остављало је тугу и бол за својом кућум. Остала је била још ситна живина, лавеж паса, који су тужно завијали због гарске трагедије. За кратко време је све било утахнуло. Планински горштаци су се после пропасти бугарске царевине, поново вратили и Доње Гаре.

Вредни горштаци су изградили нове куће, стаје, племње- поново се над селом вратио живот . Данас ни сродници, ни народ, ни држава, ненађоше потребу да обележе гроб ових мученика.

Извор: Раде Костадиновић:-ЦРНА ТРАВА И ЦРНОТРАВЦИ,1968.г. Лесковац, стр. 185 (“Гарска трагедија”)

Тонски запис: Божидар Грујић 1980. године, село Доње Гаре , СО-е Власотинце

Тонски запис забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф Власотинце и наставник ОШ “Карађорђе Петровић” с. Крушевица

*

К А З И В А Њ Е   Б О Ж И Д А Р А   Г Р У Ј И Ћ А:-

-Кад су партизани убили Бугарског кмета и два жандара бугарска 1943.године, онда су Бугари 23. априла 1943.године упалили село Доње Гаре.

Партизани су их ухватили и стрељали у реку. Кад је било ујутру, нека жена загорка, неки кажу Сибинка је издала село код Бугара-била швалерка(љубавница-подвукао М.М) Бугара, онда су бугари кренули на одмазду.

Попалили су село-190 домаова, племње и све остало. Кучићи су цвилели. Одвојили су 35 душе за стрељање и затворили у затвор у село Јаковљево.

Били смо три дана и три ноћи у затвору и нас седморицу су издвојили за стрељање-који смо били обележени да смо их издали код Партизана.

За та два Бугарина требало је да стрељају на седморицу.

Кад је дошло време за стрељање, мој отац Криста Грујић-ратник против турака и у први светски рат против Бугари и Немци-пред стрељање бугарском начелнику-иступајући испред њега, рекао:“Дал могу да ја погинем за сина“.

Началник се мало комешао-збунио се мало, па рекао:“ да нисмо никад имали таквог човека да замени сина, ајде нека да главу за главу“.

Кад је било стрељање, мене су одвезали, а мог оца везали за стрељање, као седмог. Бугарски начелник је рекао:“Ајде ко шта има пред смрт да каже“.

Љубомир Крстић је рекао:“Нека живи Љубомир Крстић, нека живи краљ Петар, а цар Борис да једе гомна“.

Мој отац пред смрт је рекао:“Начелниче, ратовао сам 13. година, нисте могли да ме убијете, а сад ме убите, кад ми је остао син у животу“.

Остали су ћутали. Митраљезом су били сви покошени.

Ту је било око 450 душа, гледало стрељање седморицу Доњогарчана.

Наравно после паљевине села ујутру у осам сати, су нас постројили и интернирали у Бугарску.

Тамо смо потерали све што смо имали од стоке. Тамо сви радили занате које смо знали, да се некако преживи.

Вратили смо се после ослобођења ујесен 1944.године. Ко је могао, дотерао је из Бугарске и своју стоку.

Казивач: Божидар Грујић село Доње Гаре, Власотинце

Тонски запис: 1980.године село Крушевица-снимљено код његове сестре баба Руске Вељковић(девојачко Грујић-сестре Божидара Грујића из Д.гаре), која је била интернирана у Бугарску

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар и наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, СО-е Власотинце

*

ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ “Г А Р С К Е   Т Р А Г Е Д И Ј Е”(1943.г.):

-18. априла 1943.године партизанска патрола коју су сачињавали Коста Катић-Чика Мика, Александар Јањић-Ђока, Драгољуб Јовић-Лука и Петар Станковић-Љуба, заробила је бугарског кмета и полицајца у село Доње Гаре у кући Драгутина Вељковића.

У Вусу је заробљене бугаре предала Трећој(Лужничкој чети)-усмено казивања: Јањића и Станковића, 1977.године, Власотинце

21.априла 1943.године одред бугарске војске и полиције опколио је село Доње Гаре, а затим почео да хапси људе без обзира на пол и године.

Издвојили су Драгутина Вељковића и његовог сина Светозара, Александра Миленковића, Стојана Павловића, Љубомира Крстића, Миливоје Цветковића и Кристу Грујића.

Ову групу људи су стрељали у Јаковљево , а 600 људи шене и деце интернирали у Бугарску на ропски рад у Бугарској. 23.априла 1943.године бугари су запалили село Доње Гаре у коме је изгорело 171 кућа, 429 помоћних просторија(штала, остава, племње…).

Остала је неспаљена само једна колиба у близини шуме коју нису видели. Усмена казивања: Д.Николић, Јовић и Љ. Стаменковић 1977.године Власотинце

Извор: Раде Костадиновић:-ЦРНА ТРАВА И ЦРНОТРАВЦИ,1968.г. Лесковац, стр. 185 (“Гарска трагедија”)

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

* * *

СЕЋАЊА НА ФОРМИРАЊЕ ОШ „ВУК КАРАЏИЋ“ У ТЕГОШНИЦИ

(лист „Власина“, број 83, 31.август 2000.године, Власотинце-Аутор: Мирослав Младеновић, Мирац, наставник)

На међи двеју општина: власотиначке и црнотравске, према катстарској подели простире се можда најмање село на југу Србије.

Поред леве стране брзе планинске реке Власине, некада су на литицама расле непроходне шуме, па су номади насељавали приступачну десну страну ове плаховите и бистре реке.

На тој страни, у Власину се улива Тегошница, па је вероватно и према њој и насеље добило име Тегошница.

Мост на тој речици је спона живота између људи двеју суседних општина..

Негде 1970. године као млад просветни радник попут осталих из моје генерације, вратио сам се у свој родни крај.

Тадашњи директор ОШ „Доситеј Обрадовић“ у селу Свођу Властимир Ћирић, радећи на масовном просвећивању у селима овог краја, дошао је на идеју да у селу Тегошница формира ОШ, као истурено одељење школе у Свођу.

Тако је била створена могућност лашег школовања деце из села: Добровиша, Доњег Гара, Страњева,, Горњег Ораха, Ћуова, Лукачева, Тегошнице, Кривог Дела и Јаковљева.

До те 1970. године, многа деца из ових планинских села остајала су полуписмена, без икаквих могућности на опште образовање.

Тек мањи број ученика из ових села је пешице похађао основну школу у Свођу, пешачећи преко 20 километара дневно.

Под таквим условима прво је отворена Месна канцеларија, као средиште административне власти за околна села, а потом путем залагања тадашњег шефа Месне канцеларије Пејче Станковића, као и Властимира Ћирића-отворена је нова осмогодишња основна школа, као истурено одељење ОШ у Свођу.

Кренуло се без игде икаквих услова за извођење наставе. Тада су од ученика који су похађали осмогодишњу школу „Доситеј Обрадовић“ у Свођу и Саставу Река, била формирана два одељења петог и једно одељење шестог разреда.

У дрвеним клупама, скамијама од буковине седела су по три ученика.

Ученици шестог разреда су били смештени у бојаџиској радњи, док су ученици петог разреда били смештени у просторије кафеџије и Месне канцеларије.

Наставничка канцеларија била нам је у шанку кафеџије Цилка. Ту смо школске дневнике у почетку чували и записивали часове.

Сами смо часове одређивали и одморе прилагођавали времену проведеном у пешачењу са једног краја до других учионица које су биле далеко (од Томине кафане до Месне канцеларије) више и од десет минута хода пешице по блату, киши и снегу.

Од наставних средстава, сем табле и креде, није било ништа. У почетку је било неспоразума са школовањем женске деце, али залагањем самих наставника, који су обиласком родитеља на прави начин анимирали врденост даљег образовања.

Махом смо сви били почетници у наставној пракси. Ентузијазам тадашњих просветних радника био је основни мото рада.

Нико се није жалио на тешкоће. Љубав према деци и школи била је јача од свих осталих недаћа. Становали смо у приватној шупи, без икаквих услова за живот.

Без струје и огрева, хранили смо се на веома оскудан начин у кафани код Цилка. Кафане су нам биле место договора у зимским месецима.

Свако од нас је морао да држи часове и из других предмета, за које се није школовао. Часове физичког васпитања смо одржавали на прудини поред Власине.

После отказивања просторија у бојаџиској радњи морали смо да привремено одржавамо наставу под шатором у прудини поред реке.

Каква је то била настава, то само ми знамо. Два ученика су држала таблу док је трећи писао. Кредом се писало, а крпом брисало уместо сунђера.

Дечица су била мирна као овчице. Ниједно од њих ни да трепне док се радило под шатором.

Школа под шатором, забележиле су дневне новине. Требало је правити нову школу. Сви су својски запели.

Тако уз помоћ друштвене заједнице, на левој страни живописне реке Власине, направљена нова осмогодишња школа.

Много је ученичког зноја, наставничког труда и рада родитеља уложено у њену изградњу. Дрвену ћуприју преко Власину заменио је нови мост.

Село и школа су касније добили струју, телефон и амбуланту.

Прве генерације наших ученика достојно су нам се одужиле. Велики број њих су постали: професори, инжињери, учитељи, зидари.

Многи су данас широм земље познати грађевинари, неимари. Сви су они данас, што је најважније, добри и честити људи.

Кад год нас неко сретне, увек се са великим поштовањем односи према првим васпитачима. Били смо им све: наставници, родитељи и другови.

Касније се осмогодишња школа у селу Тегошница издвојила из састава ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Свођа, у самосталну школу и добила име према великану наше писмености Вуку Караџићу.

Свако од нас који су учествовали у ширењу писмености и куклтуре у једном забаченом и заосталом крају југа Србије били су и остали лучоноше просвећивања свога народа, краће речено били смо: НАСТАВЉАЧИ ВУКОВОГ ДЕЛА И РАДА.

Мирослав Младеновић- Мирац, наставник

* * *

Порекло презимена по родовима (По имену предка и свецу):

Лепоје-Лепојевић,

Илија-Илић,

Златко-Златковић,

Радич- Радичевић,

Крста-Крстић,

Ђока-Ђокић,

Стојан-Стојановић,

Димитрије (Мита)-Димитријевић (Митић),

Вукадин-Вукадиновић,

Михајло-Михајловић,

Коца-Коцић,

Виден-Виденовић,

Видоје-Видојевић,

Риста-Ристић,

Голуб-Голубовић,

Банко-Банковић,

Бранко-Бранковић,

Дина-Динић,

Младен-Младеновић,

Станоје-Станојевић,

Павле-Павловић,

Петар-Петровић,

Груја-Грујић,

Стефан-Стефановић,

Велко(Вељко)-Вељковић,

Петко-Петковић,

Војин-Војиновић,

Алекса-Алексић,

Величко-Величковић,

Станко-Станковић,

Дојчин-Дојчиновић,

Бошко-Бошковић,

Цветан-Цветановић,

Ђура-Ђурић,

Милтен-Милтеновић,

Поп-Поповић,

Миленко-Миленковић,

Раденко-Раденковић,

……………………..

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

[2] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[3] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[4] http://sh.wikipedia.org/wiki/Donje_Gare

[5] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

[6] Симон Симоновић Монка, Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ културе, Црна Трава, 1983.

[7] Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из Рукописа (ЗАПИСИ):Казивања ратника Првог и Другог светског рата, 1970-1984.г., из власотиначкога краја, Власотинце

[8] Велимир Стаменковић-Лима:- “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

* * *

1. март 2014.године, Власотинце, Република Србија

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац , локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекти југа Србије

Коментари (16)

Одговорите

16 коментара

  1. СВЕТОЗАР

    ЛЕПО, ИСЦРПНО И БОГАТО.
    ПОЗНАТО МИ ЈЕ ДА СУ НЕКИ СТАНОВНИЦИ СЕЛА ГАРА ПОСЛЕ 1878. ГОДИНЕ НАСЕЛИЛИ У СЕЛО ГОРЊЕ БРИЈАЊЕ У ПУСТОЈ РЕЦИ. И ДАНАС ИХ ЗОВУ ПОПУЛАРНО ”ГАРЦИ”. ОНИ НОСЕ ПРЕЗИМЕ ВИДАНОВИЋ. ЈА САМ ИЗ Д. БРИЈАЊА. У Г. БРИЈАЊУ И ДАНАС ПОСТОЈИ ФАМИЛИЈА ”БРОЂАНИ” ДОСЕЉЕНИ ИЗ БРОДА, А НОСЕ ПРЕЗИМЕ ”МИТРОВИЋ”

  2. Вељко Михајловић

    У доњем Гару је до 1963.гоине живела и породица Михајловић. Мој прадеда је био Филип. Имао је три сина Драгутина Михајловића, Владимира Михајловића и Миливоја Михајловића и две ћерке чијих се имена не сећам.Мој деа Драгутин је имао два сина Стојадина и Михајла.
    Мој отац Стојадин Михајловић и мој а мајка Десанка Михајловић имају три сина Драгоја, Вељка и Јову Михајловића, а стриц Михајло има два сина Борка и Богољуба Михајловића. Године 1963. сви смо се одселили у Салаковац код Пожаревца.
    Мог деде Драгутина брат Владимир је имао три ћерке. Једна је удата у Макоднји, а друге две у село Доње Гаре и то Симка која је и умрла у Доњем Гару и трећа сестра која је живела у Скобаљу код Смедерева, где је и умрла. Трећи брат мога деде Миливоје није имао своје деце. У Доњем Гару више нема живих потомака мојих предака Михајловића. Напомињем да у селу Салаковац код Пожаревца има много потомака “Гараца”. Овај коментар додајем само да би се знали прецизнији подаци о свим “Гарцима” који се раселише по Србији.

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Вељко, треба ми твоја помоћ око крсне славе. Која ти је крсна слава и који су ти били стари кумови по презимену роду, крсној слави и места одакле су порекло. Да ли нешто знаш даље од Доњег Гара за порекло своје фамилије МИХАЈЛОВИЋ- чије је презиме “изведено” од претка МИХАЈЛА. Мигајловића у власотиначким селима има једино још у: село Равни Дел и село Црнатово. Проверићу им крсне славе јер их лично познајем из оба села.

      • Veljko Mihajlović

        Moja čukun baba, čije ime neznam je poreklom iz nekog sela kod Vlasotinca. Ostala je udovi a sa dvoje dece – sinova Filipa i Gorču ( nisan siguran da je tačno ime Gorča-njegov čujun unuk je učitelj Rade petrović u školi u Tegošnici.
        Ta naša čuku baba se preudala u Donje Gare za Mihaila koji nije imao dece ni pre nje ni sa njom i prihvatio he njenu decu kao svoju. Moj deda Dragutin je u znak zahvalnosti tod dedi Mihajlu odredio naše prezime MiMihajlović . Naslednici Gorče nose prezime Petrović i o njima možete vliže podatke dobuti od učitelja Radeta iz Tegošnice.
        Mi Mihajlovići slavimo slavu Svetog Alimpibe 09 12..
        Ima nas u Salakovcu i Smoljincu kod Požarevca i u Austriji. Ja živim u Požarevcu i još uvek radim kao advokat penzioner (rođen sam 1953 gidine) i imam dvoje dece.
        Drago mi je da se neko bavi mojim rodnim selom kako be bi otišlo u nezaborav, obzirom da če se sasvim ugasiti.
        Pozdrv.

        • Veljko Mihajlović

          Izvinjavam se za neke greške u pisanju.

          • Veljko Mihajlović

            Što se tiče starih kumiva ne mogu vam reći. Znam da su iz Krstićeva i da neki njihovi potomci žive u Vlasotincu, ali ih ne poznajem i ne znam kako se zovu. Kao što sam ranije napisao imso sam nepunih 19 godina kad su se moji odseli u Salakovac kod Požarevca. Samo da napomenem da u Salakovcu ima preko deset doselhenih porodica iz Donjeg Gara.

            • Вељко Михајловић

              Грешка и у годинама пресељења. Имао сам непуних 10 година кад смо се преселили у Пожаревац.

          • Veljko Mihajlović

            Moj deda Dragutin je bio borac u prvom i drugom balkanskom ratu kao i u Prvin svetskom ratu do 1919.godine. U Prvi svetski rat je bio zajedno sa ocem Filipom i bratom Vladimirom. U Drugom su bili u zarobljeništvo u Bugarskoj kao i celo selo Gare.

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОПУНА О ПОРЕКЛУ РОДОВА СЕЛА ГАРЕ (Г.Гаре, Д.Гаре и Криви Дел):

    (Према ЗАПИСИМА Ристе Николића, ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, 2012. САНУ Београд)

    П О С Т А Н А К С Е Л А И П О Р Е К Л О С Т А Н О В Н И К А:

    – Г а р е се дели у три дела: Г о р њ е Г а р е (или „Горњо“ Гаре),Д о њ е Г а р е (или „Долњо“ Гаре) и К р и в и Д е л.

    У Го р њ е м Г а р у су мале: Г о р њ а, С к р о б а н о в а, Д р а г о ћ е в а П а д и н а, В л а ћ е в а П а д и н а.

    У Д о њ е м Г а р у су мале: К р а ч и н о в а, Б а н к о в с к а, Д е д а Л е п о- ј и н а, К р а с и ћ е в с к а, Ц р њ и н с к а, П е т р о в и ћ и.

    Прво насеље, које постојало на место данашњег Г. и Д. Гара, било је у Кривом Делу, где је С е л и ш т е. („старо је село у селиште било“). Није познато, ко се ту први заселио.
    Постоји само предање , како је оно расељено. Становници тога села били „ишли далеко “ и „украли девојку“ , Али Турци „дир по дир“ дознаду за то и нападну их , а ови „прсну“ којекуда. Друкчије се онда село звало, док је било у Кривом Делу.
    Не зна се када је то село постојало („То је одамно било, можда је латинско било“).
    То С е л и ш т е није од данашњих становника.(Од данашњих породица у ГАРУ ниједна није била на селишту у К р и в о м Д е л у.

    Најстарији у селу су:
    – М а р и н ц и (23к., славе Петров –Дан;
    – С к р о б а н о в ц и (на 10к., чине Скробановску Малу, Славе Петковицу), чије је старо презиме В и л и п о в ц и;
    – Р а ј и н ц и (6к., славе св. Арханђела) од деда Стојана Јовчиног;
    – С а в и н и (3 к., славе св. Арханђела) од деда Саве;
    – Ч о к е ш и н ц и (2 к., славе Пејчин Дан-према Др Ј Ердељанићу доселили се из села Чокешина (врањско);
    – Ђ о р и н и су стари, изгубили се;
    – К р а с и ћ е в ц и (9 к., чине Красићеву малу у Доњем Гару, славе св. Арханђела;
    – П е т к о в ц и ( на 30 к., чине Крачинову Малу, сви славе Св. Николу) су стари досељеници и то од „трнско“ (као да су из Мелне), нису од Крачинова. Доселио се ПЕТКО са 5 синова ; прешли 10 појаса и изродили се, те се узимају међу собом пре 50 година.
    У њих је „призетак“ М и л и ј а Р а д о и ч и ћ од Баковаца у Рупју.
    – Р и с т и ћ и (4 к. Илија, Наћа, Мана, Милча, славе св. Арханђела)-из Рупја дошао им д е д Р и с т а, нашао бољу земљу.
    – Ј о в и ћ и (4 к., у Доњем Гару)-из Црне Траве, доселио се Јова.
    – Д е д а И в а н о в ц и ( 16 к., у Доњем Гару славе с. Николу)- из „трнско“.
    Ови су са П е т к о в ц и м а и К р а с и ћ е в ц и м а су главне „вамилије“ у Доњем Гару; све су, веле, куће од њих, а само је „Рупац“ из Рупја „бил ковач“, па га „довеле газде“ да ради.
    – И К р а с и ћ е в и су „од трнско“;
    – Р а м а з а н о в ц и или С о к о л о в ц и (13 к., у „Долњо Гаре“, славе св. Николу)- из Зеленог Града, отуда се доселио деда Сокол, прадед човеку од 80 година.
    – К о ч и ћ е в ц и ( на 40 к. славе св. Арханђела, одселило се на 20 кућа)-из Кочана (близу Печењевца), отуда се због зулума доселио предак В е с е л и н (страији и од чукундеде човеку од 60 година). Населио се на најбољем месту , близу Градца. Они чине Р а ј и ћ е в с к у м а л у, која се зове и Кочићевска; а зове се и по презименима Р а ј и н ц и, П е т к о в ц и итд. Од пре 15 година су почели да се узимају међшу собом.
    – Д р а г о ћ е в ц и ( на 10 к., славе св. Николу, чине Драгоћеву Малу)-из села Драгоћева (близу Трна) или Близу Божице или близу Ћустендил Бање); један је од њих „посињеник“ из Обрадоваца у Црној Трави, слави Св. Луку.
    – В е љ и н ц и или П е т к о в и (15 к., славе св. Николу и св. Јована)-старином од Копаоника, отуда дошао у Гаре д е д а В е љ а (прадед човеку од 77 година), становао у „селу“ и имао 9 синова.
    Од њих је одвојио тројицу и упутио их у Криви Дел, да се заселе , што и учине. Од тада је заснован тај део села Гара.
    -М е л е н ц и (на 15к., славе св. Арханђела) – из Мелне, где им је деда Крста убио човека и побегао овде.
    -Ђ о р и н ц и ( 5к., славе св. Арханђела)- из Костуринаца(Знепољ), дошао им прадед због зулума.
    -Д е д а С т о ј а н о в и (4к., славе св. Арханђела)-као да су из трнског краја, предак им био „пустоод“, па га спахија доселио и оженио.
    – П е т р и н ц и (на 25 к., славе св. Николу);
    – М и љ к о в ц и и В у ч и н ц и су у Криви Дел прешли са Влаћеве Падине а старином су из Гара; У Кривом Делу су имали имања. Остали су у Кривом Делу готово сви прешли из Гара.
    – М и ц и н и (2-3к., „у Крачинове“ славе Гмитров Дан, доселио се из Црне Траве.
    (Запис 1910.г., Р Николић).
    ИЗВОР:- ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, Риста Николић, САНУ 1912.г., Београд,)

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац
    10.март 2017. Власотинце, Србија
    *

  4. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Димитрије Стојановић (80.г.) из Доњег Гара хватао је јелене у Добровишу, Црвеној Јабуци и Рајковом Долу (Подвукао:М.М)
    ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Крајиште и Власина“ насталој на основу података прикупљених од 1905 до 1909. године.

  5. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОДАТАК:

    Село ГАРЕ (Доње, Горње и Криви Дел):

    Село ГАРЕ се дели на три велика дела:
    1) Г о р њ е („Горњо“) Г а р е, које чини најужи и уједно најјужнији и уједно највиши део села; 2) д о њ е („Доњо“) Г а р е, које је ниже, на северу, од Горњега Гара и заиста је доњи, најнижи део села.
    2) И Горње и Доње Гаре су су с леве стране реке Власине.
    3) К р и в и Д е л, омањи, источни део села, који је сав с десне стране реке Власине.

    У свакоме од ова три гарска дела разликују се опет мањи делови „мале“(на турском језику) или „села“(на српском језику)-Подвукао:М.М).

    Али ни МАЛЕ нису једноставне него се у њима опет чини разлика међу појединим р о д о в и м а (разгранатим родбинама) или како их народ зове „ф а м и л и ј а“, које се свака називају посебним именом.
    Неки од тих р о д о в а и настањен у засебном делу МАЛЕ а некима су куће већ прилично измешане.

    Р о д о в и(„ф а м и л и ј е“):

    ГОРЊЕ ГАРЕ:
    Тако се у Г о р њ е м Г а р у разликују ове МАЛЕ и р о д о в и:

    а) Г о р њ а М а л а, која је највиши део села. У њој су „ф а м и л и ј е“-р о д о в и:
    – П е т р о в с к а или „П е т р о в и, са 6 домова;
    – Р а ј и н с к а са 10 домова и
    – П е т к о в ц и са 8 домова.
    б) С к р о б а н о в а М а л а –цела има само један р о д:- С к р о б а н о в е од 20 домова;
    в) Д р а г о ћ е в а П а д и н а-има само један р о д: „Д р а г о ћ е в ц е“, од 15 домова;
    г) В л а ћ е в а П а д и н а-има две „фа м и л и ј е“: М а р и н с к у од 13 домова и Ч о к е ш и н ц е са 8 домова.

    ДОЊЕ ГАРЕ:

    У Д о њ е м Г а р у су „фамилије“-р о д о в и:

    а) К р а с и ћ е в а М а л а, у којој су р о д о в и:
    – М л а д е н о в и ћ и (9 домова) и
    – Р у п ц и (4 домова);
    б) П е т р о в и ћ и, засебан род од 9 домова;
    в) Д е д а-Л е п о ј и н а „фа м и и л и ј а“- р о д од 11 домова;
    г) Ц р њ и н и -8 домова;
    д) Б а н к о в и ћ и-8 домова.
    Између Г о р њ е г и Д о њ е г Г а р а је К р а ч и н о в а М а л а, у којој су р о д о в и („ф а м и л и ј е“):
    -П е т к о в ц и-36 домова;
    -П е т р и н ц и 8 домва и
    – Ј о в и ћ и 4 домова.

    КРИВИ ДЕЛ:

    К р и в и Д е л има мање м а х а л е, у којима су засебни р о д о в и:
    -М и љ к о в ц и 8 домова,
    – М е л а н ц и до 15 домова и
    -П е т р и н ц и 6 домова, а у новије време и нешто досељеника из Горњег Гара, из Влаићеве Падине.

    П о р е к л о с т а н о в н и ш т в а и КРСНЕ СЛАВЕ:

    Садашње с т а н о в н и ш т в о у Г АРУ је састављено из породица, доста различитог порекла. За једне од њих тврде, да су врло старе, за друге се зна да су се доселиле у новије време.
    Тако се мстрају за „ с т а р о се д е о ц е“ или врло старе досељенике ови
    р о д о в и(„фамилије“):
    – Р а ј и н ц и, који славе св. Арханђела;
    – П е т к о в ц и, који славе Петров-дан;
    – С к р о б а н о в и, славе Петковицу(14.октобар, за њих веле да су очували једно јагње скробом, па су по томе добили име);
    – М а р и н ц и, славе петров-дан (а једна кућа им слави поред ове славе још и Аранђелов-дан, друга опет још Св. Николу, а те су славе узели „за здравље“ своје деце);
    – М и љ к о в ц и, славе зимњег Св. Јована;
    – П е т к о в ц и, славе Св. Николу а једна породица још и Св. Арханђела, кога је узео славити отац те породице ради свога здравља;
    – П е т р и н ц и, славе Св. Арханђела ;
    – М л а д е н о в и ћ и, славе пролетњи Ђурђев-дан;
    – П е т р о в и ћ и, славе Св. Св. Јована и зимњег Св. Ђорђа;
    -Д е д а-Л е п о ј и н и, славе Св. Јована; и
    – Б а н к о в и ћ и, славе Св. Николу.

    Другим р о д о в и м а већином се зна порекло, јер су нобији досељеници.
    – П е т р е ч к а „фамилија“ слави св. Арханђела и св. Николу. Зна се, да се доселила, али нису зналим одакле.
    – Д р а г о ћ е в ц и, који славе св. Николу, доселили су се из села Драгоћева код „Костадин-Бање(Ћустендила).
    – Ч о к е ш и н ц и су се доселили „из Врањско из село Чокешина“-славе св. Николу;
    – М е л а н ц и су дошли из мелне у садашњој Бугарској-славе св.Арханђела и св. Николу.
    – П е т р и н ц и су такође су досељени од некуд из Бугарске-славе св. Николу, а једна њихова породица је узела славити још и јесењег св. Ђорђа „за здравље“ свога домаћина.
    – ј о в и ћ и су се доселили „ово је други век“ (доселио им се отац) из Црне траве у власинском крају-славе Митров-дан.
    – Р у п ц и м а се такође отац доселио из рупља у власинском крају.
    Као што се види из наведених података, у ГАРЕ су се досељавали највише сељаци из суседних крајева на југо-истоку и на југу, дакле из т.зв.шопске области.
    Највише је одсељеника поодлазило у садашњи јабланички срез, у коме је по одласку арбанаса остало доста пусте земље, а има Гарана одсељених и у Заплање.

    Пада у очи, да се међу крсним именима највише славе св. Арханђео и св. Никола и да има доста породица, које славе по две славе, од којих је једна главна а друга споредна.
    Ову споредну славу многе породице су узимале а узимају и сад по своме слободноме избору „за здравље“ свога домаћина или своје деце.

    П р е з и м е н а (П р е з и в а њ е) Р о д о в а(„фамилија“):
    Вредно је даље поменути, да у овог народа има особити начин у п р е з и в а њ у.
    Р о д о в и или „фамилије“, као што се види из оног, што смо напред навели, презивају се обично на- ЦИ (ПЕТКОВЦИ, итд) или на ИЋИ (МЛАДЕНОВИЋИ итд.), ређе на који други наставак (-ОВИ или-ИНИ).
    Али се поједине породице и њихови чланови не зову по том п р е з и м е н у, него се домаћин породични п р е з и в а по имену свога оца,

    На пример фамилија (р о д) П е т к о в ц и има 8 породица (домова) и ниједна се од њих не зове појединце П е т к о в ц и м а, него се домаћин сваке од тих породица ( а тако и његова задружна браћа, ако их има) п р е з и в а на име свога оца:Јовановић, Николић итд.
    Синови тог домаћина не зову се пак по п р е з и м е н у свога оца него по његовом и м е н у.
    Ако је нпр. Домаћин Стојан, а син му Марко, онда ће се син з в а т и: Марко Стојанов. Тек по смрти очиној тај ће се син п р о з в а т и:Марко Стојановић.
    Услед оваквог начина народног п р е з и в а њ а настала је у новије време прилична пометња због тога што власт захтева, да се у једној породици за све чланове кроз сва поколења, одржава једно презиме, по једном претку(деду, прадеду итд.), и тиме долази у супротност с народним обичајем.
    Отуд се дешава да се многи сељак презива другачије у селу (по очину имену) а другачије у званичним списковима, општинским, црквеним и војним, па ни у њима не свуда једнако.
    Општински писари се обично помажу тиме, што састављају оба начина, па сваког сељака зову и по оцу и по деду (обично се код власти презиме по деду уводи као породично презиме), нпр,: Цветко Недељка Јовановића.

    Т и п о в и (мушкараца и жена)- о с о б и н е л и ч н о с т и:

    Међу типовима су несумљиво најмногобројнији они са белом и руменкастом кожом, с округлим или овалним лицем, с округластом главом, са модрим( загасито-плавим) или грахорастим очима.
    Особито су многобројни, јасни и лепи ови типови код женскиња и код деце.
    Овде, онде, али уопште врло ретко, виђао сам и широка лица са јако истакнутим јагодицама и предњим зубима.

    Чисто црномањасти типови су врло ретки. Међу њима особиту пажњу заслужују физиономије, које јако подсећају на познате цинцарске типове: са дугуљастим лицем и с кукастим носом. Вероватно, да у њима имамо трагове од негдашњих Влаха, који су у овим планинама становали и доцније били посрбљени.

    О доброти, питомости и мирноћи овог народа слушао сам од свакога ко је са њим имао додира, а и сам нисам добио другачији утисак.
    Народ је уздржљив, не претерује ни у љубазности ни у интересовању, а ипак је довољно приступачан.
    Гостопримство је, како су ми сељаци казивали, у њих слабо. За обедом ће госта ретко нудити. Понудиће обично једанпут и одбијање одмах примити.
    *

    ИЗВОР:- Јован Ердељановић, „ С ИЗБОРА У ВЛАСИНСКОМ КРАЈУ, Утисци и посматрања“ Дело, књ. 47, мај 1908. стр.231-255; у ЕДИЦИЈИ „Корени“, С.Гласник САНУ, Београд 2016.г. Приредио:Б. Челиковић:ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ(511-535)
    Библиотека „Корени“,ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ(фототипски објављено: Населја српских земаља српких земаља. Насеља, порекло становништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић, едиција „Корени“, Службени гласник, САНУ, Београд 2016.године) (село ГАРЕ, стр.523-535- Јован Ердељановић, „ С ИЗБОРА У ВЛАСИНСКОМ КРАЈУ, Утисци и посматрања“)

    Обрадио и поставио:Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог , етнограф и историчар-истраживач и писац на дијалекту југа Србије
    15.септембар 2017. Власотинце, Србија

  6. Slobodan Petrović

    Pominje se Petar Petrović Donje Gare.Odakle je došao…. Takođe se pominje da su Gare naselili i iz Zavidinca…

  7. Igor

    Gledam medju ovim familijama iz sela nema prezimena Todorovic , pitam zato sto je moj prvi predak bio od te familije Todorovic iz Donjeg Gara , po smrti oca majka se preudala u selu Leskovica opstina Babusnica i povela malog Djiku Todorovic , tako da od njega mi postadosmo Djikici, to je bilo pre oko 200 godina ,

  8. Угљеша

    Нигде се не помињу Соколовићи и Милчићи… Моји преци, досељени из места Доње Гаре у Банат (Бела Црква) колонизацијом. Градомир и Јосимка Милчић (рођена Соколовић) били у Бугарској у ропству. Крсна слава им је био Св. Аранђел.

  9. Zoran

    Ja se prezivam Jovic a poreklo nam je iz sela Gare doseljeni smo neznam tacno kad u slivu reke Jablanice selo Rujkovac slava nam je Petrodan .molim ko zna nesto vise da se javi.

  10. Dragan

    Kolega mnogo ste lepo napisali o mom selu. Ako bih mogli da se upoznamo u skorije vreme i da još više obogatimo istoriju mog sela. D. Gligorijevic.