Порекло презимена, село Јабучје (Лајковац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Јабучје, општина Лајковац. Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. Приредио сарадни Порекло становништва села Јабучје, општина Лајковац. Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. Приредио сарадни Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Јабучје (Лајковац)

Порекло презимена, село Јабучје (Лајковац)

Порекло становништва села Јабучје, општина Лајковац. Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. Приредио сарадник портала порекло Милодан. 

 

Владимир Бајић (1889-1969) потиче из познате породичне задруге из села Јабучја (помињао сам га у презимену Милић, оп. Милодан). Учествовао је у свим ратовима 1912-1918. године и из њих се вратио као инвалид. Иако није завршио ни основну школу био је врло обдарен за проучавање завичајне историје. Био је старешина своје задруге, а радове на имању водили су његов син и остали потомци.

Највише је проучавао сеоски живот у самом Јабучју, али и околини, у периоду од краја 19. и почетка 20. века, а занимао га је и цео 19. век. Био ј познат у јавности, посебно у време од 1950. до 1960. године. Између осталих, са њим су контактирали и у селу га посећивали академици САНУ: Осим казивања, Владимир је оставио значајне белешке о прошлим временима.

Село Јабучје је највеће и у старим тамнавском срезу и у ваљевском округу, (причало се када сам био дете да је Јабучје други по величини село у Србији, после Азање, оп. Милодан) Некада је заузимало преко 5000 хектара. У 18. веку имало је турски хан који је уништен у Првом српском устанку. Јабучје је 1820 године имало 111 кућа, 1831 – 136, 1900 – 359 и 1910 – 427 кућа. У другој половини 19. века и у периоду до Првог свестског рата постојала су два засебна села – Горње и Доње Јабучје.

Ја бих томе додао да сада постоје засеоци, осим Горњег и Доњег „краја“, Шеринка, Гај, Старо село, Виш и центар села које носи назив Шиљаговац.

Обрада земље и опрема

У 19. веку величина имања рачунала се према „дану орања“, што износи око 0,5 хектара. Плугови су били потпуно дрвени, а само раоник је био од гвожђа. Крајем 19. века углавном су се користили „полудрвени“ плугови. По сећању Владимира Бајића, потпуно потпуно дрвени плугови нестали су око 1897. године. Први гвоздени плуг у Јабучју појавио се 1896. године године, а до 1911. у селу их је било свега пет.

У старо време није се у јесен угаривало за сетву на пролеће. За кукуруз се орало у пролеће и одмах сејало. Због тешких услова орања, плуг је вукло шест до осам волова са четири орача. Четврти орач, онај који држи плуг, морао је имати највеће спосбности, и физичке и умне.

Кукуруз се сејао не у врсту, већ на „сачму“, бацањем из шаке. Прво сејање у врсту почело је 1893. године, а прва копачица дошла је у Јабучје 1896. године. Уоптреба копачице се врло брзо проширила – до 1900. године.

Вршидба жита

У старо време пшеница се млатила моткама. Омлаћено жито са плевом чекало је да дуне ветар, на коме се вејало неколико пута. Око 1870. године почела је вршидба коњима, а вејало се на ветрењачама које су људи окретали. У то доба још увек није кошено косом, већ би се жело српом. При вршају на равном земљишту окреше се гумно у пречнику до 20 метара. На средини је постављен јак колац – стожер. Гумно је морало бити заливенои и утабано.

Прва вршаћа машина у Јабучје је дошла 1894. године. Нешто пре тога у Радљево (село у околини, оп. Милодан) је стигла прва вршалица. До 1912. године престао је вршај стоком.

Дрвена кола

Половином 19. века махом су коришћене саонице, и лети и зими. Кола су бил потпуно дрвена. Када се путовало мало даље, на кола се стављала бачва воде, из које су се заливали делови кола на којима је трење било највеће. Око 1860. године дрвене осовине су добиле туљце са обе стране. Точкови су опасивани гвозденим шинама – шинска кола (оп. Милодан). Прва кола са гвозденим осоинама дотерана су у Јабучје 1886. године.

Прва воденица

Прва воденица на Белом броду (на Колубари између Јабучја и Ћелија, оп. Милодан) по предању је подигнута око 1750. године. Она после неког времена није имала добар доток воде, па су мештани за време владавине Милоша Обреновића тражили да се она премести. Милош је то изузетно одобрио. Она је имала осам витлова и успешно је радила и после Другог светског рата.

Постојале су воденице на малој реци Кладници, обично је имала један или два камена. Власници су били Ћатићи (једна од грана у које спадају моји Милићи, Радованчевићи и Петровићи, оп. Милодан) Радовановићи, Бугарчићи и Машићи.

Први бунари

Први бунари су копани у четврт, а подграда је прављена од талпи – дебелих дасака. Касније су бунари зидани каменом или циглом. Око 1900. године у Јабучју је било само 15 зиданих бунара а 1950. године преко 200.

Гајење стоке

Већина породичних задруга имала је ограђене забране где је боравила стока, а највише свиње. Главне хране за свиње, жира, било је у изобиљу. Крмаче су се саме прасиле. Породице су у просеку држале по 30-40 свиња, а веће задруге знатно више. Обично се на сваки хектар имало 1-2 говечета.

Крајем 19. века и до 1912. године, у Јабучју је било више кућа са преко 100 хектара имања, а неколико домаћинстава је поседовало и до 300 хектара. Те богате задруге имале су од 100 до 300 говеда, 200-300 свиња, 150-300 оваца и до 30 коња. Око 1895. године само 3% породица није имало винограде, а око 1950. године свега 3% има винограде.

Стока је у забранима и зими и лети боравила у ограђеним забранима и потесима. Ова имања су имале кошаре (примитивне штале, оп. Милодан), колибе и ископане баре за појење стоке. Те њиве са стоком често су од породчне куће биле удаљене и по неколико километара. Краве су се музле само ујутру, а свака „станара“ имала је краве и телад у својој кошари.

У Јабучју је постојао стари обичај да се домаћини такмиче у кога ће бити лепше и боље ограђено имање. Око 1900. године било је срамота ако неко имање није било ограђено. После балканских и Првог светског рата, већина ограда око имања била је запуштена или уништена.

Након ослобођења 1918. године, већина породица је почела поново да се „кући“ од почетка. Сточни фонд био је већим делом уништен. У првој послератној деценији ретка су била домаћинства која је имала више од два вола и једне краве, или два коња и једну краву.

Исхрана

Било је више постова у току године. Свака среда и петак су били посни дани. Веће задруге музле су 30-40 крава, али се у току поста ништа од тога није јело. На Беле покладе (дан-вече уочи почетка Васкршњег поста, оп. Милодан) почиње пост када мајке своју децу намажу белим луком, а на прозор ставе глогово трње да не уђу вештице „које даве децу на дан поклада“. То је зато што бабе и прабабе причају да су рађале и по десеторо и више деце а преживи само једна трећина или највише половина од њих.

У задружним кућама у сезони се клало 8-10 свиња, 2-3 говеда и више оваца. Задруге су често бројале од 30 до 60 чланова. Од говеда и оваца се користио лој за лојане свеће. Од говеђих и свињских кожа прављени су опанци. Иначе, обућа се мало носила, поготову ван зимског периода, када су деца и одрасли ишли боси.

У задругама је било 10-12 жена. Удате жене су биле редаре и станаре. Редаре су се смењивале на 7 дана. Редара прикупља дрва, меси хлеб, кува, пере судове и чисти кућу. Младе (од скоро у браку, оп Милодан) и девојке носе ручак на њиву. За ручком и вечером код куће обичај је следећи – користи се велика округла трпеза са троногим столицама. Сви једу дрвеним кашикама из једног чанка. Нарочито при вечери прво једу деца и бабе, у другој софри мушкарци, а у трећој жене.

Народна ношња

Кошуље су некада ткане од ћетена (лана) а касније и од кудеље. Млађе жене и девојке правиле су одећу од вуне, кудеље или ћетена. Све до отприлике 1880. године на сељачкој девојци или млади није било ничег куповног. Све су ткале и плеле својом руком. Главна женска ношња састојала се од сукње и рекље. Шио се и зубан од вуне, дугачак као данашњи капут. То је била више свечана аљетка, извезена разним бојама. Последњи зубун Владимир је у свом селу видео око 1895. године.

Старије жене су носиле бошчу и кецељу, које су ткане разним бојама. Жене су облачиле дугачке кошуље, напред се носила кецеља, а позади бошча.

У другој половини 19. века у моди је била либада. То је горња аљетка за младу, облачила се приликом венчања и била је скупоцена. Она је била сачињена од свиле, кадифе или најлепше чоје, извезена срмом, свиленим гајтаном, сребром, а ређе златом. Либада је имала широке рукаве и била је отворена на грудима. Зубун (мислим да се овде ради о либади, оп. Милодан) је изашао из моде после 1910. године.

Свака млада морала је за Божић да буде убрађена у конђу. Конђа је била израђена од дрвета, пречника око 10 цм, са ушивеним финим сомотом. Посебно је уз то ишао „убрадач“, памучно платно као пешкир, са иглама, ђерданима и ланчићима. После 1900. године и конђе су изашле из моде.

И мушка ношња се израђивала од вуне, ћетена и кудеље. Све до приближно 1912. године мушкарци су носили само кошуље и гаће без панталона. Кошуље за свечане дане ткане су од финог памука, биле су дуге, до испод колена, опасаване лепим појасом. На ногама су носили „тозлуке“ до колена, а преко њих дуге чарапе које су на врху имале „преплет“ – шару од вунице. Као убућа служили су опанци „шиљкани“ са дугим каишима, а део каиша се замота око ноге. Било је старих људи који никада нису обукли чакшире.

Деца до 13-14 година носила су само кошуљу, без гаћа, све до пред крај 19. века. Момак који се жени морао је за свадбу и венчање да купи чакшире, тзв „потурлије“. Оне су су имале велики тур позади, до испод колена. Сиромашнији су их правили од шајка, а богатији од чоје са гајтаном. На леђима су носили копоран или ферман, израђен од чоје, са свиленим гајтаном. После Првог светског рата и чакшире потурлије су постепено нестајале, а последње су забележене око 1925. године. Између два светска рата, а и касније, све више су ношене тесне панталоне, капути и прслуци, као и „дуз“ панталоне.

Почетком 20. века женска ношња се нагло променила. И на селу су се жене „модирале“ и све више су куповале фабричке тканине. Већ после Другог светског рата сеоске жене немају ништа на себи што су својом руком урадиле (не бих рекао да је ово тачно, оп. Милодан), па више скоро да и нема разлике у начину одефвања сељанки и варошанки.

Женидба и удаја

У старо време момци су се женили само у јесен, од септембра до краја новембра. Након тога почиње Божићни пост, када нема венчавања.

Момци из инокосних породица обично су се женили пре војске, а они из задруга после одслужења војног кадра. Када момак стаса за женидбу, старешина куће сазове одрасле чланове породице или задруге да већају о томе коју девојку да просе. Младожења не присуствује том договору. Старешини се оседлава најбољи коњ, и он иде да иште девојку за сина, синовца или унука. После три-четири дана момак се води девојци на гледање. Они се пред родитељима само кратко погледају, али не разговарају насамо. Затим се уговара када када ће девојачки родитељи доћи да гледају момачку кућу. То гледање је у ствари формално, јер је главни договор пао и воља је показана приликом првог боравка момковог старешине у кући девојке.

За гледање момкове куће спрема се богата гозба. Готове се највоља јела и износе најбоља ракија и вина. После ручка се уговара прошевина. Сви присутни се изљубе и честитају пријатељство.

На прошевини се девојци даје „обележје“ у дукатима. Обично се давало по 20 дуката, некад и мање, а богате задруге давале су и више. На прошевину иде 10-30 особа. Просиоци прво попију кафу и ракију, а родитељи девојке износе празан тањир. Будући свекар или кућни старешина вади кесу са дукатима и у тањир дарује девојци 20 дуката, девојачком старешини 4, а мајци, стринама и бабама још по један дукат. Момак предаје девојци тањир са дукатима и они се само рукују. Младенци изљубе све присутне – старије у руку, а млађе у образ. И пријатељи се међусобно изљубе.

Када девојка прими дукате, одмах се пали прангија, пуца из пиштоља и пушака. Комшије и село тако сазнају да је пријатељство закључено. Поставља се ручак, а већ раније је уговорен поп да испита младенце. Старешине се договарају о томе када ће бити свадба.

За свадбу се прво припреми чутура – буклија, којој се зову сватови. Најпре се зове кум, коме се носи јабука и погача. Свадба је обично трајала три дана – у суботу се доводила млада, у недељу је било венчање, а у понедељак част и даривање. Понекад су свадбе трајале и дуже, а изузетно чак и до недељу дана. За једну свадбу се клало 4-5 крава и нешто свиња и оваца.

Свака девојка је приликом удаје имала сандук за девојачку спрему. Он је најчешће био дуг око 1,5 метра, а висок 60 сантиметара. Када дође у нову кућу, млада никога не зове именом, већ само тепа, например, тата, бата, лепоје, браца и др, а женама – мама, мамица, нана, сеја, рођенка, лепотица и ваздан другим именима.

Жртве у ратовима 1912-1918.

Јабучје је као највеће село у тамнавском и ваљевском крају имало укупно 350 жртава у балканским и Првом светском рату (међу којим и два рођена брата мог деде, оп. Милодан). У тај број улазе они који су погинули и умрли, посебно у заробљеништву и по разним болницама. Костадин Негић изгубио је шест синова, Радован Блажић четири сина, а многи очеви по два сина или синове јединце.

Своје бележке о историји села Јабучја Владимир Бајић је писао претежно 1952. године, у својим зрелим годинама (тада је имао 63). Поред осталог, он наводи да је пољопривреда у то доба доста развијена у том крају и да село располаже следећом опремом: 9 вршаћих машина, 20 жетелица за жито, преко 10 сејалица за пшеницу и велики број сејалица за кукуруз, више косачица за траву. Оре се фабричким гвозденим плуговима и копачицама, са воловима и коњима (сиромашнија домаћинства са кравама, оп. Милодан). Приметан је општи напредак у пољопривреди. Међутим, једно важно питање остало је нерешено као у стара добра времена – путеви. Када дођу кишне и влажне зиме, у село скоро нико са стране не долази.

КРАЈ

Неколико напомена. Ово казивање Владимира Бајића објављено је у књизи „Источна Тамнава – Бргуле и околина“ Миодрага Мије Станимировића. Дословце је прекуцано рачунајући и знаке интерпункције. Приметио сам једну словну грешку коју нисам уочио приликом провере текста, а пре објављивања.

Неколико мојих напомена. Памтим Владимира Бајића будући да сам рођем 1949. а он је поживео до 1969. године. Жао ми је што није, приликом описивања свадбе, испричао, за сватове и посматраче сватова у црквеној порти или дуж пута куда се свадбена поворка кретала, најузбудљивији догађај, тзв „долију“. То су коњске трке које крећу од цркве ка кући младожење који „проносе глас“ мајци младожење, која не иде у сватове, да је брак склопљен и први који стигне добије печено прасе, кошуљу, ћебе и сл. Победник иде назад у сусрет сватовима и то печено прасе подели са сватовима.

И ја се сећам како је моје родно село изгледало тих, педесетих и шездесетих година када је кишно време. Било је одиста много блата и због тога су га звали „каљаво“ Јабучје. Међутим, у то доба смо имали госте који су стизали возом у Јабучје сишавши на станици Јабучје, стајалишту-пристаништу Жуто Брдо или у Лајковцу где су их чекале чезе или фијакер, касније „гумарабе“ или тракторске приколице, како би дошли на своје одредиште.

Занимљиво је напоменути да је негдашњи железнички чвор уског колосека Лајковац требао бити у Јабучју али то није дозволио један од угледних сељака из Владимирове фамилије правдајући тиме да се око станице скупљају жене ниског морала, оне које пуше те ће на тај начин одвести многе јабучке момке на погрешан пут. Из тих разлога железничка станица, односно чвор, померено 7-8 км према Ваљеву и тако је у атару села Лајковца настала чувена „штација“ и ложионица те су од шљаке сви сокаци у тој варошици и селу Лајковцу били пресути и за пешаке проходни и када падају јесење кише. То је у једном од својих романа описао Радован Бели Марковић, познати лајковачки књижевник, родом из села Ћелије, одмах ту, преко Колубаре.

 

ИЗВОР: Владимир Бајић, књига „Источна Тамнава – Бргуле и околина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (48)

  • Милодан

    Таман када сам помислио да сам са казивањима Владимира Бајића завршио синоћ у моје руке допадоше књига Војислава Миљанића „Лајковачка Тамнава у прошлости – порекло становништва“ и неколико фотокопираних листова казивања деда Владимирових из којих је мој земљак (он је из Бргула, раздвајају нас два села) Мија Станимировић написао у својој књизи текст који сам овде пренео. Има тога што Мија није пренео, јер предмет „интересовања“ његове књиге није обухватао море родно село, Јабучје.
    Дакле, да наставим.
    Легенда о постанку Јабучја:
    Било је Срба који су сарађивали са Турцима, а међу њима и Јорга, њихов најповерљивији сарадник. Како је успео код Турака да му верују, он за награду од Турака потражи да му дају да буде књаз и господар на неком простору Пашалука. Турци рекну да у аровима-шталама изабере најбољег коња и колико за дан обуђе коњем, да на том простору буде господар, само што ће Паша од њега бити старији. Јорга пристане иако је знао да ће бити тешко јурити на коњу кроз шуме и трње. Изабере најбољег коња и крене када се сунце родило. Терао је коња немилице. Турци се забринуше да не обиђе много простора, па су се молили Алаху да умори коња или јахача. Слали су уходе да виде колико је заузео. Пред само вече Јорга је дојурио до данашње Рукладе, до данашњих Дубравских Цигана. Ту одјаше (сјаше, оп, Милодан), а коњ уморан напије се воде и угине. Јорга тада потрчи пешице и пре заласка сунца дотрчи до речице Кладница која данас дели Паљуве и Јабучје. Уходе јаве старешинама да је Алах услишио њихову молбу и да је коњ страдао под јабукама. Турци се обрадоваше и одлуче да се по јабукама под којима је угинуо коњ, читав атар припада Јорги и назове Јабучје. Јорга је живео раскошним животом, једнг коња је јахао, а другога оседланог водио за собом. Сав је био у сувом злату и свили. Од њега је данас остала једна кућа, али у лошем стању. Има једног потомка, Драгослава Јоргића у Доњем крају (и данас постоји само једна кућа Јоргића из које су отац Кузман – јединац и његов син, такође, јединац радили са мном у истој фирми, оп. Милодан).
    Први насељеници:
    Први насељеници су овде дошли у 15. веку. Међу првима су почели насеље Бојићи, чији су последњи потомци изумрли око 1855. године. Данас на њих подсећа један комплекс земље, који се зове Бојиште (према другим изворима овај део атара Јабучја се зове због тога што се на том простору одиграла велика битка, према једној варијанти са једне стране Мађара а са друге против Срба, док по другој легенди Мађари су се борили против „непознате војске“, држим против Турака јер су ови простори непосредно испод Саве често били под управам Мађара и Турака, наизменично, оп. Милодан). Такође су били и Чупићи. И они су изумрли пре 100 година. Једино се једно имање зове Чупића поље. Такође су међу првима били Јакшићи-Јаковљевићи, чији је поседњи потомак умро 1917. године.
    Међу првима су се населиле и фамилије, које и данас имају своје потомке: Блажићи, Ћатићи, Марковићи-Маричићи, Бугарчићи, Нешићи, Негићи, Ташићи, Васиљевићи (а то су Живановићи), Ивановићи, Пецићи, Мојсиловићи, Петровићи, Павловићи, Туфегџићи, Јанковићи, Јоргићи (мало пре поменути, оп, Милодан) Ђурђевићи, Лазићи, Миљанићи, Бабићи, Ковачевићи, Смиљанићи, Милановићи, Ранковићи-Куртићи, Седићи, Богдановићи-Јелодијевићи, Јовановићи, Живковићи, Јеремићи-Јанићи, Тејићи, Радовановићи-Павловићи, Милићи (моја фамилија, оп. Милодан) Радованчевићи, Стевановићи, Петровићи-2, Ћосићи и још неке фамилије којих се моментално не сећам (прича деда Владимир, оп. Милодан), али ћу их накнадно уписати. Кад су поменуте фамилије почеле да насељавају Јабучје, овде су биле огромне и непроходне шуме Прва насеља су око јаруге Враничине, која тече кроз средину села око 14 километара, у засеоку који зовемо Старо село (моја родна кућа у засеоку Горњи крај је удаљена од Враничине мање од километар, оп. Милодан). Такође су се насељавали на левој обали реке Колубаре.
    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Изоди из књиге проф. Војислава Миљанића: ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – порекло становништва.
    ЈАБУЧЈЕ
    а) Порекло становништва и оснивање села
    Село је веома старо. У попису који је извршила аустријска власт 1718. године помиње се као насељено место (Јабуце) са четири поданика
    Староседеоцима се сматрају две породице – Пећићи и Мојсиловићи.
    У Негиће (Пећиће) спадају: Негићи, Пезићи – Пантелићи, Милановићи, Блажићи и Михајловићи. Мојсиловићи су Петровићи и Павловићи из Старог села.
    У првој половини 18. века доселили су се Бајићи 1, Вићићи, Грчићи, Ковачевићи, Кованџићи, МУСИЋИ, Павловићи-Јоргићи (ово Јоргићи се не слаже са казивањем Владимира Бајића, оп. Милодан) Седићи и Смиљанићи.
    Бајићи 1 доселили су се из Црне Горе из Братоноижића. Славе Светог Николу.
    Вићићи потичу иза Бањана из Црне Горе и славе Светог Ђурђа. Припадају им Вићентијевићи из Старог села и Миловановићи из Виша.
    Грчићи потићу из околине Сјенице. Славе Светог Јована. данас се презивају: Грчићи, Бугарчићи, Мирковићи, Живановићи, Јовановићи-Паликућићи и Марковићи.
    Ковачевићи су се доселили из Метохије. Славе Светог Лазара.
    Кованџићи потићу из долине Пиве и славе Светог Ђурђа. У њих спадају: Радивојевићи, Милосављевићи, Недељковићи, Ђорђевићи, Туфегџићи, Миљанићи, Ивковићи и Пантелићи.
    МУСИЋИ су се доселили из Вироваца (село удаљено од Јабучја око 20 км, оп. Милодан) и Славе Ђурђиц. То су Ћатићи, Стевановићи, Шљапићи, МИЛИЋИ, Радованчевићи, Јакшићи, Ћосићи и Тејићи.
    Мој коментар: Према Љуби Павловићу, писцу књиге „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“ Милићи, Ћатићи, Радованчевићи и овде непоменути Петровићи одиста потичу од Мусића а они од Гавриловића, док се остале фамилије, овде наведене не помињу а неке више и не постоје као што су Шљапићи, Јакшићи и Ђосићи, или, макар, ја не знам за те фамилије. Ово сам писао у рубрици о фамилијама „од А до Ш“ под Милић.
    Наставак…
    Павловићи – Јоргићи воде порекло из Метохије. Славе Светог Ђурђа.
    Седићи – Куртовићи потићу из Херцеговине, област Површ и славе Ђурђиц.
    Смиљанићи су дошли из околине Сјенице и славе Светог Ђорђа. Данас се презивају још и Јанковићи, Ивковићи, Маринковићи, Милосављевићи, Живковићи, Мирковићи, Бабићи, Радивојевићи и Ивановићи.
    Горе наведене фамилије писац ове књиге сматра (на основу релевантних извора) да су најстарије фамилије у Јабучју, оп. Милодан.
    У првој половини 18. века нешто пре и за време Кочине крајине, доселили су се:
    Андрићи из Босне из Осата, славе Ђурђиц.
    Бајићи 2 из Брезовице, Подгорина, славе Светог Николу.
    Бранковићи из Маковишта, Ужице, славе Св. Гаврила.
    Брђанчићи из Босне, славе Св. Ђурђа.
    Васиљевићи из Кланице, славе Св. Аврамија.
    Вучетићи из Шљивове, Рађевина, славе Ђурђиц.
    Давидовићи 1 из Жупањца, славили Св. Арханђела.
    Јеремићи из Лесковца, Подгорина, славе Св. Ђурђа.
    Лазићи из Босне, уљез код Павловића, славе Св. Трифуна.
    Марковићи-Маркешићи из Доњег Мушића (код Мионице, оп. Милодан), славе Оце.
    Марковићи 1 доселили се из Белошевца (код Ваљева, оп. Милодан), славе Ђурђевдан.
    Марковићи 2 потичу из Бујачића, славе Св. Трифуна.
    Миливојевићи из Барзиловице (код Љига, оп. Милодан) славе Св. Јована.
    Милосављевићи, доселили се из Рајковића (код Ваљева, оп. Милодан), славе Мратиндан.
    Павловићи-Кешићи, Горњи Лајковац, славе Св. Николу.
    Трифуновићи 1, Равње, Колубарски срез, славе Мратиндан.
    У 19. веку, углавном после 1. и 2. српског устанка доселили су се Петровићи 2, Дамњановићи из Босне, славе Св. Арханђела.
    Петровићи 3, Ликодра – Рађевина, славе Св. Аврамија.
    Поповићи 1, Врховине (оближње село, оп. Милодан) славе Св. Јована.
    Стојановићи (Горњи крај), Рађево село, славе Св. Ђурђа.
    Страхињићи из Дегурића, славе Св. Арханђела.
    Арсенијевићи, Лукавац Колубарски, славе Св. Јована.
    Беловуковићи, Босна, Бела крајина, славе Св. Јована.
    Божићи, Босна, уљези код Радојчића, славе Св. Николу.
    Васићи, Босна, славе Св. Ђурђа.
    Владисављевићи, Царина, Азбуковица, славе Михољдан.
    Давидовићи 2, Мратишић, славе Враче.
    Дамљановићи (Старо село), Осат, Босна, славе Михољдан.
    Иконићи, Врховине, славили Св. Арханђела.
    Илићи, Тврдојевац (код Уба, оп. Милдан), славе Св. Лазара.
    Јаковљевићи, Тупањци код Подгорице, славе Св. Николу.
    Јовановићи, Страгари, славили су Св. Ђурђа (Љуба Павловић каже да су уљези код Смиљанића, а они су уљези код Ранковића), тврди писац ове књиге, Воја Миљанић.
    Миловановићи, Словац (оближње село, оп. Милодан) славили Св. Василија.
    Милосављевићи 2, Мали Борак (оближње село, оп. Милодан), славе Св. Јована.
    Милиновићи (Виш), Беомужић, славе Стевањдан.
    Милутиновићи 2, Остружник, Подговра, славе Св. Арханђела.
    Мирковићи, Веселиновци, Колубарски срез, славе Ђурђиц.
    Мутаповићи-Радојчићи, Галовићи, славе Ђурђиц.
    Недићи, Осечина, славили Св. Николу.
    Николићи-Ерини, Маковиште, Ужице, славе Св. Ђурђа.
    Павловићи 3, Дивци (код Ваљева, оп. Милодан) славе Св. Јована.
    Перићи, Крново, Рађевина, славе Св. Арханђела а приказију (прекађују, оп. Милодан) Ђурђиц.
    Петковићи, Непричава (оближње село оп. Милодан), славе Св. Јована.
    Петровићи 4, Лелић, Ужице (ја бих рекао Ваљево, оп. Милодан), славе Св. Ђурђа.
    Петровићи 5, Осат, Босна, славе Ђурђиц.
    Поповићи 2, Шабац, славе Ивањдан.
    Радовановићи, Мали Борак-Скобаљ, славе Ђурђиц.
    Радојчићи, Жупањац, славе Св. Николу.
    Стевановићи, Тетово, Македонија, славили Св. Ђурђа.
    Стрепановићи, Радљево.
    Стојановићи, (Шеринка), Осат, Босна, славе Св. Ђурђа.
    Тешић, Осат, Босна, славили Св. Николу.
    Томићи, Буковац колубарски, славе Светог Луку.
    Трифуновићи 3, Врховиине, славе Св. Јована..

    Одговори
  • Милодан

    Покушаћу да сада прикажем свој родослов по књизи Воје Миљанића. Постоји и родослов који је написао Владимир Бајић, који се унеколико разликује од овог и за кога мислим да је тачнији. Мој чукундеда Милош Милић и сви његови потомци нису уопште спорни, јер се њима у мојој кући намењује на задушницама од када памтим. Спорни су његови отац и деда, мој „наврдеда“ и „курђел“, то су по Миљанићу Саватије и Милија (отуда презиме Милић), док су то по Владимиру Бајићу, Јован и Стеван, или обрнуто, не сећам се тачно, јер сам то читао, записао и загубио, пре више од двадесет година.
    Дакле:
    Курђел: Милија Лазић, умро 1832. године
    Наврдеда: Саватије (директан предак) и брат му Вићентије, који има своје потомке.
    Чукундеда: Милош (директан предак) и Урош Милић, био старешина задруге код пописа 1863. године. Урош има, такође своје потомке. Задруга се поделила 1895. године.
    Прадеда: Аћим (директан предак) и Периша Милић, који има своје потомке
    Деда: Костадин, 1886-1952. године(директан предак) и браћа му Михаило и Максим, који имају своје потомке. Њихова браћа Милован и Милорад нису имали потомака, страдали у Првом светском рату.
    Отац: Војислав, рођен 1920. године, јединац, погинуо као војник у Куманову 1948. године.
    Ја: Слободан, рођен 1949. године* и мој старији брат Драган, рођен 1947. године.
    *Мало је „чудно“ што сам рођен после смрти свога оца, те сам „посмрче“ али ништа није спорно јер сам зачет када ми је отац био на одсуству да би по повратку у јединицу несрећним случајем страдао-погинуо.
    Моји потомци:
    Син: Златко, рођен 1971. године, јединац.
    Унуци: Петар, рођен 2007. године и Ђорђе, рођен 2008. године.
    Сада бих покушао да на основу некакве логике „изведем“ годину настанка фамилије Милић, односно годину рођења свог „курђела“ Милије. Једине релевантне податке имам да је мој деда Костадин рођен 1886. године, мој чукундеда био „газда“ задруге на попису 1863. године и смрт мог курђела 1832. године.
    Узећу као најлогичнију претппоставку да је „генерацијска“ разлика мојих директних предака 25 година, + или – „пар“ година. Дакле, на основу тога мој прадеда Аћим је рођен око 1860. године а чукундеда Милош 1835. године (мало је вероватно да је са својих 28 година био газда задруге).
    Његов отац а мој наврдеда Саватије је, по тој логици, рођен 1815. године. Његов отац а мој курђел Милија Лазић, зачетник фамилије Милић, је рођен око 1790. године, како пише, умро је 1832. године што ће рећи да је поживео 42. године.

    Одговори
  • marinko

    Nigdje ne piše ništa o porijeklu Savića iz sela Jabučje (zaseok Šerinka)?

    Одговори
    • Милодан

      Маринко!
      Покушаћу да Ти одговорим вечерас. Мислим да то има у књизи Воје Миљанића. Иначе, позната ми је та фамилија, Борка Савић је заједно са мном ишла у школу. Мој други кум је био, скоро преминули, Рацула (име од миља) Савић.

      Одговори
  • marinko

    Da li je to srpska familija?

    Одговори
  • Милодан

    Маринко!
    Ево, испуњавам дато обећање:
    САВИЋИ (ЈАБУЧЈЕ)

    Савићи и Ранковићи су једна фамилија. Савића је 1832. године било две куће: Ђурђа Ранковића, његове браће Живка и Јована и њихових братунчета Андрије и Петронија. Радована Савића са синовима Павлом и Пантелијом и синовцем Петром (тефтер арачки ваљевске нахије, капетанија посавска).
    Ђурађ Ранковић добио је Милицу, Стану и Милана, који се женио са Јаноком и Иконијом и са њом имао Светозара, Драгутина, Јеврема, Милеву, удата у Живановиће, Данојлу, Миленију и Марицу.
    Светозар (1860-1948) и Јелена (1870-1951) изродили су Чедомира, Будимира, Драгољуба и даринку, удала се у Стубленицу за Николу Ивановића. Чедомир (1897-1941) и Ленка (1890-1920) добили Радомира, Милисава, и Мирослава (1914-1921), а у другом браку са Љубинком (1804-1985) Михаила, Живојина (1934-1935), Велимира и Спасенију, удала се за Секулу Петровић. Радомир и Јулијана Бајић (1919-1980) имали су Чедомира (познајем га лично, старији од мене пар година, оп. Милодан), који са Вером има Владана и Драгана. Владан и Славка имају Маријану.
    Милисав и Милеса добили су Дивну, удала се за Петровић Велибора из Лајковца и Весну.
    Михајло и Милица имају Јелену, удала се у Земун. Велимир и Душанка Вујаклија, добили Верославу, удала се у Лајковац, Светлану у Остружницу и Радослава, који се оженио Весном Радомира Блажића.
    Будимир (1903-1979) и Мирослава (1904-1973) Драгослава и Симке Серемић из Малог Борка, изродили су Боривоја, Томислава, Мирослава и Радмилу, била удата у Ваљево. Боривој и Јелика живе у Лајковцу. Изродили Драгана, Љиљану и Радована (1955-1956).
    Томислав и Љиљана живе у Београду и имају Владимира, Мирослав и Златија Радовановић имали су Зорана и Добрилу, која је била удата у Божиће из Лајковца.
    Драгољуб (1911-1941) и Драгојла (1919-1986) добили су Оливеру, која се удала за Мирка Поповић.
    Драгутин (1871-1944), Миланов син и Роса (1882-1955) имали су две кћери: Јелицу, удала се за Радованчевић Драгишу (звани Бајкула, мој комшија, оп. Милодан), Љубинку (1903-1989) довела у кућу мужа Пауна (1904-1959) Митровић из Малог Борка. У браку су изродили: Милорада, Миодрага и Миладина. Милорад и Славка имају Живорада и Жарка.
    Живорад и Мирјана Тејић имају Драгана и Драгану. Жарко и Славица, кћи Марковић Милована, имају Дејана и Дарка. Миодраг и Јелисавета добили Милету и Радмилу, била удата са Милоша Ивановића. Миладин и Радмила Смиљанић имали су Милана и Милоша.
    Јеврем, Миланов син, имао је Љубицу, која се удала у Ботиће (Станојловиће). Живко, Ђурђев брат, није имао потомке.
    Јован, Ђурђев брат, оженио се Живаном са којом је добио Иконију, Аксентија и Арсенија. Живана се касније преудала за Алексија Лазића из Јабучја, кога је тужила да јој је силовао кћер Иконију (архивска грађа из 1856. године). Алексије је тада имао 35 година и једно дете из првог брака. Ухапошен је 14. новембра 1853. године, остао у затвору 45 дана, када је пуштен због недостатка доказа. Јованова имовина даван је под закуп. Тутори су били Јеремија Радовановић, син Радована Савића и Ђурђевић Милан, син Ђурђев. Нису били задовољни са Милисавом Бајићем, као аредантором, јер није водио рачуна о имовини. За поновно давање имовине по аренду, одржана је јавна лицитација 23. априла 1859. године на којој је победио Јеремија Савић, с’тим да плати 460 гроша. Јованови синови нису имали порода.
    Братунчад Андрија и Петроније (Матија) били су синови Ђурђевог брата Јанка. То се види из једног судског списа из 1863. године у коме Миљко Радовановић из Вреоца води спор са синовима Јанка Савића, Андријом и Матијом из Јабучја. Наиме, трампили су неку краву, али Миљко није одвео своју, због велике воде (излила се Колубара) па је остала код Андрије, где се отелила. Када је касније Миљко затражио да му краву врати, Андрија је одбио говорећи да му не може дати без брата, који је отишао од куће (историјска грађа из 1863. године). Андрија је трампио њиву са Алексијем Лазић, који се касније оженио његовом стрином, али је требало да плати приде 4 цесарска дуката и један талир. Сведоци су били Јеремија Савић, Димитрије Петровић, Велимир Мирковић и Тома Крсмановић (историјска грађа из 1863).
    Радован Савић је поред Павла и Пантелије, који су умрли, добио Јеремију, Јована, Николу, Мијаила и Љубомира и кћери Илинку, Невену и Миленију. Јеремија није имао порода. Јован Радовановић (вероватно „уљез“, оп. Милодан) и Јелка имали су само кћи Јелену. Од остале браће, само је Љубомир имао потомке. Оженио се Маријом и изродио: Лазара, Светозара и Станимира.
    Лазар (1890-1950) и Лепосава (1894-1962) добли су Драгољуба, Михајла, Душана, Момира (1930-1932), Тихомира, Александра (живео 15 дана) и Милорада (живео 8 месеци).
    Драгољуб и Миљана Ивановић (девојачко, оп. Милодан) нису имали порода. Кућу су купили Рудоњић Томислав и Ана, који су се доселили из Малог Борка.
    Михаило (1929-1989) није имао порода. Душан и Вера живе у Обреновцу, Тихомир и Ружица добили су су Миодрага и Борку (моја школска другарица – поменута у претходном коментару, оп. Милодан), удала се у Љубинић. Мидраг и Гордана имају Мирољуба и Мирослава.
    Светозар (1890-1957), Љубомиров син и Милева (1892-1962) добили Милоша, Ђорђа (погинуо 1944 на савском мосту у Београду), Јановку – удала се у Петровиће, Спасенију – удала се у Лајковац.
    Милош и радмила имају Анђелку, удата у Ваљево и Раденка, који се оженио Гораном Витомира Ивановића.
    Станимир, најмлађи Љубомиров син (1894-1967) из два брака са Станиславом (1905-1932) и Зорком (1911-1984) из Петке изродио Стевана, Драгана, Живка, Слободана и Драгутина. Стеван и Милица добили Винку, која је била удата у Велике Црљене и Владана, који живи у Скобаљу.
    Драгутин и Надежда имају Радована, Радослава и Милету.
    Драган живи у Београду
    Слободан (1937-1969) није се женио.
    Живко и Јелица имају Зорана и Горана. Живе у Лајковцу.
    Радованов синовац, Петар, добио је Петронија и Ивана. Петроноје и Дамјанка имали су Саватија и Драгомира, који нису имали мушких потомака.
    Иван и Стаммена добили су Стојана и Јованку. Стојан (1863-1920) и Видосава (1860-1943) изродили Драгића, умро у логору у Нежидеру 1915. године, Војислава и Петра.
    Војислав 1881-1995 (је одиста дуго поживео, познајем га лично али не и 114 година, оп. Милодан) и Вукосва из Зеока, добили су Љубисава, Радисава, Росксанду (живела две године) и Мирославу (1920-1925).
    Љубисав и Радмила су добили Борку, удала се за Вељу Божић, Милана – живи у Лазаревцу, Мирослава (1930-1943) и Биљану.
    Радисав живи у Лајкковцу.
    Петар (1887-1977), Стојанов син и Мирослава (1901-1082), из Жупањца добили су кћери Загорку, Живодаркеу и Надежду, која је довела у кућу мужа Јована Терзића из Кланице. Нису имали деце па су усвојили сина Јованове сестре, Раденка.

    Одговори
  • marinko

    Hvala Vam na ovako detaljnom odgovoru.

    Одговори
  • Милодан

    Неки подаци о Јабучју у последња два века:
    1808. године:
    Милован Јовановић из Јабучја школовао се, са још неколико младића из Ваљевског краја, у Сремским Карловцима.
    1817. године:
    Према неређењу кнеза Милоша Обреновића Посаво-тамнавска кнежина, којом је управљао прота Матија Ненадовић, подељена је тако што је Посавина додељена Јовану (Павловић) из Јабучја, а Горњи крај од Тамнаве Дабићи.
    1823. године:
    Број домаћинстава у лајковачким селима, кнежине Павла Даниловића:
    Јабучје 112 домаћинстава.
    27. мај 1825. године:
    Драгић Живановић из Придворице и Радован Седић из Јабучја изабрани за депутате Посавске кнежине на народним скупштинама које буде сазивао кнез Милош Обреновић.
    1826. године:
    У Јабучју подигнута црква брвнара.
    21. март 1828. године:
    Умро у Јабучју Јован Павловић, некадашњи кнез, најпре сеоски а 1822. године и заповедник Посаво-тамнавске кнежине. Живео 54 године.
    Јабучје је те године имало 138 домова у ваљевској нахији највише после Ваљева, 158 домова.
    1831. године:
    Дамјан Радосављевић, парох јабучки, претплатио се на други том књиге Јована Стејића „Забаве и разум срца“, објављено те године у Будиму
    1832. године:
    Издат трећи том поменуте књиге и на њега се претплатили, поред поменутог пароха јабучког и Негован Ташић, Станоје Станковић и Јован Петровић.
    Пописом војних обавезника у Посавској капетанији, којом је руководио Павле Даниловић у Јабучју је имало 4 коњаника и 36 пешака.
    1834. године:
    Имаоци пчела у Јабучју на име десетка морали су да испоруче 240 ока меда.
    Антоније Васиљевић из Јабучја откупио 962 оке шишарки. Овим послом тада се у Посавској капетанији бавило 58 трговаца, већином из Уба и Палежа (Обреновца).
    1835. године:
    Становништво и његова имовина:
    Ваљевски округ – Капетанија посавска:
    Јабучје 138 кућа, 979 свију душа (становника), Плугова орања (0,5 ха) 818, Коса ливада (911), Мотика винограда 139,5, Дрвета шљива 60.040.
    1836. године:
    Према извештају Павла Даниловића, потпуковника и старешине Среза посавског Јабучје је имало 135 (?) кућа.
    1837. године на Спасовдан:
    Међу посланицима Ваљевскопг округа на скупштини у Крагујевцу налазио се и Станоје Станковић из Јабучја.
    21. август.
    Окружној управи у Ваљеву достављен извештај о појави срдобоље у Јабучју од које су умрле две девојке.
    Наспомена: Датуми су до 1919. године по старом, јулијанском календару.
    Наставиће се…

    Одговори
  • marinko

    Ovo što Vi pišete je jako interesantno. Nastavite i dalje.

    Одговори
  • Милодан

    1839. године:
    На основу Устава из 1838. године први пут у Кнежевини Србији биране градске (Београд), варошке и сеоске општинске управе. Првобитне општинске власти (примирителни судови) могле су да пресуђују у споровима чија вредност није прелазила 100 гроша. При томе су изрицане казне до три дана затвора и до десет удараца штапом.
    -Јабучка општина: Јабучје са својих 178 пореских глава и 150 кућа. Кмет Станоје Станковић, помоћници Негован Татамировић и Пантелија Пауновић.
    1842. године:
    Матеј Молеровић, парох бајевачки дао једну форинту у сребру Главном фонду школском а Дамјан Радосављевић из Јабучја две форинте.
    1843. године:
    Испуњавајући обавезу становници Јабучја Горњег убили 220 и Јабучја Доњег 240 птица грабљивица.
    1844. године:
    На плочи, постављеној на западној страни цркве у Јабучју, уклесано да су тада храм саградили парохијани из Лајковца, Паљува, Стубленице и Јабучја. За градњу су коришћени надгробници са напуштеног сеоског гробља.
    8. новембар.
    Према извештају окружног начелника Јеврема Гавриловића о плану који је стечен учешћем у сузбијању Катанске буне, Петроније Ђенадић из Ратковца добио једног враног коња, а Лазар Добросављевић из Јабучја један пиштољ кубураш.
    1845. године:
    У Јабучју учитељовао Јован Бранковић, рођен у Великом Сент Миклошу (Банат). Завршио је „основна српска и немачка училишта“ и већ располагао са 22-годишњим учитељским искуством. Испоставило се., међутим, да његово владање није одговарало учитељском позиву (завадио се са јабучком општинском управом) и већ наредне године остао је без посла у тој школи. Уместо Бранковића, на учитељску дужност враћен је Милосав Пауновић али је и он поново отпуштен 16. августа 1847. године („због неспособности и рђавог владања“).
    1846. године:
    На књигу Томе Живановића „Часови одмора…“, између осталих, претплатили се: Станојло Станковић, члан Примирителног суда јабучког, свештеник Дамњан Радосављевић Јабучје и учитељ Милосав Пауновић (Јабучје).
    1847. године:
    Даваоци прилога за Главни фонд школски: Јабучје – Живко Матић и Општина јабучка.
    1851. године:
    Настојањем новог окружног начелника Јеврема Гавриловића већина општина у Посавском срезу повећале плате својим учитељима. Учитељу у Јабучју је годишња плата повећана са 60 на 70 талира.
    1852. године:
    У свом попису сеоских и друмских механа и дућана окружни начелник Јеврем Гавриловић уписао да Општина јабучка има дућан, отворен 1846. године.
    1854. године:
    Умро дугогодишњи јабучки свештеник Дамњан Радосављевић. Рођен је око 1798. године у Врховинама, у породици Бирманац. Рукоположен је 1822. године и тада добио синђелију на село Јабучје. Његови потомци узели су презиме Поповић и живели у Јабучју.
    Учитељи: Милосав Пауновић у Јабучју, Михаил Петровић у Степању, Јанко Ристић у Боговађи.
    1857. године:
    6. марта. међу 12 дућана по селима у ваљевском округу један болтаџијски налазио се при манастиру Боговађа и један ситничарски у Јабучју.
    1858. године:
    На Светоандрејској скупштини у Београду, која је са власти збацила кнеза Александра Карађорђевића и вратила Милоша Обреновића, из лајковачких села учествовали трговци Филип Поповић из Јабучја и Мирко Михаиловић из Малог Борка.

    Одговори
  • Милодан

    1863. године:
    Према попису из те године Јабучка општина је имала 1334 (мушких 676, женских 658) становника; вредност непокретности 22913 дуката.
    1864. године:
    У Јабучју учететељовао Мијаило Вучетић.
    Живан Недељковић, Ваљевац из Јабучја“, претплатио се на књигу „Гроф од Монте-Христо“.
    1866. године:
    Горње Јабучје у Општини јабучкој: кућа 114, становника 818 (мушких 405, женских 413, ожењених 340, удових 40, писмених 31). Плаћају данак: грађански 168, харачки 2, момачки 8.
    Доње Јабучје: кућа 110, становника 703 (мушких 367, женских 336, ожењених 262, удових 46, писмених 23). Плаћају данак: грађански 144, момачки 8.
    Свештеници: Матија Молеровић у Бајевцу, Љубомир Молеровић у Непричави, Јефрем Павловић у Јабучју.
    1869. године:
    Нико из Јабучја (за разлику од околних села) није дао новчану помоћ за подизање споменика Кнезу Михаилу Обреновић и изградњу Народног позоришта у Београду.
    1872. године:
    Најбројније породичне задруге у Јабучју: Смиљанићи 36 укућана – задругара и Поповићи – 32. Моћном породичном задругом Поповића руководио је Лаза Поповић, који је за народног посланика биран „готово непрекидно од 1893. до 1920.године“.
    1874. године:
    У Бајевцу службовао учитељ Остоја Антић, у Боговађи Јаков Радосављевић у Јабучју Милосав Пауновић.
    1875. године:
    Јаков Поповић из Јабучја изабран за народног посланика Среза тамнаваског у раздобљу 1875-77. године. Избори су расписани ванредно, пошто је кнез Милан Обреновић распустио скупштину бирана за раздобље 1874-76. године.
    23. септембар:
    Умро Милосав Пауновић, први а уз то и дугогодишњи учитељ у Јабучју. Споменик су му подигли супруга Василија и синови Светозар и Димитрије-Митар. Поред родног Јабучја службовао је и у Штитару (Мачва) и оближњем Радљеву.
    1876. године:
    Јул:
    У боју на Великом Извору (Српско-турски рат) изгинули многи ратници Ваљевског краја. Страдалих је било из сваког села у овој области. Према непотпуним подацима из Јабучја су погинули или од задобијених рана умрли: Милован Ташић, Милутин Нинковић, Велимир Марковић, Филип Бајић, Панта Новаковић, Живојин Ћатић, Антоније Ћатић, Мијат Павловић, Владимир Радоичић, Милован Јовановић, Радоје Марковић, Манојло Радовановић, Ђорђе Јовановић, Димитрије Јовановић, Велимир Трифуновић, Благоје Недељковић, Јован Трифуновић, Благоје Ђорђевић, Иван Ковачевић, Пантелија Блажић, Марко Грчић-Петронијевић, Стеван Мијаиловић-Бранковић, Сретен Крсмановић и Иван Бајић.
    1879. године:
    ЛИЦИТАЦИЈА
    Пошто г. Јефрем Павловић, свештеник из Јабучја, није имао годових новаца дца исплати дугове г. Павлу Сабовљевићу, учитељу школе рабровачке ресто 21 дукат цесарски, са интересом на 91 дукат цесарски, Лазару Гајићи из Скобаља, ресто 200 гроша са интересом и Милошу Стошићу, трговцу из Петке 24. дукат цесарски и 40 гроша са интересом, то ћу на дан 24. јануара 1880. године продавати његово непокретно имање:
    1. Њиву звану Кључ, од 3 плуга земље вредности 400 динара.
    2. Њиву испод куће, преко пута, од 3 плуга у вредности од 200 динара.
    3. Њиву испод куће од 4 плуга у вредности од 200 динара.
    На овом имању нема терета.
    Продаја ова даје се јавности.
    Од начелства тамнавског, 24 новембра 1879. године, Уб.

    Одговори
  • Милодан

    1884. године:
    Основно школовање у Јабучју започела Стана Пауновић, прва ученица тамошње школе. Унука је првог јабучког учитеља Милосава Пауновића.
    1885, гоине:
    У Јабучју је учитељовао Ђорђе Николић (премештен „по молби“ 1887. за учитеља дорћолске школе у Београду), умро у Ваљеву 30. децембра 1891. године, а у Бајевцу Ђорђе Костић премештајем из Штитара у Мачви.
    1888. године:
    Лист „Видело“, орган Српске напредне странке, пишући о радикалском безакоњу и разузданости у Тамнави, тврдио да се у Јабучју син и слуга новог кмета, „на мртво име“ испребијали Светозара Јовановића, брата некадашњег јабучког председника општине.
    1891. године:
    Јун:
    На првим посланичким изборима за Окружну скупштину изабрани радикали Павле Марковић из Јабучја и Михаило Негић из Лајковца.
    1893. године:
    Претплатници на лист „Глас истине“, орган Народне либералне странке Округа ваљевског, између осталих: Панта Живковић, Јабучје и Светозар Поповић, порезник, Јабучје.
    1894. године:
    Учитељи: Јабучје – Јован Панић.
    1895. године:
    Основна школа у Јабучју претплатила се, у статусу оснивача, на издање Српске књижевне задуге.
    Становништво, 31. децембра 1895. године: Горње Јабучје: Кућа 82 – становника 626, Виш, заселак јабучки: 31-225, Старо Село, заселак јабучки: 55-404, Доње Јабучје: 151-934, Шеринка, заселак јабучки: 27-190.
    1896. године:
    Спасоје Филиповић из Стрмова био члан Одбора Напредне странке за Срез колубарски а Трифун Радојчић из Јабучја и Спасоје Живановић из Бајевца чланови страначког одбора за Срез тамнавски.
    1900. године:
    1. октобар:
    У Јабучју отворена новосаграђена школска зграда („пристојна, плански сазидана“). Градња је почела у лето 1898. године.
    1902. године:
    Црква у Јабучју дала „са таса“ 20 динара за градњу Светосавског храма у Београду.
    1905. године:
    Почетак фебруара:
    Лазар Поповић, земљорадник из Јабучја, изабран за народног посланика Самосталне радикалне странке, који је на тој листи добио највише гласова (6.941) у Ваљевском округу.
    Железничке вести:
    При лицитацији за изградњу пруге 2. секције Забрежје-Јабучје најповољнију понуду учинио је г. Никола Лукић, предузимач. У понедељак 26. септембара се у грађевинском одсеку железничке дирекције лицитација за 3. секцију Јабучје-Ваљево.
    1906. године:
    11 јун:
    Лазар Поповић, земљоделац из Горњег Јабучја, изабран за народног посланика.
    Код цркве у Јабучју саграђена звонара. По плану окружног инжењера Чедомира Гагића из ваљева радове је извео предузимач Антоније Крстић за суму од 454 динара.
    1907. године:
    Железничке вести:
    На прузи Ваљево-Обреновац (Забрежје) већ су толико одмакли да ће се вероватно моћи предати јевном саобраћају још ове јесени. Ова пруга уског колосека (0,76 м, оп. Милодан) дугачка је 60 км а на њој ће бити ове станице: Забрежје, Обреновац, Стублине, Бргуле, Борак (Мали, оп. Милодан), Јабучје, Лајковац, Словац, Дивци, Иверак и Ваљево. Станице прве класе биће Ваљево, Обреновац и Лајковац станице треће класе а све остале су постаје (стајалишта).

    Одговори
  • Милодан

    1908. године:
    Поштена у саобраћај пруга Забрежје – Ваљево, која је пролазила кроз Јабучје. Из тог времена датира једна анегдота. Наиме, будући да домицилно становништво (углавном) није знало шта је воз међусобно су се дозивали да сиђу у потес (долина Колубаре) и виде чудо невиђено, како шпорет (локомотива) вуче шифоњере (вагоне). Ова анегдота се не односи само на Јабучане већ становништо дуж поменуте пруге.
    1909. године:
    2. јул.
    Основана Јабучка земљорадничка задруга. На самом почетку имала је 25 задругара. Свештеник Миладин Ташић био први председник задружног Управног одбора.
    1912. године:
    10. јун.
    Скуоштина Ваљевског округа донела одлуку о категоризацији путева. Пут другог реда: Бели брод (Ћелије)-Јабучје-Радљево-Лисо Поље-Стублине.
    Лазар С. Поповић, земљоделац из Јабучја, Љубомир Молеровић, економ из Врачевића и Рајко Михаиловић, економ из Малог Борка изабрани за посланике у народној скупштине Краљевине Србије за раздобље 1912-1915. године.
    1913. године:
    Министар просвете и црквених послова одлучио да Школски срез колубарско-тамнавски са седиштем у Мионици обухвата и следеће школе из политичког Среза тамнавског: Лајковац (један учитељ), Јабучје (3) и Бајевац (2).
    1914. године:
    Јелка Лалић, учитељица у Јабучју имала је годишњу плату 2200 динара, највећу у односу на колеге из околних школа.
    Крајем године на подручју села Јабучја и шире околине вођена Колубарска битка у којој је српска војска однела бриљантну победу над аустроугарском војском.
    1916. године:
    20. марта:
    Почела настава у школи у Јабучју. Учитељица Јелка Лалић. Школу су похађали сви уписани ученици.
    1919. године:
    У Јабучју је те године школу похађало у три одељења 146 ђака.
    1924. године:
    Свештенство: Јабучје – Александар Катић, рођен 1893. године, рукоположен 1924. године.
    1927. године:
    17. новембар:
    Одржана у Јабучју, у основној школи, оснивачка скупштина Треће среске здравствене задруге. Поред Јабучана, чланови Задруге су били становници Радљева, Паљува, Стубленице, Рукладе, Скобаља и Малог Борка. Први лекар је био Динко Берковић, рођен у Старом Граду на Хвару, који се средином 1928. године одселио у Љиг. Уместо њега дошла др Спасенија Симић.
    1930. године:
    Учитељи у Јабучју: Милан и Милојка Ивковић и Даринка Недељковић.
    1931. године:
    31. март:
    Становништво:Јабучје: 559 домаћинстава, мушких становника 1532, женских 1697, укупно 3229.
    1933. године:
    Изабрани нови председници општина: Јабучје: Живојин Грчић, трговац из Јабучја припадник ЈНС (Југословенска национална странка).
    1936. године: Изабрани нови председници општине: Јабучје: Живојин Грчић, трговац из Јабучја, ЈРЗ (Југословенска радикална заједница).
    1937. године:
    Основана у Лајковцу Земљорадничка задруга за селекцију стоке која је обухватале општне Непричавску и Јабучку.
    1939. године:
    Основна школа у Јабучју имала 250 књига у наставничкој и 218 у ђачкој књижници.
    1940. године:
    Педесет ђака из Јабучја на екскурзији у Београду, где су посетили редакцију листа „Време“. Сутрадан је у тим новинама, уз вест о гостовању младих Јабучана, објављена и њихова фотографија.

    Одговори
  • Милодан

    1942. године:
    Стрељан на Бањици лајковачки учитељ Милорад Миле Дубљевић. Пред рат учитељевао у обе лајковачке школе, (варшкој и сеоској, пре тога у Клечковцу (Сарајево), Осечини, Осладићу и Јабучју. Основна школа у Лајковцу (варош) зове се његовим именом.
    1945. године:
    Школа у Јабучју имала је 382 ученика.
    1946. године:
    Шездесет радника и намештеника Лајковца посетило је Јабучје. Радна група је имала 9 одељака и постигла је следеће резултате: 6 опанчара су окрпили 45 пари опанака, 7 обућара пенџетирали 21 пар ципела и извршили 53 оправке, 10 ковача поправили 194 разна предмета, швајсер Грујић Миливоје сам зашвајсовао 127 предмета, 3 бријача су обријали 53 друга и фризирали 32 другарице. Извршено је 30 прегледа и 20 превијања, 13 кројачица скројиле су 51 комад разног одела, сашиле 80 нових комада, 15 лимара изменили 62 данца и залетовали 492 комада посуђа, 3 колара извршили 10 разних оправки на колима.
    Истакли су се Андра Марковић, Пера Гроздановић, Лазар Бабић, Јеја Вукомановић, Живота Јовановић, Живко Радовановић, Живорад Шундрић, Љубиша Лазић, који је скројио 34 одела а вредност учињеног рада се цени преко 100 000 динара.
    Група је издала један број зидних новина и дала приредбу.
    1948. године:
    Октобар
    Сељачку радну задругу „Маршал Тито“ у Јабучју основало 25 домаћинстава, односно 106 њихових укућана. Располагала је са 140 хектара земље, 14 запрега, 14 плугова, 10 дрљача, 11 кола и пет копачица. Била је у свему најјача у Тамнавском срезу. Први задружни председник – Мирослав Негић.
    1953. године:
    На дужности директора Основне школе у Јабучју налазио се Миодраг Цакић, учитељ. Председник Јабучке општине је Живота Негић, старешина цркве свештеник Момчило Крсмановић, председник Сељачке радне задруге Светозар Цвеја (звани и Чоловрнда, оп. Милодан) Живојиновић, председника набавно-потрошачке задруге Владимир Пауновић, председника Црквеног одбора Марко Богдановић.
    1955. године:
    Јабучје прогалешно за медицинско село. У њему су лекари специјалисти и студенти медицине из Београда здравствено просвећивало становништво, проверавали у пракси научна медицинска достигнућа и проучавали народни живот (посебно хигијена и исхрана, оп. Милодан). Београдски медицинари су на основу тих сазнања публиковали низ стручних радова.
    Законом о подручјима срезова општина у НР Србији, Лајковачка општина припала Срезу Лазаревац. Насеља на њеном подручју: Лајковац (варошица и село), Врачевић, Доњи Лајовац, Јабучје, Пепењевац, Прњавор (сада Боговађа) Рубрибреза, Стрмово и Ћелије.
    1956. године:
    За ново свештеника у Јабучју постављен Милан Јанковић. Рођен у Причевићу 1932. године, до тада је поповао у Докмиру. Из Јабучја је 12. марта 1968. године прешао у Београд и постао главни секретар Синода и уредник листа „Православље“.
    1958. године:
    Имаоци телефона у Јабучју: Земљорадничка задруга, Месна канцеларија и Пољопривредно добро „Граник“.
    1962. године:
    Шабачко-ваљевски епископ Јован Велимировић био у канонској посети цркви у Јабучју где му је приређен величанствен дочек. У име црквене општине поздравио га је за време ручка ВЛАДИМИР БАЈИЋ, у то доба најугледнија личност међу Јабучанима. Његова казивања о Јабучју су већим делом овде пренета, оп. Милодан.

    Одговори
  • Милодан

    1963. године:
    16. новембар
    Милан Станисављевић, самоуки вајар из Јабучја, отворио самосталну изложбу у Лајковцу. Пре тога једино је још излагао у Београду и Лазарвцу.
    1972. године:
    Народни музеј у Београду откупио од Љубомира Станисављевића из Јабучја неколико римских сребрних тањира ископаних на локалитету Зовљак у Доњем јабучју. Са тог места потиче и неколико римских камених споменика. Остаци римске опеке и керамике нађени су на јабучком локалитету Дабинац (у непосредној близини бивше железничке станице у јабучју, оп. Милодан).
    1981. године:
    26. март:
    Изашла грамофонска плоча браће Бајића, Томе и Андрије (родом из Јабучја), са песмом „Иде Миле лајковачком пругом“.
    1987. године:
    14. јануар:
    У Галерији града Загреба отворена изложба скулптура Милана Станисављевића из Јабучја.
    1989. године:
    5. октобар:
    Уз стару, веомна оронулу цркву у Јабучју почела изградња нове, такође посвећена Арханђелу Михаилу. Њена дужина од улаза до олтарске апсиде је 26 метрара, ширина основе 22 метра. Основа крста је 23 метра (два метра виша од основе крста у Грачаници). Творац пројекта Зоран Бундало.
    1991. године.
    Резултати пописа:
    Јабучје: 3280 становника, 903 домаћинстава, 58 коња, 994 говеда, 1883 овце и 4849 свиња.
    јун:
    У београдском Етнографском музеју приређена изложба скулптура у дрвету Драгише Станисављевића, народног уметника из Јабучја.
    јул:
    Стручњаци за заштиту споменика културе евидентирали у малом Борку, Јабучју и Каленићу стамбене и помоћне зграде које представљају веома богате објекте народног градитељства из 19. века а налазе се на подручју где ће се у догледно време отварати рударски копови. У Малом Борку то је конак Брене Михајловића и конак Радића а у Јабучју куће породице Павловић, Обрада Поповића и Ранимира Бугарчића.
    1995. године:
    23. март:
    Скулптуре и слике Милана Станисављевића, „сељака и не више сељака“ из Јабучја, изложене у београдској галерији „Себастијан“. Скулптуре су од најновијих до оних од пре три и по деценије. Сликарством се, међутим, Станисављевић почео да бави пре две-три године.
    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Васиљ Бајић из Јабучја прича, према књизи Љубе Павловића – Антропогеографија ваљевске Тамнаве, да кад је пред први српско-турски рат (претпостављам 1876. године, оп. Милодан) био кмет, у селу је било 162 дома, а данас (почетком 20. века) је 341 дом. Овако се зна за свако село, а свако који ово зна, зна и поименце породице из тог доба.
    По истој књизи:
    Код растурених (неушорених, оп. Молодан) села најстарије породице су најрастуреније, досељене и новије породице су збијеније, обично су у мањим џематићима, створене деобом исте породице и уз ма коју било кућу једне од старијих породица. Па и старинци по овим селима нису остали на својим старим местима. Мојсиловићи и Пећићи, старинци села Јабучја, поред тога што их има у Старом Селу, најстаријем делу села, има их и по другим крајевима, где уза сваку њихову кућу има по какав мали џематић од исте породице и познијих досељеника, насељених уз њих.

    Одговори
  • Aleksandra

    Mozete da napisete nesto vise o poreklu Davidovica iz Gornjeg kraja?

    Одговори
  • Милодан

    Aleksandra
    Mozete da napisete nesto vise o poreklu Davidovica iz Gornjeg kraja?
    ___________________________________________________________________________________
    Могу само ово да напишем:
    Давидовићи 1, доселили се у другој половини из Жупањца, славе Аранђеловдан.
    Давидовићи 2, доселили се у Јабучје после 1827. године из Мартинића, славе Свету Петку, Петковачу. Није књига Воје Миљанића тренутно код мене а основу Крсне славе можете сазнати којој фамилији припадате па ћу на основу тога из Војине књиге за неки дан дати потпунији одговор.

    Одговори
  • jasminka

    Mozete da napisete nesto vise o poreklu porodice Jovanovic iz kraja Serinka? Sta slave, kad su odselili, koji su bili clanovi, sve sto mozete naci….hvala unapred!

    Одговори
  • JA

    Da li mozete da mi napisete nesto o Milinovicima iz Visa kao i gde mogu da kupim knjigu o kojoj govorite. Hvala

    Одговори
  • Милодан

    JA
    Da li mozete da mi napisete nesto o Milinovicima iz Visa kao i gde mogu da kupim knjigu o kojoj govorite. Hvala
    ___________________________________________________________
    Милиновића у Јабучју нема у књизи Љубе Павловића „Ваљевска Тамнава“, што значи да сте млађа фамилија. У књизи Воје Миљанића вас сигурно има. Потрудићу се да до ње поново дођем па ћу овде одговорити детаљније и Теби и Јасминки.
    Не верујем да се може купити та књига, јер је локалног значаја и штампана је пре четврт века.

    Одговори
  • Милодан

    По књизи Воје Миљанића „Лајковачка Тамнава у прошлости“, постхумно издање 2007. године, а не пре четврт века, тада сам имао увид у рукопис, за Милиновиће пише:

    Милиновићи су се доселили у Виш из Беомужевића, славе Стевањдан.

    Има дужи текст, мораћете да ми кажете име оца и деде па да Вам поставим родослов.
    Поздрав!

    Одговори
  • Милодан

    jasminka
    Mozete da napisete nesto vise o poreklu porodice Jovanovic iz kraja Serinka? Sta slave, kad su odselili, koji su bili clanovi, sve sto mozete naci….hvala unapred!
    ____________________________________________________________

    По горе поменутој књизи пише:

    Јовановићи, Страгари, славили Ђурђевдан. Љуба Павловић каже да су уљези код Смиљанића, а они су уљези у Ранковиће.
    Пошто се појављују две породице Јовановић у Јабучју, уколико желите родослов, морате написати име оца, деде како би Вам покушао поставити Ваш родослов.
    Поздрав!

    Одговори
  • Rada Milinovic

    Pitanje u vezi Milinovica iz Visa. Otac mi se zove Milojko, deda Ljubodrag, pradeda Ljubisav

    Одговори
  • Slobodan

    Postovani gospodine,
    Moj deda po ocu je rodom iz Jabucja.Zvao se Gojko i imao je brata blizanca Radenka.Bili su 1925.god.Kasnije su se odselili iz Jabucja u kom ja nikada nisam bio,a relativno blizu zivim.Interesantno je da nikada nikoga sa oceve strane nismo imali priliku da upoznamo.Valjda su nam dede imale neke striceve,tetke,ujake…Nikoga ne znamo,a oca nikada ne pitamo o tome.Moje pitanje je:da li u Jabucju jos uvek ima nekoga sa prezimenom Vasic?Pradeda se zvao Velisav.To je sve sto znam,a bas me zanima ima li mojih predaka i rodjaka jos u Vase(nasem:))selu?Hvala puno unapred,vidim da ste voljni pomoci.

    Одговори
  • Slobodan

    Zaboravih napisati ocevo ime:Aleksa,1955.godiste.Hvala.

    Одговори
  • Милодан

    Слободане, имењаче!

    По књизи Љубе Павловића у Јабучју су почетком 20. века су постојали Васићи, досељени из Б. Крајине (вероватно Босанске) после 1827. године и славе Ђурђевдан.
    По књизи проф. Воје Миљанића, такође, постоје Васићи-Степићи, досељени из Босне, славе Ђурђевдан.
    Васићи први:
    Фамилију је основао Љуба Васић. По попису из 1863. године живео је са женом Иваном и имао сина Драгомира. У заједничком домаћинству живели су његови синовци Теодосије и Милош и синовице Данојла и Милица. Данојла је довела мужа у кућу Стевана Петровић (1841-1910) из Лелића -Ужички (ја бих рекао Ваљевски) округ. Изродили су Живану (1871-1957) и Чедомира (1888-1951), који је са Милевом Радовановић (1877-1969) добио Мандалину (1904-1911), Живану (1903.-1913) и Живорада (1900-1911).

    Васићи други, Доњи Крај:
    Фамилију је основао Велисав Марка Васић из Причевића, који је са Алексијом, рођеном Крстић из Ситарица добио Ђуру, учествовао у убиству у Скобаљу, Гојка и Раденка.
    Гојко и Даница Ђировић из Чајетине добили су Милоша, Миладинку и Алексу. Кућу су продали Мојић Витомиру, који се доселеио из Брезовице од Поћуте. Са Станиславом има Јагоду и Радослава, који се оженио Жељком.

    Према чињеници „са су кућу продали“ држим да су Васићи други Твоја фамилија.

    П.С.
    Тек сада сам увидео да нисам испунио обећање Милиновићу из Виша, текст о њима поставићу вечерас.

    Одговори
  • Slobodan

    Auuuu,sada ste me dodatno zainteresovali za sve ovo.Da li su ovo relevantni 100%-tni podaci?Neke stvari su tacne,a za neke prvi put cujem(ali ne kazem da nisu tacne!)?!E,sad me zanimaju te za koje nisam cuo i koje su za mene zaista iznenadjujuce.Kako da dodjem do kompletnih podataka o svojoj porodici?Ako je sve ovo sto ste napisali tacno,znaci da postoje neke porodicne tajne koje nisu ispricane.Interesantno…Uputite me gde dalje da kopam i da proverim sve ovo,a i da prosirim pretragu porodicnog stabla od pradede i prababe,pa na dalje.Hvala unapred

    Одговори
  • Милодан

    Слободане, имењаче!

    Једино што могу да Ти гарантујем је да сам ја рођен у Јабучју. И тамо одрастао, завршио осмогодишњу школу и од Твог оца старији сам 6 година, он ’55. годиште а ја ’49.
    Све што има о Васићима у поменуте две књиге је написано. Први Васићи славе Ђурђевдан, за друге се не зна коју славу славе.
    Шта даље? Можда Историјски архив Србије (попис из 1863. године), црквене књиге у Јабучју…..
    Поздрав!

    Одговори
  • Slobodan

    Ok,hvala na trudu.Drugi Vasici slave Arandjelovdan:)

    Одговори
  • Милодан

    Rada Milinovic
    Pitanje u vezi Milinovica iz Visa. Otac mi se zove Milojko, deda Ljubodrag, pradeda Ljubisav
    ____________________________________________________________

    Доселили су се из Беомужевића. О њиховим прецима Љуба Павловић пише:
    -Пред крај 18. столећа, први су се доселили у ово село Ранковићи из Тупањца а раније из Бањске у Црној Гори у две породице. Са њима су у сродству Марићи и Лукићи, њих је у селу 12 кућа, славе Стевањдан.
    Оснивачи фамилије су Милан Милошевић и брат Живко (1818-1848), који се презивао Матић, те очигледно нису били рођена браћа.
    Милан (1803-1843) добио је сина А-Милина (1837-1902. и од њга су постали Милиновићи), који се оженио Томанијом са којом је изродио: Б-Драгомира; Б-Петра, Б-Спасоја, Б-Драгутина и Б-Милијана. Драгомир и Петар нису имали потомака.
    Б-Спаасоје (1863-1926) и Данојла (1858-1941) добили су:
    В-Здравка, В-ЉУБИСАВА и В-Миладина.
    В-Здравко (1902-1983) и Милојка (1898-1969) Радовановић из Стубленице, изродили су:
    Г-Боривоја и Г-Борку (1919-1938), умрла као девојке.
    Г-Боривој и Јулијана имали су:
    Д-Живорада и Д-Живка, који живи у Београду. Оженио се са Горданом и са њом има:
    Ђ-Верославу, удала се за Мирослава Пантелића и Ђ-Мирјану.
    В-ЉУБИСАВ (1908-1947) у првом браку са Славком (1912-1942) из Рубрибрезе имао је Г-Радулу, који живи у Лајковцу. Оженио се Савком и има кћи Д-Мирославу.
    У другом браку са Саветом Негић. В-ЉУБИСАВ је добио Г-ЉУБОЈА (а не Љубодрага, како си написао-ла) и Г-Александра.
    Г-ЉУБОЈЕ и Снежана имају Д-МИЛОЈКА, који са Зорицом има Ђ-Верославу, а Г-Александар и Милена Д-Велисава и Д-Весну, удала се у Драгићевиће у Паљуве.
    В-Миладин (1913.-1934) је умро као младић.
    Б-Драгутин и Стаменија имали су Љубинку (1901-1942)
    Б-Милијан је погинуо у Првом светском рату. Са Живодарком добио је В-Миодрага и В-Сретена.
    В-Миодраг и Славна Крстић из Врела изродили су Г-Томислав, Г-Славку, удала се у Рукладу и Г-Животу, који живи у Београду.
    Г-Томилсав и Гроздана Пантелић добили су Д-Гордану, удала се у Шушњар и Д-Радослава, који са Драгицом има Ђ-Милоша, Ђ-Мају и Ђ-Милицу.
    В-Сретен је погинуо у војсци. Био је ожењен Јулијом Гајић из Паљува, која је као посмрче родила Г-Станишу, који се оженио Видосавом, али нису имали деце, па су усвојили Д-Драгивоја из Рукладе. Он се оженио Јасном и имају Ђ-Ивана и Ђ-Милана.
    Живко Матић, са почетка текста имао је Б-Живана, Б-Ранка и Б-Милоша.
    Б-Живан и Анђелија добили су В-Павлију, а Б-Ранко и Живана В-Стану и В-Стамену.
    Напомена:
    *Коришћена су велика азбучна слова како би се лакше пратила генерацијска припадност.
    *И код мог родослова (будући да сам и ја из Јабучја) има грешака тако да се и овде не могу искључити.

    Одговори
  • Maja

    Mozete li da napisete nesto o Negicima iz Jabucja?
    Hvala unapred.

    Одговори
  • Милодан

    Maja
    13. јануар 2014. у 21:53

    Mozete li da napisete nesto o Negicima iz Jabucja?
    Hvala unapred.
    _______________________________________________________

    Негићи по Љуби Павловићу:
    Има Негића у Стубленици, који је дошао жени у кућу из Јабучја псле 1827. године.
    Под Пећићима пише ово:
    Пећићи, стара породица, 20 кућа, славе Ђурђиц. Пећићи су растурени по Старом Селу, Вишу и Шеринци и то је стара јабучка породица. У селу се по крајевима зову још и: Негићи, Пезићи (Пантелићи) у Вишу, Михаиловићи, Милинковићи и Блажићи.
    Негићи по Воји Миљанићу:
    У Негиће (Пећиће) спадају: Негићи, Пезићи-Пантелићи, Милановићи, Блажићи и Михаиловићи.
    Ако би сте ми дали име оца, деде и прадеде могао бих да вам напишем родослов. Под условом да вас то занима по мушкој линији.
    Уколико је ваше интересовање по женској линији морате ми рећи име неког од директних предака, тако да се може урадити родослов по књизи проф. Воје Миљанића.

    Одговори
  • Jasmina

    Pozdrav,
    Možete li mi reći nešto o porodici Simić iz Jabučja tj. Viša? Moj deda se zvao Ljubinko Simić. Kada su Simići došli u Jabučje i odakle?
    Hvala unapred,
    Pozdrav

    Одговори
    • Небојша

      Симићи су у Јабучје дошли из Причевића у Подгорини. Највероватније у 19. веку.

      Становништво Причевића води порекло углавном из динарских области (Херцеговина, Полимље, Босна).

      Одговори
  • Bojan

    Postovani,mozete li nesto napisati o porodici Stojanovic?Stara kuca je u zaseoku Vranicine,slava je Djurdjevdan,pradeda mi se zvao Rozmir.Veoma zanimljivi tekstovi i sve pohvale za ulozeni trud…Hvala unapred….pozdrav…

    Одговори
  • Чворовић

    У Зеоке је дошао неке године у другој половини 19. века, Бајић Благоје из Јабучја. Највероватније да му је сестра Аница која је била удата у Зеоке у Ђурђевиће. Има ли података о њима у тој књизи?

    Одговори
  • Dragoljub Milinović

    Da li milinovici iz jabucja imaju veze sa istima iz cibutkovice. Inače ima ih dosta tamo

    Одговори
  • Goran Popović

    Možda sam prevideo ali ne videh da se pominje familija Milivojčević iz Jabučja. Ima li ih ili su moji podaci netačni?

    Одговори
  • Nemanja Milinovic

    Da li mi mozete reci nesto o poreklu MIlinovica (Serinka)?
    Samo sam pronasao podatke o Milinovicima iz Visa, a koliko mi je poznato ove dve familije nisu u srodstvu.

    Одговори
  • Nebojsa

    Molim vas, da mi napisete nesto o mom ocu, njegovim precima,Aleksi Petrovicu od majke Vukosave Petrovic iz Jabicja
    Aleksa je rodjen 1931 god. Unapred hvala

    Одговори
  • Јоксим

    Небојша, питај бабу Вукосаву?

    Одговори
  • Bosko

    Dali mozete da mi napravi te rodoslav za porodicu Negic staro selo? Otac mi se zvao Radovan rodjen 1955, deda Jovisa rodjen 1921, a pradeda Bosko poginuo 1945,prababa je Nadezda od Adamovica iz Stublenice. HVALA UNAPRED

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top