Преносимо: Интервју са академиком Александром Ломом – Миленијум(и) српске језичке вертикале Reviewed by Momizat on . „У низу случајева сам се осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским, зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење и „У низу случајева сам се осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским, зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење и Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Интервју » Преносимо: Интервју са академиком Александром Ломом – Миленијум(и) српске језичке вертикале

Преносимо: Интервју са академиком Александром Ломом – Миленијум(и) српске језичке вертикале

„У низу случајева сам се осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским, зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава, само на дубљој историјској равни и у ширем, општесловенском контексту“ каже у разговору за недељник Печат академик Александар Лома, добитник Награде „Павле и Милка Ивић“ 

Разговарао: ЈОВО БАЈИЋ, недељник Печат, бр. 407, 12. фебруар 2016.

Aleksandar-LomaСлавистичко друштво Србије ове године доделило је Награду „Павле и Милка Ивић“ академику Александру Ломи за књигу „Топонимија Бањске хрисовуље“, чији издавачи су САНУ и „Службени гласник“. У образложењу Одбора за доделу Награде написано је да је реч о „прворазредном остварењу добијеном из руку једног од најугледнијих данашњих етимолога и индоевропеиста код Срба и Словена у целини и не само код њих. Ова по много чему изузетна монографија не припада врху српске и словенске ономастике, она је сами врх. Неприкосновени статус крова озбиљне научне дисциплине стекла је самом концепцијом, структуром, богатом грађом, њеном акрибичном обрадом заснованом на ауторовим одличним увидима у ономастичку, етимолошку и ширу релевантну литературу и богатим истраживачким искуством у тој области. Такву студију из српске, старосрпске и словенске ономастике Срби досад нису имали, а ни остали Словени не могу се подичити делом сличне вредности“. У образложењу Одбора за доделу Награде „Павле и Милка Ивић“ која се даје за најбоља дела из области српске лингвистичке славистике казано је и то да књига „Топонимија Бањске хрисовуље“ академика Александра Ломе „из одреднице у одредницу успоставља, реконструише хронолошку вертикалу од српске језичке данашњице, преко средњовековног старосрпског стања до општесловенске и прасловенске етапе и века“. Ове речи биле су повод за разговор са академиком Александром Ломом.

Због чега сте казали да је Бањска хрисовуља, са печатом краља Милутина, „вреднија од злата, једна од највећих драгоцености нашег културног наслеђа“?

Поиграо сам се речима старог летописца, који слави „бањско злато“, тј. позлаћену позадину данас изгубљеног живописа Цркве Светог Стефана у Бањској, а неизмерну вредност овог споменика видим како у његовом архаичном језику и узорном правопису, тако и у његовој садржини. Осим што нам пружа обиље ономастичке грађе (не само топонима него и антропонима), драгоцен је за историјску географију, правну историју…

Вашим истраживањима топонимије Бањске хрисовуље оповргли сте устаљено схватање да Србија „врви траговима предсловенског романизованог или нероманизованог становништва“. Јесте ли имали такво предубеђење пре него што сте озбиљно почели да се бавите топонимијом српских земаља?

Тај помало романтичарски и недовољно критички приступ био је „дечја болест“ српске топономастике, од које ни сам нисам остао имун у својим младим данима, тим пре што ми је моје класично образовање усмеравало научни интерес пре свега на такве старобалканске трагове. Но срећом нисам у том погледу много „брљао“, јер сам се већ у току израде своје докторске тезе посвећене „Проблемима изучавања супстрата у топонимији Србије“ у низу случајева осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава, само на дубљој историјској равни и у ширем, општесловенском контексту.

Можете ли нам навести неки пример?

Могао бих многе, али ћу се задовољити једним који је за мене самог био поучан. Један наш истакнути језикословац изводио је Гокчаница, име десне притока Ибра и области око ње, из албанског племенског имена Гокш. Настрану што нема података да су ту икада живели Арбанаси, он је при томе пренебрегао најранији помен нашег имена у Жичкој повељи из око 1220. и на њему засновано тумачење, изнето неколико година раније, по којем је оно изворно гласило Гвошчаница, а у основи му је Гвоздац, топоним који у том крају и данас постоји (узгред, он нема везе са гвожђем, изведен је од старог словенског и српског назива за шуму гвозд). Аутор ове друге, једине исправне етимологије, засноване на писаним изворима и чињеницама историјске дијалектологије, био је, у својим младим данима, највећи српски лингвист друге половине XX века Павле Ивић. Иако ми никада није био професор, од њега сам много научио, а сарадња с њим усмерила ме је на поља српске ономастике и етимологије. Утолико ми је већа част што је овој књизи припала награда која носи његово име – премда би ми много драже било да је поживео да буде њен први читалац.

Топонимија којом се баве стручњаци као што сте ви личи на археолошка налазишта са слојевима који сведоче о далекој прошлости. Да ли вам се чинило, док сте рашчлањивали поједине речи, поједине топониме, да помало личите на археолога?

Да, у мери у којој су археолози праисторичари, тј. предмет њиховог изучавања су првенствено раздобља за која нема писаних извора. Такозвана дијахрона лингвистика, која се бави прошлошћу једног језика или неке језичке породице, почиње као историја а завршава идући унатраг као праисторија. Праисторијске фазе језичког развоја реконструишемо компаративним путем, на основу установљених генетских веза међу познатим језицима. Саму топонимију могли бисмо поредити и са палеонтологијом, јер земљишна имена преживљавају као петрефакти, окамењени и тешко распознатљиви остаци давних језичких стања, па и изумрлих језика.

СВОЈЕ НАРОДНОСНО ИМЕ СРБИ

СУ ДОНЕЛИ СА СЕВЕРА И ОНО ЈЕ

СТАРИЈЕ ОД СРПСКОГ ЈЕЗИКА

У појединим топонимима Бањске хрисовуље, па и у основама данас живих речи, садржани су трагови ранијих фаза у развоју језика: старосрпске, прасловенске, праиндоевропске. Како су ти трагови доспели на просторе државе краља Милутина и како су преживели и дочекали наше време?

Своје народносно име Срби су донели са севера и оно је старије од српског језика, који се развио тек на Балкану пре око хиљаду година постепеним распадом словенског језичког јединства. Узима се да су дотад сви Словени говорили дијалектима истог језика, прасловенског. Компаративна лингвистика сврстава прасловенски у велику индоевропску језичку породицу. То значи да нас родословна линија, која сеже у млађе камено доба, везује, између осталих, са старим Индијцима и Иранцима, Грцима, Латинима, Келтима, Германима… Индоевропска прапостојбина смешта се у пределе североисточне Европе, где су наши преци остали да живе још дуго након што су се њихови сродници једни за другима селили на разне стране. Још у бронзано доба на југ Балкана населили су се Грци, а на север Трачани и Илири који се, премда су наша знања о њиховим језицима сасвим оскудна, могу такође убројати у Индо-европљане. У трећем веку пре Христа с њима су се овде смешали Келти, а нешто доцније су римска освајања донела на Балкан латински језик. Све те наслаге чине оно што називамо топономастичким супстратом (,,подслојем“) на нашем тлу. Поуздано установљених супстратних топонима је мало, углавном су то имена великих река и важнијих градова. Из илирског су вероватно Дрим и Дрина, из келтског Дунав, можда и Ниш, из латинског Липљан, Рас

Претпостављате да на тлу Србије има и „пренесеног супстрата“. Шта то заправо значи?

Значи да су Срби могли из старе у нову постојбину пренети нека имена страног порекла. Тако узимам да је Морава хидроним пренесен из поречја чешке Мораве, где су га Словени преузели од Германа, а ови од Келта. Сасвим сличну претпоставку изнео сам и за Лаб, сводећи га на исти предсловенски предложак од којег је настало име притоке Северног мора Елбе, чешке Лабе; у средњем веку у жупи Лаб забележено је место Врхлабје где је био краљевски дворац, а град са истим именом и данас постоји у Чешкој на горњем току Лабе. Подсетићу да северни носиоци српског етничког имена још живе у Полабљу (тзв. Лужички Срби). Има дакле на нашем тлу супстратних имена у којима треба видети трагове српских сеоба, а не старобалканске топономастичке остатке.

Поменули сте да поједини топоними Бањске хрисовуље садрже грађу која би могла да помогне при реконструкцији прасловенског језика из кога су се развили словенски језици. До које мере се може реконструисати прасловенски језик?

Прасловенски језик поуздано се реконструише онакав какав се говорио у доба пред Велику сеобу, око 500 г. наше ере, дакле неких три до четири столећа пре првих писаних споменика на старословенском језику. Обим реконструисаног прасловенског лексичког фонда може се сагледати на основу „Етимолошког речника словенских језика“, који од 1974. излази у Москви, а чија је засад последња, 39. свеска дошла до пред крај слова о. Рад на Етимолошком речнику српског језика, који је започео Павле Ивић а сада га ја водим, дао је већ знатан допринос на том пољу. „Топонимију Бањске хрисовуље“ треба схватити као део тог великог посла. Она је пружила десетине нових прасловенских реконструкција. Можда су најзанимљивији неки случајеви кад старосрпска реч налази најближу паралелу у балтским језицима, литавском и летонском, који су најтешње сродни са словенским.

Бањска хрисовуља потврђује да су Срби чинили већину становништва државе краља Милутина. То је један репрезентативан узорак са језгрених српских територија на Балкану, оних где се у преднемањићко доба развила средњовековна српска држава. Својим ширењем, којеје почело још у доба Стефана Немање, узело маха нарочито под Милутином и достигло свој врхунац са Душановим царством, немањићка држава инкорпорирала је и знатније масе несрпског, како словенског тако и несловенског живља

Често помињете старосрпске основе у појединим топонимима Бањске хрисовуље. Јесте ли дошли до нових сазнања о старосрпском језику?

Кад кажемо старосрпски мислимо на језичко стање друкчије од данашњег. Име планине Лисац данас звучи исто као и назив за мужјака лисице, али је по пореклу друга реч, у значењу „голи врх“, а некад се у њеном првом слогу изговарао глас различит од и, који Бањска хрисовуља доследно бележи. Чување те и неких других дистинкција у старосрпском језику почетка четрнаестог века јесте ново сазнање проистекло из анализе овог споменика.

Највеће изненађење код лингвиста, па и етнолога и других познавалаца балканских етничких и културних прожимања, изазвало је ваше објашњење настанка топонима катун за који се веровало да је албанског порекла, а ви сте доказали да је пак катун српска реч. Колико је још таквих превида било у нашој науци?

У албанско порекло речи катун били су добрих век и по убеђени и наши и страни стручњаци, иако се она не тумачи убедљиво из албанског језика. У основи тог убеђења је упрошћено културноисторијско резоновање: Словени су дошљаци на Балкан и првенствено земљорадници, Арбанаси староседеоци и полуномадски сточари, па ако имамо један заједнички термин везан за ту врсту сточарења у албанском и јужнословенским језицима, мора да су га наши преци позајмили из албанског. Да озбиљно посумњам у то навела ме је чињеница да је реч посведочена и у староруском језику. То искључује могућност албанског порекла и сведочи да је термин био познат Словенима и пре сеобе на југ. Он се без проблема изводи из словенског глагола који значи „котрљати се“. Треба имати у виду да су катуни сезонска станишта на високопланинским пашњацима, нека врста претече савремених туристичких камп насеља. Дрвене кућице у катунима биле су покретне, почетком лета би их „подигли“ на колима или саоницама у планину, а онда на јесен „спустили“ натраг у долину. Уосталом, номадско сточарство није било сасвим страно Словенима, бар не онима, у које убрајам предбалканске Србе, који су првобитно живели на крајњем југоистоку прасловенске територије и били у додиру са номадским народима у степама северно од Црног мора. Ти њихови суседи су испрва били Скити и Сармати који су говорили иранским језицима, а доцније разна турска племена. Стога ипак не одбацујем могућност да је катун позајмљеница из неког страног извора, али источног, а не балканског.

Значи ли то да су топоними Бањске хрисовуље, записани пре седам векова у време краља Милутина, а многи су се у истом или нешто измењеном облику сачували до наших дана, постојали и које столеће раније?

То важи за добар део њих, чак и оне који нам и данас звуче обично и разумљиво, као Брес(т)ница, а често се такав суд може поткрепити са језичке стране. Нпр. име села код Бањске Војмислићи се изводи од старинског личног имена које није посведочено у старосрпским изворима, а како повеље пружају издашно сведочанство о српском именослову ХIII-ХV века, настанак овог топонима вероватно пада у преднемањићки период.

Представља ли Бањска хрисовуља репрезентативни узорак, може ли се на основу ње говорити о топонимији осталих српских земаља?

И не само српских. Одабрао сам је због богатства грађе коју пружа (више од 650 топонима), широког простора који покрива и велике прецизности записа да послужи циљевима које истичем у поднаслову, а то су осмишљење старосрпског топономастичког речника и боље познавање општесловенских именословених образаца.

Потврђује ли топонимија Бањске хрисовуље да су Срби чинили већину становништва Милутинове државе? Чини ли вам се да је староседелаца на Балкану било мање него што се до сада мислило и да је њихов духовни утицај на придошле Србе био мањи?

Не само топонимија него и антропонимска грађа коју пружа Бањска хрисовуља намећу такав закључак за велики простор Светостефанског властелинства, чији су поседи били концентрисани у областима горњег Ибра, Рашке, Косова, северне Метохије, горњег Полимља и Зете. То је репрезентативан узорак са језгрених српских територија на Балкану, оних где се у преднемањићко доба развила средњовековна српска држава. Својим ширењем, које је почело још у доба Стефана Немање, узело маха нарочито под Милутином и достигло свој врхунац са Душановим царством, немањићка држава инкорпорирала је и знатније масе несрпског, како словенског тако и несловенског живља. О томе пружају сведочанство доцније повеље. У погледу духовности битно је било то што су на територијама где су се Срби населили и у њиховом непосредном окружењу очували елементи позноантичке црквене организације. То је омогућило релативно брзу и по свему судећи добровољну христијанизацију најпре српске елите, а затим и целог народа. Са хришћанством су усвајане и тековине средоземне грчко-римске цивилизације, најпре посредством латинског, а затим све више грчког језика.

 

БАЊСКА ХРИСОВУЉА

Toponimija-Banjske-hrisovuljeБањска хрисовуља која се још помиње и под именом Светостефанска хрисовуља, настала је 1316. године. Реч је о даровници коју је краљ Стефан Урош II Милутин издао својој гробној задужбини, Манастиру Светога Стефана у Бањској код Звечана на северу Косова и Метохије. Њен препис сачуван је у турском Царском архиву у Истанбулу и представља једно од најдрагоценијих сведочанстава о немањићкој Србији.

Бавећи се топонимијом Бањске хрисовуље, академик Александар Лома дошао је до изузетних открића, саопштених у књизи „Топонимија Бањске хрисовуље“. На та открића указује се и у образложењу Одбора за доделу Награде „Павле и Милка Ивић“ где је истакнуто да важан део ове књиге чини „Речник, у коме се на 118 страна, кроз 651 уазбучену одредницу огледају сви суштински садржаји посебних поглавља: и творбени типови топонима, њихов еволутивни пут од дана бележења до нашег времена, познавање прасловенске и легитимисање старосрпске лексике (инвентар од 130 речи, међу којима су и бор, буква, брест, папрат, храст, гумно, лађа итд.) Посебне пажње су вредни регистри имена и речи, дати по језицима (њих 28, од српско-хрватског, преко прасловенског, праиндоевропског, грчког, иранских језика, до албанског и осталих). Посебно импонује, на први поглед необичан и изненађујући обим индекса са близу 7.000 облика, од чега на српске и старосрпске речи отпада близу 1 .300 јединица, а српска имена чине већину у ћириличком индексу од скоро 2.800 ликова. Несразмера између ових бројки и 651 одреднице Речника извире из ширине прилаза афирмисанога ерудите и полиглоте разматраној материји, из поучних паралела на основу излета у сличне, суседне реалије. Отуда се, на пример, под Валач наводи и Ваљево, Дрим за собом повлачи и Дрину, Пећпећину, Книна –  Книн и Кнић, Плавсплав, ТараПиву, Призрен –  Озрен, а челозачеље, прочеље. Топонимија Бањске хрисовуље из одреднице у одредницу успоставља, реконструише хронолошку вертикалу од српске језичке данашњице, преко средњовековног старосрпског стања до општесловенске и прасловенске етапе и века“.

Ова књига, као и још нека дела академика Александра Ломе, могу се наћи и на интернету, посредством веб-сајта: www.aleksandarloma.com

 

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Александар Лома рођен је 1955. у Ваљеву. Студирао је на Одељењу за класичну филологију Филозофског факултета у Београду, гдеје дипломирао 1978. године. Под менторством др Љиљане Црепајац одбранио је 1986. године магистарски рад„3начај контекста ономастичких података у изучавању реликтних језика“, а две године касније и докторат„Проблеми изучавања супстрата у топонимији Србије“. Стручно се усавршавао на универзитетима у Минхену и Солуну.

Редовни је професор на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета у Београду на предмeтима Грчки језик и Историја религија. Изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности. Руководи пројектом израде Етимолошког речника српског језика при Институту за српски језик САНУ. Поља његових истраживања су индоевропска компаративна лингвистика са тежиштем на грчком, словенском, индоиранском и старобалканским језицима; историја религија и компаративна митологија; топонимија и историјска географија. Суделовао је на бројним научним скуповима у Србији и Европи. Његова библиографија броји око 270 библиографскихјединица.Објављивао је радове на српском, енглеском, немачком, француском, руском, бугарском и украјинском језику, а најпознатије његово дело, поред „Топонимије Бањске хрисовуље“, јесте„Пракосово“ – бави се словенским и индоевропским коренима српске епике из којих се разгранало и косовско предање.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top