Станоје Мијатовић, Б Е Л И Ц А, oбјављено у Гласнику Српскога ученог друштва, књига 64, Београд, 1885; II издање едиција „Корени“, Београд, 2012, издавач Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Б Е Л И Ц А
Овај је крај свакако добио име по реци Белици, која туда протиче. У овој области, у изворном крају реке Белице, има још и село Белица, а можда се и стари град више овога села звао Белица. Има три народна казивања о постанку овога имена. По једном се овај крај тако прозвао по пшеници белици, по другом због беличасте воде у реци Белици, по трећем због камена белутка. У српској историји се помиње још у 12. веку за владавине великог жупана Стевана Немање, када је он ослободио овај предео од Грка, а затим као једна од жупа које је краљ Стеван Првовенчани поклонио манастиру Жичи.
У праву Белицу спадала би сва села у сливу истоимене реке: Белица, Лозовик, Мишевиће, Бунар, Врба, Шуљковац, Шантровац, Ковачевац, Драгоцвет, Међуреч. Јошанички Прњавор, Црнча, Каленовац, Горње Штипље, Доње Штипље, Сиоковац, Деоница, Винорача, Трнова, Вољавче, Буковче, Рибник, Ланиште, Велика Стублина и Слатина. У Белицу у данашњем административном погледу спасдају још и села у доњем сливу реке Лугомира, у сливу реке Осанице и с леве стране Велике Мораве, од Трешњевице до Милошева: Беочиће, Ивковачки Прњавор, Лоћика, Медојевац, Лукар, Топола, Драгошевац, Коларе, Главинци, Бресје, Горњи Рачник, Доњи Рачник, Врановац, Стрижило, Ловци, Багрдан, Велика Трешњевица, Мала Трешњевица, Сињи Вир, Дворица, Доњи Јовац, Горњи Јовац, Остриковац, Рамново, Андровица, Мајур, Мијатовац, Праћина, Ракитово, Рибаре, Пањевац и Милошево. Припадају данашњем Срезу беличком.
Најглавнија река је у овоме крају Белица. Она има два крака: Вољавицу и Бешњају. Од река које само својим доњим током пролазе кроз овај крај главне су: Лугомир, Осаница и Грабовик.
Села у Белици могла би се по положајима поделити на моравска, речна и клисурска. Пред сваком сељачком кућом у овоме крају има двориште у које се улази с улице на „велику“ и „малу“ „вратницу“. У дворишту су поред куће и остале зграде и „сувоте“. Испод, иза или више куће је „окућница“ (шљивак, шљивар или воћњак). Уз окућницу или уз двориште на много места има градина или лукара са поврћем и цвећара са разним цвећем. На многим местима је до цвећаре преграда за трап, где се трапе кромпири, јабуке, репа, тикве и празилук. Гдегде је у близини цвећаре и пчеларник. У дворишту су: кућа, кош, ладник, бачвара, подрум, кокошар, бунар, дрвљеник, нужник, јар (штала), казаница и друге зграде.
Кућа је, као и у Левчу и Темнићу, пролазила скоро кроз све оне промене које су поменуте у описима ова два краја. И овде су куће биле: криваче, шиљаче, заплотњаче, бурдељи, сојаре, кровињаре, талпаре (брвнаре) и чатмаре (плетаре, покривене ћерамидом). Кровињаре (сламаре) су данас ретке: има их поглавито у селима поред Велике Мораве. У њима обично станује пука сиротиња. Бурдељи су обично једнодељне зграде укопане у страни и покривене кровином или бусеном. То су обично привремени станови првих досењеника сиротног стања. Земунице су ниске једнодељне зграде, које се такође укопавају у земљу, а разликују се од бурдеља тиме што могу да се укопају и у равници. У њима обично живе преко зиме Цигани чергари. Талпаре и брвнаре су врло ретке куће. Њих има обично у планинским селима. Чатмаре (плетаре) су најраспросањеније. Старе чатмаре су дводељне, ниске и дугуљасте са отвореним великим димњаком, који је са све четири стране ограђен даскама, а одозго покривен ћерамидом. Кућа се обично дели на „ајат“, „оџаклију“ и једну или две собе. Ајата има отворених (незасвођених) и затворених. Први су из старијег времена и ређи, а други су из новијег времена и чешћи. Засвођени ајати имају по три до четири свода с обе спољашње стране, а у њих се улази споља кроз мала вратанца. Ајат служи место предсобља. Ту се оставља нешто од хаљина, а ту се склања и постеља у случају рђавог времена. Неки у ајату лети и спавају.
Бачвара (оставка) је једнодељна зграда у близини куће. Салаш или кош је исплетен од прућа или ограђен летвама. Служи за остављање и сушење кукуруза. Сулдрма или вењак обично служи за склањање кола са сунца, ветра и кише. Дрвљеник је у дворишту испод куће. Ту се остављњају дрва за огрев зими. Иза куће је кокошар и нужник. У крају дворишта су јар или штала и аклокана (сточни тор), као и казаница. У близини куће је ранилица или кочарница, пилићарница, прућеница. Служи за храњење мањих пилића. У дворишту је још буњиште, на које се баца ђубре или пометено „сметлиште“ из куће и осталих зграда. Изван дворишта, у шљивику или воћњаку, има негде јемишана, мишана или пушница.
„Појате“, „трла“ или „колибе“ су ван куће, у кључу, код груписаног или већег комада имања, где мора бити и воде (бунарске, изворске или речне). Обично са северне дужне стране имају напуштено слеме, које покрива „сулдрму“, одељење у коме борави стока. Код појата се чува сточна храна: сено, слама, тулузина. Ту су и кошаре у којима преко зиме бораве овце, козе и говеда. Бачија у Белици скоро и нема. Музна стока музе се у пољу или код куће, а млеко се прерађује код куће. Осим појата има изван села и зграда под виноградима. Поред сталних зграда неки по виноградима подижу привремене, покретне колибе. Воденице су двојаке: поточаре и моравке.
О тачном времену заснивања појединих села у овоме крају нема поузданих података. И народно предање о томе није сачувано. Расељавања и насељавања овог краја, може се слободно рећи, било је онолико пута колико је пута кроз њега пролазила непријатељска најезда. Расељавања је било свакако већ и онда кад су осионе турске хорде за време владе Бранковића продирале низ Веклику Мораву чак до Смедерева. И за време сеобе под патријархом Чарнојевићем свакако су се приликом пролаза исељеника долином Мораве и становници овога краја придружили главној матици избеглица. Знатнијег исељавањеа из овога краја било је и за време устанка капетана Коче Анђелковића, неки у шуме а неки у Срем или у Банат. Најновије исељавање из овога краја било је за време 1. и 2. устанка. Ретки су случајеви да Србин сасвим напусти своје место рођења, па му се, кад прођу опасности враћао и поново на згариштима подизао кућу. Знатно већи број досељеника него староседелаца казује да је овај крај био некада пуст и ненасељен. Из очуваног народног предања види се да је највеће насељавање овога краја било после 1. и 2. устанка, када је део Србије био ослобођен од Турака.
Изузимајући манастире Јошаницу и Ивковиће других очуваних старих цркава и манастира нема. Постоји предање да су на Ђурђевом Брду близу Јагодине били двори (летњиковац) Ђурђа Смедеревца (а неки кажу и царице Милице).
Народ овога краја има многе карактеристике особина Срба Шумадинаца, али има и особина којима се приближава становништву Левча, Темнића и Ресаве. Од добрих особина главне су ове: народ је штедљив, задовољан је и са малим, мало говори и у говору је више тих; радо се угледа на друге, кад је потребно, може да буде и храбар, па и јуначан; воли своју отаџбину; већином је радан и поштен. Као рђаве стране истичу се ове: народ је сувише конзервативан у своме животу; грамжљив је за туђе, неповерљив је према свакоме; у приватном животу је строг и непопустљив. Патријархалног, старог српског, лепог живота овде већ нема, а ни оних старих великих задруга. Становништво се углавном занима земљорадњом.
ИЗВОР: БЕЛИЦА, Станоје Мијатовић, едиција „Корени“, Београд, 2012. године (исечци од стране 269 до 345). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Коментари (0)