Госпић и околна села (Лика)

8. јун 2012.

коментара: 24

Алексиница, Барлете, Билај, Брезик, Брушане, Будак, Бужим, Ваганац, Велика Плана, Велики Житник, Врановине, Вребац, Госпић, Дебело Брдо I, Дебело Брдо II, Дивосело, Доње Пазариште, Дреновац Радучки, Жабица, Завође, Калиновача, Канижа Госпићка, Кланац, Крушчица, Крушковац, Кукљић, Лички Читлук, Лички Рибник, Лички Осик, Лички Нови, Мала Плана, Медак, Могорић, Мушалук, Новосело Билајско, Новосело Трновачко, Орнице, Острвица, Отеш, Павловац Вребачки, Почитељ, Подастрана, Подоштра, Поповача Пазаришка, Растока, Ризвануша, Смиљан, Смиљанско Поље, Трновац, Широка Кула.

 

Коментари (24)

Одговорите

24 коментара

  1. vojislav ananić

    Село Вребац и засеоци Завође и Павловац, историја и људи

    ПОСТАВИО ADMINISTRATOR1 • 8. ЈАНУАРА 2015.

    Село Вребац са засеоцима Завођем и Павловцем чини једну природну целину. Сва три насеља леже испод Личког средогорја – планинског масива који заузима средишњи део личке висоравни. Централни део Средогорја припада Вребачкој стази, на којој се уздижу врхови Палеж (1239 м), Велика и Мала Лисина (1215 и 1143), Љутик (1091) и Риђан (1006), и више врхова испод 1000 метара висине. Непосредно изнад Врепца, Завођа и Павловца уздижу се Туњевачка главица, Вршчић, Зјелазов, Вучијак, Стражбеница, Мали и Велики Вршчићи, Павловачка коса, Тривунски врх и Опаљеница. Сеоско подручје је већим делом равно и понегде валовито, са мањим узвишењима, вршељцима. Вребац је више у равници, док су засеоци Завође и Павловац расути око и између мањих узвишења и хумова.
    Река Јадова је понос становништва које око ње живи. У вребачки атар Јадова долази од Могорића и улази у Павловац који чини границу између ова два личка села.
    Према досадашњим истраживањима, могло се закључити да је живот на простору данашњег Врепца текао од давнина. Најстарији народ о коме се зна да је живео на подручју Лике и Врепца били су Илири, односно њихово племе Јаподи. Једно од најпознатијих њихових насеља била је Стражбеница, брдо које се издиже изнад Врепца. Претпоставља се да су своја насеља у Лици градили од 1000. до 300. године пре Христа, тј. до римских освајања те територије. Насеље на Стражбеници било је подигнуто на осам степенастих тераса, чији су трагови и данас видљиви.
    И за време римске владавине у Врепцу је постојало једно од већих насеља. Римљани су му дали име Ancus и из тог периода је нађено много предмета, што се пре свега односи на фрагменте камених урни. Тако је један део римске урне (камен са натписом) био уграђен у темеље куће Милоша Милекића, а поклопац друге камене урне нађен испод Стражбенице у огради Боже Богдановића. На поменутом месту откривена је и једна надгробна плоча. Припадала је неком Паулу Приксу, а натпис на њој је посвећен њему и његовој жени.
    У дотурском добу нема о Врепцу сачуваних писмених података, али се на основу неких истраживања дошло до закључка да се на простору данашњег Павловца налазило насеље под именом Сливник. Ово насеље се спомиње у 14. веку, а у 16. веку се наводе имена племенитих људи који су у њему живели. У Сливнику је била саграђена тврђава. Њени остаци и данас се виде на брдашцу Шупљари, у окуци Јадове. Изгледа да је то била пространа и јака тврђава, са пречником од 14 метара. У близини Шупљаре налазе се рушевина Спајић-града. Данас се то место зове Кулина. На њој се налазе рушевине цркве Светог Николе. Уз њу су откривени људски костури, што указује на постојање некрополе.
    Вребачко насеље лежи на претежно равничарском терену који се постепено уздиже према Рудинама и побрђу Вребачке стезе. На вишим пределима, уз обронке саме планине, своје домове су подигли:
    Мандарићи
    Ракићи
    Милекићи
    Крајиновићи
    Ћувачићи
    Бобићи
    Граовци.
    Крајиновићи и Ћувачићи су се зауставили испод саме Стражбенице, станишта древних Јапода. На средини села, на узвишици, стоји Градина (595), а око ње су настањени:
    Мандарићи
    Наранчићи
    Новаковићи
    Драгосавци.
    Источно од Градине у правцу Јадове живе:
    Богдановићи
    Божићи
    Кокоти.
    Источно од школске зграде, која се налази у центру Врепца, стоје засеоци Драгосаваца, Сунајкаи Поповића. Ту је сеоско гробље звано Челемије. Простор јужно од Јадове заузеле су кућеУзелаца и Бабића, а западније од њих је вршљак звани Влашко брдо, где се могу наћи куће Грубића, Црнограка и Угарака.
    На путу ка Барлетама срешће нас засеоци у којима живе:
    Мандићи
    Наранчићи
    Сунајци
    Цетине.
    А идући левом обалом потока Туњевац лежи засеок Висоте у коме живи неколико породицаДрагосаваца и Мандарића.
    Презимена у Завођу
    Заселак Завође је смештено југоисточно од Врепца. Изгледа да је добио име зато што се његове куће налазе иза воде, Јадове. Куће су му разбацане по брежуљкастом терену, у окуци Јадове. Ту се највше уздижу Одор (651) и Тодорић главица, око је су Тодорићи подигли своје домове. Западније одатле, према Јадови, налазе се Граовци; око Маркусова вршчића живе Његомири, којих има и испод Јеркове главице. Јужније одавде је Шакићева главица са неколико домаћинстава истог имена (Шакић). На западном делу Завођа, уз Вребац, стоје Басићев кук и Ћурчићево брдо. Ту живе Новаковићи, Узелци и Ћурчићи, а на десној страни Јадове, испод саме Павловачке косе, стекло се пар кућа породица Мишчевић.
    Презимена у Павловцу
    Испод Павловачке косе, југоисточно од засеока Завођа, са обе стране Јадове, простире се Вребачки Павловац. Предање каже да је на Шупљари седео турски бег Павловић, па се претпоставља да је тај крај по њему могао добити своје име. Освањем Лике 1527. године турска војска је запосела утврђење на Шупљари, па је и оно ушло у списак турских градова из 1577. које су запосели Турци.
    Шупљара, коју народ зове и „Шупљача“, представља највеће узвишење у Павловцу. Око ње се развило насеље Басарића, Стоисављевића, Кричковића, Бурсаћа и Маљковића. Ту је и сеоско гробље Врбица. Идући одатле ка северозападу среће се Кораћева главица (657), уз коју су куће подигли Кораћи. Мало даље је Томашева главица, где живе Томаши. Ту је некад била црква Св. Николе и још се могу видети остаци објекта који потиче из давних времена, а Павловчани га зову Кулина. Крај пута, у правцу Завођа, поређане су куће Новаковића, Зороја и Граховаца.
    Турско насељавање Срба
    Турци су ради ојачања личке пограничне зоне у тај простор довели своје поданике влашке сточаре и муслимане из Босне. Ове прве населили су уз саму границу, а муслимане по градовима и околини где је било бољег земљишта. Влашки сточари су у ствари били Срби и називани су разним именима. Насељавање је обављено за владавине босанског паше Ферхада Соколовића, који је 1577. године ревидирао 20 постојећих утврђења по Лици и у њих довео своје посаде. Познато је да су Турци преузели утврђене градове у Острвици, Барлетима, Врепцу, Павловцу, Могорићу, Метку, Почитељу, Билају, Рибнику и другим местима Личког поља. Према томе, они су тада довели Србе и у Вребац.
    Нема података о животу насељених Срба у то доба. Али, зна се, међутим, да је аустријски генерал Херберштајн, упадајући у Лику 1684. године напао Турке у Врепцу и одвео доста људи и стоке. Међу заробљенима било је и Срба. Жесток напад на Вребац извршио је годину дана касније и Стојан Јанковић са својим ускоцима из Далмације. Порушио је већи део насеља и одвео у Равне котаре велик број Срба и муслимана. Један део тих Срба населио се по северној Далмацији, неки су помрли од глади, а већина преосталих поново се населила по Лици после њеног ослобођења 1689. године.
    Насељавање Срба у Личком пољу и Врепцу обавио је крајишки апарат између 1689. и 1692. године, за време владавине цара Леополда II. На вребачко подручје насељени су Срби из предела Оточца и Бриња. Други, мањи број дошао је из северне Далмације и неколико породица од Грахова и долине Унца.
    Према Стјепану Павичићу, са подручја Оточца и Бриња у Вребац су се доселили:
    Бобићи
    Богдановићи
    Божићи
    Грубићи
    Крајновићи
    Мандићи
    Мишчевићи
    Наранчићи
    Ракићи
    Стоисављевићи
    Шакићи
    Узелци.
    У друга подручја дошли су :
    Цетине
    Црнокраци
    Драгосавци
    Граховци
    Клековићи
    Кокоти
    Мандарићи
    Милекићи
    Новковићи
    Његомири
    Поповићи
    Сунајци
    Тодорићи
    Томаши
    Вуковићи
    Зелентуровићи
    Зороје.
    У попису вребачке популације из 1712. године стоји да је у Врепцу живело 746 људи; међу њима је било 177 који су били граничари под оружјем.

    ИЗВОР: Душан Узелац, књига „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 179-203)

  2. vojislav ananić

    Село Медак – историја и људи

    ПОСТАВИО ADMINISTRATOR1 • 20. ДЕЦЕМБРА 2014.

    Од насељавања српске популације у Личко поље, најзначајнији део њеног битисања одвијао се преко Метка. У њему је око 1696. године свој двор подигао православни владика Атанасије Љубојевић. Године 1770. и владика Данило Јакшић у Метку подиже свој двор. Уз њега сагради и школу у којој се учила српска писменост и спремали учитељи и свештеници. По двору, Медак је прозван „Дворином“.
    Сматра се да су људи у Метку живели од давнина. О томе има доста видљивих трагова (откривени у једној градини римски и грчки метални новчићи из 3. века и један бакарни новчић из Pharosa). На подручју Метка нађена су и два саркофага са натписима, што указује на трагове римске некрополе, а као још један траг из римског периода је миљоказ.
    После досељавања Словена и образовања хрватске феудалне државе на простору Лике, Медак се спомиње као посед племена Могоровића. Зна се да је племе Могоровића у оквиру тадашње Личке жупе држало у поседу највећи део Личког поља. Медак је у то време важио као треће важно седиште Могоровићке жупе.
    Насеље Медак је настало од имена Медак, које је пре више векова носило цело племе које је ту живело. Презиме Медак и данас се може наћи у појединим крајевима земље, а од имена Медак настало је и презиме Медаковић.
    После упада Турака у Лику, Медак је од 1522. па све до 1577. био пуст, без народа. Те године Ферхад паша га је настанио муслиманима и делимично српском рајом, коју су претходно Турци доводили и насељавали на подручје Книна, Котара, Буковице и Скрадина. Одатле потичу први Срби које су Турци настанили у Метку и околини.
    За време устанка у Лици, који је трајао од 1684. до 1689. године, готово сви медачки Срби су се разбежали, неки и изгинули, тако да је Медак опет био пуст, без народа. После 1690., када више није било Турака у Лици, крајишке власти насељавају Медак Србима који су дотле живели на подручју Книна, Котара, Обровца и Буковице, тако да они чине основицу садашњег медачког становништва. У то време у Медак је дошло и неколико породица из Бриња. Ради се о оним породицама које су раније избегле из турског дела Лике и Крбаве на аустријско крајишко подручје. После 1712. године у Медак је дошло и десетак породица из ближе околине. Сењски бискуп Главинић, обилазећи 1696. године Лику, у Метку је забележио 70 српских кућа. Према Манојлу Грбићу, те Србе је из северне Далмације довео у Медак српски владика Атанасије Љубојевић.
    Према попису из 1712. године у Метку су живеле следеће породице (са укупно 1160 чељади):
    Ацкета
    Брујић
    Цапитлак
    Црнокрак
    Чокеша
    Ћалић
    Дудулица
    Добричина
    Дошеновић
    Драганић
    Драгичевић
    Дробњак
    Ђурашевић
    Глумац
    Гојчиновић
    Грбић
    Гвоздић
    Јађов
    Јемић
    Јовичић
    Калинић
    Кораћ
    Кошутић
    Ковачевић
    Крековић
    Купрешанин
    Лончаревић
    Љесковац
    Љуштина
    Маодуш
    Мартиновић
    Марунић
    Мечан
    Мучић
    Михајловић
    Милнић
    Мијалић
    Мусаљ
    Орлић
    Пањевић
    Павић
    Петровић
    Поцрња
    Поповић
    Прибић
    Радић
    Радиновић
    Рађевић
    Самотлак
    Селаковић
    Старчевић
    Страњина
    Сукнајић
    Шурлић
    Шкорић
    Тарбук
    Теслић
    Травица
    Трбојевић
    Влајнић
    Влаисављевић
    Врачар
    Вучић
    Угарак
    Узелац
    Вулетић
    Загорац
    Жегарац
    Медак се сматра највећим српским насељем у југоисточном делу Личког поља. Посебну драж причињава Метку што се налази на саставцима двеју река: Лике и Гламочнице. Бистре воде ових река покретале су камење многих воденица. Ту су и Љуштине, чије се куће налазе у непосредној близини, саградили пилану и дали јој своје име – „Љуштинова пила“.
    Од општинског седишта Госпића, Медак је удаљен 14 километара. Медак заузима релативно широк простор и на њему су се временом развили многи заселци. Посебно се итичу Брезик, Кукљиц, Папуча и Багуница.
    Северно од железничке пруге, на левој обали Трнаве, има пар кућа које припадају Купрешанима.
    На Гламочици су Травице саградиле млинове и направили бент (брану) и тако постигли да се мељава жита обавља целе године. Травице потичу од реке Буне у Херцеговини. По причању старијих људи, један део овог племена је бежао испред турске опасности, а други се селио са њима као српска раја. Зауставили су се у Буковици, негде у пределима Ђеврсака. Ту су живели једно време и у повољним приликама пребегавали на аустријску страну. У крајишком попису из 1712. године, управо када су Лика и Крбава ушле у састав Карловачке војне крајине, Травице се у Метку не спомињу, па се мисли да су се ту населиле касније. По свему судећи, прве Травице које су доспеле на медачко подручје, зауставиле су се на Кућиштима у Брезику, испод Вукове главице. Тај део земљишта, који се протеже испод самог Велебита, Брезичани су касније назвали „Травичина кућишта“.
    Заселак Брезик
    Брезик захвата подручје око пута од Медачке главице до Загорачке Вароши, удаљено око километар од медачке цркве. У Брезику је 1857. било 334 житеља. На подручју Брезика живе Љесковци, Страњине, Узелци, Домазети, Гвоздићи, Потребићи, Грбићи и Ћалићи.
    Заселак Кукљиц
    Кукљиц се спомиње у 13. веку, када је био у поседу племена Могоровића. Добио је име по фамилији Кукљић, која је ту живела. Подручје овог насеља, које је обухватало још Крижајицу и Ведрине, имало је 1768. године 365 становника. На подручју Кукљица настањени су Вулетићи, Узелци, Маодуши, Влаинићи, Тесле, Ћалићи, Потребићи, Страњине, Грбићи, Мрђановићи и др.
    Заселак Запољак
    Запољак се сместио између Крекуше и Растика, нешто ближе извору реке Лике. До 1931. у Запољак је била укључена и Папуча, када је имао 320 становника. У Запољку доминирају Купрешани, а нађе се и понека породица Бркића.
    Заселак Папуча
    Папуча се простире североисточно од извора Лике. У Папучи доминирају Купрешани. Дања и Пајина Купрешанин држали су дућане и важили су као пример предустретљивости и поштовања својих муштерија.
    Са десне стране реке Лике, уз цесту у правцу Метка развило се насеље у коме су домове подигли Купрешани, Оклобџије и Јеловци. Ту је на пољани званој „Смрдељ“, пред Други светски рат, подигнута основна школа. На релацији од Багунице па све до Медачке главице живе Петковићи, Јеловци, Оклобџије, Маодуши и Брујићи. И у подножју Медачке главице временом се развило нешто гушће насеље и у њему живе Блитве, Узелци, Страњине, Драгичевићи, Стојисављевићи и Ацкете, док су око Парапета и Блитвине главице станиште нашли Блитве, Страњине, Маодуши и Цапитлаци.
    Заселак Багуница
    Багуница се као засебан заселак исказивала од 1890. године. Онда је имала 206 чељади, да би 1971. пала на 175. На источном и северозападном делу Багунице настанили су се Узелци, Загорци, Јурасовићи, Маодуши, Грбићи, Михићи, Новковићи, Травице, Вулетићи, Ракићи, Блитве и Маруновићи.
    Насеље Медак
    Медак се у ужем смислу развио на простору на коме се налазио стари Медак, али са разликом што се у новије време његов развој више оријентише уз регионални пут Госпић – Грачац. У свом ширем простору, Медак лежи између река Лике и Гламочнице и железничке пруге. Западно од ушћа Гламочнице у Лику постоје засеоци Радошевића и Поткоњака, а то је већ граница са Почитељем.
    Недалеко од моста преко Гламочнице, са десне стране пута који води за Грачац, узиже се осмогодишња школа. Подигнута је 1936. године и на челној страни је писало: „Основна школа краља Александра I витешког ујединитеља“. У околини школе су куће подигли Марунићи, Клеути, Блитве, Купрешани и др.
    Успут према Почитељу лоцирана је медачка пошта, која је отворена почетком 18. века. Од поште у правцу Велагуше живе Сурле, Трбојевићи, Узелци, Клеути, Љуштине и Радошевићи.
    Распрострањеност и порекло родова
    Узелци су од давнина били најбројније племе у Лици. Према Милану Радеки, 1931. године било их је 310 породица. Десетак њихових кућа лоцирано је на источној страни брда Багунице, према старој цести која се у Папучи одваја за Плочу. Узелци старином потичу из Црне Горе и мисли се да су живели између Таре и Пиве, а један податак указује да су насељавали подручје Самобора, а он се налази у Гатачком пољу недалеко од Автовца. Услед честих налета Турака из Санџака ка Црној Гори група српских родова одлучила се на сеобу у правцу северозапада. Међу њима су се налазили Узелци, Вујновићи, Рајчевићи, Лемаићи, Пејновићи, Басарићи, Богићи, Гајићи и Катићи. Ови родови су се зауставили у Гатачком пољу, али су их средином 16. века личке аге и бегови довели у свој део Лике и као рају населили око својих градова у Бужиму, Крчмарићу, Богданићу и Смиљану. Ово становништво се временом раселило по ивицама Личког, Гацког и Крбавског поља.
    Бројност породица у Метку имало је следећу слику:
    Ацкете 2, Антоновићи 1, Бањци 1, Блитве 1, Брујићи 8, Цапитлаци 1, Цигановићи 1, Црнокраци 5, Ћалићи 3, Доброте 1, Домазети 5, Драганићи 1, Глумци 3, Грбићи 12, Грубићи 1, Гвоздићи 3, Иванишевићи 1, Јеловци 4, Јовичићи 1, Јурасовићи 5, Клеути 12, Колунџије 1, Коњевићи 3, Купрешани 2, Љесковци 3, Љубојевићи 2, Маодуши 34, Љуштине 11, Марчићи 2, Марунићи 13, Михићи 7, Мрђеновићи 4, Медаки 2, Оклобџије 25, Петковићи 3, Потребићи 15, Радошевићи 7, Старчевићи 1, Страњине 12, Сурле 6, Шарићи 1, Тарбуци 2, Тесле 1, Травице 17, Трбојевићи 6, Узелци 44, Влајинићи 2, Влаисављевићи 4, Вуксани 1, Вулетићи 19, Загорци 17 и Замбели 1.
    До 1915. године из Метка су се одселиле следеће породице:
    Букићи, Бобани, Бомештровићи, Буроје, Бурзе, Чатлаковићи, Чокеше, Чуче, Ћелићи, Додици, Долине, Дрље, Душићи, Јакићи, Јакшићи, Јокићи, Ките, Креке, Љубићи, Макари, Марини, Мауки, Милаковићи, Милићи, Мургићи, Пејаци, Попадићи, Поповићи, Поробићи, Релчеви, Ристићи, Салате, Стојкови, Шолаје, Велагићи, Врлићи и Зимоје.
    Са крајишког подручја, од Оточца, Брлога и Бриња у Медак су се доселили:
    Брујићи, Глумци, Грубићи, Љуштине, Орлићи, Прибићи, Шкорићи, Влаисављевићи.

    ИЗВОР: Душан Узелац „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 91-128)

  3. vojislav ananić

    Село Острвица – историја, људи

    ПОСТАВИО ADMINISTRATOR • 18. ДЕЦЕМБРА 2014.

    У Острвици има укупно 18 изворних презимена. Она су углавном настала од крштених имена родоначелника: од Богдана – Богдановићи, Диме – Димићи, Панџе – Панџићи, Петка – Петковићи, Радмана – Радмановићи, Сава(о)та – Саватовићи, Станка – Станковићи. По биљном свету настала су презимена Зобенице и Шашићи, а по животињском (птицама) Чорковићи. Презиме Кулунџић прозвано је по кулунџијском занимању, Сударевић по истакнутом социјалном положају, презиме Теслић у вези је с алатком за дубљење дрвета – теслом, док презимена Месићи и Јајићи воде порекло од животних намирница. Бакићи су вероватно добили породични назив по родбинским везама, а Крањчевићи по националном пореклом далеког претка те породице. Није поуздано утврђено како је настало презиме Половинић, ни којем „кољиву“ су припадали. Зна се само да су кренули из Херцеговине и да су на свом путу преко Плавна стигли у личко Добросело. Ту су се Половине намножиле, па су се одатле рашириле по Лици и Босанској крајини.
    Поједина презимена данас се срећу у скраћеном облику. Тако су у званичним пописима све до око половине 18. века, данашњи Богдани били Богдановићи, Колунџије – Колунџићи, Половине – Половинићи, Судари – Сударевићи, а Чорци – Чорковићи. Скраћена презимена срећу се и у неким суседним местима: Вуксани су били Вуксановићи, Дошени – Дошеновићи, Драгаши – Драгашевићи, Његовани – Његовановићи, Почуче – Почучићи, Преради – Прерадовићи, Томаши – Томашевићи, Чубриле – Чубриловићи итд.
    Храмовна слава села Острвица је Свети Јован.
    Називи родова:
    Према имену села, односно засеока:
    Вучјачани: део Димића и део Панџића.
    Куличани: Колунџије, Саватовићи, део Станковића и Шашићи.
    Острвчани: Бакићи, Богдани, део Димића, Зобенице, Јајићи, Крањчевићи, Месићи, део Панџића, Петковићи, део Половина, Радмановићи, део Станковића, Судари, Теслићи и Чорци. Половинићи: део Половина (код Вијаче).
    Према породичним и личним надимцима:
    Алијанови: потомци Алексе Крањчевића Гавриловог.
    Ањгирине: део Радмановића (потомци Тодора Радмановића Тодоровог).
    Бауци: део Димића (потомци Боже-Боћана Димића Милошевог).
    Бикани: потомци Симе Димића Тодоровог (из Вучјака) и Ђуре Половине (из краја Половинића).
    Брусине: потомци Николе Радмановића (испод Колишта).
    Бруше/Кекићи: Потомци Саве-Савеле Богдана Станковог.
    Будишини/Тадије: Колунџије из Кулине.
    Буљеви: део Шашића (из Кулице).
    Бутови: Судари (испод Судареве црквине).
    Виранде: потомци Дмитра Панџића Томиног.
    Ђуше: део Шашића (из Кулице).
    Еремуди: Богдани.
    Зјалићи: потомци Јандре Радмановића (испод Западне стране).
    Јарине: део Димића у Вучјаку (потомци Николе Алексиног).
    Јацкови: потомци Исе Петровог/Пејковог Димића (испод Барунуше).
    Јовичини: потомци Јована-Јовице Томиног Панџића.
    Кељаче: потомци Станише Радмановића Јовановог (испод Острвице).
    Кењци: део Димића (потомци Максима-Мале Димића).
    Китоње: Месићи.
    Кршље: део Половина испод Мргина (потомци Дане-Данчине Исиног).
    Лазићи: потомци Лазара-Лазе Стевановог (Скакиног) Панџића.
    Лаудови: потомци Лазе-Лауда Петковића.
    Лончине: Половине испод Мргина (потомци Јовчића и Милчића Половине).
    Маранови: потомци Марка Теслића Ћириног (испод Главичурка).
    Марковчеви: део Радмановића (потомци Марка-Марковца Радмановића Савиног).
    Мијашеви: део Димића (потомци Исака-Исе Ћитара, Милана Нинина и Тодора-Тоде Лукајиновог).
    Мрмци: део Димића (потомци Исе Исице Данетовог).
    Мукиње: Сви Саватовићи у Кулици.
    Ниџанови: потомци Николе Крањевића Гавриловог.
    Ниџини: потомци Николе-Ниџе Алексиног Теслића (испод Западне стране).
    Паганови: део Теслића испод Вјенца (потомци Максима-Максимца Теслића).
    Парцовљеви: потомци Блажа-Блажине Чорка.
    Петрићеви: потомци Петра Петрића Радмановића Јандриног (испод Судареве црквине).
    Петрусинови: потомци Петра Петрусине Теслића (испод Главичурка).
    Пилиповићи: Радмановићи (испод Острвице и Колишта).
    Питљикови: потомци Николе-Николице Теслића (испод Вјенца).
    Прљаџе: део Радмановића испод Коњушнице (Швракеле).
    Пузићи: сви Димићи.
    Рљови: део Шашића (из Кулице).
    Рожине: део Димића (потомци Боћана Милошевог, Јована Јандрешковог и Тривуна Ђуриног).
    Руњкеле: потомци Половине Милоша Данетовог.
    Саветинови: део Теслића испод Вјенца (потомци Саве-Саветине Теслића Ћириног).
    Сипини: потомци Симе-Сипе Теслића испод Главичурка.
    Свилоте: потомци Јове Судара Илијиног (испод Острвице).
    Серкани: Станковићи у Кулици.
    Скакавци: Сви Шашићи у Кулици.
    Споњари/Споњарићи: потомци Петра Радмановића Савиног (испод Острвице).
    Србатинови: потомци Симе Теслића Симатина (испод Вјенца).
    Тејманови: потомци Теје Теслића Исиног (испод Вјенца).
    Титине: Половине испод Зубара и Мргина (потомци Ђуре Максановог и Данета Исиног).
    Тичари: потомци Тодорца и Стојанца Станковића (испод Вршељка).
    Ћеје: потомци Симе Бакића Дмитрова (код цркве).
    Ћирини: део Димића из Вучјака (потомци Милана-Ћире Димића).
    Ћукуре: потомци Максима Богдана Николиног (испод Острвице).
    Ћутукови: део Чорака (код Вучјака).
    Цвикете: потомце Милете Радмановића (испод Колишта).
    Црњакови: потомци Павла-Павлине Димића (из Вучјака).
    Чавоње: потомци Тодора Радмановића Максимовог (испод Западне стране).
    Чврстоње: потомци Ивана-Ивице Чорка.
    Чокорци: потомци Тодора Станковића Тодорца (испод Вршељка).
    Џакини: потомци Максима Половине, испод Мргина.
    Швељанови: потомци Паве Чорка.
    Швракеле: потомци Петра Радмановића (испод Коњушнице).
    Поред тога што су једни друге називали различитим, час смешним час погрдним именима, стари Острвчани су о себи оставили и својеврсну карактеризацију појединих родова у селу. Она гласи:
    Боже те сачувај:
    Димића вале,
    Теслића ране,
    Панџића малића,
    Чорка невјере,
    Крањчевића бесједе,
    Месића обуће,
    Зобеничића еднокуће,
    Судареве робе,
    И Бакића слоге,
    Богданових волова,
    Пилиповића долова,
    Петковића ражи,
    И Јајића Лажи,
    Тичаревих млиница,
    Половинића живица,
    Колунџије муштулугџије,
    Шашића жетве,
    И Саватовића клетве.
    Презимена у Оствици:
    Бакић
    Богдан
    Димић
    Зобеница (има их још у три насеља у босанској страни. У Великом Радићу код Босанске Крупе (4 куће). Славе такође Никољдан и дошли су из Лике. У Бугару има 7 кућа, у Горњој Гати југозападно од Цазина пет кућа с тим презименом. Дошли су из Садиловца на Кордуну. Сви славе Св. Василија)
    Ја(ј)ић
    Колунџија (има их и у Босанској крајини и славе Никољдан. Дошли су из Лике после аустријске окупације 1878. У селу Главица има осам кућа с тим презименом, који такође славе Св. Николу. Ту су дошли из Врановине (Бјелајско поље код Кулен Вакуфа), пошто је њихов сродник убио човека у тору, па је од крварине побегао у другу нахију. Колунџије у Пученику (4 куће) славе Ђурђевдан и дошли су из личке Суваје)
    Крањчевић
    Месић (католици, има их у Босанској Крупи, где су дошли из Лике после Карловачког мира 1699.)
    Панџић
    Петковић (неколико кућа Петковића има у околини Велике Кладуше: у Врнограчу и Глиници по једна кућа (славе Св. Стефана Дечанског), затим у Градини (две куће) и Јоховици (1 кућа), где славе Јовањдан. Сви ови Петковићи су дошли из Лике пре аустријске окупације)
    Половина (доста Половина има на десној страни Уне, у бившем крупском срезу. Босанска Крупа (4 куће), Беширевића Врањска (једна кућа), Алајбегов Дубовик (две куће), Турски Дубовик (једна кућа), Подгромила (две куће), Дољани (две куће), Клишевић (четири куће) и Видовска (једна кућа). Ту су се населили из Лике (највише из околине Лапца) пре или иза аустријске окупације 1878. Сви славе Јовањдан, сем оних у Дољанима и Клишевићу, чија је крсна слава Никољдан)
    Радмановић (у околини Босанске Крупе Радмановићи се срећу у неколико насеља са по једном кућом: Беширевића Врањска, Мали Радић и Доња Суваја. Има их и у цазинском крају, и то у Бугару и Горњој Гати. Сви су дошли из Лике(Барлете, Висућ) или из суседног Кордуна (Садиловац).
    Станковић (у Поуњу се Станковићи срећу у шест насеља (Крупа, Горњи Бушевић, Врњска Мосура, Гудавац, Ивањска и Глиница). Дошли су из Лике (Мазин, Бунић) и воде порекло од Војновића. Претежно славе Ђурђевдан, сем оних у Врњској Мосури и Гудавцу, који славе Никољдан. На подручју Бравског, у селу Капљув, има девет кућа Станковића. Славе Трипуњдан, а доселили су се из околице Кључа.
    Судар
    Теслић (у Бјелајском пољу, код Кулен Вакуфа, у насељима Клишевићи и Цимеше, има по три куће житеља који се презивају Тесла. Славе Ђурђевдан, а ту су се доселили из Лике, од Госпића, једни пре, а други после аустријске окупације. Судећи по крају из којег су дошли, као и крсној слави породица, није искључено да су ове Тесле у крвној вези са острвичким Теслићима).
    Чорак (у Горњој Вођеници, на ободу Бјелајског поља, забележена је једна породица Чорака који су католичке вере. Доселила се овамо из Широке Куле, код Госпића)
    Шашић (у околини Бихаћа, у насељима Турски Дубовик, Заложје, Лохово и Турија, настањена је по једна породица Шашића. Крсна слава им је Св. Стефан Дечански, а овамо су се доселили из Лике пре аустријске окупације).

    ИЗВОР: Јован Д. Панџић, „Острвица“

    • Тома Мандић

      Презиме Судар нема везе како се инсинуира са социјалним статусом, односно суђењем у било којем облику.
      Судар је занимање, онај који прави судове ( суђе, из којих се једе или чува храна), од дрвета.
      Личани ће и данас рећи , иди опери суде ули судове, скоро никад суђе.

  4. vojislav ananić

    Село Почитељ – историја, људи

    ПОСТАВИО ADMINISTRATOR1 • 20. ДЕЦЕМБРА 2014.

    Почитељ лежи испод саме планине Велебит. Са његове северозападне стране назире се Лички Читлук, са северне Рибник, а са источне га додирује Медак. Простире се на личкој висоравни, чија надморска висина износи око 575 метара.
    Кроз Почитељ протиче река Лика, одакле вијуга на север према засеоку Иванчевића и наставља ток до Његованске Вароши. Одатле наставља ток према Рибнику. Испод самог Велебита, недалеко од засеока Вуксанове Вароши, извире Почитељица. Она тече на североисток између Почитеља и Читлука и недалеко од Новог Села улива се у Лику. Недалеко од извора Суваје, десног крака Почитељице, Витаси си имали воденицу. Била је то некад права фабрика брашна, са два велика камена.
    Отприлике 200 метара низводно од те воденице, свештеничка лоза Дошеновића (касније Дошени) имала је своју воденицу. У њу су долазили сељаци из целог Почитеља да мељу раж и пшеницу, такође и кукуруз од чијег су брашна спремали надалеко познату личку паленту. Ова воденица је престала да ради много раније од претходне, јер су њеног власника, почитељског свештеника Милојка Дошена, заклале хрватске усташе и његово тело бациле у јаму Јадовно на Велебиту, у којој леже кости више десетина хиљада недужног српског народа Лике и других места. Свештеник Милојко Дошен био је у сродству са Николом Теслом. Долазећи у Почитељ Никола би посетио Милојка. Ћаскајући о разним стварима свакидашњице прошетали би се и до воденице. Милојко је у разговору упитао Николу како би његова воденица могла да меље преко целе године, а не само током пролетњих и јесењих месеци када пада обилна киша. Никола му је без размишљања одговорио: Е, мој Милојко, ако би ти овде направио бент (брану), овде би се вода сакупљала и могла каналом одводити на лопатице које би окретале камен и ето ти мељаве целе године. Тај бент, међутим, никад није направљен.
    Сеоске куће подигнуте испод Велебита чине Горњи, а лоциране преко реке Лике Доњи Почитељ. Засеоци носе имена племена, као што су Бобићи, Иванчевићи, Дрљићи, Његовани, Павлице, Поткоњаци, Преради, Витаси, Вуксани и Узелци.
    Почитељ су, према писању Карла Пача, насељавали Јаподи, а после њих Римљани. У својој књизи „Лика у римско доба“, Пач мисли да је римско-илирско насеље Аусанкалио било лоцирано негде између Метка и Почитеља. Простор на коме сад лежи Почитељ припадао је у средњем веку племену Могоровића, а према једној исправи од 29. јануара 1263. године зна се да је власник Почитеља био кнез Петар Толимировић. Нешто после 1370. године у посед града Почитеља дошли су Гушићи и остао све до 1527. године и турског освајања Лике. Почитељ је наведен у попису затечених утврђења која су 1577. године запосели Турци.
    Поуздано се зна да су Турци подвелебитски део Лике почели да насељавају 1550. године. Тада су први пут дошли Срби у Почитељ. Турци су тад у Почитељ и околна села населили динарске сточаре „Влахе“ и муслимане из Босне, при чему је Србима додељивано другоразредно земљиште.
    Услед заоштравања турског зулума и недостатка воље да се боре против своје браће по вери, 3. априла 1609. из Рибника и Почитеља пребегле су на аустријску крајишку страну 33 српске породице, а месец дана касније још толико, са укупно 550 чељади. Да се подстимо, у Рибнику су тада поред муслимана живели искључиво Срби.
    Између 1683. и 1689. године у Лици и северној Далмацији су планули устанци, срачунати на протеривање Турака из Лике, што се и догодило 1689. године, после чега се избегли Срби враћају у Почитељ и његову околину. Установљено је да је једна струја данашњих Почитељана дошла са крајишког подручја око Оточца и Бриња. То су, без сумње, били потомци Срба који су били приморани да беже 1609. и 1638. године. Друга струја је дошла из околине Книна, Обровца и Буковице, претежно из предела у које је народ избегао за време борби за ослобођење Лике од Турака.
    У првој струји Почитељ су населили:
    Бобићи
    Божићи
    Чутуриле
    Иванчевићи
    Рогићи
    Срдићи
    Тркуље
    Узелци
    Вуксани.
    У другој су били:
    Чатићи
    Дошени
    Каљашевићи
    Ласковићи
    Лубеновићи
    Љубојевићи
    Мишковићи
    Његовани
    Павлице
    Радошевићи
    Витаси.
    То су биле породице које су до 1995. године сачињавале основу почитељског становништва.
    Према пописима обављеним 1696., 1700. и 1712. године Почитељ је имао 40 кућа и 504 становника. У попису из 1712. Витасовићи су означени као Витаси, а Дошеновићи као Дошени.
    Дошеновићи су били доминантна свештеничка лоза, а у крајишком попису 1712. Године јављају се две породице Дошеновића: Георг и Радован. Из ове породице је песник Јован Дошеновић (1781-1813), који је изучио високе школе у Задру и Падови, где је докторирао из филозофије и слободних уметности. Иза себе је оставио запажена књижевна дела, а међу песмама написао је и „Оду Почитељу“.

    ИЗВОР: Душан Узелац, књига „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 150-175)

  5. Војислав Ананић

    Дивосело

    Дивосело се у првим описима Лике убраја у подручје Новога, па се отуда може закијучити да су у њему под Турцима становали Срби који су припадали у војном уређењу.томе граду, Они су или у потпуном броју или у једном дијелу у турском распу избјегли у логоре на крајишком подручју код Оточца и Бриња. Оданде их се једна чест вратила у село послије 1689, када је то земљиште наново настањивано. Бискуп Брајковић нашао је 1700. у Дивоселу већ 70 српских кућа, а крајишки попис од те исте године 600 чељади. Према попису од 1712. стање насеља у том селу било је овакво:
    Басарићи 8 чељади, 12, 12; 10 к., Бјегојевићи 15, 20; 23 к., Бокулићи 10, Буранџићи 3, Букарице 17; 3 к., Цукићи 5, 9, Цвијановићи 9; 1 к., Цубриловићи 12, 7; 1 к., Додиг 5, Дуганџија 4; 7 к., Дукићи 7,. 11, Гријак 11, Јерковићи 25; 21 к., Јовићи 7; 14 к., Јововићи 9, Кокићи 8, Коњак 7, Крајновићи 11; 41 к., Лукићи 12, Маринковићи 6, Матићи 7, 14, 8, 5; 23 к., Моткићи 10, Нефајда 7, Никшићи 7, Острева 7, Обрадовићи 17, 8, 20, 11; 48 к., Пајићи 9, 10; 3 к., Пјевачи 20; 42 к., Плећаши 33, 20; 43 к., Почуче 9, 8; 38 к., Поповићи 10; Поткоњаци 17, 11, 7; 53 к., Рађаковићи 10; 6 к., Рајчевићи 30; 11 к., Рабатићи 14, Секићи 9, Тепшићи 4, Уљановићи 11, Војводии 8, Вујчићи 7, Вуковој 13; укупно: 612 чељади.
    У том дивоселском насељу заступане су двије српске струје. Једна је од њих потекла са крајишкога подручја од Оточца и Бриња. Њој припадају Басарићи, Цвијановићи, Дуганџије, Гријаци, Јовићи, Крајновићи, Поткоњаци и Вуковојци. Рајчевићи су подријетлом из српскога становништва у Смиљану. Остали су насељеници из сјеверне Далмације из Буковице и од Книна. Погдјекоја ће породица бити и из деснога Поуња.

    Извор: ЗБОРНИК ЗА НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈЕ ЈУЖНИХ СЛАВЕНА, З А Г Р Е Б, 19 6 2-Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици

  6. Милан Витас

    Случајно сам наишао на овј текст који ме је одушевио јер сам и ја пореклом са очеве стране из вољене Лике. Прво све честитке ауторима овог историјског текста да ми потомци не заборавимо ко смо и одакле смо. Ја сам унук солунског добровољца Миле Витаса из Почитеља. Рођен сам у Војводини, као и мој отац, Стеван, а деда Миле је као солунски добровољац добио земљу и дошао у Руско Село код Кикинде те се са фамилијом ту населио.Ја о пореклу моје фамилије основно знам из приче деде и бабе Маре које добро памтиом, те то преносим и на моју децу. Ако не знамо одакле смо, нећемо ни знати где идемо.Још једном пуно хвала господину Душану Узелцу и господину Војиславу Ананићу на овако племенитом подухвалту и пуно искрених поздрава од мене Милана Витаса унука Миле (Петра) Витаса из Почитеља и наше лепе Лике. Живели аутори овог текста и пуно Вас поздрављам!

  7. Војислав Ананић

    ГОСПИЋ, трговиште у Хрватској, жупанија Лика-Крбава; на личкој високој равници (565 м), уз поток Новчицу, више његовог утока у Лику; жељезничка станица (2 км од мјеста) на прузи Огулин—Г. Грачац (Книн) и раскршће од 4 цесте. Има 3.367 становника, пошту, телеграф и телефон, опћинско поглаварство, жупанијску (недавно ликвидирану) и котарску област, судбени стол, котарски суд, финанцијско равнатељство, порезни уред, државну шумарску управу, грађевинску дирекцију, стовариште духанских прерађевина и соли, гимназију, учитељску школу, вишу дјевојачку школу, женску стручну школу, двије пучке школе, самостан сестара Св. Крижа, жупанијску болницу. казнионицу, господарску покусну (узорну) постају од 87 катастралних јутара, пољопривредну школу за домаћице. Г. има од 1894. водовод, од Брушана, подно Велебита, 14 км дуг. У Г. је променада са спомеником генерала Гед. Заставниковића, изван мјеста угодна шума Јасиковац. Г. је прво трговачко мјесто за читаву Лику. Знатна је трговина пољским производима и стоком. Индустрија је тек у заметку (пивовара, творница покућства, клесарија за градњу и умјетност). Има три штедионице. — Г. се спомиње за бојева с Турцима од њих је очистио Лику понајвише јуначки поп Марко Месић (1640—1713), много их је покрстио и у Г. населио. За војне крајине Г. је био штабно мјесто личке и бригадно мјесто личке и оточке регименте.
    Ј. Модестин

    Извор: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (непозната година штампања)

  8. Ljiljana

    Za Vojislava Ananića
    Molila bih Vas ako nešto znate o porodici KOVAC, koja je bitisala u Širokoj Kuli.
    Pravoslavne su veroispovesti i slave Svetog Nikolu.
    Imam samo podatak da je Božo Kovač rođen 1856.god. u Širokoj Kuli.
    Molim Vas dali još ima nekoga sa tim prezimenom u Širokoj Kuli?

    Hvala unapred-Ljiljana Kovač