Данашњом (2012. године) генетичком технологијом није могуће утврдити Y-ДНК хаплотип из моштију српских владара

ИНТЕРВЈУ доц. др Оливер Стојковић

Доц. др Оливер Стојковић спада у ред најпозванијих саговорника на тему генетичке генеалогије код нас. Пре осам година радио је на досад најинтригантијем случају утврђивању сродства – оном између (оца) кнеза Лазара и (сина) деспота Стефана! Такође, био је део тима који је истражио генетичко порекло Црногораца, као и Рома у Србији. О свему томе, али и бројним другим питањима која голицају знатижељу љубитеља генетичке генеалогије, др Стојковић говори за портал Порекло.

Како је дошло до тога да радите на утврђивању сродства кнеза Лазара и деспота Стефана?

У манастиру Копорин код Велике Плане је 1971. пронађен скелет за који се веровало да припада деспоту Стефану Лазаревићу. Затим је антрополог Срба Живановић обавио идентификацију и рекао да је реч о деспоту Стефану. Међутим, технологија са којом је он располагао, односно Институт за палеологију у Енглеској, где је то урађено, није дозвољавао никакве прецизније анализе. Рађене су само морфометријске анализе – да ли пронађени фрагменти костију одговарају особи која је, према предању или према поезији, била те и те висине, која је повређена ту и ту у том и том боју… Тако да је Срба Живановић дао своје мишљење да то највероватније јесте деспот Стефан Лазаревић, пре свега на основу некаквих уреза на костима, који су одговарали повреди деснице руке коју је деспот Стефан задобио у некаквој бици. Међутим, све то је остало проблематично, то јест нису се баш археолози и историчари сложили са тoм причом и они су и даље трагали за посмртним остацима деспота Стефана Лазаревића. А он је могао да буде сахрањен у било којој од својих ктиторских цркава, а имао их је много. И онда су приликом једне реконструкције цркве у манастиру Манасија, у делу цркве која се налази непосредно након улаза, испод ктиторске фреске, пронашли гроб и у њему скелет. А када се скелет пронађе испод ктиторске фреске, која је у овом случају припадала деспоту Стефану Лазаревићу, то онда значи да је ту сахрањен ктитор.

То је био моменат кад сте ангажовани да утврдите идентитет пронађеног скелета и његово сродство са кнезом Лазаром? 

Са једне стране сам ангажован ја, а са друге проф. др Живко Микић, професор Антропологије на одсеку Историје на Филозофском факултету. Нас двојица смо са још једном колегиницом, која је антрополог, отишли у манастир Манасија. Колегиница је поређала скелетни материјал, а нас двојица смо одабрали узорак зуба и узорак бутне кости.

Зашто баш узорак зуба и узорак бутне кости?

За ДНК анализе најподобнији извори ДНК молекула из тако древних узорака односно узорака који очигледно нису чувани у складу са правилима чувања биолошког материјала јесу узорци зуба и узорци дугих, цевастих костију. Ми смо узели и један и други узорак. Са друге стране, професор Микић је ишао у манастир Раваница где се у белом саркофагу налази мумификовано тело кнеза Лазара…

Мумификовано? Цркви се баш и неће допасти овакав термин…

Биће да није вештачки мумификовано, већ се тело само мумификовало. Колико ја знам, то тело је током турске окупације чувано стално у женским манастирима, пре свега на Фрушкој гори. Кнез Лазар је од стране СПЦ проглашен за свеца и његово тело за цркву има статус реликвије.У науци је то биолошки материјал, у форензици је то скелетни материјал, а у религијској терминологији су то мошти. Ја нисам дужан да ствари зовем на начин како то раде људи цркве. Оно што је битно да се нагласи јесте да је СПЦ била изузетно сусретљива. Добили смо од владике дозволу да узмемо узорак у мери у којој је требало, уз поштовање према том археолошком, историјском и црквеном материјалу.

У каквом су стању мошти кнеза Лазара?

Професор Микић је након уклањања коже и мишића, који су феномоменално очувани и где се и даље виде венице, длаке, узео исечак са бутне кости (слика лево). И то је учињено са истог места са којег је већ претходно узет материјал као реликвија приликом освештања неке цркве у Немачкој. Дакле, ту је већ недостајало парче коже и парче мишића. Кад кажем мишић, мислим на поткожно мишићно ткиво, које је било потпуно савршено очувано.

А остатак тела?

Мислим да професору нису дозволили да види остатак тела, које је умотано у тканину. А и није било  никаквог разлога да се прегледа цело тело.

Да ли се из узорка који сте узели може утврдити Y-ДНК, тј. да ли може да се одреди којој хаплогрупи је припадао кнез Лазар?

Ми смо пробали да то утврдимо али нисмо успели. То је било 2004. са хемикалијама које су тада биле на располагању. Међутим, ни данас не би успели јер се те хемикалије нису промениле. Али, постоји тенденција да се са новијим и новијим хемикалијама “гађа” све мањи и мањи део Y хромозома.

Да објасним, молекул ДНК, као један јако дугачак молекул, када пропада, а пропада нон стоп када је ван живог система, пропада тако што се цепка на све краће и краће фрагменте, као конац који се раскида. Е, сад, Y хромозом је дугачак 58 милиона нуклеотида а ми анализирамо неке маркере који су дугачки 200 – 300 тих јединица дужине. Значи, то кад се цепка на краће фрагменте од тих 300 јединица мере, као што је случај са молекулом Y хромозома деспота Стефана и кнеза Лазара, тада нисмо у стању да анализирамо њиховY хромозом. Међутим, оно што нас интересује је само део из тих 300 нуклеотида. Сматра се да ће се у будућности новим и новим хемикалијама специфичније гађати краћи фрагменти.

Дакле, данас на таквом материјалу није могуће утврдити Y хаплотип у било којој ДНК лабораторији у свету?

Тако је. Друго, све зависи од очуваности конкретног материјала. У случају кнеза Лазара и деспота Стефана тај материјал је пропао до испод 300 базних парова, тако да ми нисмо успели да анализирамо Y хромозом. Али, ми смо анализирали други биолошки материјал, а то је аутозомални биолошки материјал.

Дакле, хромозом једног човека се дели у две групе. Имамо те полне хромозоме, X и Y који дефинишу да ли смо мушког или женског рода. Па жене имају два X хромозома, а мушкарци један X и један Y хромозом. Међутим, ми имамо укупно 46 хромозома и кад издвојимо по ова два, сви остали припадају тим осталим хромозомима, које ми стручно зовемо аутозомима. Та 44 аутозома која имамо, 22 смо наследили од мајке, а 22 од оца. Тих 22 од оца смо анализирали и у конкретном случају – упоредили смо белеге на тим аутозомима, гледали смо да ли се ти белези подударају између деспота Стефана и кнеза Лазара. И, добили смо подударање! Ми смо покушали да анализирамо 15 параметара, белега, који се стандардно користе за утврђивање спорних сродничких односа односно вештачења спорног очинства, чиме се судска медицина иначе бави. Дакле, на исти начин као што данас приступамо савременом материјалу, приступили смо и том древном материјалу из 14. и 15. века, с тим што нисмо успели да добијемо пуне ДНК профиле, резултате за свих 15 аутозома, него за 10 и тих 10 се подударило. И с тим да су се белези пронађени код скелетног материјала из манастира Манасија подударају са истим таквим белезима код кнеза Лазара, ми смо урадили и биостатистички прорачун и установили да је око 1.000 пута већа шанса да они јесу у првом степену сродства, односно отац и син, него да нису.

О ком степену вероватноће се ради?

То је веома висока вероватноћа, али степени вероватноће захтевају да је потребно постојање неке претходне вероватноће.

Остала је дилема да ли је скелет који је пронађен у Манасији може да припада и другом, млађем сину кнеза Лазара – Вуку (слика десно)?

Мислим да су археолози разрешили ту дилему, али ја нисам то даље пратио. Та дилема је разрешавана на други начин, да је Вук Лазаревић сахрањен негде на другом месту, у Анадолији, где је био на некаквом војном задатку, где је погинуо и том приликом остао без главе.

Шта се дешава са узетим узорцима од кнеза Лазара и деспота Стефана?

Ја и даље имам узорак ДНК који чувам у заврзивачу, и за једног и за другог. Дакле, то није потрошено у целости. Кад самељете узорак кости, а то је узорак дужине око пет-шест сантиметара, ширине сантиметар, ту буде 10 до 15 грама кости. Кад то претворите у прах, па помоћу течности за извлачење молекула ДНК добијете то у некаквом раствору,онда тај раствор покушавате да концентрујете, то јест да смањите запремнину да би се количина молекула ДНК у тој малој запремини повећала. То све због тога јер је нама за ове анализе потребно да имамо 100 пикограма. Дакле, то је изузетно мала количина, али морамо да имамо 100 пикограма у једном микролитру ДНК. Значи, ми то покушавамо да сведемо на што мању запремнину. Другим речима, од 2-3 милилитра раствора, ми смо то најпре свели на тридестак микролитара и онда смо за ДНК анализу употребили 15 микролитара. Остала нам је мања количина тог драгоценог материјала и то чувамо у замрзивачу.

И то је сад 100 одсто заштићено од даљег пропадања?

Није. Као што ништа није 100 одсто заштићено од пропадања. Ми га чувамо у замрзивачу да бисмо успорили даље пропадање. Али, као и сваки биолошки материјал он пропада и у замрзивачу и на собној температури. Иначе, он је боље заштићен у скелетном материјалу него у замрзивачу.

Последњих месеци је у круговима генетичких генеалога прострујала вест да би анализи Y хромозома могли да буду подвргнути остаци скелета пронађених у Лепенском Виру.

Део тог материјала, из скелета нађених у Лепенском Виру, је код мене. Колегиница Софија Стефановић са Археологије, која ради на једном пројекту којег финансира ЕУ, дала ми је узорке од тридесетак зуба из тридесетак лобања да пробамо да то анализирамо. Ја сам половину послао у Америку, а половину сам задржао овде код нас. И онда је тај колега из Америке покушао данас доступном технологијом да извуче неку информацију. Пробао је на два скелета и није добио ништа и онда смо схватили ако данас самељемо све, сутра више нећемо имати ништа за анализу, а постоји нада да ће се технологија побољшати у наредном периоду. Дакле, ми у овом тренутку имамо само сачуване узорке.

Значи, као и у случају кнеза Лазара и деспота Стефана немогуће је из поменутих узорака сазнати којој хаплогрупи су припадали житељи Лепенског вира?

У овом тренутку, са данас доступном технологијом, нисмо у стању да извучемо то. А иста технологија се примењује свуда у свету. Чекамо да се деси напредак.

А ваша идеја је управо била да се утврди Y хаплотип?

Јесте. Више о томе може да каже проф. Софија Стефановић са департмана за археологију на Филозофском факултету, која је ту наследила проф. Живка Микића. Она је ментор једном француском докторанту, који се управо бави тим периодом на њеном материјалу. Њен докторат је био на ту тему, антрополошки је анализирала Лепенски вир, Старчево, те палеолитске популације, Хртковци, то је тај прелазак палеолит-неолит. Она је радила све те популације које припадају Лепенском виру. То је граница од пре око 10.000 година, крај задњег леденог доба. Лепенски вир се и појавио после проласка задњег леденог доба. Онда су људи кренули да из тих регугијума (уточишта) одлазе и онда имате једну причу у Лепенском виру, а идентична прича је у Португалу. И тамо постоји цивилизација која веома личи на Лепенски вир. И овај Француз управо покушава да направи паралелу између те две географски веома удаљене појаве, које су биле независне једна од друге, а настале у исто време… Мислим да су ти из Лепенског вира они људи који су се затекли после задњег леденог доба у том региону. Имали су прилично напредну цивилизацију и онда су Европу насељавали они, као и сви други, одлазећи на територије са којих се повукао лед.

Ви сте били у тимовима научника који су радили неколико великих истраживања на популацији са ових простора, а чији је предмет интересовања било и ово древно доба.

Постоје две врсте анализа које су рађене из начуних, а не комерцијалних разлога. Један научни  разлог је био да се установи популациона структура локалних етничких група. Једна студија се бавила Ромима (кликни на линк), а друга популације са територије Црне Горе (кликни на линк), а обе су публиковане у научним часописима.

Зашто баш из Црне Горе?

Зато што је то мала локална заједница, сматра се да је то исходна, родоначелничка популација за многе локалне популације са Балкана. Осим тога, у Црној Гори знају већ на основу презимена да кажу из ког су племена. Из Црне Горе је било обухваћено 450 људи. То је објављено у једном америчком часопису. Нас је у оквиру те студије интересовало насељавање Балкана, тамо V, VI, VII и VIII век или чак и пре тога, пре V века. А на основу оваквих анализа Y хромозома можете да анализирате свежије историјске догађаје, али и оне древне као што је прво насељавање Балкана.

Оно што ми знамо из бројних других студија јесте да је људска врста настала у Африци и да пре него што је човек постао Homo sapiens sapiens иле и неке друге предачке врсте. Неке од тих предачких врста, као што су Неандерталци, као што су ови модерни Денисованци (лево њихови пронађени зуби), су такође настале у Африци, али су онда пре него што је човек настао рашириле по Азији и Европи. Потом је дошао и овај homo sapiens sapiens, који је такође кренуо по Азији и Европи и онда су се те врсте негде и укрштале. То су догађаји од пре 40.000 до пре око 10.000 година. Значи, ми са анализом Y хромозома можемо да видимо шта се дешавало тада. Дакле, први је тај период између 40 и 10 хиљада година, кад су неки људи дошли и живели на Балкану. Потом су у разним другим другим периодима, разни други људи досељавали. Имате пре 10.000 година година крај тог последњег леденог доба. Тада је цела Европа била окована ледом, али се неки мали џепови, ми то стручно називамо „рефугијуми“, места избеглиштва, били на Балкану. Пре свега уз долину реке Дрине (Дунав је још био окован ледом), било је и доле ближе Јадранском мору и то су ти џепови људске врсте који су се ту склонили од тог последњег леденог доба. На основу ДНК анализа ми знамо да ти људи припадају I2a1 хаплогрупи и они су на Балкану сигурно били и пре 10.000 година. После тога су долазили неки други људи и доносили своје хаплогрупе и своју културу. Они су једним делом истискивали те људе који су ту већ били, а другим делом су их асимиловали.

Које су то хаплогрупе биле?

Ознаке хаплогрупа се мењају из године у годину, како се продубљује наше знање о генетици белега на Y хромозому. Тако, на пример, хаплогрупа I2a1b1 се до 2010. године звала 12a2a. Друге хаплогрупе које су касније пристигле су E1b1b, R1a, R1b итд. Али, поред тога што су доносили своје хаплогрупе, доносили су и неке културне обичаје, пре свега обичаје везане за пољопривредну производњу. То је та прича о акултурацији Балкана. Дакле, о том насељавању Балкана можете да закључујете преко генетике, али и преко ових других елемената. Први насељеници су били „сакупљачи“. Ми знамо да је то та фармерска култура која је ишла са Блиског истока, преко Крита и дошла овамо код нас на Балкан.

Ти људи који су туда допутовали доносили су и своју културу и своје хаплогрупе и ми преко тих хаплогрупа можемо да пратимо које су они гене донели. И ми кад идентификујемо те основне хаплогрупе, доносимо закључке о тим древнијим догађајима. Али, унутар сваке хаплогрупе, у тим дубоким генетичким анализама, можете да видите оне фине разлике које су се унутар једне хаплогрупе дешавале касније и можете да реконструишете кад су се те промене десиле, када се једна хаплогрупа поделила на две ситније хаплогрупе и утврдите прецизно да се то, рецимо, догодило пре 5.800 година. И то је ова студија о Црногорцима утврђивала. Значи, од једне хаплогрупе може настати нека друга. Сам процес промене хаплогрупе зове се мутација. Е, сад, ови генетички белези, тј. маркери које ми пратимо, мутирају као и читава преостала наша ДНК, али ми не знамо којом брзином они мутирају. Да бисмо могли да установимо колико је генерација прошло између вас и мене, ако ви имате неко стање на свом Y хромозому, а ја неко друго, у односу на предачки Y хромозом, код вас је морало да дође до 10 промена, а код мене, рецимо 15 промена. Ако знамо којом брзином се дешавају те промене, можемо да реконструишемо колико је генерација било потребно. Значи, ми овом студијом установљавамо стопу тих мутација.

Колико је репрезентативан узорак који је рађен за Црногорце и шта је утврђено, које су хаплогрупе доминантне?

Анализирали смо узорке 404 грађана Црне Горе и 179 грађана Србије. Ако узмемо да је од 650.000 Црногораца, половина  мушкараца, рецимо њих 300.000, ми смо један промил популације анализирали. То је сваког 1.000 што је огроман број. То је као да смо у Србији анализирали 3.500 људи.

Код Црногораца су хаплогрупе I2а и Е1b1b са високом учесталошћу.

Да ли сте узимали узорке „наменски“ баш за ову студију?

Не. Људи из Црне Горе су по различитим другим основама долазили код нас, а ми смо након што смо уклањали њихове идентификационе ознаке, задржавали само ознаке које су нам биле важне за конкретну студију. Ми знамо да особа која има ту и ту шифру да припада Васојевићима, али не можемо да кажемо ко је више та особа. Ми смо у потпуности заштититли тај идентитет. То су људи чије смо узорке добијали на различите начине – од полиције, судова и сл.

За Црногорце дакле, нисмо узимали наменски узорке, а за Роме јесмо пошто је један колега радио магаистарски рад, па је он лично ишао по Суботици и разговарао са поглавицама, молио да сарађују.

И, каква је ситуација код Рома? Шта је студија показала?

Роми имају веома занимљиву популациону историју. Захваљујући научној сарадњи коју имамо са Ренеом Херевеном са Флориде, а он има опет узорке са Хималаја, Тибета, јер одатле су, уствари, дошли Роми, онда можемо да пратимо  ту причу. Нас интересује како су ови савремени Роми, који се налазе по различитим државама, а доста их има и у Србији, у каквој су они генетичкој вези са њиховом исходном популацијом, за коју се врло добро зна одакле је.

Ви унутар Рома који живе у Србији, имате оне који живе у Војводини, који течно причају мађараски, имате оне у централној Србији и оне са Косова. То су три групе које су се сад мање више све скупиле у централну Србију. Неки имају албанска имена, мађарска и српска имена.

Постоје у генетичком смислу генетичке разлике између њих, али су оне мање међу тим групама, него што што су разлике иземеђу тих група и француских Житана. То је у научном смислу било интересантно.

Колики је узорак испитаних Рома?

Код Рома је то било 100 људи из ова три краја. Колега је водио рачуна да буду различите групе, у складу са њиховом заступљеношћу у општој популацији.

Роми као и остали имају различите хаплогрупе и ви ћете то наћи у свакој популацији. Може да се нађе најчешћа хаплогрупа и да се на основу ње закључи да је то та родоначелна. Не можете само на основу генетике да закључите да ли је неко Ром или Србин.

Ипак, које су хаплогрупе дефинисане?

Ово су подаци из 2010. године, то су те три ромске популације из Војводине, Београда и Косова. Из Београда су ови централно српски.

Код косовских и Рома из централне Србије примећен је виши ниво „индијан“ специфичне хаплогрупе H М69, док се у војвођанских Рома је R, M207…

У Војводини су, од 26 анализираних, њих 70 одсто имали Е1b1b1а2 хаплогрупу. Дакле, ишли смо ту у веома дубоку анализу хаплогрупе.

Гледали смо код наших Рома Авганистанце, Хималајце и пронашли смо да постоји та веза, али то смо знали и раније. Наука је мукотрпно откривање очигледног. Ромска популација је много занимљивија од српске за научне студије. Јер Срба имате овде и мало тих лужичких Срба. Али, ово са Ромима је много занимљивије. Имате историјски потврђену родоначелничку популацију и групе које су од ње настале и сад можемо да побољшавамо и историјску причу са једне стране и генетичку причу са друге стране и да утврдимо када се шта десило.

Да ли може да се каже да за припаднике одређене  хаплогрупе важе неке карактеристике у смислу њиховог спољног изгледа, изговора и слично?

Ни говора. А ево и зашто: гени одговорни за те особине, све и да те особине имају генетичку основу, а многе немају, не налазе се у Y хромозому. Дакле везано наслеђивање између Y хромозома и особина које су на аутозомима не постоји. А на Y хромозому има нешто мало гена за формирање тестиса код деце и касније за број сперматизоида.

А да ли крвне групе имају везе са појединачним хаплогрупама? Рецимо да је за I1 хаплогрупу карактеристична 0 крвна група?

Не, то је бесмислено. Крвне групе се не наслеђују по Y хромозому. Наравно, ви увек можете имати неку кобајаги везу између било којих особина. Можете да кажете да постоји веза између неке хаплогрупе и способности да говори шведски. А наравно да ће се преклопити зато што је рецимо та хаплогрупа најчешћа у Шведској. И онда ће испати да, ето, имамо везу.

А шта се, кад је у питању порекло, може утврдити по крвним групама?

Ове анализе које се данас раде у тим детаљнијим генетичким студијама, нису нове. Ми смо увек покушавали да сазнамо одакле смо, ко смо. Раније су те студије обављане на основу лингвистичких студија, па смо гледали како је еволуирао језик. А он је еволуирао на мање више сличан начин као и наши гени. Речи се мењају, што одговара мутацијама у генима, дакле промене у изговору или начину писања неких речи су такве да ви можете да кажете за наш језик да припадамо индоевропској групи језика. И постојао је неки језик, којим су причали неки древни народи. Онда се нека група одвојила и почела да прича мало другачије у односу како су причали оригинално. И исто тако нека следећа група. Е, те студије су биле актуелне негде средином прошлог века. Након тога су открили крвне групе, протеинске маркере који су у том тренутку били бољи. Јер можете за једну генерацију да заборавите језик и да ваше дете учи француски као матерњи језик, зато што сте се преселили у Француску, али не може да заборави своју крвну групу. Значи, ви ћете селидбом однети своју крвну групу, а преузети шведску културу, постати Швеђанин за две генерације, али ћете и даље остати са истом крвном групом.

Иначе, Лука Кавали Сфорца (слика десно) је направио феноменалне студије седамдесетих и осамдесетих година из те области. Он је на основу крвних група закључио да је истинита теорија да је људска врста настала у Африци. Како је то закључио? Тако што се у Африци налазе све крвне групе. Ви очекујете да се у родоначелној популације налазе све варијанте које могу да се појаве у некој врсти, а да онда због тога што су се из те и те исходне популације људи делили и носили су са собом само део те генетичке варијабилности, да се онда у тим популацијама не налази целокупна генетичка варијабилност. И на основу анализа крвно-групног система, које су лако доступне и довољно су разнолике међу људима, можемо нешто да пратимо.

Сад смо дошли до ових популационо-генетичких истраживања. Ви то можете радити зато што сте заинтресовани да решите неки локални проблем, али с обзиром на опрезност у интерпретацији ових налаза, онда је можда боље да и не радите то, јер се веома лако могу погрешно цитирати.

Зато ја нерадо уопште причам о свему томе, јер ви можете да изведете неки закључак иза којег ја нећу стајати. Чињеница да је неки хаплотип најчешћи у Србији не значи да је то тај првобитни „српски“ хаплотип.  И шта да се каже за оне Србе који немају доминантно тај, да ли су они мање Срби?

Никада нећете пронаћи ниједан ген који постоји код свих Срба, а не постоји ни код једног Хрвата, Француза и сл.. Другим речима, нема српског гена и нема српског хаплотипа.

Имате, рецимо, у БиХ тог I хоплотипа 62 одсто, код Хрвата 56, а код Срба 48, и шта нам то говори? И да ли су ти проценти различити, да ли је 56 различито од 48 одсто? Ако се у Бањалуци у скупили 200 људи и анализирали, да ли то може да се упоређује са 500 људи који су скупљени по целој Србији.

Изуетак је Црна Гора. То је једна од најбоље описаних популација, то је исто као да смо анализирали 3.500 људи у Србији.

А кад ће са сигурношћу моћи да се установе проценти хаплогрупа пристуних на овом подручју?

Ја сам генетичар и предајем предмет на Медицинском факултету који се зове Генетика, али ја мислим да је генетика прецењена. Чини ми се да је за ову причу културни идентитет важнији од генетичког идентитета.

Осим тога, људи који су нешто објавили као генетичку анализу имају другачију врсту одговорности према тим резултатима, од новинара или неког другог. Ја не смем да их интерпретирам овако или онако, или као што је то урадио бивши хрватски министар науке и генетичар Драган Приморац. Он је интерпретирао добијене резултате у Јутарњем листу, а да то после никад није демантовао, да су Хрвати пореклом Персијанци. А то је исто тако ноторна глупост као да су Срби пореклом амебе. Бесмислено је.

__________________________________________________________________________________________

У  ПОТРАЗИ ЗА Y АДАМОМ

Шта је могуће утврдити на основу добијених 17 маркера, колико се најчешће узима код ДНК анализа?

У већини тих светских пројеката се ради анализа тих 17 генетичких маркера зато што се они продају као комплекс хемикалија јер је то мало више од оног минималног европског хаплотипа, који се иначе користи за идентификацију починилаца кривичних дела.

Наравно да можете дубљом анализом маркера да откривате и групе које не припадају под једно слово и један број, него имају читав низ ознака. И ви можете на основу таквог генетичког снимања да дођете до тог неког оригиналног хаплотипа за све мушкарце. То је тај Y Адам. Он се несрећно зове тако преузимајући хришћанску митологију о постојању Адама и Еве, а пошто већина научника западне цивилизације припадају хришћанском свету.

Сви људи су на исти начин потомци тог Адама, као и ви ја, као у случају оног поштара из Шкотске, једино што у његовој линији није било промена. Или, ако је и било промена, ви можете да имате промене на једну и на другу страну. Можда је његов предак изменио нешто, а да се то у некој од следећих генерација вратило.

Дакле, ми можемо да реконструишемо који је то оригинални хаплотип или генотип или како год хоћете, тако што познајемо генетичку варијабилност свих људи. И то не значи да је у моменту пре 200.000 година живела само једна жена, већ значи само да је од 5.000 људи за које се верује да су живели у том периоду, јер је људска популација тада била веома мала, да је од тих 5.000 људи само једна жена створила потомство, а деца осталих жена и мушкараца су се изгубила.

___________________________________________________________________________________________

БАЖДАРЕЊЕ МОЛЕКУЛАРНОГ САТА

Шта је најактуелније што сада радите на плану генетичке генеалогије?

Тренутно радимо на студијама отац – син, које добијамо на основу регуларних утврђивања очинства, да би доказали да ли је неки мушарац отац неког детета, и ту гледамо да ли се ту и дешавају неке ситне, фине разлике. Уколико уочимо пет промена, а та промена се деси једанпут код 3.000 људи, онда ми знамо да такве промене могу да се десе у 15.000 генерација. То је логика. Ми покушавамо да баждаримо тај молекуларни сат. То су промене у генетичком материјалу. Ако  знамо којом брзином се свака та промена деси, колико је генерација потребно да се деси једна промена, ми онда можемо да кажемо за две особе између којих постоји толика генетичка разлика, да би се десило 15 промена, било је птребно да прође толико и толико генерација. Или, другим речима те две особе имају заједничког претка који је живео пре 7.500 година. То је идеја.

__________________________________________________________________________________________

ТЕКСТ И ФОТО: Јовица Кртинић

ПРИЛОЗИ:

1. Презентација о утврђивању сродства између кнеза Лазара и деспота Стефана, у склопу које је и фотографија дела очуваних моштију кнеза Лазара
2. Студија о генетичком пореклу Рома (на енглеском)
3. Студија о генетичком пореклу становника Црне Горе (на енглеском)