Аутор Тема: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата  (Прочитано 5688 пута)

Ван мреже Пеца

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *
  • Поруке: 94
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #40 послато: октобар 31, 2017, 02:13:09 поподне »
Данас сам од неколико мојих ратних пријатеља добио потврду да је прије неколико дана у саобраћајној несрећи живот изгубила наша хероина Видосава Вида Љољић. Нажалост, а то је жива истина, о јунацима се не прича. Нигдје нисам могао пронаћи било шта о овоме несретном догађају.
Ово моје јављање не значи да сам врло брзо погазио дату ријеч, као неки. Не. Када то нико из Херцеговине или мојих Крајишника није се сјетио да спомене нашу сестру Виду, ето споменућу ја. Мој бојкот и даље је на снази све док се јавно не донесе Правилник о понашању, да то буде једнако за све, а не по слободној вољи једне особе.
Покојна Вида је била моја комшиница из улаза. Кренула је код мајке у Житомислић и негдје код Домановића се десила несрећа.
Ни ја нисам нашао нити ријечи о тој несрећи ни на једном порталу. Наводно да се ради о сину неког тајкуна из Чапљине који је скривио несрећу.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3297
  • I2a1b PH908 (Динарик Југ), род Никшића
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #41 послато: новембар 07, 2017, 08:58:31 поподне »
Текст са ФБ странице "Историја Срба" о Митровданској офанзиви ХВ, ХВО и АБиХ на положаје Херцеговачког корпуса ВРС, новембра 1992. године:

МИТРОВДАНСКА ОФАНЗИВА 1992. ГОДИНЕ ИЛИ БИТКА ЗА ОДБРАНУ ХЕРЦЕГОВИНЕ—НЕВЕРОВАТАН ПРИМЕР ПОЖРТВОВАНОСТИ И ЈЕДИНСТВА НАРОДА И ВОЈСКЕ
Митровданска битка новембра 1992. спада у једну од најсјајнијих битака и победа у прошлом рату и за њу се слободно може рећи да је једна од најсјајнијих битака у целокупној историји српског народа. Октобар 1992. године обележен је снажним нападима хрватске војске на херцеговачком ратишту, пошто се претходно из Херцеговине потпуно повукла Југословенска народна армија (ЈНА). До 26. октобра, уз многе губитке, Хрвати заузимају највишу коту на брду Влаштица изнад Требиња. Колико је та кота била битна говори и чињеница да су многи грађани Требиња и околине, у страху од надирућих непријатељских снага, већ почели да се припремају за бег. Међутим, врло брзо је дошло до стабилизације на фронту око Требиња и ова опасност је спречена. Најзначајнија битка је, међутим, тек предстојала.
На Митровдан 1992. године почела је хрватска операција коју су они назвали "Бура" (код нас позната као "Митровданска офанзива") када је комбинованим снагама Хрватске војске (ХВ), Хрватског вијећа одбране (ХВО), плаћеника и тзв. Армијe БиХ извршен свеопшти напад на источну Херцеговину на фронту дугачком неколико стотина километара од Попова поља до Борака чије су линије држале у највећој мери Невесињска и Билећка бригада Војске Републике Српске (ВРС). Њихов циљ је био избијање на границу са Црном Гором што би им потпуно отворило пут ка реци Дрини, о којој Хрвати маштају још од времена Анте Павелића. После пет дана жестоких борби напад је успешно одбијен и ово је највећа битка Херцеговачког корпуса у рату 1992-95. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока и трајала је пуних шест сати. Укупно је тада испаљено на српске положаје између 15 и 20 хиљада граната. Хрвати су рачунали на чињеницу да је Митровдан најчешћа Крсна Слава међу Херцеговцима у невесињском и билећком крају и да ће баш тај дан искористити да нападну неспремне српске борце. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске и Билећке бригаде били проређени показало се као срећна околност, јер су избегнути велики губици у том првом удару. Укупно су погинула 42 борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1.000 рањених.
Тог Митровдана све што хода у Херцеговини се дигло на ноге. Свим Херцеговцима је врло брзо постало јасно да је то битка за опстанак или нестанак. Војно способни мушкарци су буквално са припремања славских трпеза отрчали на прве линије фронта. Деца су пунила џакове са песком, мајке и жене су кувале, спремале џакове и организовале снабдевање и извлачење рањених, лакши рањеници су сви кренули на фронт, а старци су узимали пушке и стајали раме уз раме са синовима и унуцима на првим линијама одбране. Занимљиво је и то да је једног од најбољих специјалаца ХВО убио српски кувар тог дана пуцајући из обичне пушке паповке која му се нашла при руци. Таквом инјекцијом ангажованости и пожртвовања позадине, уз, како обично кажу Херцеговци, помоћ Светог великомученика Димитрија, борци Невесињске и Билећке бригаде ВРС успевају да одбију све нападе неодступивши са линије фронта ни за један милиметар.
После јуначке одбране, али и губитака, уплаканим Невесињцима хеликоптером је дошао лично главнокомандујући Војске РС генерал Ратко Младић и одао признање читавој Херцеговини на неустрашивој одбрани. На крају ће се испоставити да је то била највећа офанзива на српске делове Херцеговине и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у својој вековној светосавској херцеговачкој колевци.

https://www.facebook.com/istorijasrba/posts/10155581247301628
Чињеницама против самоувереног незнања.

На мрежи Ojler

  • Одбор за хералдику
  • Памтиша
  • *
  • Поруке: 1636
  • Y-DNK: I2-YP196 Z17855>PH3414
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #42 послато: новембар 08, 2017, 10:35:40 поподне »
Поводом сећања на Митровданску офанзиву на сајту TrebinjeLive објављена је песма чији аутор није наведен:

Ноћ над Невесињем, изнад Вележи...

Мајка је у смрт спремала сина,
Миловала му увојке, у небо гледала
Одговор од Светог Димитрија
Чекала…

А далеко горе, пламени језици
Подно Вележи
А испод огња
Змија палаца и вук режи…

Хладноћа стеже
Ледени новембар
Преко срца брије
Са неба наједном
Огласи се
Свети отац Димитрије

„Напријед колоно
Само право и равно
Под моје скуте
Требам војнике, јунаке,
Регруте“.

А они крећу… Ка змији лете
И вуку што режи
Храбро им у чељуст, невини иду
У пламен подно Вележи…

„Димитрије мили….“, мајка вапи
„Само ми сина кући врати,
Ђаволу Срби, Турци, Хрвати
Бог ме по ђаволу женом створи
Не, не причај ништа Свети
Не правдај се, Не говори
Само ми сина кући створи

„Оплела мајка, чарапе нове,
Исплеглала кошуљу сватовску
О Боже сласти
Само ми Светитељу дијете кући врати

И једном ме у животу почасти…
„Ево, никада више псовати нећу,
И хулити на те…
Да опростиш….Ђаво нек носи
И Србе и Турке и Хрвате
И њихове мајке у пламен гледају
Чекају да се дјеца кући врате…

А с неба мук
Само се пламен кроз ноћ диже
И ћути Свети Димитрије
А знао је некад, благосиљати,
И брже и јаче и хитрије…

„Немам више ђеце,
Но њега једна“, скрушено мајка јеца
„Ми смо стари све криви
Нису невина дјеца
Оба сам ока исплакала
Кад сам га на свијет донијела
А данас теби дала
И дабогда још стотину исплакала
Само га кући дочекала“

Свети отац и даље ћути
Под Вележи пламен
И пушака јека
Далека…

А онда као из дубине
До мајчиног срца глас се вине
Димитрије свети, његова ријеч,
Ко зла коб ка мајци лети

„Нећеш старице чекати дијете довијека
Кад јутро сване, погледај ка небу
Тамо га тражи
Син ти је, мајко, са браћом својом,
У батаљону јунака
На вјечној стражи“.

  :'(

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 151
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #43 послато: новембар 18, 2017, 06:00:30 поподне »
Списак палих бораца за ослобођење Вуковара:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-heroji-vukovarske-operacije-1991-godine

О страдању Срба у Вуковару:
https://www.intermagazin.rs/ovo-je-jedina-istina-rat-u-vukovaru-poceo-ubijanjem-srba/?lang=cir


ПУТЕВИ НЕЗАБОРАВА, Снежана Шевић, Вуковар 1996, биографија погинулих српских бораца у рату 1991-1995.

Ван мреже Грк

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 488
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #44 послато: новембар 22, 2017, 04:06:57 поподне »
Да га споменемо.
Још један српски херој.
Ратко Младић.

https://postimg.org/image/iwsqmq3bf/

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 151
Одг: Заборављени хероји одбрамбено-отаџбинског рата
« Одговор #45 послато: јануар 18, 2018, 01:32:16 пре подне »
Цитат
Одломак из романа "Српски рулет" - Небојше Јеврића."
"Минер Марс'' - приче са крајишког ратишта.

-Три да­на смо Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс и ја ми­ни­ра­ли ње­го­ву ку­ћу у пред­гра­ђу ис­точ­ног Го­спи­ћа. Зна­ло се да се ис­точ­ни Го­спић не мо­же бра­ни­ти и сви су се већ би­ли по­ву­кли. Остао је са­мо Ду­шан са ко­зом.
Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на. Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи.
Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта.
Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу. Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју. Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка. Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу. Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа.
На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли. Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта. Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме. Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер. „Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан. Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео.
Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа. Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну. Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром. О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма:
„Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.”
Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да.
„Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.”
Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је. За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу. Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље. Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња.
Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо. Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак. Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга. У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу. Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо. Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао. И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу. Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све. Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што. По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа. Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи.
То му је спа­сло жи­вот. Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца. Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та.
По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си. Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља. Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао. Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра. А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни. Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је. Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла.
Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га. „Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао!
„Је­сам”, ре­као је, „је­сам.”
„Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.”
„Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке.
Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”. (тачније 23.марта 1995).
А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше. Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.
Али није се предао, са породицом живи у Србији и оном руком што му је остала црта слике, углавном пејсаже родне Крајине и те слике поклања.

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 151
« Последња измена: мај 03, 2018, 02:34:44 поподне НиколаВук »