Ранко Бубања – Војиновићи

23. новембар 2015.

коментара: 1

Сарадник портала Порекло Ранко Бубања у свом прилогу, којег можете преузети са линка испод, пише о знаменитој српској властелинској породици Војиновић.

Средњовековни Војиновићи

Наредни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. vojislav ananić

    СРПСКО-ХРВАТСКИ ВОЈНОВИЋИ

    Кнежевска породица Лује Војновића, истакнутог Србина католичке вјере у националном и конфесионалном смислу доживљавала је мијене које се могу узети као модел по којем је од српског етничког материјала настајала нека друга национална грађа. најчешће је то била хрватска или мађарска.
    Отац Лује Војновића Коста, који је себи додавао предикат Ужички, био је ватрен Хрват и католик, брат Иво некад Хрват, некад Србин, некад Југословен. Стриц Лујин и Ивин Ђуро „признавао је да је Србин“, како каже Симо Матавуљ, из католичанства прешао је у првославље.
    Лујо Војиовић jе био јавна личност, бавио се политиком, науком и књижевношћу па је чешће бивао на мети ондашље и српске и хрватске штампе. На многе упите који су оданде стизали Лујо је одговарао и упуштао се често у полемике. Из једне такве полемике коју је водио у београдском листу „Време“ са професором београдског универзитета А. Б. Соловјевим родило се и питање о вјерској припадности Војновићеве породице. Лујо је тврдио да му је у породици још прије оца и стрица био чланова католичке вjepe, али се јавио Томо Поповић који је, уз тврде доказе, оборио његове тврдње и показао да католичанство породице Војновић почиње од Косте и Ђуре. Слично Поповићу писао је и Симо Матавуљ у својим „Биљешкама једног писца“.
    Војновићи су припадали српском племству још од немањићких времена и титулу кнежева Ужичких носили су и послије боја на Косову, у Босни и Херцеговини, под турским суверенитетом. За ратне заслуге, кад су у устанку сломили Турке 1699. и предали Венецији требињску и поповску област, Милош и Војин Војиновић су и од Преведре републике добили признање свога племства. Њихови потомци сишли су у данашњи Херцег-Нови, а одатле се расули по разним странама. Једни су отишли у војничку службу руске царице Катарине II, Павла I и Александра I. Тамо су ратовали под својом племићком титулом коју су им признали и руски цареви. Њихових потомака има и данас у Русији. Један од њих је и руски писац Владимир Војновић, аутор горко-хуморног романа о животу и лрикљученијима војника Чонкина. преведеног и на наш језик.
    Томо Поповић пише да међу ктиторнма и приложницима манастира Савине стоји и име конта Ђорђа Војновића. Он је манастиру приложио земљу на Мокринама у вредности од 465 цекина. Тај исти конте Ђорђе бори се са Грцима око цркве Св. Спиридона у Трсту, уз њега је и богати тршћански трговац Куртовић па је удружено богатство Куртовића и племство Војновића добило што је од цара тражило, на задовољство тамошњих Срба који су касније често помињали тај савез.
    Гроф Ђорђе Војновић је у Мељинама дочекао и митрополита Петра 1 који је кренуо на Французе у Дубровнику. Пратио га је до манастира Савине гдје је Петар I благословио ратне заставе и војнике и одржао онај чувени говор, који се може наћи у антологијама бесједништва.
    Ђорђе Војновић се оженио са талијанском грофицом Ангели-Радовани. Из тога брака родио се 1811. Јован Војновић, кога је отац најприје послао у школу у манастир Савину, ону исту коју ће похађати и Раде Томов Петровић, касније владика и пјесник. Обојици им је учитељ био савински калуђер Јосиф Троповић. У Матичним књигама вјенчаних и умрлих манастира Савине записано је да је Јован Војновић крштен 1811. на истом мјесту вјенчан 1831. Његов унук Лујо је тврдио да му је дјед кр. у католичком обреду. Кирил Цвјетковић, савински подстрижник, писао је у својој аутобиографији да је гроф Јово Војновић манастиру даровао три сребрна канднла. У цркви манастира Савине, коју је богато обдарио гроф Јово је крстио своју дјецу, кћер Елену и синове Косту и Ђуру. Коста је рођен 19. фебруара 1832, крштен 23. фебруара исте гoдине; Ђуро је рођен 14. септембра 1833. крштен 17. септембра исте године. И Косту и Ђуру крстио је калуђер Герасим Раповац. Кости је био кум конте Вићенцо Бујовић. а Ђури конте Симо Мирковић из Топле.
    Давајући полемици Војновић – Солојев свој прилог, Томо Поповић је записао и ово: „Него се ми никако не слажемо са господином Лујом ни у томе што пише да му се стриц повратио у православну вјеру из чисто политичко националних мотива, јер православни Бокељи као уопште свуђ Срби, у свакој скоро прилици мало или нимало се не осврћу како се ко крсти; а томе је јак доказ и отац господина Луја, покојни Косто, гроф Војновић, жарки и освједочени католик – како га називље господин Лујо – који је неколико година сједио скоро искључиво са гласовима православних Бокеља бокељским послаником на далматинском сабору.”
    Како су лослије крштења у цркви манастира Савине Коста и Ђуро Војновић прешли у католичку вјеру није поуздано утврђено. Њихова се мајка, оставши рано удовица, поново удала, овога пута за католика суца Пелегринија. Могла их је она превести у католичку вјеру, а могла је и баба по оцу, грофица Ангели-Радовани-Војновић.
    Симо Матавуљ је извјесно вријеме живио у Новом (Херцег-Новом) и лично је познавао конта Ђуру Војновића. У својим ..Биљешкама“је записао: Конте Ђуро Војновић, јавни биљежник (нотар), начелник опћински и предсједник србинског одбора, као човјек био је најугледнији грађанин. Он је био неуморан радиша, љубазан према свакоме а, што је главно, једини од Новљана код владе мало боље забиљежен. Већ због тога без њега се није могло, али се врчало на њега као на опортунисту коме је само пред очима лична корист. То је ваљда, потекло због чуднијех домаћијех прилика контовијех. Војновићи су (као и Сратимировићи) стара новљанска кућа. Отац Ђуров умрије млад; удовица му се преуда за њеког судију католика, која узе мужевљеву вјеру и оба сина од првог мужа Косту и Ђуру, преведе у њу. Кад браћа свршише науке, Коста се настани у Спљету као адвокат, гдје се одмах одликовао као врстан правник и реван католик, доцније и као Хрват: Ђуро се врати на старину и ожени католкињом, али уопће за цркву није марио, а признавао је да је Србин. Као такав сједио је у сабору далматинском, али онда још не букну размирица са Хрватима, те се србовање сматрало као платоничка ствар. У то вријеме Коста је био професор загребачког униаерзитета и чувен патриота хрватски. Усред метежа који настаде због Љубише, у јеку свесрпске тежње, тежак је био положај контов у Новом; умјереност и обазривост његова бјеше по вољи католицима и старијем православнијем, али мањина, омладина. поткопаваше му углед.“
    Коста Војновић Ужички остао је досљедан свом хрватству и католичанству, његов син Иво био је некад опредјељен српски, некад хрватски, а према свједочењу Лујином умро је као интегрални Југословен и добар католик. Ипак Иво је данас само хрватски књижевник.
    Из хрватске радионице за прераду Срба у Хрвате куцало се и на савијест Луја Војновића, позивајући га да већ једном увиди како се са својим српством, не налази на страни својих славних предака, свога оца и брата и да постане Хрват. На овај позив из сплитског .Јединства католика“, органа Хрватске народне странке, дакле странке Штросмајерове и Рачкога. Лујо је преко ..Српског гласа“ од 16. јануара 1896. одговорио:
    „Велецијењени Уредниче!
    У бр. L о. I. цијењеног листа забавили сте се око моје чедне личности пригодом формалног мога ступања у јавни живот, па, мимо неколико срдачнијех ријечи на којима Вам благодарим, позвали сте ме да једном увидим ‘да се не налазим на стази својих славних предака, оца и брата’.
    To је већ трећи или четврти пут што један хрвацки лист шаље топли позив ‘изгубленој деци’. До caдa сам увијек шутио, јер нијесам никоме признавао, како не признајем ни caдa, право дa ме интерпелише о мојим народним осјећањима. Али сада не могу и не смијем. Ред ми је, дакле, изјавити Вам да се у породици која броји најмање петсто година историје, како је моја, традиције не броје на кратке периоде од тридесет година, ма како те кратке периоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад, који је некада, у другом облику, био и Србима и Хрватима заједнички – ja ћутим дa ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјила у жилама кнеза Војислава Војновића, Великог Дворјаника цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића Војновића, антагонисте цара Лазара, кнеза Милоша Војновића, сестрића цара Душана Силног, и многијех другијех Војновића, који по српским и руским пољанама cвe до наше добе мачем написаше неколико станица историје српског народа. Па како они нијесу друго могли бити до српски великаши, тако и ја, њихов ништаван потомак, нијесам и не могу друго да будем негo Србин, приправан дати свој живот за славу и величину српскога народа.
    И тијем бих могао заглавити, али не смијем да једно премучим. Ја немам великога уплива у правцу уређивања листа ‘Дубровника‘, а и оно мало уплива што имам, употребљавам на то дa ‘Дубровник’ будe вазда оно што јест: обрана и стража српства у нашој Атини и у јужној Далмацији уопће. Што се пак односи на Ваш савијет ‘Дубровнику’ дa буде ‘поштенији’ и ‘питомији’ према хрватском имену и хрватској прошлости, хрватској домовини итд., ја бих молио ‘Јединство’ као најумјеренији и најмање србождерски хрвацки лист /а то му служи на похвалу/ да поручи својим колегама: ‘Народном листу‘, ‘Обзору’, ‘Хрвацкој’, ‘Црвеној’, ‘Католичком листу’, Гласу Херцеговаца’ и т.д. и и.т.д., да буду поштенији и Питомији према српском имену, српској националности, српској домовини. A ви, бојим се да нећетe послушати тај пријатељски савјет, да би гa послушали Baше колеге, који, по једноме добро одређеноме и познатоме плану, раде на, срећом, немогућ затор српског племена.
    Примите и Ш.д.
    Дубровник, 6. јануара 1896.
    Др. Лујо кнез Војновић.”
    Лујо Војновић је поред брата Ива имао и двије сестре: Катарина јс била професор музике, а Еугенија-Ђене књижевник. Он је посљедњи потомак Војновића пo мушкој линији, не рачунајући оне у Русији. Био је ожењен Клементином Копач и с њом је имао двије кћери: Марију-Јелену и Ксенију.
    Лујо Војновић се школовао у Сплиту, Дубровнику, Загребу и Грацу. У Грацу је дипломирао и докторирао на праву 1892. Бавио се адвокатуром у Загребу. Сарајеву, Трсту и Дубровнику. Био је једно вријеме секретар црногорског кнеза Николе. Касније је био црногорски министар правде и реформатор судства Црне Горе. Био је у Риму, у Ватикану, опуномоћеник Црне Горе. На позив краља Петра 1 Карађорђевића боравио је у Србији гдје је бринуо о одгоју принца Александра. Посредовао је у односима Србије и Бугарске. Године 1912. био је поново у Црној Гори шеф кабинета краља Николе. Био је иза тога, 1913-1914.представник Црне Горе на лондонској конференцији. Он је у име Црне Горе у Лондону 28. маја 1913. и потписао мир са Турском. Кад је почео Први свјетски рат 1914. Лујо из Црне Горе одлази у Србију, а она га шаље у Рим да брани њене интересе. Ту остаје до 1917. Учествовао је на мировној конференцији у Версају, а 1921. водио је преговоре с италијанским представницима о међусобним односима на плану културних питања. Од 1925. па низ година иза тога боравио је у Паризу као југословенски представник у Институту за међународну интелектуалну сарадњу при Лиги народа. Године Другог свјетског рата провео је у Загребу. У истом граду је умро 18. априла 1951. године, у осамдесет и седмој години.
    Лујо Војновић се мање бавио књижевном умјетношћу. а више историјом и науком из области државе и права.
    Писао је на француском и италијанском језику. Најважнија су му историјска дјела „Дубровник и Османско царство“, „Кратка историја Дубровачке републике”, а књижевноумјетничка „Дубровачке елегије” и „Књижевни часови”. Његова библиографија садржи 51 јединицу научних и умјетничких рацова.
    Узели смо примјер породице кнезова Ужичких Војновића као карактеристичан за честе случајеве описања српског националног бића, али, истовремено и за примјер отпора томе осипању. 0 сличним случајевима, али само без отпора расрбљавању, биће ријечи кад буду помињане породице Рукавина, Будака, Јуришића, Харамбашића итд.

    ИЗВОР: Светозар Борак, СРБИ КАТОЛИЦИ, Нови Сад, 1998.

    Одабро и приредио: Војислав Ананић