ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана
Убиства и хапшења цивилног становништва Срема у јесен 1914.
Цивилно становништво Срема православне вероисповести изложено је тортурама од стране Аустроугарске од првих дана објаве рата. Хапшење и злостављање калуђера из српског православног манастира Фенек током августа месеца, које (из разлога „утеривања“ страха међу становништвом) Аустроугарска војска брутално, јавно злоставља и спроводи по селима Срема, хапшење цивила, интернација у логоре и узимање талаца, егзекуције и злостављања, а који су масовно уследили након офанзиве српске војске у Срем, до краја 1914. резултирали су организованим присилним исељењем православног становништва са простора Срема. Уз све то, актуелна штампа распиривала је нетрпељивост и мржњу према Србима и свему што је имало префикс „српско“. На карикатури коју је објавио „Илустровани лист“ у октобру (месецу када је по селима Срема уследила интернација цивила) приказани су као непријатељи Аустроугарске: српски војник, старац, жена, дете, па чак и српско куче.
Пре исељења цивила из села Бољеваца, Бечмена, Добановаца, Јакова, Петровчића, Прогара и Сурчина становништво наведених места претрпело је злочине, а за које након окончања Великог рата нико није позван на одговорност. У Сурчину, у затвору, држани су Срби – и Сремци и заробљени српски војници. Стрељани су и сахрањивани у дворишту општинске куће. Пребијени Добановчани прво су били затворени у штали велике гостионице Журе Станића, онда пострељани и сахрањени у башти школског дворишта. У Бечмен је 10. октобра дошао је штрајфкор који је све мушкарце изнад 14 година окупио пред општинском кућом.
„Ту нареде свима да скину чакшире и гаће. У благајничкој канцеларији на средини собе био је постављен дугачак и широк сто. Сад шест војника зграбе човека и положе га потрбушке на сто. Један од војника притискивао је главу несретнику за сто, двојица су му држали руке, двојица су однатраг држала ноге, а шести је легао попреко на леђа несретникова. Четири војника су стајала са стране и држали у рукама витке прутове дебеле као ланац, пуних чворова од одсечених гранчица. Сви су ови сад одмеравали ударце по милој вољи. Било је несретника који су добили по 100-150 удараца. Сви су они били црвени, модри, црни, рањави, са одераном кожом по телу. Тучено је на овако бестијалан начин свега њих 37.“
Током АУ одмазде у Бољевцима је ухапшена и у Петроварадину стрељана цела породица Радичевић. Т. Искруљев наводи да је разлог због кога је ухапшен а потом и стрељан Илија са читавом породицом био је један упаљени фењер, кога је на имању Радичевића пронашла Аустроугарска патрола и оптужила Илију да је давао светлосне сигнале српској војсци. У вези са овом причом важно је истаћи да је Илија Радичевић, ратар из онда Дужног сокака, имао башту (њиву) окренуту ка јужној страни села, према Воку, односно реци Сави, а где се због ратних дејстава АУ војска већ ушанчила. Такође, важно је напоменути и то да је у периоду од 1902. до 1912. Задруга за исушење југоисточног Срема радила на изградњи (данашњег) савског насипа, као и чињеницу да тада у делу између села и реке Саве није постојао појас под шумом (данашњи врбаци у кубицима). Илијина кућа и башта налазиле су се на узвишици (лесној тераси села Бољеваца), а конфигурација терена (без садашње шуме у приобаљу) могла је да обезбеди простор за маневар (давање светлосних сигнала) ка ушћу реке Колубаре, а која се у Саву улива недалеко од Бољеваца. Међутим, нико од староседелаца а у чијим породицама се и чува усмено предање, није изричит у томе да је породица Радичевић страдала због „давања светлосних сигнала“ већ је у усменој традицији остало сачувано то да су Радичевићи стрељани у првом реду зато што су били образовани људи, истакнути родољуби српског народа. Са данашње временске дистанце прича из традиције Бољеваца чини се веродостојнијом у односу на ону коју је објавио Т. Искруљев.
Илија Радичевић и његова породица стрељани су у Петроварадину – тамници за православне поданике. У Петроварадину је од Бољевчана стрељан још и Царан Живојин. Наводно, Живојин је дао изјаву да Аустроугарска не може освојити Русију, и због тога је одведен на преки суд у Петроварадин. Оптужбе због којих су стрељани Радичевићи и Царан у то време биле су главно оруђе Аустроугарске за оптужбе и егзекуције српских поданика.
ИЗВОР: Снежана Алексић, Бољевачка гробља, зборник радова КИД ПЧЕСА, Сеоске цркве и гробља у Војводини, Матица Српска, Нови Сад, 2000, 915; Снежана Алексић, Илијина прича, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 53-60
Коментари (0)