Велики рат у Срему (III део)

12. новембар 2022.

коментара: 1

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана

Извор: Илустровани лист, бр. 40 од 3.10.1914.

Зашто нас остављате, браћо…

У српској штампи 1914-1915. присутни су огласи којима се позива становништво Србије на прикупљање помоћи за избеглице из Срема. Колико људи је тог 13. и 14. септембра 1914. са српском војском прешло са леве на десну обалу реке Саве? Какве су биле њихове судбине, и о ком броју људи је реч, до данас нема званично објављеног податка. Да је избеглиштво из Срема имало невероватне расплете сведочи Домовни протокол парохије у Бољевцима у коме је за место смрти Драге Мијушковић (рођ. Микша) убележено – Корзика. Година је 1918.

Судбине једног броја људи који су напустили Срем у повлачењу српске војске и за чланове њихових породица остале су непознате. Тражили су се Сремци по целом свету на разне начине, па и помоћу новинских огласа. Један од таквих огласа који је објављен у Солуну 1916. гласи:

„Саопштење – Милутину А. Поповићу, пошта бр.84 да се јави породици Милоша Поповића, свештеника из Петровчића, Срем.-“ Оглас из 1915. сведочи о томе како је брат тражио брата: „Мој брат Жика Јеротијевић из Бољеваца, прешао је у Срем и од онда ми се није више јавио. Ко зна шта о њему нека јави на адресу Милану Јеротијевићу, жандарму I чета – Београд“

Новински оглас у вези са Живојином Јеротијевићем, као поратни епилог у белешци свештеника Димитрија Рајковића у Домовном протоколу гласи „сада живи у Проову – Србија…“. У истом извору, за Радована Вијатовића забележено је да се 1914. године одселио у Србију.

У традицији села Бољеваца остала је сачувана успомена и на то да је из Срема пут Србије кренуо и Мандач (Мартина) Марко, по националности Словак, ставивши се српској војсци на располагање као добровољац. Прешавши голготу свих дешавања уз српску војску, а након пробоја Солунског фронта вратио се у родне Бољевце.

Међутим, било је оних који се нису вратили а о којима се ништа након рата није знало, па су доцније проглашавани мртвима. Један од њих је Вујић Славко: „По одредби великог жупана сремске области од 12. новембра 1928. број 26714 бележи се да је крштени осудом кр.судбеног стола у Срем. Митровици од 1 септембра 1928. број 7528 гр. р. 85-1927 проглашен мртвим и као дан смрти установљен је 6.април 1921.г. В.ур.Зап.71/1929.“

До данас није поуздано утврђено колико је цивила напустило територију Срема током повлачења српске војске. Оно што поуздано знамо јесте чињеница да су цивили Срема кренули са српском војском у избеглиштво у Србију из страха од одмазде Аустроугарске, а о чему сведоче разни извори. У „Ратном дневнику“ објављен је извештај о догађајима са самог краја Сремске офанзиве, о избеглиштву Срба из Срема: „…Нашу пажњу од једном привуче потмула граја која је долазила отуда од непријатељске стране. Загледамо се, питајући се погледом шта то може бити. Водник упути каплара Томашевића, који је био један од најокретнијих у воду, да се обавести од истакнутих стражара. Све разговетније допиру до нас гласови људи, док нам се најзад не приближише тако да чујемо запомагање неколицине: „где сте браћо… зашто нас остављате, браћо!..и ми ћемо са вама браћо!“ То беху мештани који су нам дан два раније указивали гостопримство, сматрајући нас за своје ослободиоце, и који нису хтели да остану у својим домовима бојећи се освете. Они су нас молили да пођу с нама у Србију. Сви су они одмах спроведени командиру и вероватно им је учињено по жељи…“

О цивилима који су септембра 1914. прешли са леве на десну обалу реке Саве, сведочење је оставио је Т. Искруљев. Из Сурчина са српском војском отишли су: „1. Лазар Умилендрић, ратар; 2. Лазар Божић, трговац, са женом и децом; 3. Срета Угриновић, ратар; 4. Сима Вукичевић, ратар, са сином Бранком; 5. Васа Вукичевић, ратар, са женом и децом; 6. Ђока Вукичевић, ратар, са два сина и снахом; 7. Јуца Мунћан, жена са 2 деце; 8. Милан Угриновић, ратар са женом и 2 деце; 9. др Стеван Пожарев, лечник са женом, сином, 2 слуге и двоја кола, којима се после служила српска војска. Исти је и сад лечник у Сурчину; 10. Уд. Зорка Максимовић, учитељка са 2 сина и ћерком; 11. Стана Циметовић, са мајком и дететом; и други.“

Исти извор наводи и имена оних који су се из Добановаца упутили ка Србији: „1. Сима Крагуњанин, бележник, сад у Земуну живи; 2. Милован Егић, благајник; 3. Душан Величковић, свештеник, са женом; 4. Љуба Јованчић, трговац; 5. Влада Живановић, ратар, са женом; 6. Иван Мишковић, надничар, са женом“– након овога аутор списка ставља „итд.“ а што упућује да списак није коначан, да је било још људи који су отишли пут Србије.

Други извор који именује држављане АУ који су са територије Срема пребегли у Србију је Извештај о пословању управног одбора и о стању управе Жупаније сријемске, за управну годину 1914, где између осталих места у Срему наводи да су из Добановаца општински бележник Сима Крагуљац и општински благајник Милован Егић, а из Бољеваца општински бележник Илија Милетић „побегли у Србију и са собом понели општинске новце“.

У званичном извештају Жупаније сремске за 1914. о измештању српског становништва објављен је податак да је из Земунског котара удаљено становништво из 13 општина (а што је више села, јер мања села су за oпштину имала већа, суседна места). У Домовном протоколу у вези са исељењем становништва из села свештеник Рајковић бележи „услед евакуације“, али нас информише и термином „услед интернације“. Јасно је да евакуација и интернација нису синоними! Међутим, у расположивој литератури два термина се преплићу и противурече један другоме.

Термини „евакуација“ и „интернација“ су туђице у српском језику, и исте у буквалном смислу имају значења:

Евакуација (лат.) 1. премештање војних јединица и опреме из од непријатеља угрожених подручја; 2. исељавање становништва и извлачење материјалних добара због елементарних непогода, ратних дејстава и сл.

Интернирати (лат.) ограничити слободу кретања, прогнати на одређено место, заточити, држати под надзором.

* * *

Хабзбуршка монархија учинила је на простору Срема преседан у односу на дотадашњу праксу – прогони и егзекуције, а затим изоловање сопственог становништва, и то у делу пограничног појаса пресељењем у унутрашњост земље. Шта је био циљ оваквог чина? Јасно је да је река Сава била природна граница између простора на коме су доминирали Срби, а њихово исељавање из Срема заправо је био атак на хомогену целину, без обзира на реку Саву као природну границу.

Међутим, важно је нагласити чињеницу да је исељење становништва отпочело и пре дејства српске војске. Офанзива српске војске у Срем 6. септембра већи део становништва Прогара затекла је у Петровчићу. Већина Бољевчана (и Срба и Словака) била је у Бечмену. Српска војска је у Бољевце ушла 7. септембра, а према изјави потомка актера догађаја 7. септембра 1914. српска војска је цивилима словачког ентитета једнако као и припадницима српског ентитета гарантовала безбедност. Српска војска се није разрачунавала са цивилима.

Након повлачења српске војске АУ трупе су се повратиле на овај простор и посебно су се обрачунале са српским становништвом. „Села су спаљена, преостало српско становништво је кажњено, непоћудни су стријељани, непоуздани су издвојени а дио лојалног српског становништва пресељен је дубоко у унутрашњост земље, у логоре за интернирце, те су у њима остали скоро до краја рата“.

Према објављеним подацима за 1914. у Земунском котару „по војним судовима, војним областима т.з. streifkor – оружницима смакнута је 121 особа ради велеиздаје“, и ово је једини (нама познат) званично објављени податак АУ о броју стрељаних из тог времена.

Колико је заиста људи страдало у одмазди ни до данас није поуздано утврђено. Према сведочењу Т. Искруљева страдало је 12 Бољевчана, у Јакову 7, у Сурчину 13, у Добановцима 19, у Бечмену 5, у Петровчићу 1, а Прогараца 10, а што је за простор данашње територије ГО Сурчин укупно 67 људи, од којих за њих троје (стрељаних и сахрањених у Добановцима) Искруљев казује да су из „других околних села, али ко су, нисам могао докучити.“ Један од те тројице је, по свему судећи, Настас Миличевић из Прогара.

У суседном Карловчићу после батињања и мучења побијено је 17 мушких глава, након чега је наређено женама из Карловчића да их голим рукама сахране. У Купинову је сахрањено петоро живих људи, у Ашањи је убијено троје. Укупно 25 људи, и за свакога понаособ зна се име, презиме, одакле је, а за већину страдалника познати су подаци о породичном и имовном стању. Брутално, на најсвирепији начин убијани су Срби и у: Батајници, Кленку, Платичеву, Грабовцима, Бешки, Брестачу, Шашинцима, Јарку, Бежанији, Угриновцима, Дечу, Доњем Товарнику, Орагу, Обрежу, Голубинцима, Шимановцима, Попинцима, Пећинцима, Буђановцима, Мишковцима, Витојевцима, Старим Бановцима, Земуну и другим местима Срема.

Ликвидирано је далеко више цивила од онога што је као званичан податак објављено у Извештају жупаније Сријемске за 1914. Убијани су мушкарци, жене, и деца. Убијани су ненаоружани цивили, угарски држављани православне вероисповести – Срби из Срема, а судије и егзекутори били су наоружани Аустоугарски војници.

 

ИЗВОР: Снежана Алексић, ,,Илијина прича”, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 53-60.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Jjeelleennaa

    Divan članak, svedoči našoj bogatoj istoriji, koja je veoma značajna. Čuvajmo i prenosimo ove tragove koji govore o našim precima!