Велики рат у Срему (II део)

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана

Епилог Сремске офанзиве 1914. године у објавама савременика

Током Балканских ратова, као и током читавог рата 1914-1918 вођена је у Европи оштра и немилосрдна пропаганда против Србије. Аустроугарска дипломатија је предњачила новинским чланцима објављиваним у бечкој и лондонској штампи. Исконструисани и добро изрежирани проблеми за које би се окривила српска страна, ширење компромитујућих гласина и подбуњивање локалног несрпског становништва, представљали су уобичајене методе Аустроугарске  у осујећивању остварених српских победа на бојном пољу. О томе би затим писале бројне режимске новине, стављајући Србију директно на оптуженичку клупу. При свему томе, Србија је имала веома мало простора за адекватан одговор (као и данас).

Током августа и септембра 1914. штампа у Аустроугарској интензивно је извештавала о дејствима своје војске на простору Срема и Србије, а свако писање подразумевало је агитацију у личну корист. Извештаји који су у новинским чланцима описивали догађања на простору Срема, тон и начин којима је говорено „о успесима“ Аустроугарске војске распиривао је мржњу према свему што је имало префикс „српско“.

У периоду септембар-децембар 1914. (као и касније), у новинским текстовима ниједном речју није донето слово о страдању угарских држављана – цивилног становништва Срема.

Александр Мишић 1939. сведочи да је одмазда Аустроугарске над српским цивилним становништвом почела још док се српска војска и није сасвим повукла из Срема: (13. септембар 1914.) : „Око два час по подне, када је по заповести пук морао да крене ка Грабовцу, опажени су високи стубови дима и пламена испред пука. То је из срдите немоћи непријатељ палио села нашег живља у Срему. Непријатељска пешадија у то време улазила је у Никинце, а коњица се опрезно приближавала Платичеву. Избеглице донеше вест да непријатељ убија Србе. Међу војницима стварао се несавладив гнев. Опазивши то расположење потпуковник Цоловић примајући одговорност на себе, нареди команданту Трећег ескадрона да потера непријатеља из Никинаца. Трећи ескадрон улете изненада у Никинце и нагна преплашеног непријатеља на бекство ка северу. Заузевши поново Никинце, ескадрон и извиђачке патроле остале су на месту осматрајући непријатеља који више није имао воље да крене напред. Оваквим радом добило се у времену, јер пук је отпочео повлачење у четири часа по подне, уместо у два, како је заповест гласила. Лагано, ни са једне стране не узнемираван, пук се кретао ка селу Грабовцу пропуштајући испред себе избеглице из српских села у Срему, које су журиле да што пре пређу у Србију“…

Српска страна, у званичном гласилу Краљевине Србије – „Српским новинама“ (где од првих дана ратног дешавања провејава пропаганда усмерена ка „љубави међу словенском браћом“) донето је писање о страдању српског народа у Срему након повлачења српске војске: „ на непријатељској обали код Никинаца-Платичева-Кленка пешадијска митраљеска и топовска паљба; да се на тој страни води борба, могло се и догледом видети. Како наших трупа није више било на непријатељској обали, то се морало претпоставити да непријатељске трупе воде борбу или саме међу собом или са својим становништвом. Сада је исказом заробљеника из 26 ландштурмског пешадијског пука, који су 12 овог месеца спроведени у Ваљево, растумачена та борба која се водила 3 септембра. Кад су се наше трупе повукле из Срема, непријатељ је стао палити српска села и убијати српске сељаке. Иницијативу за ова зверства били су узели мађарски официри. То је раздражило официре и војнике српске народности. Сукоб који се тим поводом изродио између мађарског и српског дела аустријске војске претворио се постепено у праву борбу, која се водила не само пушкама него и топовима. Резултат те борбе и последице што их је она даље имала остале су нам до сада непознате.“

Из Жупаније сријемске, углавном преко Загреба, штампа је извештавала једино и само о хапшењима „непоћудних и велеиздајника“!

„Илустровани лист“ током октобра 1914. доноси фотографије пра- ћене следећим текстом: „СРИЈЕМСКИ БУНТОВНИЦИ – Поводом упада србске војске у Сријем, прикључило се Србима много сријемског православног пучанства, идући србској војсци у свему на руку. Након што је била навала Срба сузбијена аустријским четама, похватано је много тамошњих православних житеља Сријема, за које се је знало, да су подупирали србску војску. –

О „придруживању српској војсци као велеиздајничком чину“ наилазимо и у званичном документу Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације – Извештају Жупаније сријемске за 1914, где су између осталога, а у вези са општинским чиновницима у котарима Рума и Стара Пазова наведена имена интернираних, узетих за таоце и стрељаних, док у Котару земунском за све оне који су оптужени за „велеиздају“ стоји и податак да су отишли са српском војском, и са собом понели новце из општинских благајни.

Хрватска штампа извештавала је о судским процесима који су пред цивилним и војним судовима вођени против оптужених Срба, а као епилогом у вези са офанзивом српске војске у Срем.

Пред Загребачким судбеним столом вођена су суђења против лица српске националности, а који су осуђивани за сарадњу са српском војском, те је тако током маја 1915. суђено житељима Добановаца који су: „у правом слављу дочекали србску војску. Били су обтужени Мито Владисављевић, Живко Ранитовић, Чедомир Петровић, Марко Мајић, Стефан Крајчић, Јоцо Месаровић, Јован Ракић, Јоцо Кромпић, Младен Павличев, Жарко Малетић, Петар Живановић, Ранко Миловановић, Ђоко Арамбашић, Вељко Мавреновић, Стево, Божо и Душан Николић, те Дамјан Јовановић, сви ради злочина проти војној сили државе. Кад се наиме у Добановцима сазнало за долазак непријатеља, подигло се цело село да гa што свечаније дочека. Глава томе дочеку били су мјесни биљежник Симо Крагујац, благајник Милован Егић, учитељ Миловановић, парок Петковић, Богослав Величковић, гимназијалац Величковић и сељак Драгоша. Они су сакупили све сељане, који су подигли на главном друму велики славолук и изкитили куће, а кад се србска војска приближила, стали пуцати од весеља и звонити у сва звона по црквама. Кад су војници стигли до славолука, одржао им је биљежник одушевљени говор, којему је народ бурно одобравао. Међутим, након неколико дана кад су Срби морали узмаћи и наша војска провалила у село, побјегли су са Србима и сви споменути коловође у Србију те је проти њима издана тјералица, дочим су горе споменути ухићени и стављени пред суд. Главну је разправу водио подпуковник војни судац пл. Валтер, дочим је обтужбу заступао сатник војни судац др. Сарпи, те су након проведеног поступка одсуђени и то Живко Татић, Живко Ранитовић и Чедомир Петровић на 7 година и 8 мјесеци тешке тамнице, а Марко Мајић на 6 година и 8 мјесеци, сви поврх урачунања 4 мјесечног истражног затвора, дочим је осталих 17 обтуженика риешено од обтужбе.“

Загребачки судбени сто осудио је у одсуству и Душана Пљачића из Сурчина и Марка Прокопљевића из Петровчића, одобривши приликом осуде да им се заплени сва покретна и непокретна имовина, а као образложење наведено је: „јер према приложеним списима постоји основана сумња, да су за време упада српске војске у Срем, дакле за време рата, придружили се непријатељској војсци, после су прешли у Србију. Душан је крив што је примио помоћ од уредништва Балкана, а Марко је служио у српској војски као коморџија!“ Такође запленом свог имања осуђен је код истог суда и Никола Глумац Јовићевић из Огара „јер према приложеним доказима постоји основана сумња да је за време рата, драговољно ступио у српску жандармерију.“

О трагедији цивилног становништва Срема након одласка српске војске, о злочинима који су над њим починиле Аустроугарске  јединице, није се озбиљније и аргументовано извештавало ни у српској а посебно не у штампи која је пласирана на територији Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације током ратних година. Тек у новембру 1918. у јеку објављиваних примирја, београдске новине „Правда“ је објавила фељтон под насловом „Зверства Аустрије“ – говор др Тресића-Павичевића у Бечком парламенту од 19. октобра 1917. у коме је, између осталога, поменуто и зверство Аустроугарске војске над цивилима Срема: … „Додаћу да су штрафунски корови, напустивши Купиново запалили 20 кућа, тако да су несрећници, напуштајући своје драго место, нашли улице осветљене пожаром својих домова. Виши шумар петроварадинске општине, Обрад Пејчић, убијен је од војника кроз прозор у своме стану у Кленку. Попа Стеву Јовановића Равина из Доњег Товарника одвели су војници у Ириг. Ту га сретоше два официра, који нешто дошапнуше у уво нареднику. Поп је одведен у страну и стрељан. Свештеник Бошко Момировић из Брестача, у Срему, обешен је са председником општине и писаром без ислеђења и онда су сва тројица спаљени. Поп Дујановић, једна учитељица и петорица других из Бешке одведени су у Петроварадин где је сво седморо убијено. У селу Голубинцима утерани су становници у двориште школско, где су их војници, уз ужасан врисак и јаук, побили као зечеве. Именујем само имена образованих људи, јер се имена убијених сељака не даду избројати.“…

ИЗВОР: Снежана Алексић, ,,Илијина прича”, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 48-53