Коњички мајор Михајло Ст. Гавровић (1879-1914)

8. новембар 2022.

коментара: 0

АУТОР: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана

Познато је да  општине Сурчин, Обреновац и Чачак повезује ауто-пут Милош Велики. Међутим, мало је познато да ове три општине повезује изузетно светла личност националне историје, див-јунак,  коњички мајор Михајло Ст. Гавровић.

Кључне речи: Коњички мајор, Михајло Ст. Гавровић, Сурчин, Обренвац, Чачак

 

Фото: Михајло Ст. Гавровић. Извор: Споменица Реалне гимназије у Чачку

Михајло Ст. Гавровић, коњички мајор, командир првог ескадрона Дринског дивизијског коњичког пука првог позива. Носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Рођен је у Чачку, 29. марта 1879. године. Гимназију је завршио у Чачку, а потом Војну академију у Београду. Погинуо је између Јакова и Сурчина 7. септембра 1914. Сахрањен је код цркве у Обреновцу.

У „Пијемонту“ (бр. 228/14. септембар 1914.) а у вези са ратним дејством у Срему објављен је потресан (лирски) текст о погибији Михајла Гавровића:

„МИХАЈЛО ГАВРОВИЋ

Погинуо!

Ишчупан као дуб буром, млади Девајтис из наших поносних гора. Велики, усправан, као у панциру, с дебелим веђама над искреним очима, и црвеним маљама по лицу, погинуо!… Последњи дах положио је отаџбини кликнувши: „Храбро, јунаци!“ Љубио је војску изнад свега, и на све гледао преко те љубави. У срцу је носио слику Хајдук Вељкову. Живео је широким војничким грудима. А ђуле му проби ребра. Парче челика ишчупа му срце!…

Наши су прешли у Срем свечано, ноћу. У мртвој тишини дизали су мост. Ново село је тајанствено јатаковало прелазу. Срчане трупе лежаху ћутке крај пута, чекајући ред. Велики, питоми месец колао је небесима, дарујући модри талас чаролијским блеском, док се расањена Сава поверљиво омиљала око понтона шуморећи у ухо тамним обалама да ће их походити жељени гости. И још прва зора није ни протегла своје једре, орошене руке, а преко заробљених противничких батерија уђоше наше трупе на јуриш у Купиново.

Дивна сремска села дочекаше светло јутрење. Светла недеља одари нам оружје. Збуњени противник брањаше, без успеха, своје ровове. Скелама и понтонима поврвеше наши батаљони. Као да носе литију Богу, уђоше наши радосни борци у Срем, миросним заветом од Чарнојевића. Коњица похрли у наручје Фрушкој; Шумадинци кретуше Огару, а Дунацви Бечмену. Карловчић, Буђановци и Ашања сретоше весело браћу. И дан два по том, па наши пукови надираху Руми и Инђији.

На том путу коњица принесе највећу жртву. Нагињући земунској коси, са које нам противник разораваше престоницу, Гавровићев ескадрон сјаха код Сурчина. Противник снажно нападе. Разви се очајна борба. Наши се редови поколебаше јунак без такмаца зграби карабин: „Јунаци Београд нас заклиње; хоћемо ли да гинемо?“

„Хоћемо!“

И убедљива кураж осоколи коњанике. Метални мајор стајаше над свима као заштитник. Би јављено, да стижу појачања, те ватрени ланац гракну радосније. Али слепо зрно понесе сатана руком. И Гавровић клону на прса верном подофициру…

О таквима би некада правили еп. Мундир је многе носио: он је носио мундир. Да беше ловац носио би сокола на рамену; да је био кнез водио би за собом тигра. Као коњаник корачао је гордо, а вешао о бедра скупоцену сабљу, тешку према десници, а широку као алебарда. Ни са ким се није такмичио. Био је један. Знао је да је ова земља свакоме добра. Памет му је надахњивала срце. Ко је говорио с њиме: осетио је да је поштован. Са његовог гренадирског лица никада се не откиде подсмех. Сматрао је људе за господу и скромно се постављао крај њих. Поуздан као горштак, ћутљив као морнар, говорио је да каже истину. И другови вероваху у његово пријатељство. Сада бдије код малене цркве обреновачке као вечити стражар код некадањих мостова. Као великог Помпејног легионара понеше га момци на мишицама. Кроз ноћ је одјекивао тешки бахат ногу; а јуначке руке висиле су беспомоћно. Кад га ставише на коња, верна животиња задрхта и закопа ногом. Тихо и са ридањем ужегоше танку воштаницу…Требаше га сахрањивати обвијеног заставом. Требаше буктиња и жреца с црвенилом преко лица… Почивао је на равници сам а над њим невесели стражар очекиваше зору са истока…

Сад су привремени мостови на Сави дигнути да се једном поставе на камените темеље. Тужна срца оставише наши Срем да још једном упија нокте у гркљан противнику. Наши сада јуначки довршавају поновне борбе на Крупњу и Гучеву. А кад се по том изнова и коначно окрену Срему, и мину крај обреновачке цркве, нека призову дух великог коњаника и нека му потраже и врате срце истргнуто у сремским равницама. Јунаку ће бити лакше починути. Обреновац, 26.август 1914.“

* * *

Након упорних трагања за подацима у вези са коњичким мајором Михајлом Гавровићем (јер текст у „Пијемонту“ вероватно никога од читалаца не може оставити равнодушним), долазимо до оригиналног текста – рукописа који је „Пијемонт“ у нешто краћој верзији објавио 14. септембра 1914. Испод оригиналног текста исписаног руком, на три стране, потписан је Светозар Јовановић, власник и одговорни уредник „Пијемонта“, те је тако извесно да је исти аутор објављеног текста.

Прва страна (део) оригиналног рукописа, који је (у краћој  верзији) штампан у Пијемонту септембра 1914.
Последња страна (део) оригиналног рукописа који је (у краћој верзији) штампан у Пијемонту септембра 1914.

У наставку истог рукописа, нумерисаног странама 4 и 5 исписан је следећи текст:

„Према писању Бошка Филиповића команданта мунициалне команде одбране Београда и коњич. Поручника у Рачи од 29. септембра 1914. год.

Он описује како је Мика командант, чувени „Гавра“ тако су га у команди звали и онда када је увек скакала цена, јер се знало да ће Мика бити само тамо „где је страшно постојати“. После неколико дана дошла је за команданта попуна Швабић и сувише обичан човек за војника, а Мика добио у истом пуку I ескадрон. Ја сам отишао ……… . По моме сазнању, које је тачно, Микина смрт донела је спас Дунав. Дивизији I позива јер се он за њих жртвовао.

Између Јакова и Сурчина Мика је као оно јунаци из старог доба, као прави витез и јунак без такмаца једини те дивизије са својим ескадр. остао да прими борбу од преко 15 хиљада аустр. војника (три пута). Дивизија кривицом њених команданата кукавица (један од њих је већ под судом и команда му је одузета) тога дана пре него што ће Мика да погине, била је од непријатеља изненађена и поколебана, да је без и једне команде у нереду војска почела да одступа натраг ка Сави и то месту где су били понтони у паници право у воду. И ко зна шта би од наше Дивизије било, да се командант дивизије није сетио да у дивизији има један Гавровић, те му нареди да штити одступнице и задржава непријатеља док се дивизија не прикупи и не освети. Придодат му је тој сврси бат. …………. и бат. 8 пука I позива под командом мајора Белимарковића. И онда настаје оно Микино: Јунаци, хоћемо ли да гинемо? Борба почиње. Официри и војници да се не би обрукали пред оваквим старешином као што је био несрећни Мика тукли су се као лафови: један ескадрон коњице и једна батерија пешадије обоје под Микином командом задржао је непријатељ (три пука пешадије) да не натера нашу дивизију у бегство. Дивизија се у току Микине херојске борбе прикупила освестила и извршила јуриш, заузела Бежанијску косу и Земун, али је све то Мика поред свог верног водника рез.поручника Драг. Лазаревића екон. из Крагујевца платио својим животом. Мајор Белимарковић је тада тешко рањен, а поруч. Лазаревић лако у главу.

Једне ноћи седели смо у Сремчици па ми он каже:

– Слушај Бошко, имам само једну жељу сада. Драгом ногом поћи тамо на ону страну земљу и да видим ослобођену ону нашу браћу тамо па не морам да погинем.

И одиста како је страшна судбина, тамо је и погинуо.

Једном приликом говорио о деци пок. брата Светозара који је погинуо у Буг. рату. Он каже немам дугова – свега што имам 2 деце пок. Светозара које плаћам. Па онда каже како му је имао Светозар деце које је оставио онако незбринуте. Иначе нерадо је говорио о таквим стварима.

Волео је да прича о јунаштву и да се скромно провесели: као прави јунак.

Чуо од официра јер сам се интересовао.

Изјављује дубоко саучешће за несрећним и добрим Миком“.

Иако је овај део рукописа остао без потписа по самом рукопису и садржају текста можемо закључити да је исти забележио Светозар Јовановић, а према сведочењу Бошка Филиповића.

Читуља Михајла Гавровића, Извор: Српске новине, број 226/30.септембра 1914, стр. 2

* * *

Орден Карађорђеве звезде са мачевима

Приликом посете Обреновачкој цркви 12. 09. 2017. место на коме је сахрањен коњички мајор Михајло Гавровић нисмо пронашли. У светом храму затекли смо љубазног и предусретљивог Протојереј-ставрофора оца Јована Петровића, који није имао никаква сазнања о јунаку Гавровићу, као ни о месту на коме је коњички мајор Михајло Ст. Гавровић сахрањен. Место где је сахрањен Михајло Ст. Гавровић, коњички мајор, данас је заборављено. Он почива, ту негде ,,бдије код малене цркве обреновачке као вечити стражар, без спомена, без белега.

Ред би био да се после једног века ако не у све три, а оно у једној од поменутих општина постави спомен-плоча неоправдано заборављеном див-јунаку, коњичком мајору Михајлу Ст. Гавровићу.

 

ИЗВОР:

Снежана Алексић, ,,Илијина прича”, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 40-45.

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.