Логорашки дани Стеве Жигона, чувеног Кригера из “Отписаних”

17. јула 2022.

коментара: 2

Логорашки картон Стеве Жигона

ПРИРЕДИЛИ: Вељко Кубат и Јовица Кртинић

Истраживања архивске грађе из Другог светског рата често доведу до ненаданих открића. Такав је случај и са открићем докумената, који сведоче о логорашким данима чувеног глумца Стеве Жигона. Он је у нацистичком концентрационом логору Дахау провео целу 1944. годину, дочекавши ослобођење 30. априла 1945. године. Иронијом судбине, данас га генерације памте по тумачењу улоге злогласног Кригера, мајора Гестапоа у окупираном Београду (у серији “Отписани” и “Повратак отписаних”).

Случајан и изузетно вредан налаз документа, дело је сарадника Порекла Вељка Кубата, који већ годинама упорно истражује архивску грађу, која је из године у годину све доступнија и преко интернета.

Документ до којег је дошао колега Кубат, евидентиран је на страници United States Holocaust Memorial Museum, а из њега се открива да је Стево Жигон пописан као затвореник логаора Дахау 8. јануара 1944. године. Ово је унеколико другачији податак од оног о којем је сам Стево Жигон сведочио, наводећи да је у логор Дахау приспео месец дана раније. То, наравно, не мора бити нетачно, тј. могуће је да није одмах по пријему евидентиран. Наиме, из докумената се сазнаје да је Жигон ухапшен у Љубљани 9. октобра 1943. године. Иначе, у документима је наведен тачан датум његовог рођења (8. децембар 1926. године), као и место (Љубљана – Laibach). Такође, наводи се и да је у то време био студент, а из документа се види и број који му је додељен – 61185.

Стево Жигон је у својим мемоарским записима, описао дане проведене у логору Дахау, које овде преносимо.

Одломци из недописаних мемоара (стр. 5-9, 14 и 18) из књиге Стево Жигон, Жигон (хроника), Београд 1998.

Амерички војници испред капије логора Дахау 1945. године

Американци су 30. априла 1945. године ослободили концентрациони логор Дахау. Већ сам тај чин је био представа своје врсте. Замислите с једне стране око 30.000 преживелих логораша, а с друге, између двоструких жичаних ограда, под струјом високог напона – куле. На свакој кули по 12 немачких солдата и свакој од тих кула, са машинком у руци, готово као на филму, приближавају се тек по један, два америчка војника. Били су то специјалци, јер је главнина војске Минхен освојила окружујући га, а Дахау је био у средини тог окружења. Стигло је десетак џипова и, добро се сећам, из првог џипа прва је искочила лепа жена у униформи. Ратни дописник, причало се после.

Кулу, која је била најближе месту где сам ја стајао у гомили избезумљених костура, напао је висок, снажан црнац. Још увек не могу да верујем, међутим, другови који су били поред мене уверавали су ме да сам добро запамтио: стао је на насип, окренуо се према маси с друге стране жице и поздравио нас стиснутом песницом, комунистички!

Немци на кули извесили су белу заставу, сишли, постројили се и црнац је почео да их разоружава. С ове стране руља је тражила, на свим језицима, да их побије. Црнац је ћутке радио свој посао. Међутим, кад му је последњи солдат, а сви су они били старији људи, трећепозивци, предавао револвер, нешто се десило међу њима двојицом и црнац је, брзо реагујући, опалио. Немац је пао. Остало их је једанаест, ненаоружаних.

Маса гладних „гледалаца“, као у неком римском циркусу, тражила је, урлајући, смрт и за преостале Немце. Црнац се двоумио. Међутим, под притиском тих избезумљених људи – сенки попустио је и побио их једног по једног. Била је то тужна ратна представа са „хепиендом“.

Кад су Американци у кругу дахауског крематоријума нашли преко пет хиљада лешева, које Немци нису успели да спале, издали су наредбу да се убије сваки униформисани Немац. А сахрану неспаљених лешава такође су искористили за свирепу представу: натерали су сељаке из околине да на своја велика кола, која су вукли дебели баварски коњи, натоваре лешеве, а после у тужној поворци да прођу кроз читав Дахау. Дахау је био улицкан, ратом недирнут барокни градић. Кола су у тишини прошла кроз шпалир становника које су Американци под претњом истерали на тротоаре да би били сведоци те тужне процесије. Замислите тај призор: лешеви, који су у крематорију дуго лежали на дну гомиле, већ су почели да се распадају па су се са последњих кола у поворци, цедили као гној из ране рата. И град, пун анђелчића, херувима са трубама, пун камених венаца и елегантних балкона, завио се у такав смрад да је оно што се дешавало у средњем веку, за време епидемије куге, сигурно било нешто што се са овим проласком куге рата према заједничкој гробници, ни издалека није могло упоредити.

Становници Дахауа после су били дужни да оперу град, а њихова деца присиљена да им доносе воду.

У команди логора, бар у време последње две године кад сам ја тамо био под бројем 61185, команданти су се често мењали. Сваки од њих завео је неку своју „специјалност“. Један је, на пример, дозволио да се отвори библиотека! Захваљујући отимачини од ухапшеника, кажу, била је то једна од најбогатијих библиотека у Баварској. Многи који су долазили мислили су, значи, да ће у логору читати! Књиге су могли да подижу робијаши, а и њихови стражари. И ја сам узимао књиге, па сам у некој немачкој историји литературе (Geschichte der Russischen Literatur), сећам се, прочитао, како је Достојевски „познати руски писац криминалних романа“! Други командант се, опет, досетио да за робијаше отвори јавну кућу. Радну снагу су сачињавале добровољке из женског логора Равенсбрик. Тај командант имао је очигледно воајерске склоности. Југословенска илегална логорска организација, одмах је, наравно, забранила Југословенима посету тој „недостојној“ бараци, на самом крају Лагерштрасе.

Опет, неки трећи командант досетио се да оснује логорски симфонијски оркестар. У логору се налазило много одличних инструменталиста; на пример – први кларинет Прашке опере, па виолинисти опера и оркестара из читаве Европе, диригенти, међу којима и један Крипс! (До данас нисам могао да сазнам да ли је то био онај велики Крипс из Бечке филхармоније. Али, свирајући на последњем, шестом пулту друге виолине, могао сам да се убедим да се ради о првокласном диригенту.)

Да би концерт што боље успео, нама оркестрашима поделили су из логорског фундуса разна одела. Да бисмо више личили на људе, ваљда. Било је ту заплењених дипломатских свечаних униформи, униформи лифтбоја, оберкелнера, нашао се и понеки хусарски костим из неке оперете и слично. У сваком случају, иза сваког од тих „костима“ крила се нечија тужна и свирепа судбина нестанка. Господа из командатуре, која су на концерту седела, наравно, у првом реду, хтели су да уживају не само у музици, него су хтела да концерт доживе и као лепу представу. Свирали смо, између осталог, потпури из Бизеове опере „Кармен“.

Ово уживање, међутим, није дуго трајало, јер је нови командант укинуо оркестар. Али мени је тај оркестар можда спасао живот. Доделили су ми, наиме, униформу неког амбасадора. Била је од вуненог црног штофа, сва извезена сребрним маслиновим гранчицама и ја сам ту униформу, фебруара 1944. који је био изузетно хладан, облачио испод танког, платненог робијашког одела. То је, наравно, било строго забрањено. Кад сам униформу морао да вратим, зима је већ попуштала.

Уопште, виолини имам да захвалим много тога. Ускоро, после укидања оркестра, неко је на блоку прозвао мој број и уместо да ми се деси нешто страшно, као што сам у први мах помислио, капо – Чех по народности, одвео ме у једну од најбољих радних команди (Arbeitskommando), која се звала „Pracifix“. Тамо су израђивали вентиле за авионске моторе, вијке за блокове тих истих мотора, а после 1944. производили смо чак и неколико делова за чувене ракете ФАУ-1 и ФАУ-2 које су летеле на Лондон. Био је то мали колектив изврсних металаца, а приватни власник фабрике, да би подигао продуктивност и квалитет производње, свашта је чинио за своје раднике-робове, па нам је ту и тамо уз ручак сервирао и нешто као јогурт или би нам, уместо маргарина, понекад, уделио парче праве свињске масти.

Ето, у ту „срећну“ радну команду стигао сам захваљујући виолини. Власник је наумио да оснује мали „шрамел“ састав који је требало да подиже радни елан. Тако смо, између две смене или недељом, одржавали кратке концерте, на којим асмо свирали више-мање глупе немачке маршеве и мелодије каква је, на пример, Per aspera ad astra… Можда није битно, али имам доказе да је поред моје машине, обилазећи фабрику, пришао Ерих фон Браун, конструктор ФАУ-1 и 2 и потоњи конструктор америчке ракете „Сатурн“ и шеф пројекта освајања Месеца.

Била је то, такође, својеврсна представа: буљук елегантних, у бело обучених људи и лепих жена – био је јул 1944. – намирисаних, веселих, који су с трудом избегавали да деловима масних машина не запрљају своју белу блиставост, пролазио је поред мршавих, необријаних, прљавих и смрдљивих радника са бројевима на робијашким, зебрастим оделима. Не знам ко је ту био публика, а ко извођач. Знам само да је кроз пакао пролазила група „залуталих анђела“ и да је то било веома атрактивно.

Један од команданата смислио је да ту и тамо прикаже за робијаше понеки филм. Саградио је бараку и у њој сам једном гледао немачку варијанту филмске биографије Роберта Шумана у којој је Клару Шуман играла наша војвођанска лепотица, Швабица, Хилде Крал.

Негде фебруара 1945. године опет су нам обећали да ћемо гледати филм. Свечано расположени, сврстали смо се у четворореде (у „Прецификсу“ никад није било више од 450 радника) и кренули из фабрике у логор. После колективног купања где су, као и обично, пуштали час врелу, час потпуно хладну воду, кренули смо према биоскопској бараци. Међутим, ошурена чета прошла је бараку, невидљива рука је отворила главну капију логора и заокренули смо десно, низ жицу са спољне стране – према крематоријуму. Опет је нека невидљива рука пред нама отворила врата, сада крематоријумска и, када смо ушли у круг, опет их тихо затворила. Чула се команда: „Првих сто!“, па друга, и тако смо се постројили у квадрат и почели да буљимо у вешала пред нама. Вешала су била у облику дрвеног вратила са кога су висиле четири жице са омчама од кожних трака. Свако од нас питао се, није ли он кандидат за једну од тих омчи. Била је цича зима.

Стево Жигон као мајор Гестапоа Кригер

Што се, у ствари, десило? Ми смо, наиме, већ били заборавили догађај који се десио још у мају прошле године. Немац из Алзаса, Ханс, полиглота, бивши социјалдемократа, који је робовао већ око осам година, добар човек, извео је, као руководилац групе, тројицу својих најбољих другова да уреде фабричку ронделу, садећи по њој „дан и ноћ“ и разно друго цвеће. Хтео је да им учини услугу, да се радећи напољу, мало опусте. Дан је био врућ. Његови радници су били један пољски фотограф, који је стално показивао фотографије своје петоро деце, један Украјинац, беспризорни младић, који није баш увек био спреман да се одрекне неке ситне крађе и један озбиљни, млади, а ћелави, помало тајанствени Рус, Николај, за која нико није могао да сазна, ко је и шта је. Ја само знам, да је био добар према мени. Натерао ме, на пример,да ујутро попијем литру вруће воде, која се звала чај: „Јесте да није чај, али је вруће. Биће вам то као термофор, бар два сата“. Дакле, ти његови радници нису баш марљиво радили на мајском сунцу и управо у трентуку када је Ханс, изнервиран крикнуо: „Хоћете ли да радите или нећете?!“ прошао је поред групе СС-штурмфирер, питао у чему је ствар и записао бројеве „лењиваца“.

Ти несрећници појавили су се у белим кошуљама до пета, дуге косе дрхтећи од зиме, и стали на даску испод омчи, тог хладног фебруарског дана. Ханс, у строју „гледалаца“ пао је у несвест и двојица робијаша су га придржавали. Док је џелат – такође робијаш – навлачио машћу намазане омче, Пољак – фотограф, као у бунилу, стално је понављао: „Hans, warum hast du mir dass getan?“ (Ханс, зашто си ми то учинио?“). Николај је ћутао блед и скамењен. А беспризорни, коме је коса, која му је порасла у затвору, жута као зрело жито, падала на рамена, одјеном је раширио руке и из свег гласа почео да извикује: „Да здравствујет великаја социјалистическаја октобарскаја ревољуција!“ Сећам се, да сам се питао откуд му снага, да изговори тако гласно, тако разговетно, паролу тако дугачких речи.

Несрећни логораш није завршио свој  узвик. Негде на средини речи „ревољуција“, СС официр у зеленом кожном шињелу, стао је на полугу, даска се окренула и остатак речи је нестао у врховима јела, кој су ту поред нас, пуцале од зиме.

После кратког говора, у коме нам је официр обећао да ћемо сви тако проћи не будемо ли марљиво радили, чула се опет команда „првих сто“, и тако даље, врата су се поново сама од себе отворила и ми смо погнутих глава напустили „гледалиште“.

Понекад ми се чини да је управо то тајанствено, невидљивом руком или механизмом покретано отварање тих великих капија пакла учинило, да сам касније, као редитељ, увек покушавао да за своје режије измислим сценографије које су се саме покретале и као неки, некад послушни, а некад својеглави роботи, учествовале у радњи комада.

Било је, значи, у Дахау много извођача, још више „публике“. И мада су представе биле тужне, свирепе, понекад са зверима у главним улогама, ипак су доказивале да човечанство без представа не може, чак ни у паклу.

* * *

Логораши у логору Дахау прослављају ослобођење

Кад су нас Американци ослободили све су „западне народе“ веома брзо евакуисали, што авионима, што аутобусима, уз свакојаку медицинску и осталу негу. Остали смо само ми, дивљи Словени – Руси, Пољаци, Срби, Чеси, Украјинци, Словенци… Ваљда су чекали да се определимо против социјализма који је узео власт у нашим земљама и да постанемо емигранти. А можда су, напросто, чекали да умремо, да смање трошкове транспорта. Често су са кула бацали бомбоне и чоколаде, а после камерама снимали метеж који би настао када би затвреници почели да се отимају о слаткише.

Ипак, захвалан сам оним првим америчким војницима који су нас ослободили. Они су били добровољци. Међтуим, у тој својој добровољи поступили су, зацело ненамерно, неразумно. Одмах су отворили магацине пуне хране, конверви и свакојаких ствари, од чебади до незаобилазних кондома. (Дахау је био административни центар СС – Хитлерове гарде). Због неконтролисаног узимања хране првог дана умрло је, говорило се, више од 300 затвореника.

Понекад је неки робијаш у мноштву које се шетало по Лагерштрасе на мајском сунцу препознао – верујем да су често били препознавани погрешни људи – немачког џелата, који је навукао зебру и помешао се, ошишан, са нама, желећи тако да спасе живот. Требало је само показати прстом на таквог уљеза и руља би се навадила на њега не проверавајући. Неколико минута трајала би невиђена представа и када би глумци погурених глава отишли са сцене, главни глумац остао би да лежи на лагерској „штрасе“ у облику крваве, изгажене масе. И ми – публика, са таквих представа разилазили бисмо се погнутих глава.

* * *

Време је протицало, а Американци никако да нас транспортују кућама. Због тога, нестрпљиви, ускоро смо ја и добри мој друг Тољанић са Крка одлучили да пођемо пешке у отаџбину.

* * *

У Салцбургу, УНРА нас је пристојно обукла и нахранила. Ја сам пропушио цигарете „Камел“ и овако амерички костимиран, једног лепог дана, после свих митинга у сабирном центру и после романтичних ноћних шетњи  стазама Моцартберга, сео у воз који је кретао на југ и стигао у отаџбину елегантан, са цигаретом у једној, а малим Унриним коферчетом у другој руци. Испред станице у Љубљани унајмио сам фијакер и сишао пред очевом кућом, као да сам се управо вратио са неког лепог викенда. Као да се ништа није догодило.

Стево Жигон са породицом у Љубљани, дан по повратку из логора Дахау (Фото: Из књиге Стево Жигон, “Жигон – хроника”, Београд, 1998, стр. 24)

 

КРАТКИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Стево Жигон рођен је у Љубљани 8. децембра 1926. од оца Штефана, кројача из Словеначког Приморја, и мајке Марије рођене у Трсту. Матурирао у Љубљани. Од новембра 1946. до краја маја 1948. завршио осам семестара Лењинградског Театралног Института (одсек глуме). Од септембра 1948. ангажован у ЈДП, чији члан остаје до превремене (борачке) пензије. Остварио је низ великих улога на филму и у позоришту, а оставио је запажен траг и као редитељ. Преминуо је у Београду 28. децембра 2005. године.

* * *

ИЗВОРИ:

Стево Жигон, Жигон (хроника), Београд 1998, (издавачи ЗМ, Београд, Инфотек, Београд)

Стево Жигон, Монолог о позоришту, Београд, 2002. (издавчи McMilan, Брчко и КИЗ „Алтера“ Београд)

United States Holocaust Memorial Museum – https://www.ushmm.org/

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Небојша Бабић

    Браво, одличан чланак!

  2. Maren

    “Ne interesuje mene da li su oni zapisani, ja želim da oni budu otpisani, razumete li me? Otpisani!”

    Sa takvim životnim iskustvom, vrhunski, ledeno, je odigrao lik majora Krigera (koji nije izmišljen, bio je jedan od starešina u logoru Banjica)