ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
Закон о земљишним заједницама из 1894, и допунама из 1897. и 1902. године, дефинисао је појам власништва над имовином и утврдио начин стицања овлаштеничког права унутар развојачених месних општина, али је, посве неочекивано, овим Законом нарушен дотадашњи управни поредак унутар месних општина. Како су се месне општине којима је у надлежност била поверена локална самоуправа издржавале имовином коју су у власништву држале земљишне заједнице, појам месне општине преклапао се, а неретко и измешао, са појмом земљишне заједнице и то не само код становништва већ и у схватањима једног дела чиновништва тог доба. Сматрано је да су са ступањем на снагу Закона о земљишним заједницама којим је потврђено власништво над имовином која се налазила у атарима дотичних месних општина, месне општине као носиоци локалне самоуправе укинуте, терети које су до тада разрезивани на сво становништво месних општина пренети су искључиво на овлаштенике земљишне заједнице. Од овлаштеника, бивших граничара тражено је да се од пореза на имовину земљишне заједнице, обезбеде сва потребна средства за издржавање локалне заједнице: плате за чиновништво општинске управе, лугаре, учитеље, за одржавање јавних грађевина у месној општини, итд. Ово је довело до тога да су у годинама које су уследиле по доношењу Закона о земљишним заједницама трошкови издржавања локалне заједнице пали на терет развојачених граничара – овлаштенике земљишне заједнице, којих је било мање од укупног броја становништва месне општине, те су тако терете које су претходно били раздељени на сво становништво месне општине сада сносили само овлаштеници. У годинама након развојачења, број овлаштеника у земљишној заједници био је мањи од укупног броја житеља у месној општини, јер у месну општину спадају овлаштеници али и незавичајци, неовлаштеници, који су неретко били и најимућнији део становиштва, јер то су углавном били трговци, привредници и занатлије. Овако спровођеном пореском политиком терети локалног нивоа који су расписивани на подручју месне општине распоређивани су на мање глава или кућних бројева (само на овлаштенике), што је за последицу имало презадуженост овлаштеничких кућа, од којих је, потом, ради намирења доспелих обавеза предузиман поступак принудне наплате. У априлском броју листа Стармали историјска вест из 1889. године недвосмислено сведочи у каквом положају су били становници Купинова, за које се говорило да је „најбогатије село на свету, а кад завириш у њега видиш да му је егзекутор и старо продао.” Принудна наплата (егзекуција) иако присутна у годинама по развојачењу, свој „пуни замах” доживљава током последње две деценије XIX века, потом у годинама непосредно пре избијања Великог рата. Према подацима из огласа које су објављивале Службене новине оног доба – Народне новине на подручју Окружја, потом Котара Земун, спровођене су принудне наплате доспелих дуговања јавним лицитацијама, где су продавана „на бубањ” читавих имања дужника, без обзира на износ висине потраживања у односу на процењену вредности имовине. У периоду од 1882. до 1890. године на подручју месне општине Купиново извршено је више принудних продаја имовине ради наплата потраживања, које је укупно износило 2.534 форинти. Процењена вредност имовине која је оглашена при позиву на јавне лицитације у периоду 1882–1890. у Купинову, износила је 15.789 форинти. Ова имовина је принудно продавана зарад намирења дуга који је износио 16% од укупне вредности „на бубањ” датог капитала.
Некретнине над којима је вршена принудна продаја ради намирења дуга налазиле су се у општини Купиново, у власништву становника Купинова (грунтовни улошци: 49, 136, 48, 93, 162, 187, 148, 193, 197, 162, 248 итд.).
У судским поступцима након развојачења у којима су повериоце углавном заступали адвокати Опел и Бадаја, обојица из Земуна (има примера где су повериоци наступали лично, без адвоката као посредника), реализовани су поступци принудне наплате. На страни поверилаца налазила су се физичка и правна лица из Купинова али и изван граница ове месне општине (Загреб, Земун, Стара Пазова, итд), а на страни дужника над чијом је имовином спровођена принудна наплата били су становници Купинова, чија имовина је у огласима за јавну продају дата са кућним нумерама, бројем грунтовног улошка као и описом некретнине – што упућује да су они чија су имања продавана „на бубањ’’ осим имовине уписане у земљишну књигу поседовали и овлаштеничко право уведено у катастар овлаштеника, а које је било скопчано са кућом. Иако нема историјске вести о томе ко је био купац „на бубањ’’ продаваних некретнина, увидом у Катастар овлаштеника Купинова уочава се међу уписаним овлаштеницима извесна Јелена Коска из Земуна, са убележеним потраживањима по Грунтовним улошцима у општини Купиново: 4, 7, 13, 14, 18, 33, 73, 142, 233, 257, 273, 311, 317, 336, 344, 460. 593 Јасно је да Јелена Коска није била завичајац Купинова, те да је у Катастар овлаштеника Купинова доспела на један од три могућа начина, како су овлаштеничко право стицали досељеници, не крајишници. Колико досељеника је у периоду након развојачења стекло овлаштеничко право на подручју бивше Петроварадинске пуковније, па тако и у Купинову, не може се прецизно утврдити. На основу расположиве литературе и архивске грађе уочава се да су странци до овлаштеничких права током последње две деценије ХIХ а потом и током прве деценије ХХ века долазили легитимно, у свему у складу са тадашњим позитивним правом. Један, од пресудних фактора за стицање овлаштеничког права била је хипотекарна презадуженост овлаштеника, нарочито након ступања на снагу Закона о земљишним заједницама 1894, као и пореска презадуженост бивших граничара, када су се досељеници обрели у повољнијој позицији, нарочито по питању узакоњеног пореског ослобођења, након чега су пореске обавезе пале на терет развојаченим граничарима, сада овлаштеницима. У односу на домицијално становништво – бивше граничаре, на које је са ступањем на снагу Закона о земљишним заједницама 1894. пао сав терет издржавања локалне заједнице, привилеговани положај досељеника осим у спровођењу пореске политике уочава се и у другим сегментима живота у локалној заједници, о чему је јавно расправљано у штампи тог времена: „Не треба заборавити ни то, да су и многи сеоски путеви власништво земљишних заједница, те да од употребе путева није могуће искључити досељенике’’. Исти извор подсећа да је ове путеве и мостове издржавала месна општина, а да је са ступањем на снагу Закона о земљишним заједницама сав терет пао на земљишне заједнице, тј. на овлаштенике. Читава ситуација захтевала је додатно законско уређење, што је учињено допуном Закона 1897, а потом и 1902. године. Законодавац је јасно дефинисао уређење земљишне заједнице, која је имала свој лични субјективитет, самосталан у односу на месну општину. Историјске вести упућују да овлаштеници нису били задовољни допунама закона. На Збору у Бешки новембра 1906. овлаштеници Котара старопазовачког и земунског одлучили су да се од Сабора краљевана Хрватске, Славоније и Далмације тражи да се у Закон унесе измена, тако да у истоме стоји: „Земљишне заједнице појединих места бивше Војне крајине имају се унети у грунтовнице једино уз поближу ознаку да овлаштеничко право на земљишне заједнице имају само и искључиво законити наследници оних крајишких задруга и породица које су вршиле крајишке дужности и обавезе онда, када је на снагу ступио Темељни закон од 7. маја 1850”. Да Влада ни у потоњим годинама није одговорила на захтеве овлаштеника јасно сведоче огласи који су у континуитету објављивани у Народним новинама. У једном огласу који је објављен непосредно пред избијања Великог рата, у својству извршног повериоца појављује трговачко предузеће „J. Steiner i Wessel’’ из Руме коме је дозвољена принудна наплата над имовином Милоша Милутиновића у катастарској општини Купиново. Иако нема поуздане историјске вести о томе како је протекла принудна наплата, увидом у Катастар овлаштеника Купинова долази се до сазнања да је трговачко предузеће „J. Steiner i Wessel’’ уписано у Катастар овлаштеника у својству имаоца овлаштеничког права, без обзира што ово трговачко предузеће није завичајац Купинова, и без обзира што се исто као правно лице никада није налазило у граничарској служби. Ово трговачко предузеће из Руме овлаштеничко право у Купинову стекло је највероватније по основу доспелих а неизмирених потраживања од Милутиновића. Из историјских извора за породицу Милутиновић поуздано знамо да припада граничарском сталежу, да је поседовала сва права проистекла из војне службе, па тако и овлаштеничко право у земљишној заједници Купинова. Након развојачења, историјске вести упућују, да се породица бавила трговином. Као што основ, односно, начин стицања овлаштеничког права у земљишној заједници Купинова у корист трговачког предузеће „J. Steiner i Wessel’’ није најјаснији, замагљен је и начин стицања овлаштеничког права, између осталих, и чланова Јеврејске породице Шер у истој земљишној заједници. Познато је да се Јевреји према важећем законодавству Аустрије нису смели настањивати у Војној граници (неки од њих су добили повластицу да живе у Земунском војном комунитету), те тако, Јевреји нису могли стећи овлаштеничко право на начин како су га стекле развојачене граничарске породице – по основу служења у војној служби. Но ипак, чланови породице Шер уведени су у Катастар овлаштеника Купинова, и то:
Како су чланови породице Шер дошли до овлаштеничког права у земљишној заједници Купинова, није познато. Непосредно пред рат 1914. године у Народним новинама објављена су два огласа чија садржина упућује на прет поставку да је након намирења потраживања од извесног Јована Грујића/ Ђурића, Самуел Шер дошао у посед овлаштеничког права.
Одломак из књиге: Алексић С, Купиново у изворима и грађи, Архив Војводине, Нови Сад, 2022.
Коментари (0)