ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
У извештају СНО Земун из јануара 1948. наведено је да је 95% становништва Среза Земун писмено, али да је културни ниво становништва на ниском нивоу. Закључак у вези са културним нивоом вероватно је донет на основу чињенице да су Ослободиоци у овом периоду наметали свој културни модел, који је био значајно различит у односу на културу профилисану на овом уземљу између два рата. Све оно што је баштинио Срем, начин опхођења, мишљења, привређивања, становања, одевања и традиције уопште, по ослобођењу волшебно је проглашено заосталим и примитивним. У поратном периоду све је рађено на затирању класне неједнакости, како би се разлике између локалне сиротиње и колонизованих народа и народности нивелисале у односу на кићени Срем, у коме су пре рата серсани на чизми газдашког момка корак оглашавали а дукатима са груди девојачких могло се купити два јутра винограда. У Срему, у коме се пре рата све цифрало и гиздало: куће, капије, авлије, камџије, коњи, кола, фијакери, фиранге, пенџери, тишљерај, молерај, шустикле, штрафтови, штафир девојачки … шешири накриво нахерени, у које су Сремци најрадије перо Соколово задевали. Ратно пустошење а потом материјално сиромаштво које је захватило Срем по ослобођењу, потиснуло је предратну моду, обичаје и културне вредности, које су у поратним годинама са импутирањем новог културног модела бољшевичког узора, проглашаване за заостале, капиталистичке, реакционарске. Уместо валцера, циганчице и других игара подвоје, које су игране пре рата у Срему, народу се по ослобођењу намеће Козарачко коло као универзално, незаменљиво и неизоставно у свакој прилици. Потом, ради уједначавања шароликости народа и народности али и класне нивелације, КПЈ пропагира оснивање фолклора.
Фолклорне групе, секције, које се касније претварају у културно-уметничка друштва послужили су за нивелацију разлика међу класама, али и за потирање разлика међу народима и народностима путем изведби игара нетипичних за конкретна уземља. Креатори ношњи за потребе фолклорних изведби при креирању „народе ношње Срема“, која представља одело српског ентитета, натурају жени ланене сукње (подсукње?), неугледне блузе, тако да то све заправо сведочи о изгледу одела служинчади и надничара с крај ХIХ века. Уз образложење да је у Срему мушка ношња раскошнија у односу на женску, посвећена јој је нешто већа пажња, без јасног објашњења да је мушка ношња у југоисточном Срему од половине XVIII до краја XIX века заправо била граничарска униформа. Слику Срема из међуратног времена ХХ века, суштину гиздавог, комлованог, крецом окованог, у астраганске капе и крагне убунданог, белим везом шлингованог, кицошког Срема, фолклори углавном, ни данас, не пуштају да изађе пред око јавности.
***
Народ у селима Среза Земун током окупације немилице је страдао. Страдала је и имовина, страдали су парохијски храмови СПЦ који су углавном постали места за застрашивање и ликвидацију цивила, нарочито након акција активиста НОП-а. У Јакову је почетком априла 1943. ликвидиран Рудолф Тајз, постављен од стране окупатора за команданта Јакова. Након ове ликвидације, цивилно становништво Јакова и околних села преживело је фашистичку одмазду. У овој одмазди, у порти јаковачке цркве стрељани су цивили, а велики број цивилног становништва Јакова послат је у заробљеништво, углавном у Маутхаузен. Тема овог страдања никада није целовито истражена и публикована.
Звонике православних цркава којима су у овом делу Срема „небеса подбачана“, а које су Граничари подигли још у XVIII и XIX веку, усташе, домобрани, Немци нису штедели. Разаране су цркве у Шимановцима, Купинову, Прогару, Јакову, рушени су торњеви док су у храму били заточени људи. Током рата страдало је свештенство, које је од стране НДХ хапшено и послато у логоре. Рат је прошао, СПЦ је настојала да нормализује рад својих парохија. У Срему, до „20. 7. 1945. сви су били на својим местима, изузев петорице, које месна политичка управа није хтела да прими“. Међутим, прво са чиме се СПЦ по ослобођењу сусрела биле су одлуке Аграрног суда о национализацијама имовине црквених општина и парохијских сесија. Иако је свештенство настојало да одређене пољопривредне површине остану у власништву Цркве, а што је било у складу са актуелним Законом, власти које су сходно својим интелектуалним способностима тумачиле Закон нису одступале од својих одлука. Записник од 18. 1. 1946. из Купинова сведочи да је извесни друг Славко Георгијевић, представник СНО одбора закључио да „Црква св. Луке и манастир Мајке Ангелине нису од историјске вредности“.
Текст жалбе/молбе који је на Одлуку СНО Земун упутио Аграрном суду у Сремској Митровици управитељ Српског православног манастира Фенека, јеромонах Дамаскин Паунковић, тражећи од надлежних власти да се Манастир Фенек „призна као историјски“, између осталога сведочи и о интелектуалној надмоћи свештенства тог доба у односу на оне који су у том тренутку били доносиоци одлука.
Жалба управитеља манастира Фенека јеромонаха Д. Паунковића. Извор: ИАБ – фонд Аграрни суд
Осим СПЦ, на простору Среза Земун и друге цркве су се нашле пред лицем истог закона, према свима је поступано једнако. Преседан се односио на верске објекте који су припадали Фолксдојчерима, према њима је поступано у складу са Законом о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица. Они су након рата, због недостатка грађевинског материјала, углавном порушени. Тако је након рушења немачке цркве у Бечмену, тим грађевинским материјалом у овом селу сазидана школа, а део грађевинском материјала искоришћен за га градњу Задружног дома у Петровчићу, који касније постаје Дом културе.
Одломак из књиге: Алексић С, Југоисточни Срем средином ХХ века у документима Историјског архива Београда, Добровољно силом натерано, ИК Прометеј, Архив Војводине, 2020.
Коментари (0)