Друштво, политика и економија у југоисточном Срему средином ХХ века – део II

26. фебруар 2022.

коментара: 0

 

Черупање гусака,  Добановци. Извор: Архива СКПД Шафарик и Момс Добановци

ПИШЕ: Снежана Алексић

Колективизација, као облик права коришћења и управљања над имовином, према замислима твораца економског модела из средине ХХ века, требало је да доведе до једнакости свих грађана новоформиране државе. Овако устројена економија донекле је достигла постављени циљ. У односу на предратни период Краљевине Југославије, у којој су постојале класне неједнакости, у послератној, комунистичкој Југославији социјална карта становништва у већини је уједначена. Ефекти овакве економије у периоду 1945–1953. огледају се кроз уједначено сиромаштво свих чланова друштва у сеоским срединама Среза Земун, насупрот обећањима да ће комунизам свима обезбедити благостање.

Обућарски занат, средина ХХ века. Аутор Јан Литавски. Извор: СКПД ”Шафарик”

Док су још вођене жестоке борбе на Сремском фронту, 9. 3. 1945. привремена влада ДФЈ усвојила је деклерацију у којој се истиче да ће „у најкраће могуће време приступити решавању питања у погледу сељаштва, као што су аграрна реформа и колонизација, како би сиромашни слојеви сељаштва добили на уживање земљу са потребним инвентаром“. Тако је 23. 8. 1945. донет Закон о аграрној реформи и колонизацији, 2. 9. 1945. Уредба о реду првенства у додељивању земље, те Уредба о поступку за извршење унутрашње колонизације. Следе закони којима се дефинишу новонастали аграрно-поседовни и имовински односи. У законодавство и праксу уводи се нов појам: „народна имовина“. Уредба о арондацији, као политичко-економска мера за стварање већих комплекса обрадивих површина, и Закон о национализацији и конфискацији у Срезу Земун имали су за циљ да увећају земљишни фонд планиран за поделу физичким и правним лицима, односно задругама.

Жена у црнини, после ослобођења. Аутор Јан Литавски. Извор: СДКП “Шафарик”

У Сремској Митровици формиран је Аграрни суд у чијој надлежности се нашао и Срез Земун. Овај суд на предлоге МНО-а доноси пресуде о одузимању земљишних поседа, чиме се драстично мењају имовински односи у Срезу Земун. Иако је Законом о аграрној реформи из 1945. утврђено да максимум земљорадничког поседа, који ће остати у својини земљорадника који га обрађује са својом породицом, не може бити мањи од 20 нити већи од 35 хектара обрадиве земље, у Архивској грађи могуће је уочити да се Аграрна реформа у Срезу Земун није увек спроводила у складу са реченим Законом – појединцима је узимано преко законског максимума, односно, остављано је на располагање мања површина земљишта од оне утврђене земљишним максимумом 1945, док је с друге стране појединцима, захваљујући произвољном тумачењу Закона, остављано више од законског максимума. Произвољност се у првом реду односила на слободно просуђивање чланова МНО о томе шта је једна инокосна породица. Посебно треба нагласити чињеницу да је Закон о аграрној реформи и колонизацији као јединицу мере за површину земљишта предвидео хектар, док је Аграрни суд из Сремске Митровице своје одлуке спроводио користећи катастарско јутро као јединицу мере за земљишну површину.

Дечије играрије у дроришту добановачког Пинтера крајем 40-их година ХХ века. Аутор Јан Литавски. Извор:  СКПД “Шафарик”

Поступке конфискације у Срезу Земун водио је надлежни Срески народни суд у Земуну. Закон о конфискацији имовине и извршењу конфискације ступио је на снагу 9. 6. 1945. Са доношењем овог Закона људи који су поседовали имовину нашли су се на удару самовоље новоформираних власти а време је било такво да је свако могао бити проглашен кривим и без кривице. Оптужбе на рачун имућних сељака (реакције, кулака, народних непријатеља итд.) постале су метод у пљачки имућног слоја становништва. У памћењу данас најстаријих житеља овог дела Срема, који су у времену о коме је овде реч били деца, остало је сећање на тортуру коју су ондашње власти спроводиле над њиховим ближњима. Тортури која је систематски спровођена према кулачким породицама у Срезу Земун била су директно изложена и малолетна деца кулака.

Берба парадајза, средина ХХ века. Аутор Јан Литавски. Извор: СКПД “Шафарик”

Мера која је у поратним годинама уследила под називом „Откуп пољопривредних производа“ у народу једноставније називана „принудни откуп“, спровођена је у складу са послератним законодавством. Неизвршење обавеза у откупу пољопривредних производа сматрано је кривичним делом привредне саботаже. Прописана казна за дело привредне саботаже била је лишавање слободе, а у тежим случајевима лишавање слободе са принудним радом уз делимичну или потпуну конфискацију имовине. У Кривични законик уведено је као кривично дело неизвршавање обавезних испорука пољопривредних производа и штеточинство у пољопривреди.

Закон који се може сматрати врхунцем лицемерја у сету закона донетих у периоду 1945–1953. јесте „Суд за суђење злочина и преступа против српске националне части“. Овај закон нема пандан у претходним нити потоњим временима.

МНО одбори као најнижа лествица у пирамидално успостављеној структури власти КПЈ, били су ти који су директно спроводили све напред побројане законе. На овај начин људи Среза Земун остављани су на вољу свемоћним локалним властодршцима да према личном нахођењу доносе процене, оптужбе, предлажу и спроводе одређене „корективно-казнене“ мере. Свако село Среза Земун имало је у поратном периоду свој локални затвор, у који су локални моћници затварали људе, који су неретко били криви без кривице. Помоћу поратног законодавства одређен број, углавном имућних људи, доведен је до затвора, пљачке имовине, губитка части па чак и ликвидације.

Доставница за пресуду Војног суда за источни Срем 1944.  (Земун  ИАБ-34-8)

* * *

Аграрну реформу Краљевине Југославије и Аграрну реформу комунистичке Југославије не треба поистовећивати, већ их као два засебна процеса треба вредновати у временским оквирима у којима су реализоване и начинима и околностима под којима су спровођене. Комунистичка Југославија је у првим поратним годинама Аграрном реформом и колонизацијом, као и укидањем сељачких дугова, настојала да у своје редове придобије сиромашни слој сељаштва, те да на овај начин осигура сопствени положај.

Аграрна реформа која је отпочела 1945. требало је да се спроведе у три фазе. У првој фази, до марта 1946, требало је утврдити број аграрних субјеката, спровести национализацију и експропријацију земљишта изнад прописаног максимума, те створити земљишни фонд којим би се подмирили сви интересенти. Интересенти су били подељени у категорије „унутрашњи колонисти“ и „спољни колонисти“. Унутрашњи колонисти били су „завичајци“ Среза Земун, док су у категорији „спољних“ били досељеници у већини изван историјских граница Дунавске бановине. Колонисти су по добијању колонизације били у обавези да испуне све оно што је тадашњом економском политиком било задато староседелачком становништву. Мере принудног откупа односиле су се и на ову категорију људи, тако да колонисти нису били повлашћени у односу на завичајце међу којима су се силом прилика обрели.

Друга фаза која је отпочела крајем марта, односно почетком априла месеца 1946, требало је да прати и контролише сам процес спровођења колонизације. Трећа фаза подразумевала је укњижбу права власништва на додељеној земљи и требало је да се оконча до 1948. Аграрна реформа и колонизација су формално престали да важе указом владе ФНРЈ од 22. 12. 1947, након чега је уследило укидање и свих институција везаних за ове процесе.

Наредба Владе Војводине – Поверенство за пољопривреду СНО-у Земун  (Земун ИАБ-34-48)

У последњој фази прерасподеле обрадивог земљишта, између осталога, по директиви Повереништва за пољопривреду, значајних 730 ј на уземљу Среза Земун предато је МНО-има за потребе Месних пољопривредних станица (МПС). Сељачкој радној задрузи (СРЗ) у Дечу на крају процеса аграрне реформе додељено је 150 ј, у Јакову МНО, СРЗ и МПС поделили су између себе из земљишног фонда око 480 ј и то 50 ј оранице 30 ј шуме и 400 ј неплодног пашњака. У Сурчину, великодушно је препуштено Градском народном одбору Земун 240 ј оранице на управљање и руковођење, сурчинском МНО-у дато је, између осталога, 1.327 ј оранице. У Шимановцима 37 јутара разделили су између себе СРЗ „Новак Атанацковић“ и МПС. Примера има још, значајно већа површина земље од овде наведеног дата је на управу и коришћење одређеним субјектима који су оформљени да би управљали општенародном, односно, друштвеном имовином. Према дефиницији из 1972. године друштвена имовина „припада сваком члану друштва и свима заједно, а ником у целости, ником искључиво“. Како се догодило да данас, по укидању друштвене имовине, она није враћена власницима – онима од којих је по ослобођењу одузета?

Одломак из књиге: Алексић С, Југоисточни Срем средином ХХ века у документима Историјског архива Београда, Добровољно силом натерано, ИК Прометеј, Архив Војводине, 2020.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.