Насеља и порекло становништва Добоја

ПРИРЕДИО: Уредник портала Порекло Бранко Тодоровић

Насеља и порекло православног становништва у Добоју

Наш православни народ у сев. Западној Босни није аутохтон, него је дошљак са југа у 16. и 17. веку. Приметили смо да један његов добар део у 15. веку сели из Херцеговине у Далмацију, а из Далмације у западну Босну, па тек се некако почетком 18. века размешта у овим крајевима, формира насеља ова данашња, после куге од 1731. год. Ова сеоба са запада у ове крајеве односи се поглавито на породице које славе светог Николу, св. Трифуна, св. Луку, св. Стефана, и св. Марка. Планинци – сточари, који сви славе св. Симеуна, силазе с планина овамо на презиму, па овде се стално задржавају. Њихово порекло доста је тамно, јер одавна насељавају област Влашића, али биће да су потомци хумских сточара, Катуњана, којима би донекле и Никољштаци могли припадати, и ако им старину тражимо у Кучима и Братоножићима у Црној Гори. Трговачки сталеж даје требињска област. То су Шумњаци, Требињци и Поповци. Они су трговали по већим местима у Босни у 17, 18. и 19. веку, у Сарајеву, Тешњу, Бањој Луци, Тузли, Мостару и т. д. Добој, филијала Тешња у свему, сматра се у 19. веку филијалом његовом у погледу насеља првих српско православних породица. Велика сарајевска трговачка кућа Јелић-Угреновић старином из Браног дола у билећком крају, орођена са модричком одн. добојском породицом Николић-Лалић, има своју филијалу у Тешњу. Њу воде Танасићи. (Видаковићи)?. Један Видаковић, син Атанасијин, орођен је опет са сарајевском трг. кућом Будимлића. Танасићи опет имаду филијалу у Добоју где се један, Симо овде стално пресељава 70-их година прошлог века. Јефтановићи (старином из Пиве), још у 18. веку досељени из Тузле у Сарајево, имаду радњу у Жепчу, коју води њихов помоћник Јово Костић Јефтановић. Тих година били су добојски становници још и ови: Игњат Трифковић, из Чечаве пекар, доселио из Тешња од Туралића радње, 60-их година пр. века, Илија Пејић, пекар, Митар Недић, столар-дунђер, Јово Недић, бакалин, зв. „Сјано“, Митар Станишић, бакалин, Пејо Марковић, рабаџија, Кршија Недић, мљео и тукао со, неки Малишан Терзија и неки Гавро. Као стални добојски трговци доселили су се из Тешња, посве 1876. Симо Дакић син Дамјана Даке Симића. Од њега су Дакићи. Пореклом Црногорци-Дробњаци. Дамјан Дако Симић, доселио се из Црне Горе у Тешањ са Митром Јовановићем „Црногорцем“, те су се оба оженили у Тешњу од Митровића. С њима је заједно доселио и Божо Петровић „Каурин“. Сви су они имали у Добоју и пре своје магазе. Тад је дошао од Танасића и Ђорђо Спасојевић у Добој, родом из околице Тешња. Код Симића у Тешњу био је Перо Свјетлица, родом из околине Бање Луке. Из Тешња је прешао у Добој и Херцеговац Пјанић, те Бокољић Перо – Бањолучанин истих 70-их година пр. века. По најстаријој Добојској матици умрлих закључујемо да су живели у Добоју и рођени: Кршија Недић око 1808, Митар око 1828, Илија Пејић око 1800. Неки Димић Михаило и Јован Маглајац живели су око 1833. Димићи су Цинцари са севера. После 80-их до 90-их година пр. века спомињу се у пом. матици Маринко (Гојковић) из Зовика (Брчко), порекла би дакле био цинцарског, одн. румунског. Милетићи (Милован и Мара), Дамјановићи, Васо Ћеклић, Марко Варшић, Давидовић из Шапца, Петровић (Ћеклић) из Сарајева. Ови би могли бити старином Ћеклићи-Лутовци из Пипера у Црној Гори. Славе Аранђеловдан. Станојевић Микичић, Раде Вукојевић, пекар из Високог, Алекса Бугарин-Васкрсић. Такође у последње две деценије пр. века досељавају у Добој: из Тешња Трифко Дучић, гостионичар. У Тешњу му је остао брат Мијат. Ови су старином из Љубомира у јужној Херцеговини. Славе Никољдан. Петар Ђурић из Пакленице код Маглаја, Ивановић из Чечаве. Са североисточних страна су Николић-Лалић из Модриче као и Ставрић, грчког, односно цинцарског порекла (од Битоља). Кондићи су из Осјечана (грчког порекла), Брујић и Јеловац, Личани као и Вукобратовић, славе одн. преслављају Св. Николу. Још су новији поред поменутих Шукуљевићи или Шкуљевићи из Брчког, славе Св. Марка. Шкуљевићи су позната херцеговачка породица. Трговци су у Дубровнику, Трсту, Мостару, било их је и у Србији код Кара-Ђорђа. Не знамо да ли су једина породица са овим Шукуљевићима. Порекло најстаријих и старијих породица до конца 19. века, јер у 20. век не улазимо, углавном је црногорско и херцеговачко, судећи, по именима и крсним славамо, онда нешто цинцарско (они од Посавине и преко Босне), те аутохоно илирско-арбанашко оних из Чечаве („Чеч“ – арбанашки кланац). Чечава или Чечево спомиње се овде у 14. веку а такође има „Чечево“ на алб. граници у Васојевићима те у јужној Херцеговини. Овд. Чечавци „Шпице“ од оних су у Пазару, славе св. Јована. Никољданци су са зап. страна и Далмације, Ђурђевњаци су Црногорци – Дробњаци, Илињштаци из јужне Херцеговине. Који славе Аранђеловдан од Пипера су старином и т. д. Дакле, у главноме, по крсним славама би старину и порекло овако извели, али не треба заборавити и то, да наш народ мења славу, па временом, уместо славе узме преславу-прислужбу. То чине особито Кучи и Братоножићи (Црна Гора), који славе св. Николу, а преслављају летњу св. Петку, онда Дробњаци, који често преслављају св. Николу, док им је права слава Ђурђевдан. Св. Јована славе старинци из Рашке, Сјенице, Скопске Црне Горе, они из Пиве и источни и јужни Херцеговци. Често се узимају славе својих газда, онда, женске прислужбе, славе селишта (старих господара и т. д.). На почетку овога дела рекли смо још нешто о крсним славама појединих породица са западних страна, па сматрамо да смо овим, у главном довољно расветили насеља и порекло православног становништва у Добоју, концем 18. и почетком 19. века. То становништво дошло је у Добој као трговачки и занатски сталеж, као слуге, шегрти, калфе и помоћници тешањских и добојских трг. кућа, доцније самостални своји господари и трговци у Добоју.

ИЗВОР: Вукашин Сировина, Прошлост и насеља града Добоја, Значења, бр. 47, Добој, 2003, стр. 393-397

Порекло муслиманског становништва Добоја

Да би испитали порекло најстаријих породица у Добоју, морамо се осврнути чак тамо на доба султана Мехмеда-Еф-Фатиха, и босанских санџака Гази Хусрев-бега и Даут- бега, дакле у време освојења Босне и пада Јајца 1525. године, на време пада Сребрничке бановине, чије је седиште некад био Тешањ поред Сребрника, на време провале Турака у аустријске и угарске земље, уопште на цео период, који обухата време од конца 15. па све до конца 16. века. После Мехмедовог освојења Босне, односно Хусрев-бегова освојења Јајца, босанско аутохтоно становништво, властела и сељаци, исељавају се у суседне земље. Концем 15. и током 16. века, ове крајеве насељавају јужњаци. Дакле, не можемо наћи муслиманског аутохтоног становништво овде. Оно је пореклом или из Азије, из Турске или оданде, одакле су босански санџаци Гази Хусрев-бег и Хасан-паша Предојевић, Соколовићи (Ферхат-бег) и др. Херцеговци, босански намесници. За најстарије породице у Добоју сматрамо оне које са султаном Мехмед-Ел-Фатихом долазе у Босну у другој половини 15. века. Оне су азијатског порекла. Тако нпр. Даутбеговићи, који своје порекло изводе из Индије. Нису ли они потомци бос. санџака Даут-бега, који је 1480. провалио у аустријске и угарске земље, где је био потучен од Стјепана Запоље? Та његова провала у Угарску изазвала је Матију Корвина, да провали у Босну, на Јајце и Сарајево, на челу са војсковођама Ладиславом од Егервара, Петром Дочијем, и Вуком Гргуревичем. Чини се да су тих година, пребегли из Будима Громе (Мехмедага Громо из Будима) или нешто доцније. Громе ће бити словенског порекла, од Прибоја-Хајдаревићи-Громиле, после у Добруну, Херцеговци. Од њих су Мулалићи, Мемишевићи и Вејсиловићи. Од Даутбеговића, дакле несловенског порекла, биће да су Беговићи, Мехинагићи и Хусагићи, беговске породице, које су држале Срп. Грапску и тамошњој цркви земљу поклонили. Надаље, Хаџи-Нуманбеговићи, који су некад држали крњинска села Буковицу и Грабовицу. Азијатског су порекла Барјактаревићи и Топчагићи (Хоџинска породица), Поробићи (Ширбег Поробић) из Дервенте су. Чифт им је био у Трњанима. Старином су из Попова, у јужној Херцеговини. Капићи, од којих су Хаџимујагићи из Дервенте су, но старином Херцеговци, Диздаревићи (Ганибеговићи) од Бање Луке су (држали Штрпце). Старином би они могли бити Диздари од Добруна, од којих су и миљковачки Данани, те како изгелда сво муслиманско становништво у Јелаху и околици, јер и тамо у Добруну има Јелах. Туркићи (Хаџикадунићи) од Славонске су Пожеге. Авдићи из Станић Ријеке, Скапури Тешњаци, старином Херцеговци, односно од Скадра. Мујичићи су Херцеговци. Спахићи и Бахтићи су од неких спахија, Бешлагићи неке веће војничке аге (Ага над пет ага). Биће да су од градске војничке посаде заостали, као и Капетановићи. У Добој насељавају још много њих из Миљковца, Макљеновца, Карабеговаца, Беговића, Чифчија (Чифчије су Херцеговци, кметови Заимовића из Тешња, „Ере“). Порекло и старину ових насеља тражимо на југу, дакле у Херцеговини и Црној Гори. „Крњин“ је Гази Хусрев-беогв вакуф. Гази Хусрев-бег, укук Гафуров, оснивач Сарајева, пролазио је овуда и ратовао 1536, а за бос. санџака дошао је 1521. Историчар Башагић тврди да је породица Хусрев-бегова пореклом из Травуније, негде око Требиња и да је Радивој, стриц његов, (син Ферхат-бегов) живео у Требињу и био кнез. Није искључено да је овај босански валија у 16. веку довео собом и населио овуда своје земљаке, тешањске бегове и кметове њихове по Крњину. Велика већина ових кметова долази пре неких 250 година из Росуља у Крњин, слави Ђурђевдан, насељава Посавину, до Брода, а знамо да су старином Дробњаци. Има у Босни дробњачких породица са презименом Гафур, дакле именом Хусрев-бегова деда. Историчар г. Скарић спомиње у једној расправи о пореклу православног становништва у северозападној Босни да се у време Хусрев-бега воде љути бојеви око Јајца и других градова на Врбасу и Пливи. У тим бојевима учествују Срби овога краја као граничари. Морало је бити неких јачих веза између Хусрев-бега и породице Гафур. Гафури славе Ђурђевдан, крсно име дробњачког племена. Ради тога се намеће питање, нијесу ли Гафури и Хусрев-бегова породица из Дробњака?

Морали смо се осврнути на ово порекло православног крњинског елемента зато, да би га довели у везу са пореклом муслиманског становништва у Тешњу, као беговата овог Гази Хусрев-бегова вакуфа и на порекло добојског муслиманског становништва пореклом из Тешња. Дакле, порекло и старину муслиманског словенског елемента тражимо у Вишеградском Старом Влаху – Добруну, и доводимо га у везу са Соколовићима, бос. намесницима, понајвише Ферхат-бегом бањолучким а доцније будимским пашом, надаље у Дробњаку и Херцеговини, и доводимо га у везу са Гази Хусрев-беговим временом овде. Мислимо да смо овим, у главноме решили питање старине и порекла муслиманског становништва у Добоју и његовој околини.

Прва џамија подигнута је у Добоју у време султана Селима, дакле у првој половини 16. века.

ИЗВОР: Вукашин Сировина, Прошлост и насеља града Добоја, Значења, бр. 47, Добој, 2003, стр. 391-393

Генетичко-генеалошка истраживања становништва подручја града Добоја

На основу доступних података из табела Српског ДНК пројекта и Бошњачког ДНК пројекта до сад је путем анализе Y-хромозома тестиран 41 род пореклом са подручја града Добоја који припадају следећим хаплогрупама и њиховим подгранама.

ИЗВОР: Српски ДНК пројекат [присупљено: 11.03.2023], Бошњачки ДНК пројекат [приступљено: 11.03.2023]