Унијати у Далмацији (1832 – 1942)

1. децембар 2021.

коментара: 3

Из књиге “Унијати у Далмацији (1832-1942)”, Слободан Зрнић, 2021.

Унијати или гркокатолици у Далмацији били су мала вјерска заједница на подручју Дрнишке и Врличке Крајине, формирана 1830-их година, током аустријске владавине. Унијаћење Срба, тј. њихово прелажење сa православне на католичку вјеру, узроковано је жељама и потпором доминантно католичке државе, те личним интересима тројице свештеника из околине Дрниша и Врлике, који су због недоличног понашања остали без својих парохија или су се сукобили са другим поповима. Аустријско царство је искористило сиромашан народ и одбачене попове за спровођење уније у Далмацији. Људи су постајали гркокатолици углавном ради превазилажења тешког економског стања у којем су се налазили, јер је добијана помоћ у храни и помоћ при запошљавању. Познати српски писац Симо Матавуљ је ова дешавања сликовито описао у свом чувеном дјелу „Пилипенда“ из 1901. године, чија се радња дешава у Кричкама, иначе сједишту гркокатоличке цркве у Далмацији. Гркокатоличка заједница се смањивала деценијама, да би потпуно нестала у Другом свјетском рату. Већина гркокатолика се вратила православљу. Ријетки су прешли на римокатоличку вјеру латинског обреда и постали Хрвати. Унијати су сасвим сигурно један битан дио историје српског народа у Далмацији, мада по бројности никад нису имали нарочит значај.

 

Црква у Кричкама (Покров Пресвете Богородице) почетком 20. вијека

Покушаји унијаћења Срба дешавали су се још под млетачком влашћу, као што је то био случај у Виру код Задра 1648. године (епископ Стефановић), те у вријеме рукоположења Никодима Бусовића 1693. Преласком Далмације у руке Аустријског царства, јављају се нови покушаји унијаћења између 1816. и 1821. године, преко епископа Венедикта Краљевића који је склопио договор са царем. Када су свештеници и народ схватили да је у плану унија, дошло је до завјере у Шибенику у којој је пуцано на Краљевићеве кочије, али је умјесто епископа страдао унијатски учитељ из Галиције. Унија није реализована овом приликом, већ десетак година касније, помоћу попова из Дрнишке Крајине који су одговарали због неморалног живота и неиспуњавања обавеза, а то су били Петар Кричка из Кричака и Марко Бусовић из Баљака. Доминантна личност је био поп Петар из старе свештеничке породице Кричка. Он је након смрти супруге довео у кућу локалну дјевојку (Стана Попац) и добио дијете с њом, док је Бусовић исто тако одржавао везу са једном удовицом (Манда Глигорић). Тужбу дрнишком суду за неморал и неиспуњавање свештеничких обавеза, као што су подучавање дјеце и често неодржавање литургија, послао је фебруара 1831. главар села Кричке, Никола Јерковић-Ћамин, иначе римокатолик. Против Кричке је стално приговарао и Јаков Миовић, православац и најбогатији  Дрнишанин тога времена, који је био једно вријеме и начелник.  У јулу 1831. године, епископ Рајачић је Кричку и Бусовића разријешио службе и додијелио привремену администрацију кричанске и баљачке парохије другим паросима, што је довело до зачетка уније почетком сљедеће године, када су ова двојица у Сплиту код бискупа Миошића склопили договор о преласку у окриље католичке цркве. Управо у то вријеме је за далматинског гувернера постављен гроф Лилијенберг, ватрени католик и покровитељ уније, чијим је залагањем и створена гркокатоличка заједница. Унијатски попови су убиједили неке своје парохијане да потпишу за унију, тако да их је почетком марта 1832. било 46, али се број током наредне три године постепено повећавао, достижући половину од укупног броја православних вјерника парохија Кричке и Баљци. Поповима Крички и Марку Бусовићу се придружио калуђер Пахомије Бусовић који се у Врлици сукобио са локалним свештеницима, па се унија проширила и на Врличку Крајину. Пахомије се касније вратио на православље залагањем владике Рајачића и премјештен је из Далмације, али је унија заживјела у врличким селима и у самој вароши. Почетком марта 1834. дошло је до атентата на попа Петра Кричку, када је јахао из Кричака према Дрнишу, а убио га је из засједе младић Јован Кашић-Керић. Иако се вјероватно радило о личној освети, власти су сматрале да је у питању шира завјера, па су ухапшени Јаков Миовић са синовцем Петром, те више свештеника. Притисци у циљу унијаћења су постали још већи, а почетком 1835. су отворене огромне гркокатоличке цркве у Кричкама и Баљцима, чију је градњу финансирао лично цар Франц I. Имале су два велика звоника, због чега их је народ прозвао “Роге”. У Врлици је у почетку била само капела, а црква је подигнута 1844. године.

Формиране су три унијатске парохије/жупе на подручју Далмације 1830-их година. Највећа је била парохија Кричке која је обухватала бивше православце парохија Кричке, Дрниш, Кањане и још неких села изван подручја Дрнишке Крајине (укупно 13 насеља). Парохија Баљке се поклапала са православном истоименом парохијом (3 села), док је унијатска парохија Врлика обухватала 8 насеља која су такође била у истоименој православној парохији. Огромна већина унијата добијена је између 1832. и 1835. године, а касније се то дешавало ријетко, уз константно осипање, тј. враћање унијата на православље. Број унијата у Далмацији никада није достигао једну хиљаду, а највише их је евидентирано 1846. године (878 особа).

Гркокатоличке парохије у Далмацији 19. вијеку

Унијати 1830-их и 1840-их по селима (у књизи је дат потпун списак породица и особа, са годином приступања унији):

Кричке: Кричка, Попац, Зрнић, Ћакић, Вукшић, Миликић, Кунац, Галић, Кричкић, Перишић, Дуљина

Ружић: Лунић

Мосећ: Милаковић, Павић, Вукашин

Седрамић: Трива, Милаковић

Житнић: Сировица, Баљак-Џиго

Коњеврате/Градина: Подуриљко

Дрниш: Вежић, Шуша-Вранковић, Дерета, Перлић-Сврдлин, Субота, Његуш, Андрић, Јовић, Колунџић

Кањане: Грачанин, Манојловић, Којевић

Миочић; Малешевић, Вуковић

Сиверић: Тодоровић, Тртица

Тепљух: Лукавац, Чоловић

Развође: Пантелић, Митровић, Цвијетић

Уздоље: Машић, Борјан

Полача: Црногорац

Баљци: Бешевић, Бибић, Тетек, Пуђаш, Максић, Синчевић, Боројевић, Башић, Тарлаћ, Обрадовић, Јошић, Клисурић, Глигорић, Кнез, Јанковић, Миланковић, Џалета, Баић, Гегић, Мудрић, Ромац

Мирловић Поље: Јањић, Бибић, Богдан, Давидовић, Трзин, Секула, Шарац

Градац: Лалић

Врлика: Ђукић-Костур, Вујиновић, Беговић

Кукар: Паспаљ, Бачковић, Савић

Подосоје: Ковачевић, Рацић, Бачковић

Гарјак: Шкрбић, Рољ

Маовице: Петковић, Приметица, Ђурић

Цивљане: Шарац, Шмања, Новоселац

Кољане: Бодрожић, Цицвара, Шкрбић

Напомена: Само код неколико наведених презимена су сви били унијати, док су код осталих презимена већином или дјелимично презимењаци задржали православље.

Прелазак на гркокатоличку вјеру се одвијао у многим случајевима под присилом. Писмо владике Пантелејмона Живковића, који је наслиједио Рајачића, написано 11. фебруара 1835. године, и упућено гувернеру Лилијенбергу, пружа свједочанства о начинима преласка православаца у гркокатолике. У том писму се наводе појединачни случајеви унијаћења или покушаја унијаћења током 1834. и почетком 1835. године. Између осталих се наводи Крсте Кричкић из Кричака који је молио да му због сиромаштва буде додијељено мало жита, али је одбијен јер не жели да се поунијати; слијепи старац Тодор Милаковић са Мосећа, који је мислио да се исповиједио православном попу, а не унијатском Бубановићу; Петар Перишић из Кричака кога су оптужили да је украо вола, иако га је купио на сајму и условљавали га да пређе у унијатсво како би задржао вола; Ђуро Попац-Гарделин из Кричака коме је услов да буде постављен за сеоског пољара био да пређе на унију; Петар Сировица из Житнића који је доведен у тамницу због мањег прекршаја, али му је обећано да ће бити ослобођен ако прими унију; Спиридон Школопија и Спиридон Павлић из Миочића, те Алекса Вукашин са Мосећа, који су морали да потпишу за унију, јер их не би примили на посао у тек отвореном руднику у Сиверићу или на неком другом јавном послу. Основни разлози преласка на унију били су економске природе, ради добијања помоћи у храни током гладних година или запослење. Најмоћнији и најватренији унијат био је Јован Вежић из Дрниша. Он је људима који се поунијате осигуравао посао. Такође су се истицали Јаков Бешевић, сеоски главар Баљака, и Јован Костур-Ђукић из Врлике. Унијаћење је имало и потпору локалне власти и католичких свештеника, али су они били свјесни да велики број преобраћеника не чини то из стварне жеље, већ углавном из материјалне користи и преживљавања. Унијати се нису чврсто везали за гркокатоличку цркву и стално је било присутно колебање између православља и уније. Неки су изражавали жељу да се врате на православље, само то је тешко остваривано. Када би једном потписали за унију, постојали би велики проблеми да је напусте. Дешавало се да људи крсте своју дјецу у православним црквама или да буду сахрањени на православним гробљима, без икаквог знања гркокатоличких пароха.

Након формирања гркокатоличке заједнице 1830-их и у много мањем броју 1840-их година, долази до постепеног осипања враћањем на православље или у ријетким случајевима преласком у римокатолике латинског обреда, и то по правилу у већински римокатоличким насељима. Тако су са унијатства на латински обред прешли Милаковићи са Мосећа, мада су неки остали у православљу, затим Триве са Седрамића, Лалићи из Градца, једна породица Богдана из Мирловић Поља, те Шуше-Вранковић из Дрниша. Тодор Шуша се као трговац доселио из Скрадина и био је зет моћног Јована Вежића. Уселио је у кућу дрнишког православца Јована Вранковића који није имао потомке и преузео његово презиме. Од ових Вранковића је чувени кошаркаш Стојан (Стојко), чији је стриц сахрањен на православном дрнишком гробљу (Св. Аранђел), док је гробница за његове родитеље на католичком гробљу. Потомци најватренијег унијата, Јована Вежића, били су најутицајнији и неки су постали свештеници, попут Марка, римокатоличког латинског свештеника, с којим се лоза угасила. Много више унијата се временом вратило на православље, па чак и потомци самог попа Петра Кричке који је зачео унију. Његов брат Марко је остао православни свештеник који се супроставио унији и више потомака је наставило ту професију. Петрови потомци су се вратили на православље 1920-их. Такође, син Јакова Бешевића, главара Баљака, вратио се православљу 1870-их, док му је отац још био жив. Највећи пораз је унија доживјела у Врличкој Крајини, гдје су начелници били из српске породице Кулишић и активно су радили на враћању унијата православљу. На том простору су у 20. вијеку остали само Ђукићи из Врлике, од којих се неки постали свештеници. Између два свјетска рата на подручју Дрниша још увијек су унијати били Кунци и Галићи из Кричака, поједини Бешевићи и Гегићи из Баљака и једна породица Јањић из Мирловић Поља. Сви они су се вратили на православље пред Други свјетски рат или на његовом почетку. Посљедњи гркокатолички парох у Далмацији био је поп Јанко Хераковић, иначе Жумберчанини. Имао је велики утицај у друштву, као и претходни унијатски свештеници, иако је број њихових вјерника постао занемарљив. Боравио је у Кричкама као сједишту Далматинског викаријата и био је администратор парохија Баљци и Врлика, пошто су оне остале упражњене. Уз његово присуство је успостављења усташка власт у Дрнишу, мада се лично није истицао по непријатељству према Србима. Крајем 1942. године контролу над Кричкама преузели су четници, али права опасност је пријетила од партизана, који су у новембру мјесецу упали у село да би отели оружје четницима и ухватили попа Јанка, као сарадника усташа, међутим, он је већ побјегао и од тада је парохија практично угашена. Пустошење парохијалне куће и имања попа Јанка предводили су бивши унијати из једне породице Кунаца, који су напустили унију неколико година раније, док су се преостали вратили на православље у рату. Сама црква “Рога” (Покров Пресвете Богородице) у Кричкама није запаљена и срушена током рата, већ је спаљена ударом грома 1947. године, док је парохијска кућа била четнички штаб, а касније је преуређена у школу. Од 2009. године приступило се обнови цркве, а крајем 2021. тај посао је већ ушао у завршну фазу. Иако је планирана њена реконструкција у изворном облику, кровови звоника су потпуно другачије урађени. Црква у Баљцима (Успење Пресвете Бобородице) је и даље у руинираном стању, док она у Врлици (Света Тројица) више не постоји.

Овај чланак представља само сажетак истоимене књиге, у најкраћем облику.

 

Обновљена црква 2021.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Жељко Малешевић

    Јако занимљив чланак. Где може књига да се купи?

  2. miki

    Mislim da je istorija grkokatolika dosta neistražena

    Prema nekim skorašnjim analizama i publikacijama tkz. Dukljanske akademije nauka u Crnoj Gori u poslednju deceniju. Koliko god oni bili otvoreno naslednici anti-srpske komunističke ideje i veličaju komunističku istoriju ili antičku. Idu toliko daleko da odbijaju ukazat čast Kralju Nikoli koji se smatra braniocem Crne Gore ali i Srbije od stvaranja Jugoslavije pa je zato čak i završio u egzilu, izazvao božićnu pobunu komita itd. Kralj Nikola je rangiran ispod revolucionara-komunističkih boraca koji su poznati bili kao ubice i lopovi u svoja sela prije nego su postali komunisti, pa i nakon toga.

    Ali kako god, oni su sakupili vrijedan istorijski materijal koji se dotiče i ove teme. Mora da im se prizna donekle da u lažima koje služe izvlačenju iz konteksta u dnevno političke manipulacije, oni ipak imaju zapažen materijal.

    ADN tvrdi da su Klimenti, Piperi, čak i još po neki imali religiju Grkokatolika ili nekad i Rimokatolika, pa to dokazuju sa detaljem da su tokom Petrovića prihvatili Srpsku-Pećku patrijaršiju. Ti grkokatolici su imali krsnu slavu, sveštenici su izgledali skoro kao pravoslavni sveštenici, na isti način vršili obrede ali su bili odani Papi a ne Carigradskom Patrijarhu. Kad je Patrijarh Carigradski bio smatran za Turskog patrijarha, Grci su utočište tražili kod Pape koji je bio slobodan od islamskog uticaja i na slobodnoj teritoriji. Oni i danas služe po Istočnom običaju koji je uspostavljen u Carigradu tokom Osmanske vlasti.

    Po našem tradicionalnom predanju na primorju, Morlaci su grkokatoličke vjere porijeklom i neki su prelazili na rimo-katoličku a neki na grko-katoličku. Tako da su to migranti koje je Austrougarska ili Mletačka republika dovela na teritorije današnje Hrvatske ili Crne Gore. Taj Morlak je Mauro-vlah koliko sam ja shvatio. Rimokatoličke morlake su čak i Španci dovodili iz svojih teritorija, jer je španija bila član Svete Lige i upravljala sa Dalmacijom i dijelom današnje CG pa je tad sagrađena kula španjola u Herceg Novi koji se tada zvao Novi Kotor. što može ovdje da se potvrdi na hrvatskom websajtu Povjest-link https://povijest.hr/nadanasnjidan/spanjolski-kralj-filip-vi-jos-uvijek-u-punoj-tituli-nosi-naslov-kralja-hrvatske-i-dalmacije-1968/.