Порекло становништва насеља Мокање, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово бандићко село налази се источно од Ђеђеза, односно између Сиљевице, Комана и Ђеђеза. Захвата нагнуте брдске стране разбијене мањим увалама вртачама и судолицама, око којих су поједине или групно лоциране куће. Повезано је истим путевима са којима су повезани и Ђеђез. Од Титограда је удаљено 17 и од Даниловграда 11 km. Граница атара, почев са истока; води до врха Пржине па пониже Бијеле рудине и преко Пјешчина на Вучји крш, а одатле на Љесков до и Вис међубрежја, те према југу иде Сиљевицом ка Прочицама (вода звана Тробуса) и преко Церовача, Пркуса – поред старе Цркве излази На стару џаду. Затим западно преко Пићурине води на Библе, одатле се ка сјеверу наставља „надом“ која води од Бијеле рудине до Долова Пејовића, на одатле на врх Пржине. Тако уоквирен простор дуг (З-И) 5,5 и широк (С–Ј) 1 km, захвата 5,5 km2 површине. Средина села је на висини од 390 m.
Историјат.
Насеље је првобитно настало на територији старих Малоншића, за које „први историјски податак потиче из 1411. г. У турским дефтерима из 1521. и 1523. г. Мокање је заведено. као махала села Ђеђези са 13 кућа.
Године 1899. село је имало 35 д. са 230 становника (131 м. и 99 ж.; писмена 34 м.). Ердељановић је у њему евидентирао 28 д., а 1925. Било их је 26 са 164 становника. До 1948. број првих повећао се за 2, а других се смањио на 151. Затим је било: 1953 (30 : 168), 1961 (25 :136) и 1971 (18 :78). Од задњет броја те године y селу је од рођења живјело 63, а 25 се доселило, од којих 10 до 1945, а остали послије. Састав домаћин-става према броју чланова у задња два пописа–био је: 1 (2 : 2), са 2 (2 :4), са 3—5 (4:3), са 5-8 (12:8) и са 8 и више (5:1). Уједно је структура главних старосно-полних група била: прве 65:17 (ж. 36 : 8), друге 46:52 (ж. 27:28) и треће 25:9 (ж. 14:9).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 38:21 (ж. 30 : 19), са четворогодишњом 68:24 (ж. 34 : 9), са осмогодишњом 5:25 (ж. 3 : 12), са средњом 1:1 и квалификовани радљшши (1:3), а неписмених је било 29 :6 (ж. 25 :6).2
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (2 :1), до 2 ha (8 :16), са 2–5 (11:1) и са 5–10 (4 :0), односно пољопривредних 8 : 14, мјешовитих 15:3 и непољопривредних 2 : 1.
У 1953. г. 62 активна издржавала су 97 лица; у пољопривреди 55 :46, а са личним примањима било је 9. Тај однос се у наредна два пописа измијенио овако: активних је било 28:46, издржавати: 95:31, y пољопривреди 21:43 и 27:31, а са личним примањииа 13 :1.
Тип села.
Село је попуразбијеног типа; поред главног дијела са 10 кућа ту су и подвојени дијелови: Руцојевићи са 2, Бијела Рудина са 2, Водна рупа са 3 и Пустаришта са 3 куће. Од 20 кућа 12 је приземних и 8 на изби. Све су покривене тиглом; дашчани плафон је y 12 и малтерисани у 8. Средња удаљеност кућа од средишта је око 0,8 km. У селу је пописано 18 станова са 648 m2, од којих су 6 из првог, 7 из другог, 3 из трећег и 2 из четвртог периода; 14 је имало огњиште, 6 земљани под и 11 електрично освјетљене. Према врсти су: 11 посебних соба, 6 једнособних и гарооњера и 1 двособни; сви су били настањени.
Родови.
У селу су септембра 1974. г. живјели:
-Беговићи (6 д.),
-Радоњићи и:
-Секулићи (по 3),
-Вуковићи и Павићевићи (по 2) и
-Ђурановићи (1).
Послије 1945. год. иселило се 66 лица (у Титоград 10 д. са 6 чланова). У периоду 1918–41. у Метохију су колонизирана 4 д. са. 20 чланова. Раније је на рад у Америку ишло 19 мјештана.
Воде.
Воде y селу су 2 заједничке и 15. приватних бистиерни. Међу првима је једна, звана Пјешчина (изграђена 1736) сеоска, док је друга, звана Црвени уба (изграђена 1893) својина свих Бандића. Од приватних је само једна направљена послије 1945.
Остали подаци о селу.
Послије увођења електричног осветљења 1965. у 16 кућа мјештани су прибавили: 3 фрижидера, 2 телевизора, 8 радио-пријемника и 2 грамофона. Сада се огњиштем корисни само 12 кућа, y 6 су огњиште и електрични шпорет и у 6 само обичан шпорет. Од старог покућства задржали су се предмети за отњиште и упретњак, понегдје старије врсте кревета, ниска сједишта, кашуни и скриње за оставу и сл. Новија опрема углавном је парцијално заступљена, тако да се ту и тамо „мијешају“ нове са старим стварима.
Рељеф ни овдје није наклоњен локацији кућа, те самим тим ни уреднијим двориштима, помоћним објектима и окућницама. Дворишта су омања, претежно неравна и уколико су са оборима, дјелимично су ограђена. Помоћне објекте сачињавају сувомеђе појате, а најближе обрадиве парцелице су махом ограђење „зграде“. Поближа имања су најчешће под виновом лозом, поређањом ивицама подзиданик тераса, које се такође обрађују. Као и обично, и овдје су оранице и ливаде ближе (0,5—0,8 km), а пасишта, шуме и брањевине су знатно даље (1,5—3 km).
Стока се изјављивала на команско—бандићку планину, на Латично. До 1941. тамо је своје стаје имало 5 д. која су изјављивала стоку, док је дио њих другима давао стоку на чување; каткада и у Морачу. Послије 1945. првих је било 3—4, a друтх 2–3, са веома смањеним стадима.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)