Порекло становништва села Дубовик, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Насеље се налази украј пута Цетиње – Котор, удаљено од првог града 6,5 km, а од другог 38 km. До новијих, поратних пописа као заселак је улазио у састав Бајица. Груписало се помеђу брда Вељег и Малог Дубовика, а шире га окружују још Црни крш, Висока главица, Дубовачки крш, Кадаруша и Радоманов бријег. Мада је y ужој локацији природно стијешњен, Дубовик је, с обзиром на близину Бајица и Цетиња, на повољном географском положају. Његов поглавито кршевити атар граничи се са катастарским општинама Ћеклића, Његуша и Цетиња. Тачније, граница му, почев од Доње каменице на сјеверозападу, иде преко Ивкове главице и стазом према Гају ка истоку, одакле се, прелазећи код Долине пут Цетиње — Котор, наставља преко Балада на Мрамор, те стазом до Кривача на запад, а затим скреће на сјевер и преко Смрековог дола избија на Ненојево присоје, гдје пресијеца пут Котор –– Цетиње и долази на Доњу каменицу. Тако уоквирен, са дужином (И-З) од 3 km, и ширином (С–Ј) од 1,6 km, атар захвата површину од 6,7 km2.Средина села је на висини од 940 m.
Историјат.
Дубовик је, попут Бајица, односно Цетиња, свакако старије насеље, иако у консултованим изворима не налазимо помена о њему као о посебном насељу. У њему је Ердељановић евидентирао 15 д. Према подацима из 1925. оно је имало 24 д. са 108 становника, а затим: 1948 (1:56), 1953 (14 : 15), 1961 (13:43) и 1971 (7:27). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (4 : 1), са 2 (2 :0), са 3-5 (4:4), и са више од 5(3 :2). Истовремене промјене y главним групама старосно–полне структуре биле су: у првој 18 :7 (ж. 9 :2), у другој 14:14 (ж. 9:8) и у трећој 11:6 (ж. 7:3).
Структура становништва.
Уједно су образовна обиљежја била: без школе 4:8 (ж. 11:4), са четворогодишњом 16 : 5 (ж. 8 : 3), са осмогоцишњом 2 : 6 (ж. 2 : 1), са средњом 0:2 и квалификованих радника 2:4 (ж. 0 : 1), а неписмених 10 : 6 (ж. 9 : 5).1 Дневних миграната је тада било 7.
На другој страни структура домаћинстава према посједу и дохотку изгледала је овако: без земље (4:0), до 2 ha (2 : 4), са 2-5 (2;3) и са преко 5 (9:1), односно: пољопривредних 4:0, Мјешовитих 5:0 и непољопривредних 4:7.
У 1953. години 14 активних издржавало је 27 лица; y пољопривреди 10 : 18, а лица са личним примањима било је 8. У наредна два пописа тај однос је изгледао оваке: активних 14:7, издржаваних 23 :14 ; у пољопривреди 5:0 и 2:0, а са личним примањима 4:4. Једне и друге године y индустрији је радило 4:6 лица.
Тип села.
У насељу се издваја само један заселак, звани Петков до (са 2 куће) удаљен од села око 0,5 km; налази се украј пута ка мјесту Чекање. Остале куће су дијелом c једне и друге стране пута и дијелом издвојене подножјем брда. Има их свега 14, од којих су 2 приземне и 12 на изби ; све су покривене тиглом ; 9 је са дашчаним, а 5 са малтерисаним плафоном.
Такав распоред кућа чини насеље доста збијеним. У међуратном периоду доградњом на 2 куће направљене су 4 омање просторије, а у поратном преправкама на 8 кућа уређено је 13 просторија. Стамбени фонд села пописан је као 9 станова са 446 m2; по старости су сви из првог периода. У вријеме пописа (1971. године) настањених је било 7, а исто толико и електрифицираних. Према врсти су: 8 једнособних и гарсоњера и 1 посебна соба.
Становништво.
У селу живе:
-Мартиновићи (2 д.),
-Перовићи (2) и по једно домаћинство:
-Вујовићи, Николићи, Радоњићи и Биговићи.
Повремено долазе 2 д. У поратном периоду иселило се: у Цетиње 22, Војводину 11, Титоград 4, Београд 3, Котор 3 и y Обреновац 2 лица. Раније је у Америку ишло 6 мјештана, а село сада има 4 дневна мигранта (до Цетиња).
Воде.
Село се водом опскрбљује из бистијерни и ублова. Првих је 8, а других 2. Бистијерна y Петковом долу је заједничка; изграђена је 1908. године. На око 0,5 km од овог засеока је сволтани убао, дубок 15 m (што је необично за ове крајеве); назива се Дубовачке каменице. Изграђен је, тачније дограђен и сволтан, 1910. године, и то учешћем 83 удионичара, од којих су 20 из Дубовика, а остали из Бајица. Овај примјер показује на каквој су цијени, било да су и удаљени од насеља, локалитети са ледом која не пресушује. Одмах до њега је и Локвина, која се у вријеме кише претвори у језерце (до око 150 м2) дубоко до 2 m. Служи за појење стоке. Други убао направљен у ђеру и сволтан 1905. године налази се изнад главнине села помеђу Вељег и Малог Дубовика. У њему је само један удионичар из Бајице. Остали објекти за воду су приватни.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1968. године. До августа 1973. било је електрифицирано 11 кућа. Домаћинства су тада имала: 1 само огњиште, 5 огњиште и обични шпорет, 1 само обични шпорет, 1 електрични шпорет, 4 фрижидер, 3 телевизор, 4 радио–пријемник (2 транзистор и 3 грамофон), 1 гусле, 6 црепуљу, сач и вериге, 6 старије кревете, 8 столоваче, 4 скриње, 3 новије постеље, 2 кауче итд.
Дубовчани су раније имали релативно много стоке, особито ситне. Поред осталог, за ту сврху су биле потребне куће на изби, дворишта и обори, а и штале. Додуше, за куће грађене поред самог пута није било могућности за грађење додатних објеката и располагање простором испред куће. Са друге стране, положај само неколико кућа омогућује посједовањс омањих окућница, док су остала имања (ван комплекса унутар села) разбацана по околним мањим депресијама.
Поред имања, Дубовчани су у Петковој Каменици, тј. помеђу Вељег Дубовика и Црног крша, затим у локалитету око воде Дубовачке каменице и око Војинове и Ђурове рупе (ка Ловћену) имали комунице. Такође су заједно са Бајицама имали шуму и пасиште, као и 7 рала оранице у Трештаничком долу, односно испоц истоименог врха у Мајсторици (ближе речено то је идући ка Мајсторима, лијево од Иванових Koрита — до Мајсторичке скале). Сада је то државно.
Најбогатијим у селу сматрао се онај који је имао 5-6 рала земље, 70-80 грла ситне стоке, 2–3 говеда и коња или магаре. Мјештани су се увелико занимали продајом дрва, млијека, сира, меса и кромпира.
Попут Бјелоша, Бокова и Конака као окоградских насеља, снабдијевали су сеоским производима Цетиње, а преко Његушана су трговали и са Котором.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)