Његош у својим делима скоро 200 пута помиње Србе и Српство, а српском назива и Црну Гору

20. април 2021.

коментара: 0

Докле траје кршах и пушаках
И ђетићах јуначкијех срцах,
У слободној српској Гори Црној,
Што зависи од јединог Бога,
И од свога духа витешкога.

(завршни стихови песме Бој на Мартиниће)

Ове године навршава се 170 година од смрти Петра II Петровића Његоша (1813-1851), владике, владара и песника, чији лик и дело је последњих година предметом бројних (искривљених) интерпретација – од оптужби да је позивао на етничко чишћење муслимана (због чега је чак инкриминисан на суђењима Трибунала у Хагу) па до тврдњи се никад није сматрао припадником српског народа. Не улазећи у полемику са овим наводима, а послуживши се једним савременим достигнућем, решили да проверимо у којој мери је Његош у својим делима помињао Србе и Српство.

За анализу су узета Цјелокупна дјела Петра II Петровића Његоша, објављена у Београду 1935. године (издавач Народна култура), а у редакцији др Данила Вушовића. Књига је доступна онлајн у дигиталној библиотеци „Милутин Бојић“ с могућношћу претраживања у тексту по било ком појму. Захваљујући томе, било је лако пронаћи где се све и колико пута у Његошевим делима појављују изрази Србин, Српство, српски и слично. Резултат је био следећи – наведени изрази са префиксом срб- или срп- пронађени су чак 197 пута! При томе, на више места Његош овај српски префикс јасно ставља испред самог имена Црне Горе, њених нахија, племена, родова, владара и војвода.

Ево неких извода из Његошевих Цјелокупних дјела, а свакоме остављамо на вољу да се и сам упусти у претрагу у напред наведеној дигиталној библиотеци:

О СРПСКОЈ ЦРНОЈ ГОРИ:

На погреб се његов знатни
Народ српске Горе Црне
Васколичак окупио

(Слободијада, пјесма пета, 30-35, сахрана владике Данила)

Поноси се, Горо Црна,
Свети храме српске славе!
Док свободе твоје гњездо
Излежује соколове
Како Никца од Ровинах

(Слободијада, пјесма пета, 555-560)

Ал` се бојак прекрвави
Не прекида час ни тренућ,
Од двадести ијулија
До августа петнајести,
Но једнако топ млетачки,
Топ турачки грми свуда
Дневи ноћи непрестано
Око српске Црне Горе;

(Слободијада, пјесма осма, 730-735)

Змај Стамбола бјеше љути
Већ огњене варовнице
Пуштавати уставио
Пут гњијезда Србах мала,
И делије Босне нагле
Бјеху танке српске шарке
Умудриле, разабрале,
Да бијесни сваког года
Не јурише истр’јебити
Дичне Горе српско племе;
Aл’ витештву судба неба
Вјечито је отсудила
Да без посла витешкога
Дан ни сахат не дангуби.

(Слободијада, пјесма девета, 5-10)

Док c’ одједном помолише
И спрам српске Горе Црне
Ските, хитри галебови,
На Невтунска сјајна поља,
Којијема непостојни
Еол бјеше брза крила
Раширио, растрептио,
Да се брже стану с браћом
Једнородном Славјанима
ћерат Гала племе гордо.

(Слободијада, пјесма десета, 65-70)

Санак снила диздар-агиница,
Вјерна љуба диздар Јакуп–аге,
У Жабљаку граду крајинкоме:
ће се густи облак подигнуо,
Од крваве српске Горе Црне;
И покрио града од Жабљака,
На град кишу крваву пустио;

(82. Похара Жабљака, 1835. год. 10. марта, 5)

Од ваљатне српске Горе Црне

(82. Похара Жабљака, 1835. год. 10. марта, 145)

 

О СРПСКОЈ ЦРНОГОРСКОЈ ВОЈСЦИ:

А у њи` се пет војводах
Су пет хиљад српске војске,
Ка сивијех пет орловах,
Умутили, упуштили.
Сваки витез непрестано
Турке бије, крв им лије
Што му руке могу доспјет.

(Слободијада, пјесма осма, 990-995)

Када турску црногорска
Угна војска војску у Спуж,
Онда храбри војеводе
Повратише славородну
Црногорско-српску војску
Пут окола и табора
Који бјеше турске војске.
У околну многу славну
Нађе добит војска српска:
Шаторове разапете
И хатове брзотрчне
У ћустеке све попете.

(Слободијада, пјесма осма, 1010-1015)

У рукама бојем златне
Српске војске непобједне
Од Црмнице плодоносне.
Тако, војско славородна,
Ваше браће јака рука,
Са помоћу Небодршца,
Сломи двије силе горде“.

(Слободијада, пјесма осма, 1160)

Сабља бритка и три пушке
У владике Петра руке;
У тренуће српски сиви
Соколови и орлови
На хиљаде турске главе
Њином мишцом посјекоше,
На дар вожду понесоше.

(Слободијада, пјесма девета, 740)

Пред остротом пламна мача
И осјенком громородном
Од барјаках Руса, Срба;
Цавтат древни на јуришу
Са крвљењем освојише.

(Слободијада, пјесма десета, 185)

Француз с једне, Србин с друге
Стране огањ живи усу.

(Слободијада, пјесма десета, 315)

А Француз се опет мало
С упорнога поља битке
Са свом силом натраг врати.
И ту њему мишца српска
На равному пољу узе
Шест барјаках, шест топовах.

(Слободијада, пјесма десета, 455-465)

У то српске пушке запуцаше,
.Јакуп-агу љуто обранише,
Сломише му ногу у кољено.

(82. Похара Жабљака, 1835. год. 10. марта, 320)

 

О ЦРМНИЧКОЈ И РИЈЕЧКОЈ НАХИЈИ:

Откуда ће која сила
На Србаљах племе удрит.
Па два паше двотуглије
На нахије српске двије
Наредише да ударе –
На Црмничку и Ријечку;

(Слободијада, пјесма друга, 270)

Српска Брда ударише:
Низ Пипере силу турску
Саломише, призајмише,
У село јој пет стотинах
Витезовах посјекоше.

(Слободијада, пјесма шеста, 245)

Да удари Мехмед-паша
На Црмницу, српско крило

(Слободијада, пјесма осма, 685)

Од кад памте и причају људи,
Црмница је турачка крвница,
Црмница је српска перјаница.“

(55. Кула Ђуришића)

 

О ПЛЕМЕНИМА:

Но како се турска сила
Јохну листом сваколика
И отиде широм хитра,
Ка ће српска сва племена
Опколити, задушити,
Да им цигли дух се не би
Куд сакрио и утека.

(Слободијада, пјесма осма, 705)

 

О МАРТИНИЋИМА:

Мартинићи српски соколићи,
Свагда ли се справни налазите,
Те цареве паше исправљате,
Са пуцима вашијех шараках,
Да се не би који преварио,
И у дубље с војском ударио, –
Ви сте крило српској Гори Црној.

(Ударац на Мартиниће, 185-190)

Ал’ дичи се, село Мартинићи,
Мартинићи, српски соколићи!
***
Докле траје кршах и пушаках
И ђетићах јуначкијех срцах,
У слободној српској Гори Црној,
Што зависи од јединог Бога,
И од свога духа витешкога.

(Бој на Мартиниће, године 1832, 23. априла, 110 и 125)

 

О ВЛАДАРИМА БАЛШИЋИМА:

На Балшиће, српске кнежеве

(Лажни цар Шћепан мали“, треће дјејствије)

 

О ЛУМБАРДИЋИМА ИЗ КОТОРА:

Како одох из слободних горах,
Мишљах у њих Српство оставити,
А међ туђим уљести народом,
Ком обичај ни језика не знам:
Вјера друга, царство, миса друга;
Мишљах презрен, ка и крвник, бити
Ради вјере — свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
Бих дочекан у Котору красно
У српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренуђ прошли
Правом чашћу и весељем српским;

(Србин Србима на части захваљује, 5-10)

 

О СМРТИ СЕСТРИЋА ПАВЛА:

Ђед ти стоји тужан осамдесетљетни,
Сиједијех власах а погнуте главе;
Око њега кругом а подобно њему
Војеводе српске, гњездо соколовах.

(45. Плач или жалосни спомен на смрт мојега десетољетног синовца Павла Петровића Његоша, 65)

 

О СРБИМА КОЈИ СУ ПРОМЕНИЛИ ВЕРУ:

Ми смо Срби народ најсрећнији:
Сваки Србин који се превјери,
Просто вјеру што загрли другу,
Но му просто не било пред Богом
Што оцрни образ пред свијетом
Те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
Робовима туђим учинило.

(Лажни цар Шћепан мали, 315-325)

 

ИЗВОР: Петар Петровић Његош, Цјелокупна дјела, Народна култура, Београд, 1935.

ПРИРЕДИО: Јовица Кртинић ([email protected])

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.