Судбина једне породице у контексту историје региона и државе – о породици Сремац из Вашице

10. децембар 2020.

коментара: 1

За истраживање генеалогије, односно порекла једне породице или особе, може се рећи да спада у послове који се никад не могу завршити. Том истраживању можемо приступити на традиоционалан начин, коришћењем историјских извора попут матичних књига, домовних протокола, гробаља, пописа становништва итд. Други приступ је савремен, нов, још у повоју и још увек често подложан погрешним тумачењима. У свом истраживању сам примењивао оба приступа. Онај први приступ до сада је резултирао открићем (и потврдом у историјским изворима) 115 предака са очеве стране и 94 претка са мајчине стране из укупно 47 предачке породице познате по презимену. На жалост, за велик број преткиња није познато презиме. Како не бих упадао у неке истраживачке “замке”, породична предања као непоуздана нисам узимао у обзир, као ни неке опште моменту у историји који помињу одређене сеобе родова итд. а са којима историјски извори не могу поуздано и директно да ме вежу.

ДНК анализа је открила да припадам R1a хаплогрупи. Анализа је утврдила да пре око 1200 година имам заједничку мутацију односно заједничког претка са једним Швеђанином српског порекла, пре око 1250 година заједничког претка са једним Румуном и једним Бугарином, а пре око 1450 година сви поменути смо имали заједничког претка са три Руса итд. Смештањем резултата моје ДНК анализе у историјски контекст, може се претпоставити да је један од мојих предака којег делим са Румуном и Бугаром почео да се спушта ка југу у периоду између средине 6. и средине 8. века што одговара периоду Аварског каганата и масовнијег досељавања Словена у ове крајеве. Највероватније током 8. века рођен је поменути последњи заједнички предак мене, једног тестираног Швеђанина, Румуна и Бугара, а већ његовог син или унук (у питању је заокружен период од 50 година) је предак мене и Швеђанина и њега не делимо са поменутим особама из Румуније и Бугарске. Могуће је да се ова породична деоба десила током Првог бугарског царства и поновне експанзије бугарске државе у првој деценији 9. века. Наравно, све ово је само једно од могућих тумачења добијених резултата.

Нововековна историја породице Сремац започиње почетком 18. века. Породица је први пут забележена 1736/1737. године у селу (Мала) Вашица у Општини Шид.

Положај Вашице

Вашица (Malvasa) се као село први пут помиње 1430. године када је припадала Ердевику (Erdewzad), који је, опет, спадао под Херман-град. Вашица је неколико пута забележена у папским булама, а нешто касније и на једној карти Срема из 16. века, на којој је у близини реке Босут уцртано село под Wazha. Село се током касног средњег века помиње и као Vasca, Vascze, Malovascza, Malovacium, и у црквеним књигама православне парохије током 18. века – Вашца.

О називу села постоји локална легенда како је настало по оснивачу села извесном „малом Васи (Васици)“. Научно поткрепљено тумачење овог топонима (и њему сличних) дао је Станко Андрић из Хрватског института за повијест. Према њему је топоним Вашица један од облика словенске речи вес/вас у значењу село, а која је опет у вези са античким термином vicus. Дакле, назив села Вашица би био деминутив речи вас и значи сеоце.

 

Снимак Градине на Босуту са шумом Кабларовац у позадини. аутор: Александар Роман

Вашица је основана на обали реке Босут, на археолошком локалитету Градина. Градина је вишеслојни локалитет са потврђеним насеобинским слојевима од финалног неолита до касног средњег века. Археолошка истраживања Градине открила су некрополе датоване у период од краја 16. до средине 19. века, као и хронолошки истоветна станишта у одбрамбеном рову. Овде се вероватно ради управо о Вашици. Према документима из архива римокатоличке цркве, Вашица је пресељена са Градине око 4 km јужно на данашњу локацију око 1713. године за време жупника Павла Блажевића. Кућа породице Сремац се пре пресељења села можда налазилa на локацији Сремчевог гумна које се помиње као део атара 1736. године, а што би могла бити обала Босута јужно од локалитета Градина, уз шуму Кабларовац.

По премештању села на нову локацију, православни мештани су 1731. године саградили себи цркву плетару. У то време село је имало 50 српских православних домова. Та црква се налазила у Црквеном шору (данас Војвођанска улица) све до краја 18. века када је на почетку улице (данашњи центар села) саграђен садашњи храм од чврстог материјала. Преко пута те првобитне цркве плетаре налазио се парохијски дом, а поред њега кућа породице Сремац.

Вашица се од почетка 18. века до 1745. године налазила у оквиру Вуковарског властелинства, а те године прелази у Војну границу. Војна управа над селом је остала све до развојачења Војне границе.

Вашица на карти Вуковарског властелинства из 1733. г. Стрелицом је означена црква плетара

Зашто је и када породица добила презиме Сремац није могуће утврдити. Да бих донекле објаснио порекло презимена морам да наведем једну анегдоту. Приликом полагања испита из средњовековне археологије професор ме је упитао одакле сам. Када сам одговорио, он је готово шеретски рекао: „Откуд Сремац а из Срема?!“. У почетку сам овај одговор сматрао шалом, да бих убрзо схватио поенту – „Сремац“ је демоним, „Сремац“ је у другим подручјима био онај који се доселио из Срема. Тада сам професору у шали одговорио да смо ми већ били у селу када су се остали доселили у сеобама Срба па су нас као домороце тако прозвали. Прелом 17. на 18. век је био изузетно турбулентан за српско становништво које је тада карактерисала и честа микромиграција. Породице су се више пута селиле из места у место, из подручја у подручје. Породица која се из Срема одселила у, на пример Бачку, могла је бити прозвана „Сремци“, а по повратку у Срем могли су да задрже то презиме. Најстарији нововековни помен презимена Сремац је у аустријским пописима становништва Војводине са краја 17. века. Презиме је писано у разним облицима: Sremic, Zrimecz, Szremacz, Szrimacz, Sremaz, Sremac, Sremczin, Sriemaz, Sryemaz итд. Тако се презиме помиње 1696. године у Чепину,  Бачу и Футогу; 1702. године у Буковцу и Сремској Каменици, 1715. године у Товаришеву, 1722. године у Шиду, а 1736/1737. године у Шаренграду, Пачетину, Гргуревцима, Чортановцима, Малој Вашици и Илинцима.

Као породичног заштитника тј. крсну славу, породица Сремац из Вашице је узела првог званичног страдалника за Христову веру – архиђакона Стефана.

Као што је наведено најстарији помен породице Сремац у Малој Вашици је из 1736/7. године. Тада се као породични старешина помиње Станко Сремац. Он се спомиње још једном, 6. марта 1769. године. У протоколу крштених храма Св. великомученика Георгија у Малој Вашици (1766-1772), уписано је крштење Јованке Ђачанин, а кум је био Павел, син Станка Сремачког. Овај датум се може узети и као terminus post quem смрти Станка Сремца.

Према доступним подацима Станко Сремац је имао два сина: Давида и Павела. Податак о сину Павелу је наведен у претходном пасусу. Сроднички однос Станка и Давида потврђен је посредно из једног каснијег документа. Остарели вашчански парох Петар Поповић је после пола века своје службе одлучио да свог сина постави на своје парохијско место. Истовремено је митрополит карловачки именовао за пароха свештеника Илију Обренчевића. То је довело до великог сукоба између оца и сина Поповића и новопридошлог свештеника Обренчевића. На Цвети 1805. године међу исповеђеним парохијанима код свештеника Обренчевића били су и Павел и Глигорије Сремац. У моменту кад су дошли код свештеника Петра Поповића, иначе породичног кума и првог комшије, он им је затражио исповедну цедуљу. Како у својој тужби наводи Глигорије син Давида Сремца, он је извадио из џепа цедуљу за себе и свог стрица Павела и дао свештенику. Када је свештеник видео да су се исповедили код Обренчевића, а не код њега он им је ускратио причешће. Због тога су се Глигорије и Павел жалили митрополиту карловачком 1. маја 1805. године. Овај документ је од изузетне важности због утврђивања сродства између Павела и Глигорија. За Глигорија се  на основу матичне књиге зна да је син Давида Сремца, што значи да је Давид Павелов брат, а Станков син.

Тужба Глигорија Сремца из 1805. године (Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. ПМА „Б“, 1805/66)

Мештани Вашице су одлучили да граде нову цркву 1792. године. Међутим, световна власт им је наредила да нову цркву морају да саграде на месту планираног новог центра села, а не на месту постојеће цркве. Парохијани су због тога послали допис-жалбу митрополиту. На њихову жалост, жалба је одбијена. Међу потписницима овде молбе био је и Давид Сремац. Занимљиво је да су се све породичне старешине у селу потписале знаком крста.

Последња страна молбе упућене митрополиту са потписима породичних старешина (извор: Архив Српске академије наука и уметности Сремски Карловци. Конзисторија 453/1792)

 

Давид Сремац је имао Адама, Нестора Нешка, Глигорија (1767-1817) и Аницу удату 1784. године. Мој предак је Адам Сремац који је у браку са Роксом († 1811) имао Јакова († 1818), Сату († 1811) удату 1796. године, Пелку (*1780), Деспинју (1783-1784), Јевимију (1785-1786), Живану (*1787) удату 1805. године, Живка (1791-1824), Неранџу (*1794) удату 1816. године и Дафину († 1813).

Рођење (29.1.1767) и крштење (5.2.1767) Глигорија, сина Давида и Јованке Сремац. (Протокол крштених парохије Преноса моштију Св. Великомученика Георгија у Вашици)

 

Нестор Нешко Сремац (последњи ред) на списку регрутованих граничара 1772. г. (Musterlisten und Standestabellen, 1761-1820; Grenzinfanterie Regiment 09)

У контексту друге половине 18. века мора се поменути још један члан породице чије тачно сродство са мном  нисам успео да утврдим на основу досадашњег степена истражености. У питању је Петар Сремац (Сремчевић). Оно што је битно јесте да је са супругом Катарином имао сина Јована. Јован се 1788. године спомиње као учитељ у Вашици, 1795. у Грку, 1803. поново у Вашици. У периоду од 1796-1806. године похађао је Богословију у Сремским Карловцима. Преминуо је 1810. године.

Јован Сремчевић на списку богослова школске 1805/1806. г. (Архив САНУ Сремски Карловци)

 

Мој родослов се даље може пратити преко Јакова († 1818), сина Адама Сремца. Јаков је са супругом Аном († 1832) засновао бројну породицу. Имали су Дамјанa (1800-1833), Кузманa (1801-1849), Трифунa (*1804), Саву (1805-1873), Самуила (1808-1873), Алексију (*1810), Кату (1813-1814) и Ђорђа (1815-1836).

Јаков Сремац на списку регуртованих граничара 1814. г.
(Musterlisten und Standestabellen, 1761-1820; Grenzinfanterie Regiment 09)

 

Кузман Сремац (1801-1849) је са супругом Дафином (1801-1867) имао пет ћерки и четири сина: Драгиња (*1829), Пава (1831-1835), Ђорђе (1833-1861), Стојан (1836-1836), Вемија (*1837), Пава (1839-1916), Лазар (1841-1841), Самуил (1842-1849), Aлба (1845-1849).

Породица је према подацима из домовног протокола 1836. године поседовала 50 јутара земље.

Потврда Шидског властелинства да је Кузман Сремац платио горску таксу на виноград у Шиду 1846. године (Историјски архив „Срем“ Сремска Митровица, фонд Шидско властелинство)

 

Кузманов син Георгије Ђорђе је умро 1861. године са тек 28 година. Женио два пута, али име његове прве жене није познато. Други брак је склопио 1856. године са Кумријом Михајловић из Шида. Са њом је имао сина Радована (1859-1931) и ћерку Славујку (1860-1860). Након мужевљеве смрти Кумрија се према тадашњим обичајима поново удала, а сина оставила на бригу свекрви.

Подаци о венчању Георгија Сремца и Кумрије Михајловић 8. новембра 1856.године (Матична књига венчаних цркве Св. Оца Николаја у Шиду)

 

Дом број 26. Породица Сремац (почетак списка). Списак састављен у сврху утврђивања војно способних мушкараца 1848. године (Архив САНУ Сремски Карловци, Фонд Народног покрета. Кутија 1: Спискови)

 

Мој чукундеда Радован Рада Сремац (1859-1931) је најстарији предак који је остао у сећању породице. Разлог томе је свакако прерана смрт његових родитеља. У породичном сећању је остала управо прича о смрти његових родитеља и чињеница да је рано остао сироче. Радован је у браку са Госпавом Авом Стојковић (1859-1931) имао Негована (1882-1936), Славну (1889-1921), Владимира (1895-1944) и Зорицу (1899-1901). Рада је са својом породицом живео на породичном „темељу“ до 1912. године, када се задруга поделила а он направио нову кућу на средини  плаца.

У време венчања Радована и Госпаве Сремац 1878. године породица је поседовала 177 јутара земље.

Прва страна змељишно-књижног улошка породице Сремац из 1880. г. (Извор: Основи суд у Шиду: Грунтовница)

Занимљиво је поменути да су три члана породице Сремац емигрирала у Сједињене америчке државе – 1912. године Емануил (Манојло) и 1920. године Илија и Ружа, и три у Јужну Америку – Радован, Јован и Светозар.

Бродски манифест брода S.S. Amerika са списком путника међу којима су Илија и Ружа Сремац (ред. бр. 6. и 7). (Извор: https://heritage.statueofliberty.org/passenger-details/czoxMjoiMTAzNDY1MDIwMTg1Ijs=/czo4OiJtYW5pZmVzdCI7)

 

Слева Јован, Љубиша, Светозар Сремац. Аргентина, 1927. г.

 

Мој прадеда Владимир Брата Сремац је рођен 1895. године. Оженио се Василијом Петровић из Вашице у освит Великог рата 1914. године. У браку су имали ћерку Ружу (1914-1963) и сина Радована Радицу (1921-1972). Владимир је био велик поклоник православља. Годинама је био члан црквеног одбора у Вашици, а у самој цркви је имао закупљен сто за две деценије. Имао је одређено столарско знање па је данас сачувано неколико предмета које је он направио – сто, мердевине итд. Почетком Великог рата заједно са осталим српским младићима из села регрутован је у аустријску војску и одведен најпре у Мађарску, а потом и у Русију где је успео да дезертира 1917. године. У току рата је успео да савлада руски и немачки језик. Данас је сачувана једна Владимирова фотографија са ратишта послата родитељима као дописница августа 1916. године. Текст на дописници је веома занимљив будући да одише патријархалним васпитањем тадашњих људи. Владимир у дописници ни једном речју не помиње супругу и ћерку будући да то није приличило, него се само обраћа родитељима уз молитву Богу да се рат што пре заврши. Последњи Владимиров траг у историјским изворима је његов потпис на финанијском извештају Српске православне црквене општине у Вашици за 1941. годину.

Фотографија на чијој је позадини написано поменуто писмо.
Владимир седи четврти с лева у првом реду
Текст на дописници/фотографији

 

Војна књижица Душана Сремца

 

Подизање новог крста на храм у Вашици 1926. г.

 

Пролећа крваве 1942. године мој деда Радован Радица Сремац (1921-1973) је одлучио да се ожени Веселинком Мишковић (1924-2008), девојком из села Моловин, коју је до тада видео само два пута. На жалост, нису дуго живели заједно. Радован је слично свом оцу 1914. године, мобилисан у непријатељске, домобранске јединице и одведен у Подсусед на службу. Кући са родитељима је оставио трудну супругу. У Подсуседу је био до августа месеца када је пребегао на Фрушку гору у партизански одред, где је опет остао до преласка сремских партизана у источну Босну.

Радован и Веселинка Сремац након венчања априла 1942. г.

 

Радован Сремац, први слева, у домобранима 1942. г.

 

Породица у Вашици је трпела све жешћи усташки терор: сталне рације, одвођење мушкараца на присилан рад, терање жена и девојака да свакодневно марширају селом уз певање песама Павелићу у част итд. Јесени 1943. године због доласка белоруских јединица житељи Вашице су побегли преко реке Босут у шуме. Ту су их убрзо затекли белоруски војници и почели да пуцају по њима мислећи да су у питању партизани. Мој прадеда Владимир је тада изашао пред њих дигнутих руку вичући на руском да су у питању цивили. Војници су их тада пустили кућама, а у знак захвалности за спасавање Владимирова породица у запрежним колима је прва прешла скелу на Босуту и ушла у село. Пола године касније, увече 2. марта 1944. године група усташа из Шида је упала у кућу и одвела Владимира под оптужбом да је сарађивао са „непријатељем“ (партизанима). Након злостављања у бившем Соколском дому у Шиду, одведен је у Винковце где је убијен. Према изјавама неких сведока Владимир је жив спаљен у пећи винковачке циглане, док је према извештају Анкетне комисије обешен у селу Гарчин. Некако заједно са њим отишла је и црква у Вашици, усташе су је минирале 1944. године.

Фотокопија документа о Владимировом хапшењу и смрти, Архив Војводине, Нови Сад

Приликом померања партизанских јединица према Београду, јединица мог деде Радована је наишла на немачку заседу у близини Шапца и том приликом је он тешко рањен. Због насталих компликација одсечена му је десна нога. Имао је 23 године. Био је прва особа из села која је отишла у партизане. После рата је добио ордење, минималну инвалиднину и посету агената ОЗНА који су га требали одвести на Голи оток због отвореног русофилства. Чињеница да је агенте дочекао на две штаке и са дрвеном ногом спасила га је Голог отока. Њему у част Културно-уметничко друштво и Удружење планинара из Вашице названи су „Радица Сремац“, а генерације школске деце одрасле су певајући песмицу „Уз узвике веселе малих пионира и Радицу Сремца, Вашица маршира“.

Радован Сремац, први здесна, крајем рата
Avatar photo

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Jaroslav

    Bravo Radovane, izuzetan rad.