Порекло становништва села Мердаре, општина Подујево – Косовски округ. Према књизи др Косовке Ристић „Мало Косово“, а према подацима прикупљаним у седмој деценији XX века – издање у Приштини 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Мердаре се налази нешто јужније од најнижег дела источног котлинског обода, помињаног као мердарски превој. Преко тог превоја је егејска група језера на југу била повезивана са језерима панонске групе на северу. То је најнижи и најприступачнији део котлинског обода, преко кога је Мало Kосово повезано са котлинама на северу.
Комуникације.
Међутим, и поред тих природних погодности, главна друмска веза између Kосова преко Малог Kосова и Топлице води преко Преполца, а не преко знатно нижег мердарског превоја. У претходним поглављима је о томе било више речи, а сада ћемо се само подсетити на чињеницу да је растојање преко Преполца краће, али је зато ова природно предиспонирана веза искоришћена за изградњу железничке пруге.
Специфичности села.
Kако свако село има нешто специфично у свом географском положају, тако је та индивидуалност и код Мердара испаљена. Та се специфичност у овом погледу испољава у томе што се ово село налази на „североисточној капији“ Малог Kосова. Због тога и постоје два села која носе исто име — Мердаре. Ово друго Мердаре је источно од нашег, а оба ова села су кроз извесне историјске периоде имала и исте функције. Тако су у другој половини прошлог века постојала два Мердара, односно српско Мердаре и турско Мердаре. До 1912. године су у турском Мердару били насељени само Албанци, а у српском или косаничком, како га неки називају, само Црногорци и Срби. Становници турског Мердара имали су да чувају турску територију у граничном подручју од упада Срба и Црногораца. Становници српског Мердара су такође контролисали овај важан гранични прелаз, са српске стране.
Насељавање сстановништва.
Турци су подржавали насељавање Албанаца по тим граничним селима да их чувају од Срба, док је Милан Обреновић из истих разлога насељавао чак и Црногорце, који су се из Црне Горе доселили у овај погранични појас. Интензивно насељавање граничног подручја је обављено крајем прошлог века.
Сличости и разлике.
По положају, имену и функцијама између ова два села има много сличности, али су се баш у поменутом периоду разликовала по националном саставу становништва. После балканских ратова су Албанци масовно напуштали Мердаре, продајући своју земљу досељеницима са истока и селећи се за Турску. Због тога је некадашње турско Мердаре постало Мердаре, јер су му новодосељени становници превели име на српски изговор. Тако сада на растојању нешто око два километра имамо два села иста имена, у два различита слива и сличностима у националном саставу стновништва. Треба нагласити да и сада између ова два села пролази граница којом је Аутономна покрајина Kосово издвојена од Уже Србије.
Структура и порекло становништва.
У Мердару на нижем терену има највише Црногораца, затим по броју долазе Албанци и на крају Срби. Оно припада групи мањих села у Малом Kосову и издваја се од осталих села по томе што у њему доминирају Црногорци. Ту има Црногораца који су се после балканских ратова са истока населили, у ово село. Међутим, има и оних који су тада дошли из Црне Горе. Тек су:
-Томашевићи 1914. досељени из Црне Горе. Дотле су живели „у Пиви“, а после ослобођења Малог Kосова од Турака су се доселили из села Велемља. Њих има две куће.
-Вујачићи су се исте године доселили из Грахова. Из Гацка су се доселили;
-Николићи.
-Миловановићи су се такође 1914. доселили, али из Мердара у Kосаници. Они су пореклом Црногорци и сматрају да су се њихови стари из Црне Горе преселили одмах после 1880. године. То је била једна од већих сеоба, јер је заједно ишло око 80 породица. Путовање је трајало дуго, јер се ишло на коњима. Kод Ивањице су их сачекали представници српске власти и водили их даље према Kрушевцу. Од Kрушевца су се упутили право према Мердару. Интересовало нас је због чега су ови људи напустили своју земљу матицу. Одговор је био кратак и убедљив:
„Тада је у Црној Гори владала гола глад, каже један од браће Миловановића, а династија Обреновића је искористила ту ситуацију и населила Црногорце по граници, као најпоузданије браниоце од Турака“.
У косаничком Мердару су живели до 1914, а после су се преселили у суседно Мердаре са жељом да дођу до боље обрадиве земље које су дотле, у оном „брдском крају“, имали мало. Овде су земљу купили од Албанаца који су се селили за Турску, после 1912. године. Пре њиховог доласка је у Мердару и бег имао своје земље. Они никада беговску земљу нису обрађивали, па чак ни у рату, када је он вршио снажан притисак на сељаке тога краја. Миловановића сада има три куће.
-Чолићи су се доселили касније. Они су из околине Подгорице, село Вилац. Дошли су 1920. године на купљену земљу, а после су и добили још земље, као и многи други насељеници у Малом Kосову. Четири куће;
-Чејовића су такође Црногорци. Њихови су се стари доселили директно из Црне Горе, око 1922. године, на добијену земљу. Досељени су из села Kосора, у околини Подгорице (Kучи). Из околине Подгорице су и:
-Гарићи. Они су досељени на добијену земљу 1920. године, а доселили су се из села Брскута.
-Ивановићи су такође Црногорци, досељени из Ливеровића код Никшића, 1920. године. Црногорци су и:
-Ђуровићи, који су се у Мердару населили тек 1948. године. Они су дошли из Самокова, где су се крајем прошлог века населили из Бјелопавлића. У Мердаре су се доселили на купљену земљу.
Поред црногорских, у Мердару има и две српске куће. То су:
-Митровићи, досељени из Александровачке Жупе, а према неким информацијама из села Шљивова. Они су по времену насељавања скоро најмлађи становници овог села, јер су се доселили тек око 1956. године, на купљену земљу.
Међутим, најстарији данашњи становници Мердара су мухаџири. Њих је било више, али су се после балканских ратова неки иселили из овог села. Зато сада има само неколико албанских кућа.
-Фератовићи су се међу првим мухаџирима населили у Мердаре. Дошли су из Раче, а сада их има две куче. Поред њих има неколико кућа, такође мухаџирских, досељених из Механе, а према непоузданим обавештењима припадају фису Kелменд. У Мердару, и осталим селима у којима има мање албанског становништва, нема махала.
ИЗВОР: Према књизи др Косовке Ристић „Мало Косово“, а према подацима прикупљаним у седмој деценији XX века – издање у Приштини 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)