Sremski preci i porodica mitropolita srpskog Petra Jovanovića

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Radovan Sremac

Kada se pre nekih desetak godina prolazilo kroz šidsko srpsko pravoslavno groblje bilo je nemoguće ne primetiti desetine starih spomenika iz 18. i 19. veka. Danas je veći deo tih spomenika nestao nebrigom građana Šida i uprave groblja. Srećom, još uvek na glavnoj stazi stoji jedan spomenik od rozikastog mermera koji je iznad groba svoje majke podigao srpski mitropolit Petar Jovanović. Tekst na spomeniku glasi: „Večnome spomenu matere svoe Juliane Joanovića rođene u Šidu 12 oktovrija 1775. god. i tu 21. noemvrija 1840. god. umerše, iz sinovne ljubavi i blagodarnosti znamenije ovo podiže arhiepiskop beogradski i sve Serbije mitropolit Petar 1842.“

Pod rednim brojem 425. u protokolu krštenih 1762-1777. godine parohije hrama Sv. Oca Nikolaja u Šidu upisana je Julija(na), ćerka Dimitrija Slavujeva i Jelisavete (dom broj 8). Krštenje je obavljeno 15. oktobra 1775. godine, a Julija je, kao što i tekst na spomeniku kaže, rođena 12. oktobra. Kum na krštenju je bio Simeon Stojčević iz Neština.

Istorija porodice Ješić – Slavuj može se pratiti počevši od njenog rodonačelnika Slavuja Ješića. Njegovo poreklo nije moguće tačno odrediti. U spisku priložnika za gradnju hrama Sv. Nikolaja u Šidu iz 1772. godine pominje se „Ešić Bugarin“ sa prilogom od 100 forinti, dok u protokolu krštenih 1762. godine piše „Slavuj Grk“ gde ovo „Grk“ najverovatnije označava Cincara. Kako su seobe iz bugarskih krajeva bile, ako ne potpuno nepoznate, onda svakako neznatne, tako su seobe cincarskog stanovništva na sever bile veoma brojne. Poznato je da se relativno velik broj Cincara, počevši od kraja 17. veka i naročito tokom 18. veka, doselio u Srem i uopšte na prostor Habsburške monarhije, gde su se stopili sa srpskim pravoslavnim stanovništvom. Cincari su bili poznati kao uspešni trgovci koji su veoma brzo postali imućniji sloj stanovništva. Tako se i Ješić javlja kao najveći dobrotvor prilikom gradnje šidske crkve. Ješić je zabeležen na spisku oporezovanih zanatlija i trgovaca u Šidu 1763. g. sa porezom od 5 forinti. Zabeležen je i među dužnicima poreza Šidskom vlastelinstvu 1784. g. sa dugom od 20 forinti. Slavuj Ješić se, međutim, ne pominje u popisima šidskih starešina u periodu 1745-1758. godine. Moguće je da se on tek posle 1758. godine doselio u Šid, ili mu je tad još bio živ otac koji bi onda bio starešina a koji se možda prezivao drugačije. Tokom 1750. godine u Šidu je zabeležen dom Ješe Georgijevića koji bi možda mogao biti Slavujev otac, pa je u tom slučaju on po očevom imenu dobio prezime „Ješić“, ali to je samo pretpostavka.

Na osnovu spiska osoba koje su kumovale porodici Ješić može se zaključiti da su bili cenjeni u široj okolini. Kao kumovi ovoj porodici javljaju se šidski plemeniti Mikovići, neštinski plemeniti Stoičevići, vukovarski protoprezviter Ignjatije Mihailović, i šidski trgovac i zanatlija Kiril Badalov Mihailović.

Slavuj je sa suprugom Anom († 1791), prema dostupnim podacima, imao četiri sina Filipa, Dimitrija, Andreja i Jovana, i ćerku Dionisiju. Sva četiri Slavujeva sina dobijaju po očevom imenu prezime „Slavuj(ev)“ i to prezime zadržavaju i njihovi potomci tokom 19. veka, a tek ponekad se javlja i staro prezime Ješić. Slavuj Ješić je preminuo 1801. godine. Nadživeo je svog najstarijeg sina Filipa koji je preminuo 1780. godine, a koji je sahranjen sa desne strane crkve Sv. Nikolaja u Šidu. Ovaj podatak možda ukazuje da je i Slavuj sahranjen u porti. Kako preostali sinovi nisu od značaja za ovu temu, detaljnije ćemo se posvetiti Slavujevom sinu Dimitriju, odnosno dedi mitropolita Petra. Reći ćemo samo da je Slavujev unuk, a Jovanov sin, Antonije Ješić – Slavuj (rođ. 1807) bio opštinski lekar u Šidu, a potom i u Kneževini Srbiji gde se odselio sa suprugom Ružom i sinom Andrejem (rođ. 1836). Radio je kao lekar u Kragujevcu, Beogradu, Radujevcu i Rači i potom kao lekar i direktor u aleksinačkom karantinu. Njegov sin Andrej je u Šapcu otvorio prvu šabačku štampariju koja je izdavala list „Šabački glasnik“.

Dimitrije Slavuj († 1829) i Jelisaveta († 1819) su imali šestoro dece: Juliju (1775-1840), Katarinu (rođ. 1777), Stefana (1782-1831), Milicu (rođ. 1783), Ignjata i Suzanu. Kako se ne javljaju kasnije u maticama može se pretpostaviti da su Milica i Ignjat umrli u ranoj mladosti. Katarina se udala 1804. godine za Luku Bogdanovića iz Šida, a Suzana 1809. godine za Petra Nikolića iz Berkasova. Katarina i Luka Bogdanović nisu imali svoje dece pa su usvojili dečaka Lazara.

Stefan Ješić – Slavujev, Dimitrijev sin, oženio se 1805. godine Jovankom Paunović iz Šida, i sa njom je imao šestoro dece. Nakon što je ostao udovac 1823. godine Stefan se oženio Alkom. Ovaj drugi brak je od samog početka bio problematičan. Brak se završio Alkinim napuštanjem kuće i tužbom protiv Stefana. U fondu Šidsko vlastelinstvo u IA „Srem“ u Sremskoj Mitrovici“ čuva se zapisnik sa sudske rasprave između Stefana i Alke. Ovo je najranije zabeležen slučaj brakorazvodne parnice u Šidu. Alka je tužila Stefana da joj nije vratio njen miraz i njene pare koje je navodno uložila u njihovu kuću. U vezi miraza od 250 forinti i dodatno donetih 200 forinti Stefan je izjavio: „Primio jesam. Valja po duši kazati jer smo svi ljudi ovoga sveta umerli i umreti moramo za oto istinu kazati treba. Ali u račun meće se i 200 f. Razgovor je bio kada sam ja nju uzimo da 200 f. u celosti ostanu kod mene, drugo da u trošak njen upotrebi se i da posle smerti nas obadvoje sin moi bude dužan njenima dvoima deci izdati posle udadbi svakoi po sto forinti.“ Nakon ove Stefanove izjave Alka je izjavila da mu je i u drugim slučajevima davala novac ali je Stefan i to opovrgnuo: „Posle venčanja dala je 30 f. na ostavu kada je potrebuje da joj izdam. Tako joj o vašaru šidskom i babskom izdo sam ovu sumu. I kod sebe ni kraicare nemam niti pripoznajem. Ona pak od ovi novaca ništa u kuću moju kupila nije nego sve u rakiji popila kradom i po tuđim kućama. Ostalu sumu što od mene traži nepravedno od 575 i 75 f. niti sam u nje vidio niti za nji znam. Kome je dala i gdi su neka od onog traži. Ovo krivo u žalbu tuži.“ Pored ovih finansijskih potraživanja Alka je optužila Stefana da ju je oterao od kuće. U svoju odbranu Stefan je pozvao  šidskog paroha Vojnovića i izjavio: „Što govori da sam je otero od sebe neka mi osvedoči. A evo svedočbe kada je u Ilince od mene otišla na koli Gospodina Paroha Ilinačka koi je u moju avliju sa taljigama došo viditi brata svog Gospodina Paroha Voinovića kako je siroma izgoro i kada je kući pošo moja žena najedan put metnu svoju bogažiu u čaršavu zamotanu u taljige i odma sede. Brez dopuštenja moga koje sam sam se začudio što ide. I govorio da ne ide i da posla nema i da ne zna što je sramota i da onai jedan konjic nije vredan samo taljige vući i G. Paroha erbot zločest je put. Bio i da s kola silazi dole koje i gospodin Parok glavom stade maati. Kada beda nesluša ja začudio sam se gdi ode i mene sramoti.“ Od drugih Alkinih optužbi zanimljivo je pomenuti potraživanje njene pokretne imovine, ali je Stefan izjavio da priznaje da je donela samo jedno krme, jednu gusku i salo, ali da su to odmah njena rodbina i poznanici pojeli gosteći se u njihovoj kući. Nakon što su počeli da piju Stefanovo vino i rakiju on ih je oterao. Stefan je svoje svedočenje kod Vlastelinskog suda završio: „Sada je pak sto vračara obišla da ako bi kmeni došla da me kakogod smaknuti može. Kada me rečma nije mogla ništa učiniti.“ Nije poznata presuda suda.

Nakon što mu je 1826. godine opljačkana kuća, Jovan Grčić je optužio veći broj Šiđana kao krivce, a naročito je bio oštar prema komšijama. Kao glavnog krivca optužio je Stefana Slavuja koji je na osnovu tih optužbi uhapšen. Stefan je bez dokazane krivice u lancima sproveden prvo u Ilok, a nakon šesnaest dana i u Vukovar gde je proveo u tamnici 27 dana. Sud je oslobodio Stefana krivice. U vreme njegovog odsustva, porodica Slavuj je imala ogromne gubitke: Stefanov otac je bio star i slab, a deca opet previše mlada da bi brinuli o imanju. Uginulo je dosta stoke, naneta je šteta na kući, voćnjaku, nagomilali su se dugovi itd. Zbog takve situacije i nanete sramote Stefan je tužio Jovana Grčića. Slavuj je naveo da je sramota veća time što je on član ugledne porodice koja je dala čitav niz visokih carskih oficira, trgovaca i lekara. Nije poznat ishod tužbe kao ni dalji razvoj i rasplet ovog sukoba. Zna se da je Stefan, najverovatnije zbog tih dugova, ponovo uhapšen 1831. godine pa je u zatvoru zbog nanete sramote izvršio samoubistvo vešanjem. Sa njegovom smrću ugasila se muška loza porodice Ješić – Slavuj u Šidu.

Ćerka Dimitrija Slavuja, Julija Julijana udala se  21. januar 1798. godine za Lazara Jovanovića (1773-1859) iz Iloka. Kum na venčanju je bio Jovan Margaritović iz Iloka. Julijana je preminula u Šidu 20. novembra 1840. godine, a sahranjena je dva dana kasnije Ovde je potrebno pomenuti da je na spomeniku upisan pogrešan datum smrti – 21. novembar. Po svemu sudeći, Lazar i Julijana su se veoma brzo razveli. Julijana se vratila u Šid, a Lazar se ponovo oženio. U drugom braku je imao sina Aleksandra Jovanovića (1812-1887), potonjeg sveštenika u Novim Karlovcima. Inače, Lazar Jovanović je izučio opančarski (čarugdžijski) zanat, ali se nije njime bavio. Kako je spadao u viđenije Iločane bio je opštinski blagajnik, kmet i knez. Lazar je preminuo i sahranjen u svom rodnom Iloku, gde i danas iznad njegovog groba stoji spomenik koji mu je podigao sin mitropolit.

Kako su na žalost matice pravoslavne parohije u Iloku uništene 1942. godine, nije nam poznato koliko su dece imali Lazar i Julijana Jovanović. Prema autoru Aleksi Iliću, imali su samo sina Petra i ćerku Anu.

Ana Jovanović (1802-1872) se udala u Šid za Tomu Simunovića (1797-1869) sa kojim je, prema rečima Alekse Ilića, „zasnovala odličnu porodicu“. Imali su tri ćerke: Nataliju (rođ. 1824), Julijanu (1835-1914)  i Jelenu (1838-1920), i sina: Stefana (rođ. 1827). Natalija se udala 1846. godine za sveštanika Arona Nikolića iz Iloka, Julijana 1853. godine za trgovca Teodora Momirovića iz Šida, a Jelena 1855. godine za Gavrila Novakovića „velikog bilježnika županije sremske“. Tomin i Anin sin, Stefan Simunović je sa suprugom Anom imao sina Milana (1854-1936), advokata u Osijeku, i ćerku Julijanu (rođ.1864) udatu za Josifa Subotića askultanta iz Zemuna. Važno je pomenuti da je Stefan krenuo stopama svog ujaka mitropolita, završio bogosloviju i postao sveštenik, a od 1854. godine služio je kao paroh u Šidu.

Julijana i Teodor Momirović, su imali sinove Jovana, Svetislava i Miloša. Jovan Momirović je, između ostalih, imao sina Teodora Boška (1883), koji je bio treći sveštenik u familiji. Boško Momirović je po svršetku Karlovačke bogoslovije rukopoložen 1906. g. i određen za paroha u Brestaču. Kasnije je postao član Eparhijske skupštine (1907). Sa suprugom Zorkom je imao troje dece: sin Zlatoje je bio sudija u Sremskoj Mitrovici, sin Lazar sveštenik u Sremskim Karlovcima, a treći sin Boško je preminuo kao dete. Po izbijanju Prvog svetskog rata, nakon kratkotrajnog boravka delova srpske Timočke divizije u selu, polovinom septembra 1914, mađarske vojne vlasti su uhapsile i mučile sveštenika Teodora Boška. Paljeni su mu brkovi i brada, stavljana žeravica u usta, udaran je kundacima. Predveče, 16. septembra, on i opštinski činovnik Vasa Bukalov odvedeni su u dvorište jednog obližnjeg seoskog domaćinstva i živi spaljeni u žitnom čardaku. Posmrtni ostaci sveštenika su sahranjeni na mesnom groblju, kraj njegovog sina Boška. Eparhiji bačkoj je podneta molbu da se Teodor Boško Momirović proglasi sveštenomučenikom i uvrsti u crkveni kalendar.

Koliko je poznato, Gavril Novaković i Jelena rođ. Simunović nisu imali dece.

Na spomeniku Ane Simunović rođ. Jovanović, mitropolitove sestre, piše da je sahranjena zajedno sa unukom Marijom Nikolić (1850-1872), udatom za šidskog učitelja Svetozara Kavrajića. Marija je bila ćerka Natalije i Arona Nikolića, a sa suprugom Svetozarom je imala dve ćerke: Vidosavu (rođ. 1868) i Vukosavu (rođ. 1870).

U vezi rodbine mitropolita Petra ostaje otvoreno još jedno pitanje, a to je njegov rođak profesor na mitrovačkoj realci prota Petar Nikolić, kojeg kao čuvara mitropolitovih beseda pominje Aleksa Ilić. Prema do sada poznatim podacima prota Petar Nikolić bi mogao biti potomak mitropolitove sestričine Natalije Simunović (rođ. 1824) udate Nikolić, ili potomak njegove tetke Suzane Slavujević (Ješić) udate za Petra Nikolića iz Berkasova.

E sad, da konačno kažemo nešto i o mitropolitu Petru.

Rođen je kao Pavle Jovanović 18. februara 1800. godine u Iloku. Završio je  osnovnu školu u Iloku i prva tri razreda gimnazije u Osijeku, a potom Karlovačku gimnaziju. Posle toga je pohađao filozofski tečaj na segedinskom liceju i bogoslovske nauke u Sremskim Karlovcima. Kada je 1819. godine Jakov G(e)rčić, profesor karlovačke gimnazije (inače rođeni Šiđanin), polazeći za učitelja mladom baronu Stefanu Duki u Požun zahvalio na dosadašnjem zvanju, po preporuci vrhovnog patrona mitropolita Stratimirovića, na Gerčićevo mesto je izabran Pavle Jovanović. On je proveo punih deset godina kao profesor, da bi potom prešao u Srbiju. Pavle Jovanović je bio oženjen, ali mu je žena brzo umrla. Neki autori smatraju da je napustio Sremske Karlovce i otišao u Srbiju jer je nameravao da se ponovo oženi i to sa bliskom rođakom svoje prve žene, što mu, međutim, nije bilo dozvoljeno.

Godina 1830. je bila značajna za Srbiju – Porta je priznala i potvrdila prava srpskom narodu koja su sada treba da stupe na snagu. Knez Miloš je počeo podizati crkve i škole i postavljati Srbe za arhijereje, i to je mnoge darovite Srbe sa one strane Save dovelo u Srbiju. Te iste okolnosti su izgleda pokrenule i mladog profesora Karlovačke gimnazije Pavla Jovanovića da pređe u Srbiju. Mlada srpska država je imala mnogo posla sa uređenjem uprave, sa pisanjem zakona i ustava, sa preustrojavanjem vlasti i sudova. Knezu Milošu se dopao Pavle Jovanović, pa ga je odmah postavio za sekretara najvišeg narodnog suda, a kasnije za sekretara svoje kancelarije. U tom zvanju, koje je vršio na puno zadovoljstvo kneza Miloša, zatekla ga je smrt Melentija Pavlovića, prvog Srbina mitropolita posle tri decenije službovanja mitropolita grčkog porekla. Odmah po smrti mitropolita Melentija, knez Miloš se obratio mitropolitu karlovačkom Stratimiroviću da mu preporuči jednog „odličnog i učenog Srbina za mitropolita koji bi mogao organizovati i dovesti u red srpsku crkvu“. Stratimirović mu je odgovorio da „boljeg ne traži od Pavla Jovanovića, sekretara svog“. Bolju preporuku i nije trebao. Pavle je najpre odbijao ponuđeno mesto mitropolita, obrazlažući da nije kvalifikovan za tu veliku dužnost, a i da ima nameru da se ženi. Knez Miloš mu je na to u šali rekao: „Činiš `voliko, ti si nekakav čudan čovek! Ja hoću sve žene da predam tvojoj vlasti, a ti odbijaš njih sve za ljubav samo jedne?!“. Na pritisak kneza Miloša, Pavle je primio ponudu i krajem 1833. godine otišao u Čačak, gde je bio, najpre zamonašen, a potom od vladike Nićifora rukopoložen za jeromonaha, a za narednih petnaest dana prešao je redom sve stepene i bio proizveden za arhimandrita. Pavle Jovanović je tada dobio ime Petar. Ubrzo je novoizabrani mitropolit krenuo u Carigrad, gde je 6. decembra 1833. godine u patrijaršijskoj crkvi svečano posvećen od patrijarha carigradskog Konstantina. Mitropolit se odmah vratio u Srbiju, gde je u Požarevcu, za Božić 1834. godine, održao prvu službu kao beogradski mitropolit.

„Mitropolit Petar bio je čovek vrlo ugledan (lep) na oči, zato su ga obično zvali „lepi Paja“. Bio je srednjeg stasa, živosnih, crnih, velikih očiju, lica crnomanjasta, bela, kosa crna, ceo oblik ljubazan, pravilan i lep sačinjavahu suštu sliku i priliku pravilnosti i čestitosti duševne“.

Prva i najozbiljnija briga novog mitropolita bila je posvećena uređenju crkve, a pre svega ustrojstvu crkvenih vlasti. Došavši na čelo crkve novi mitropolit je zatekao loše stanje: crkva je bila bez uređenja koje bi davalo bilo kakve garancije za pravilno suđenje i rad; vladika je bio apsolutni gospodar u crkvi, on je po svojevoljno davao parohije i činove, sudio i kažnjavao sveštenike, razvodio brakove, i protiv njegovog rešenja nije bilo žalbe. Tek mesec dana po dolasku na mesto mitropolita. februara 1834. godine, mitropolit je podneo sabranim arhijerejima u Kragujevcu predlog o „ustanovljenju konzistorije i osnivanju klerikalnih učilišta“. Tada je na predlog arhijereja u svakoj eparhiji ustanovljen crkveni sud, a pored njega i viši duhovni sud koji bi bio nadležan za sve eparhije i kojim bi presedavao sam mitropolit.

Kao mitropolit Petar je radio na organizovanju osnovne nastave u Srbiji i starao se o pisanju udžbenika. Pošto je po propasti prvog srpskog ustanka prestala sa radom i Bogoslovija u Beogradu koju je osnovao Dositej Obradović, mitropolitu Petru je 1836. godine ponovo pošlo za rukom da osnuje Bogosloviju, a iste te godine donet je i crkveni ustav. Prve učitelje za bogosloviju doveo je iz karlovačke mitropolije, a za dalje nastavnike pobrinuo se tako što je slao mlade ljude u Rusiju na bogoslovske nauke.

O mitropolitu je ostalo zabeleženo dosta anegdota, ovde donosimo jednu od njih koja je nastala prilikom jednog njegovog dolaska na čas bogoslovije:

„….Posle toga pruži ruku na jednoga malešnoga đaka i upita kako se zove:

– Ilija Stokić – odgovori đak.

– Kakvo je to prezime od stoke? Odmah da nađeš drugo koje prezime! – i on se od tog časa po svom dedi Ranisavu prozva Ranisavljević, a piše se i danas Hranisavljević.

      Zatim upita za prezime nekog Janka iz Crne Bare.

– Šokčanić! – odgovori Janko.      

– Ene sad! Što će tebi takvo prezime? Odmah to da promeniš! – i Janko se od toga časa prozva Lazarević.

       Pošto to svrši, diže se i ode, a Ćira nama posle kaže:

– Vidite, deco! U gospodina nema šale, nego prionite te učite dobro!“

Mitropolit se ozbiljno posvetio uređenju Beogradske mitropolije – podigao je zgradu mitropolije i opremio je od svog ličnog novca, a 15. jula 1837. godine osveštao je temelje za gradnju nove saborne crkve u Beogradu. Crkva je završena za tri godine, pa je 18. jula 1840. podignut krst na crkveni toranj.

Nekoliko meseci posle svečanog završetka radova na Sabornoj crkvi, preminula je mitropolitova majka Julijana. Da li je mitropolit prisustvovao sahrani nije poznato, ali nema razloga da se veruje u suprotno.

Godine 1856. mitropolit Petar je pokrenuo inicijativu kod beogradskog sveštenstva da sakupljaju „srpska živopisna dela“ kako bi se otvorio „Srpski muzeum“. Tako je od prikupljenih ikona i umetničkih slika otvorena 1858. godine u prostorijama Beogradske mitropolije umetnička galerija „Hudožestvena hranilnica“. Ova zbirka je 1868. godine preneta u beogradski Narodni muzej. Po njegovoj naredbi u Srbiji su se počele voditi i matice rođenih, venčanih i umrlih.

Mitropolit Petar je bio neobičan besednik. Od osnivanja bogoslovije pa za sve vreme njegove uprave, crkvenom besedništvu u bogosloviji poklanjana je najveća pažnja. Da bi besedništvo što više omilio sveštenicima, mitropolit je svakom prilikom obraćao sveštenstvu pažnju: „da treba živom reči da poučavaju pastvu svoju i dobrim primerom u svemu da joj prednjače“. Koliko je knez cenio novog mitropolita govori podatak da se sa njim konsultovao o svim važnim pitanjima oko države. Mitropolit je vodio redovnu prepisku sa knjeginjom Ljubicom i naslednicima Mihailom i Milanom.

Godine 1838. donet je tzv. „Turski ustav“ po kojem je kneževa vlast ograničena Savetom. Knez Miloš ovo nije mogao prihvatiti pa je abdicirao 1839. godine ostavljajući vlast sinu Mihailu, koji, takođe došavši u sukob sa „ustavobraniteljima“, napušta zemlju u kojoj za kneza dolazi Aleksandar Karađorđević. Godine 1858. na Svetoandrejskoj skupštini, uklonjen je sa kneževskog dostojanstva Aleksandar Karađorđević i ponovo doveden stari knez Miloš Obrenović. Međutim, liberalna stranka koja je bila najzaslužnija za ovu smenu vlasti u Srbiji, nije se samo na tome zaustavila, već je, dobivši kneževsku vlast, odlučila da sa crkvene uprave ukloni mitropolita Petra, i na njegovo mesto dovede episkopa šabačkog Mihaila, svog istomišljenika. Ovu odluku stranka je donela i zbog saznanja da se mitropolit Petar ne bi hteo pridružiti njihovim političkim planovima, dok bi, s druge strane, preko episkopa Mihaila osigurali sebi stalnu podršku Rusije, a i samog sveštenstva za svoju stranku. Kako nisu imali šta da iznesu iz Petrovog rada kao crkvenog poglavara, čime bi ga optužili i opravdali njegovo uklanjanje sa crkvene uprave, oni se nisu ustručavali, da Petra optuže Narodnoj skupštini kao protivnika dinastije Obrenovića i da ga na taj način prinude da podnese ostavku na mitropolitsko dostojanstvo i da napusti zemlju.

Prota Aleksa Ilić, autor dela o životu mitropolita Petra Jovanovića, bio je očevidac mitropolitovog poslednjeg dana u Beogradu i o njegovom odlasku ostavio je sledeću zabelešku:

„15. januar 1859 godine osvanuo je ladan i sumoran. Ceo taj dan do podne dolazili su prijatelji i poštovaoci Petrovi, da ga vide pre odlaska, da mu poljube ruku i s njime se oproste. Po podne u 3 časa došlo je i sve mesno sveštenstvo, s kojim se mitropolit oprostio. Celog dana Petar je bio raspoložen i niko nije mogao na licu njegovom primetiti ni traga od uzbuđenja. … Obala je savska sva bila prekriljena svetom. Ovoj ispratnji bio je prisutan i pisac ovih redova kao klirik četvrte godine. Kada je se mitropolit dovezao i izašao iz kola, sav onaj narod poskida kape i nasta nema tišina. I Sava i Dunav bili su prekriljeni narodom…  Jedan veliki čamac bio je spreman da mitropolita preveze; bio je sav zastrt bogatim (prostirkama) ćilimovima i jastucima. Narod se tiskao da poljubi ruku mitropolitu i primi blagoslov. I najzad je mitropolit na uzvik svega naroda: Zbogom vladiko i blagoslovi nas, iz čamca podelio blagoslov svemu narodu  i čamac se otisnuo od obale. No sav narod ostade nem i nepomičan dok mitropolit ne stiže na drugu obalu i ne izađe iz čamca. Na obali su čekala mitropolita kola (fijaker), sa četiri konja generala zemunskog. No Petar se odmah ne okrene od obale. Šetao je obalom dugo i poduprt na palicu svoju posmatrao Beograd i Srbiju, koju je prinuđen posle 30 godina svoje savesne i predane službe da napusti. I dokle god on nije seo u kola i krenuo se, sav je onaj narod na obali našoj stajao i pogružen gledao, kako se u Srbiji plaća savesna i predana služba crkvi i narodu“.

Novi Obrenovićev državni savetnik i jedan od najbližih poverenika kneza Mihaila, Filip Hristić, posle mitropolitove ostavke zabeležio je sledeće: „Mitropolit Petar, saobrazno Svetome Pismu, bio je uvek veran i privržen vladajućoj dinastiji. Bio je veran knezu Milošu, tako isto kao i knezu Aleksandru. Dvoličje bilo je daleko od njega. Veran Milošu nije šurovao s Karađorđevcima, a veran Karađorđeviću nije se udvarao privrženicima Obrenovića.“.

Prešavši u Austriju, mitropolit Petar se privremeno nastanio u manastiru Krušedolu, odakle je poslao knezu Milošu čak tri pisma. Poslednje pismo, potpisano u manastiru Krušedolu 14. februara 1859. godine glasi (u skraćenom obliku):

„Vaša Svjetlost, Milostivi Gospodaru, …Ja i sada smjelo ponavljam, da nisam ni Vašoj Svjetlosti, ni narodu, ni crkvi skrivio, da ovako stradam i bez mitropolije ostanem. Da nisam kriv Vašoj Svjetlosti, ni vašoj familiji, to najbolje zna sama Vaša Svjetlost… Nisam bio u sozakljatiju protivu knjaza Mihaila… Vaša Svetlost zna najbolje, u kakvom je stanju crkva bila pređe i da će te pravedno presuditi, da ste je u boljem zastali. Ako nenavisnici nalaze zamerke u mome životu, bespristrani me neće osuditi, znajući da nisam davao sablazni…“.

Kao odgovor na ovo pismo sledovalo je rešenje Državnog Saveta i Knjaza, kojem se određuje mitropolitu stalna godišnja penzija od 2500 talira. Iako je na ovaj način mitropolitova sudbina bila zapečaćena, knez Mihailo mu je dozvolio još dva kraća boravka u Beogradu. Patrijarh Rajačić veoma je uvažavao mitropolita Petra i postavio ga je prvim u Sinodu posle njega. Uprkos ovakvom položaju u novoj episkopiji, mitropolitu je nedostajala Srbija, zbog toga je prilikom poslednje posete Tanasija Đorđevića mitropolit izjavio: „Tamo sam, sinko, život svoj proveo; snagu svoju utrošio za dobro crkve i naroda svog; pa tamo želim i kosti da mi počivaju“, i to je, verovatno, i bio razlog zbog kojeg je mitropolit Petar izrazio želju da podnese ostavku na mesto vladike karlštatskog i da se preseli u Beograd.

U vreme Srpsko narodno-crkvenog sabora u Karlovcima, 22. septembra 1864. godine, mitropolit Petar je preminuo, i potom svečano sahranjen u manastiru Krušedol uz asistenciju Patrijarha i svih episkopa, i uz prisustvo izaslanstava kneza Mihaila, srpske mitropolije i beogradske opštine. Govor na opelu je održao Nikanor Grujić, i tom prilikom opisao je mitropolita sledećim rečima: „…A inače bio je on za svešteničkoga života svoga u oltaru Gospodnju pun straha Božija i smernosti, u propovedanju slova Božija pun jasnosti i važnosti, u svakoj službi Božijoj pun pobožnosti, ozbiljnosti i revnosti, u upravi crkvenoj pun mudrosti i razboritosti, a u javnom životu svom pun spoljašnjeg sjajnog ugleda i uzvišenog svetog dostojanstva arhijerejskog…“.

Dolazak Petra Jovanovića za mitropolita beogradskog smatra se za važnu prekretnicu u životu srpske pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji. On je činio velike napore da popravi stanje u crkvi, ali je pitanje koliko je u tome uspeo, jer, izgleda, nije bio omiljen upravo kod samih sveštenika. U svakom slučaju, ako se danas osvrnemo na ličnost Petra Jovanovića, videćemo velikog Srbina na čelu srpske crkve, osnivača Bogoslovije u Beogradu, najzaslužniju osobu za gradnju Saborne crkve, osnivača Muzeja crkvene umetnosti i jednog od začetnika Narodnog muzeja, reformatora crkve i škole, donositelja prvog crkvenog ustava u oslobođenoj Srbiji, osnivača arhijerejskog sinoda i konzistorija.

Istorija porodice Ješić – Slavuj u Šidu završila se smrću Ruže Slavuj, udovice Slavuja (Jovan) Slavujeva (1788-1854). Iza nje je ostao proglašen testament kojim je celokupnu imovinu ostavila svom deveru Antoniju Slavuju iz Kneževine Srbije čiji potomci su sačuvali ugled ove znamenite porodice.

Bibliografija:

– A. Ilić, Petar Jovanović, mitropolit beogradski. Njegov život i rad. Beograd, 1911.

– M. Đ. Milićević, Uspomene (1831-1855). Beograd, 1952.

– D. J. Popović, O Cincarima. Prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva. Beograd, 1998.

– R. Sremac, Graždanstvo šidsko, Šid, 2016.

– R. Sremac, Šidsko poreklo mitropolita Petra Jovanovića. Šidina 11 (2009).

– R. Sremac, Porodica Ješić – Slavuj iz Šida. Karadžić 9 (Časopis za istoriju, etnologiju arheologiju i umetnost), 2018.